детаљ слике: b.92.net

АГА БАНАТСКИ

Гледам како спава под столом, трза се... сања. Било би занимљиво када би могао да исприча неке своје доживљаје. Сећам се, пре осам година, па да биће у јуну. Једно јутро изађем на авлију, кад тамо има шта и да видим. У мене гледе умиљато крупне црне очи, мале кере, отприлике два месеца старе. Помислила сам тад, нека је до вечери. Мотало се оно око мене док сам радила по авлији, и ето га и дан данас овде. Остаде оно, не само у авлији него и у кући, а бога му његовог и у мом срцу.

Ага, фото: Бранка Зенг

Обичај је у нашој кући је да се мушке кере зову Ага а женске Леси. Тако је и овај малиша црних очију добио име Ага. Кад је ветеринар дошао да му да вакцину против беснила, на потврди је написао да је Ага беле боје. Касније сам Аги морала да објашњавам да је он уствари жут али неки то жуто пишу бело. Моја кера, не зато што је моја, најбоља је кера на свету. Он је чистокрвни Банатски авлијанер, или како би се то друк’ше могло касти, Банатски потколар. Ма шта да вам кажем, сјајна раса. Има ова кера и родослов, додуше наш домаћи-кућни. Он је Ага ИИ. Ага И је давно живео са нама, био је леп и паметан, баш као и овај поспанко. Учени људи кажу да кере за једну људску годину проживе седам, а како људима од науке треба веровати Ага сад има 56 година. Старији је од мене па му се обраћам с дужним поштовањем, на пример, го’сн Аго. Кад га нешто питам он одговара махањем репа. Оно мало лево десно значи и да и не, али када реп крене да се врти брзо у круг е то је онда једно велико Да. Када нешто није по вољи овом времешном госпону он скупи уши и неће да ме гледа. Као љут је. Ову керу, учила сам много чему, а вала и она мене. Тако када сам га учила да донесе бачено дрво, па кад послуша наградим га комадићем хлеба. Ова лола после неће да трчи по дрво, него седне испред мене и чека награду. Уместо хлебом наградила бих га само похвалним речима и мажењем, а он би мене лизнуо по руци, као била сам добра.
Ага је прави кућни кер, сем по некад кад прораде његови хормони, обично тако с пролећа. Одскита он, па при повратку сам отвори капиџик, а ја као добар „газда“ морам да идем и да га затворим. Ове године се баш труди да да велики допринос дану светог Валентина. Једна моја познаница рече да га је видела, срела у Ружиној улици. Лепо је пришао и поздравио се као прави другар. Скакутао је око ње, као да је пита, како је, а онда је весело машући репом отишао неким својим послом.
Имао је Ага драгу ту у комшилуку, трећа кућа од нас преко пута, е’ то је била љубав, пуно малих жуто-белих са крупним црним очима трчкарало је сокаком. Али љубав ко љубав, дође и прође. Нова фебруарска изгледа мори гос’н Агу, онако права пролећна. мешкољи се у сну сигурно сања о њој.
У нашем дворишту живи и маца Сека. Ала је то уображено створење, та госпоја мисли да је сви морају слушати, Ага нарочито. Ова кера не дели то мишљење. Тако она једном смисли да као Ага је мачор па се она мази око њега, не би ли комшијске мачоре направила љубоморним. Ала јој је даса, јадни мачори гледају са тарабе, скочили би, ал’ не смеју. Опасан је овај момак. Ага је мудар, зна он добро ко коме припада, погледа мрко Секу, а мачорима намигне да сиђу с’ тарабе, а он седне са стране као да се то њега ништа не тиче. После нам је авлија пуна малих мачића. Сека понекад улови миша, донесе га Аги, као да је он маче, мада Ага зна како мишеве треба ловити и таманити. Томе га је научила Леси ИИ.
Воле он и да се игра, донесе лопту па ме чика да се јуримо, ал’ кад помислим како би било добро да се купа, Ага који то јако „воле“ ом’а побегне под отоман. Ал’ што воле да једе, месо али не масно, воће, поврће а боме и слаткише.
Када неко дође код нас у госте, прво пита где је гос’н Ага, та то вам је најважнија личност у нашој кући. Доносе му чак и посластице, а он као лепо васпитан, рецимо чоколаду неће сам да узме. Стрпљиво чека да је отпакујем, па ондак и ја смем да узмем комадић. То ми је награда што сам добар „газда“, исплати се бити послушан. Уосталом кере и не смеју да једу слаткише. Али то не морају сви да знају, зар не. Гле како се облизује, као да сања чоколаду.
Могла бих још пуно тога да причам о овој кери, сваког дана он смисли нешто ново. Насмеје ме и кад сам најтужнија, додир његове мале влажне црне њушке награда је за сав мој труд око њега. Тада као да каже: „Добра си ти, волим таквог газду.“

ЕПИЛОГ

Ага је угинуо од старости у својој 14 години, веран и привржен као што је био и првог дана. Све те године дружења добила сам на поклон од мог верног жутог или како то ветеринари пишу белог пса са крупним црним очима, у којима сам увек могла да видим, неизмерну љубав и поверење.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: