О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


АГА БАНАТСКИ

Бранка Зенг
детаљ слике: b.92.net
АГА БАНАТСКИ

Гледам како спава под столом, трза се... сања. Било би занимљиво када би могао да исприча неке своје доживљаје. Сећам се, пре осам година, па да биће у јуну. Једно јутро изађем на авлију, кад тамо има шта и да видим. У мене гледе умиљато крупне црне очи, мале кере, отприлике два месеца старе. Помислила сам тад, нека је до вечери. Мотало се оно око мене док сам радила по авлији, и ето га и дан данас овде. Остаде оно, не само у авлији него и у кући, а бога му његовог и у мом срцу.

Ага, фото: Бранка Зенг
Обичај је у нашој кући је да се мушке кере зову Ага а женске Леси. Тако је и овај малиша црних очију добио име Ага. Кад је ветеринар дошао да му да вакцину против беснила, на потврди је написао да је Ага беле боје. Касније сам Аги морала да објашњавам да је он уствари жут али неки то жуто пишу бело. Моја кера, не зато што је моја, најбоља је кера на свету. Он је чистокрвни Банатски авлијанер, или како би се то друк’ше могло касти, Банатски потколар. Ма шта да вам кажем, сјајна раса. Има ова кера и родослов, додуше наш домаћи-кућни. Он је Ага ИИ. Ага И је давно живео са нама, био је леп и паметан, баш као и овај поспанко. Учени људи кажу да кере за једну људску годину проживе седам, а како људима од науке треба веровати Ага сад има 56 година. Старији је од мене па му се обраћам с дужним поштовањем, на пример, го’сн Аго. Кад га нешто питам он одговара махањем репа. Оно мало лево десно значи и да и не, али када реп крене да се врти брзо у круг е то је онда једно велико Да. Када нешто није по вољи овом времешном госпону он скупи уши и неће да ме гледа. Као љут је. Ову керу, учила сам много чему, а вала и она мене. Тако када сам га учила да донесе бачено дрво, па кад послуша наградим га комадићем хлеба. Ова лола после неће да трчи по дрво, него седне испред мене и чека награду. Уместо хлебом наградила бих га само похвалним речима и мажењем, а он би мене лизнуо по руци, као била сам добра.
Ага је прави кућни кер, сем по некад кад прораде његови хормони, обично тако с пролећа. Одскита он, па при повратку сам отвори капиџик, а ја као добар „газда“ морам да идем и да га затворим. Ове године се баш труди да да велики допринос дану светог Валентина. Једна моја познаница рече да га је видела, срела у Ружиној улици. Лепо је пришао и поздравио се као прави другар. Скакутао је око ње, као да је пита, како је, а онда је весело машући репом отишао неким својим послом.
Имао је Ага драгу ту у комшилуку, трећа кућа од нас преко пута, е’ то је била љубав, пуно малих жуто-белих са крупним црним очима трчкарало је сокаком. Али љубав ко љубав, дође и прође. Нова фебруарска изгледа мори гос’н Агу, онако права пролећна. мешкољи се у сну сигурно сања о њој.
У нашем дворишту живи и маца Сека. Ала је то уображено створење, та госпоја мисли да је сви морају слушати, Ага нарочито. Ова кера не дели то мишљење. Тако она једном смисли да као Ага је мачор па се она мази око њега, не би ли комшијске мачоре направила љубоморним. Ала јој је даса, јадни мачори гледају са тарабе, скочили би, ал’ не смеју. Опасан је овај момак. Ага је мудар, зна он добро ко коме припада, погледа мрко Секу, а мачорима намигне да сиђу с’ тарабе, а он седне са стране као да се то њега ништа не тиче. После нам је авлија пуна малих мачића. Сека понекад улови миша, донесе га Аги, као да је он маче, мада Ага зна како мишеве треба ловити и таманити. Томе га је научила Леси ИИ.
Воле он и да се игра, донесе лопту па ме чика да се јуримо, ал’ кад помислим како би било добро да се купа, Ага који то јако „воле“ ом’а побегне под отоман. Ал’ што воле да једе, месо али не масно, воће, поврће а боме и слаткише.
Када неко дође код нас у госте, прво пита где је гос’н Ага, та то вам је најважнија личност у нашој кући. Доносе му чак и посластице, а он као лепо васпитан, рецимо чоколаду неће сам да узме. Стрпљиво чека да је отпакујем, па ондак и ја смем да узмем комадић. То ми је награда што сам добар „газда“, исплати се бити послушан. Уосталом кере и не смеју да једу слаткише. Али то не морају сви да знају, зар не. Гле како се облизује, као да сања чоколаду.
Могла бих још пуно тога да причам о овој кери, сваког дана он смисли нешто ново. Насмеје ме и кад сам најтужнија, додир његове мале влажне црне њушке награда је за сав мој труд око њега. Тада као да каже: „Добра си ти, волим таквог газду.“

ЕПИЛОГ

Ага је угинуо од старости у својој 14 години, веран и привржен као што је био и првог дана. Све те године дружења добила сам на поклон од мог верног жутог или како то ветеринари пишу белог пса са крупним црним очима, у којима сам увек могла да видим, неизмерну љубав и поверење.




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"