detalj slike: b.92.net

AGA BANATSKI

Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da ispriča neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i dan danas ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.

Ага, фото: Бранка Зенг

Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došao da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje. Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu. On je čistokrvni Banatski avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znači i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo čemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i čeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obično tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treća kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o njoj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naročito. Ova kera ne deli to mišljenje. Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiče. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me čika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada neko dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljivo čeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da pričam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir njegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega. Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“

EPILOG

Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana. Sve te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim, neizmernu ljubav i poverenje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: