|
|
|
AKŠAMLUK - RAFINIRANA INSTITUCIJA KULTURE SVAKIDAŠNJICE  | Ramiz Hadžibegović | |
| |
detalj slike: bosnjaci.net
AKŠAMLUK, rafinirana institucija kulture svakidašnjice
U najlepšoj uspomeni ostali su mi očevi akšamluci u smiraj dana, od proleća do jeseni, na brežuljku iznad reke, pored naše porodične kuće. Otac Jupo posedovao je gospodstvenost, komotnu prisnost i prirodnu ležernost. Nastojao je da prepozna najprirodniji oblik svoje egzistencije, ne skrivajući želju da svoj život osmisli, ispuni i zaodene lepotom svakodnevice. U svojoj diskretnosti bio je čovek ogromne emocije u koju je stajala sva moguća ljudska empatija prema onima koje je smatrao svojim iskrenim prijateljima. Ritual akšamluka doživljavao je kao veliko zadovoljstvo svog nasleđa. U tim druženjima, koliko sam uspeo da upamtim, otac se predavao iskreno i do kraja. To mu je budilo uspomene na rodni kraj, na način života svojih predaka, a tihi dert ga vraćao u mladost i lepotu minulog vremena, što je osobina ljudi kad uđu u malo zrelije godine.
Majka Havka, skromna, ćutljiva, radna, trpeljiva, pobožna, sva predana nastojanju da brižnom, bezuslovnom i predanom ljubavlju podigne svoje petoro dece. Uz to, uvek je bila pri ruci tatinom društvu, a svojom spretnošću znala je pripremiti ukusno meze, umesno ga servirati i po potrebi skuvati kafu. Često je i sama imala svoje goste, uglavnom žene muževa koji su bili sa tatom. U tako odvojenim druženjima, koja su razbijala monotoniju patrijarhalne pristojnosti, uz zanimljive teme, svako je bio u najprisnijim odnosima sa samim sobom i svojim prijateljima.
 foto: aktuelno.me
Bilo je to vreme kada se živelo u skladu sa proverenim duhovnim, materijalnim i tradicionalnim balkanskim vrednostima. Iako u oskudnijim uslovima, život je bio protkan navikama i ritualima svakodnevice, u kojoj su ljudi, izvesno je, bili zadovoljni, ispunjeni, realizovani. Danas se živi usamljeno, komično i tužno, sa banalnošću, prazninom u srcu i samoživošću u venama. I reči su se ispraznile, nestale, taman kao i ponovljene priče koje mnogima ništa ne kazuju i koje nisu u stanju da ustalasaju bilo čiju prazninu.
Kad se pomene ovaj pomalo zaboravljeni običaj, jedni pokušavaju da ga objasne analogijama, metaforama i najrazličitijim stilskim figurama, drugi više slute šta znači nego što su u stanju da ga precizno definišu i objasne. Da bi neko mogao da shvati akšamluk mora aktivirati svoje srce i merak, jer je to cela jedna filozofija drevnog orijentalnog duha, koji lišava ljude žurbe i nervoze, darujući im smireniji pogled na život i svet. Reč akšamluk potiče od turske reči aksamlik, što u prevodu znači večernja sedeljka i razgovor prijatelja uz kafu, piće i mezetluk. Akšamluk je rafiniran i duboko sofisticiran balkanski fenomen sa dugotrajnom tradicijom, senzibilan i estetizovan doživljaj vrhunskog čulnog uživanja. To je autentična institucija gradskog običaja, prepoznatljive ambijentalnosti, lepote života, sa poetikom punom emocija; pozitivna dokolica koja indukuje istinsku potrebu i nužnost da se život živi kvalitetnije i vrednije; oblik molitve i blagorodno stanje duha; mera gospodske otmenosti; način i oblik mišljenja. Funkcionisao je po meri čoveka, njegovih mogućnosti, filozofije i načina života u kojoj je egzistirao smisao ljudskog trenutka i njegovih misli. Sa antropološkog i sociokulturološkog aspekta, akšamluk je način života, gotovo jedan životni stil uslovljen nasleđem i mentalitetom sredine, koji uzdiže uživanje izvan ravni svakodnevnog zadovoljstva. To je aksiom istinskog narodnog života, himna i paradigma duhovne baštine i ljubavi među ljudima. Akšamluk nije samo fenomenološka činjenica već slika života i etnološka kategorija koja brani svoj funkcionalni i smisaoni integritet sa dubokim tragovima večitih vrednosti, kako u međuljudskoj komunikaciji tako i u etici, filozofiji, kulturi, muzici i duhovnom nasleđu.
Široka su nepreorana polja naše tradicije, kulture i običaja, a akšamluk je, bez sumnje, svedočanstvo jednog vremena kada je hedonistički princip bio dominantan. Svestan nemoći da zamislim svoje pretke dalje od dve-tri generacije, uveren sam da su bili satkani od strasti i ljubavi prema životu, da su živeli izvan svake vremenske i sudbinske strepnje, posebno u pojedinim sredinama gde je postojao kult akšamluka. Iako u neostvarenom prostoru i vremenu, živeli su duboko usađeni usred svoje stvarnosti i u granicama svojih ostvarivih mogućnosti. Svesni svoje prolaznosti, više nego mi danas, nalazili su način da izgrade sklad sa samim sobom i sa najbližima oko sebe, nastojeći da se približe svemu što život može da pruži, pokaže i afirmiše.
U tadašnjoj strukturi života i postojeće matrice uživanja, akšamluk je prerastao u konvenciju uraslu u prirodu stvari, u mudrost i duhovitost, osobine koje najčešće idu zajedno. Akšamlučilo se u manjem, intimnijem društvu, u prirodi, pored reke, u nekoj bašti, gde je „pogled do bola”, pod jabukom, kruškom, orahom, šljivom, u ograđenoj avliji sa kapidžikom, ili negde van naselja. Te male oaze, “centri vasione i sveta”, ti romantični i poetični prostori gde se akšamlučilo, bili su izvan sveta i izvan vremena, gde čovek nalazi zagonetnu tačku spokoja i u njoj pronalazi samog sebe. Meračilo se na prostirci, na drvenoj klupi, na bukovom panju. U zimskom periodu akšamlije su nalazile svoje mesto u kafanama, zvanim akšamdžinice, i po kućama koje su imale uslove za takva druženja. Akšamlije su imale svoj prostor zvani divanhane, koje su bile nalik na veće salone za prijem gostiju, dok je porodica je boravila u ostatku kuće (ženski deo zvao se haremluk, a muški selamluk). Sedelo se na minderlucima, dok je na sredini prostorije bio postavljen tagar pun žara, koji je zagrevao sobu i na kojem se mogla ispeći kafa.
U smiraj dana, kada je svetlost drugačija, društvo se okupljalo spontano ili po dogovoru, bez većih obaveza domaćice oko spremanja mezetluka. Akšamlučilo se u manjem, intimnijem društvu, i to isključivo muškarci u srednjim ili starijim godinama. Koliko je mladima u to doba značilo korzo, još više je akšamlijama nedostajao njihov ritual. Možda su sva ta okupljanja traganje za izgubljenim identitetom iz vremena kad se razgovaralo i veselilo pored ognjišta. U vreme Ramazana, družilo se u večernjim satima, ali bez alkohola i u skladu sa normama ovog svetog meseca. Inače, svako okupljanje kao što su teferidž i spontana večernja druženja, nisu akšamluci. Teferidž je porodični izlet u prirodu ili opštenarodno veselje tokom letnjih dana.
 foto:Miodrag Čolić
Kada se okupe, okrenuti ovozemaljskom životu, akšamlije se predaju razgovoru, piću i mezetu, kao nekoj obredno-paganskoj čulnoj svečanosti, podređujući svoj merak postizanju jedne vanvremenske harmonije koju niko drugi izuzev njih ne može razumeti. Razdragani, sa odmerenom i suzdržanom radoznalošću, gde nema zvanja, znanja, hijerarhije, ni ko su ni šta su, akšamlije u svoju ležernu i spontanu komunikaciju unose pozitivnu energiju, koja ih greje u jedinstvenosti i jednostavnosti. Iako potpuno različiti po karakteru, navikama, mentalitetu i sudbini, što ne prikrivaju, oni ne mogu jedni bez drugih, jer su na vreme prepoznali svoj svet i naslutili svoju meru. Takvim druženjem rastapaju svoju veselo-neveselu svakodnevicu. U suštini, to je intimno, dosta hermetično druženje rođaka, bliskih prijatelja, komšija, koji imaju svoje principe, autentičnost, kodeks. Šeretluk je bio posebna aroma akšamluka, bekrijanja i radovanja.
Akšamluci, praznici radosti, trajali su različito: od nekoliko sati, do kasno u noć. U principu, takva druženja ne traju do zore, mada je u letnjim vrelim noćima i toga bilo. Ambijent, međusobna sinergija, dobro raspoloženje, pravo vreme i stanje duha, omogućavali su ljudima da dele svoja zadovoljstva sa najbližim prijateljima. Pisac Ćamil Sijarić, u svom dobro poznatom maniru mudraca, ovako bi to definisao: Na ovom svijetu je najvažnije da imamo jedan drugome šta da ispričamo, jer se pričajući i slušajući dva puta duže živi. Akšamlije su zahvaljujući raskoši svoje komocije izlazili iz sebe, iz svoje kože, pomerajući stvarno u nestvarno, nastojeći da zavedu noć, ne shvatajući kako takva noć i sama zavodi, jer, uz rakiju se, počesto, toči i skrivena tuga. A kad noć zavede i akšamluk dostigne autentičnu ekstazu, uz terapijsku dozu pića i mezeta, počinje tiha melanholija i pomalo prigušeni dertli dijalog sa samim sobom.
Akšamluci su bili rojilišta velikog broja darovitih i talentovanih ljudi. Svesni da je raznolikost sreća života, akšamlije, ljudi velikog duha i širokih pogleda, bili su lirske duše kad je u pitanju pesma, a mitski zanimljivi u besedama. Znali su da ono što ih zavodi i za čim tragaju, nije lako naći, pošto su lepota i smisao života izvan stvarnosti. Oni se najlepše i najiskrenije smeju, pričaju duhovito, romantično, ironično, negovano, umno, vole da komentarišu, malo i dramatizuju, ali sa dosta lucidnosti i razboritosti. Za njih su vezane mnoge anegdote, mudrosti, smešne dogodovštine koje se pamte i danas prepričavaju.
Gde nije moguć razgovor i priča ništa nije moguće, pa ni pesma ni prijateljstvo. Svesni svojih ograničenja, običaja i navika, oni su svoj smisao nalazili u jedino mogućem: prijateljstvu, pesmi, razmeni stavova i iskustva, i mnogo čemu drugom, što je iskakalo iz konteksta patrijarhalnog duha. Tražeći trijumf u životu a ne u smrti, znali su da za par sati ispričaju celu jednu ljudsku istoriju, vedru i dramatičnu, koliko bi stala u nekom kratkom romanu. Bilo je u svemu tome dosta komičnog i tragičnog, lepote i nakaznosti, veselosti i apsurda, lirizma i ironije. Njihova najčešća zapitanost bila je: šta život stvarno jeste, koliko vredi, šta može da bude i čemu ga posvetiti. Ozbiljnih i teških tema gotovo da nije bilo. Ugodan razgovor je imao svoju terapeutsku smislenost i cenu, prekidan tihim zvucima violine, saza, tambure, harmonike ili defa. Mnogi su posedovali začuđujuću muzičku interpretativnu darovitost. Iz ovako pristojnih akšam-derneka, nastao je sevdah: pesma koja se sluša svim čulima, potekla iz srca i duše. Akšamluk je, stoga, nerazdvojan od meraka, tihanog derta, sevdaha, i na poseban način derneka: Sevdalinko, pjesmo đulistana, / ti si žubor bistrih šedrvana, / bol i čežnja sevdah ašikluka, / dert i tuga pjanih akšamluka, / ti si spomen priča / o derneku teferidža (Safet Kafedžić, pesnik iz Sarajeva, koga su zvali „bosanski Jesenjin”). A kad se sa obližnje džamije začuje mujezin i zvono sa crkve, prestaje pesma, glasnija polemika. Pesma je, po pravilu, bila završni čin svakog okupljanja. Bio je to puls kasabe, grada pa i većeg sela.
Ležernost i raskoš da se uživa u laganom i spontanom razgovoru, piću i iću, jeste donekle i genetska predispozicija naših ljudi za merak. To je umetnost mudrog uživanja, najjača unutrašnja tačka oslonca, omama života i zanos čoveka, kada osmeh titra na licu a radost u duši. Uostalom, u svakom međuljudskom odnosu najvažniji je razgovor, ali ljudi se više time ne bave. Bez neukusa, loše volje i nervoze, akšamlije su znale svoju meru u svemu. Svesni da akšamluk ne toleriše opijanje, usklađenost u konzumiranju pića i mezeta, ambijenta i temperamenta, bila je u harmoniji – jedno drugome nije smetalo niti dominiralo. Malo priče, malo pesme, malo šale, malo svirke.., sve zarad malo lepše i srećnije budućnosti. To je ta posebnost i magija akšamluka: sklad želja, mogućnosti, osećanja, ravnoteža ljudi i njihovog odnosa prema piću i mezetluku.
Akšamluk je skladište semantičkih poruka i mesto ispunjeno pričama punim fiktivnih i stvarnih dešavanja. To je ljudima budilo volju za uživanjem, a posebno ako je društvo bilo kvalitetno, zanimljivo, vredno. Njima je takvo druženje bilo utočište, ishodište, pribežište. Metaforički, bila je to kaldrmisana atmosfera puna nebeskog ushita i zanosa, ritma i dinamike – sve spontano, pomalo iskonski, neusiljeno, ležerno, sa vidljivim optimizmom. Prave pesme, bez visokog tona, iskrena prijateljstva, emotivno vezivanje, samo što društvo ne kaže: „Ovde je sve dukčije, kao na nekoj drugoj planeti”. Što bi Bosanci rekli: „Akšamluk, ćeif od davnina”, a ja dodajem: varničio sa životom. Akšamlije su bile ljubitelji dobrih i ukusnih jela, lepih stvari, susreta i otkrića, zdrave pameti, duhovitosti, strasti i uravnoteženosti. Bili su to pretežno duhovni pustolovi, boemi, retorički gorostasi, poznati umetnici, poete. Zato, takva pjesma i takvo pjevanje nisu zabava ni razonoda, nisu besposlica i opuštanje. Pravi akšamluk je rafinirana institucija kulturne svakidašnjice, a u svojim sretnim trenucima – ozbiljno dosezanje vrhunca onoga doživljaja u kojemu čovjek u sebi prepoznaje nekoga drugoga, nesretnijega a boljeg od onoga koji svakodnevno stanuje u njegovoj koži (Ivan Lovrenović, „Bosanski Hrvati: esej o agoniji jedne evropske – orijentalne mikrokulture”, Zagreb, 2002).
Akšamlukom se nastoji postići umerenost, ravnoteža i sklad u životu koji bi bio lišen oskudice i uskraćivanja. Zato je akšamluk metafora ljudske portage, nemira, sumnje, nezadovoljstva sobom i svojim ograničenjima. Njemu ne pristaje histerija, depresija, melanholija. Pa ipak, i u akšamluku se nađe rezignacije, sa više štimunga a manje strasti. Akšamlije merače „sedeći na svom imanju, srećni što baš njima pripada to parče dunjaluka ovoga sveta”, uvereni da im bar toliko pripada i parče nebeskog svoda. To njihovo spokostvo živi bez ikakvih pretenzija na nešto drugo i više, i bez drugih želja. Oni koji znaju cenu sitnice i detalja ne čeznu za dosadom i sporim prolaskom vremena, uvereni da život žive najmanje dva puta. U trenucima inspiracije, “jednostavno su pretvarali u neobjašnjivo, a očekivano u nezamislivo”. Merakluk akšamluka je istina koja tom činu daje trajnost i zagonetnost. Uostalom, stara poslovica kaže: nije bogat onaj ko ima, već onaj kome malo treba.
Takva okupljanja srodnih duša, koje za bliskošću tragaju, imala su lirsku, boemsku i poetsku osnovu, što je akšamlijama davao smisao duhovnog bokorenja iz kojeg su izrastali vredni prozni, poetski i umetnički radovi. U takvom ambijentu ljudi nisu obraćali pažnju na to kakav utisak ostavljaju, šta su značajno rekli, koju će pesmu odabrati. Druženje uvek uključuje međusobno ispomaganje, solidarnost, brigu, razumevanje, podršku, a kad zatreba, svi su se nalazili u koži svog prijatelja. Kao kodirani energetski potencijal, akšamluk je ljudima otkrivao smisao vrednosti običnih ljudi i običnih dana. Uostalom, koliko je uopšte zanimljivih i lepih dana u životu jednog čoveka, bez obzira gde živi, čime se bavi i šta mu je preokupacija? Zato je kod akšamlija suština njihovog meraka merak, odnosno, u to vreme njima jedino dostupna mogućnost radosti života.
Jedna uboga svakodnevica kod njih je dobijala ritam i dinamiku, sa osobinama komičnog, radosnog, neobičnog, afirmišući teatar za njihovu dušu. Tako su razbijali životne forme i kalupe, prividno se oslobađali svega što je narušavalo vrednost i kvalitet života. Njima je na um padalo i ono što je umu daleko, što liči na igru, uzaludno vreme, čineći sve da neke želje ostvare, drugih da se oslobode. Da su mogli bili bi vetar, reka, izvor, ptice.. U nemoći da bilo šta promene, oni su menjali sebe, bez namere da menjaju druge, i tako dobijali ono što drugi nemaju, vodeći računa da ne izgube meru za realnost, bez obzira što su kod svojih i okoline posedovali potreban imunitet.
U svojim povlašćenim trenucima, prikovani za zavičaj, akšamlije su imali svoje snove u želji da napuste postojeći i dotaknu poredak višeg reda, nastojeći da im se njihova virtualnost bar malo odomaći. Takva druženja, predana hiru igre, imala su vrlinu što remete dosadu i pamte suštinu dijaloga. To je izazov savršenstvu i prirodi, jer akšamluk, pored nastojanja da uvede red u život svojih učesnika, menja odnos čoveka prema društvenoj i kulturnoj stvarnosti, estetici, moralu, etici, filozofiji, vaspitanju.. Kada se smisao za dijalog i pesmu spoje sa dubokim emocijama i osećanjem života, onda je to pravo druženje i raspoloženje, potpuna relaksacija i zabava aktera koji su srasli i srođeni jedan sa drugim. Dakle, akšamluk je poprimao osobine života da bi se potom i sam život preobrazio u akšamluk. Zbog toga, on zimi, kad skoro presahne, kopni ljude, a leti ih ojača i osnaži, osvaja, zrači, budi i priziva.
Svako piće traži dobru podlogu. Kaže se: „Nije umro onaj ko je pio, nego onaj ko nije mezetio”. Iskusni ljudi znaju da se nikada ne piju na prazan stomak. Naše majke, babe, prababe, imale su zadatak da pripreme meze za akšamluk. Današnjoj ženi bio bi to veliki napor i odricanje, ali za njih bila je to gastronomska otmenost i domaćinovo dostojanstvo. Meze se serviralo u manjim količinama, jer se podrazumevalo da onaj koji zna da pije, gospodski mezi. Postoji izreka: „Reci mi šta meziš pa ću ti reći odakle si”. Pilo se ono što se imalo: razne vrste rakije, vino, pivo. Za meze se najčešće služilo: razne vrste sira, suvo meso, razne salate, suvo voće, badem, lešnik, pršuta, kulen, pihtije, kiseli kupus.
Za potpun ugođaj nije važno šta se našlo na tanjiru, već merak onih koji su u tome uživali. Meze zavisi od vrste pića, godišnjeg doba, mentaliteta i karaktera ljudi. Ne ide uz svako piće isto meze. Adekvatno meze naglašava dobar ukus, aromu, miris i teksturu pića. Bilo je i onih koji su tražili neobično meze. Momo Kapor je zabeležio jedan takav slučaj: Tako je čuveni sarajevski beg Saburija, uz litar meke rakije, mezetio samo pola orahovog jezgra i pritom mirisao ružu, slušajući u akšam sa terase svoje kuće cvrčanje cvrčka u malom zlatnom kavezu, uhvaćenog u Anadoliji, dok je dole, u avliji, jedan njegov seiz pevušio: „Ima l’ jada ko kad akšam pada, kad mahale fenjere zapale” i udarao u dugovratu tamburu zvanu saz da izazove cvrčka na pevanje.
Dok su se ogledali u svoj komad neba, otet od prolaznosti, akšamlije su znale da celo veče meze po jedno zrno grožđa, drugi sveže ubranu ili sušenu smokvu, krišku dinje, nekoliko maslina, jabuku, krušku. Mezetluk je davao mnogo više od gastronomskog uživanja jer su sva čula akšamlija bila sjedinjena u harmoniji, a za to je potrebno iskustvo u uživanju. Meze je oduvek predstavljalo magiju zavođenja, iako mnogi takvu hedonističku stvarnost nisu niti će razumeti. Radoslav Rade Jovanović, autor teksta „Ah, meraka”, na briljantan način oslikava atmosferu akšamluka u akšamdžinici: Ah, meraka u večeri rane, / sastala se družba akšamlija / u šljiviku pod beharli granom, / haj, rahatluku nigdje kraja nema / gdje Fazila mezetluke sprema. / Đul miriše i behar se kruni / uz čašice dobre šljivovice, / oj, Fazila, mladosti ti tvoje, / natoči nam biser suze tvoje, / haj, bez sevdaha nema živovanja, / bez Fazile nema milovanja. Uz piće, mezetluk eksponira čulnost, pokreće, talasa, razigrava.. Poznato je da se kod nas najviše i najbolje mezi po selima i malim varošima, a najmanje u velikim gradovima, gde se najviše pije.
Iz svekolike uskraćenosti i otuđenja, čovek je, u uslovima neshvatljivim današnjim generacijama, u druženju nalazio utočište koje mu je nudilo iluziju drugog prostora i drugačije stvarnosti. Dokaz za to je akšamluk, koji je Prelivao se preko života, ponekad i više, ponekad manje, snažnije, skromnije, ponekad vidljivije, neretko skrivenije, stalno između verovatnog i nemogućeg, neverovatnog i mogućeg, konačnog i beskonačnog. Posedovao je metafizičku energiju koja privlači, zbližava, povezuje. Ukratko, akšamluk je bio posejano seme ljubavi, utehe, života, vere, skladnosti, uzajamnog davanja. Otac Mitrofan iz Hilandara kaže: Naše je samo ono što poklonimo drugima.
U aktuelnoj arheologiji urušenih principa, vrednosti i ljudskosti, ovo naše sada, sučeljeno sa onim nekada, u kontekstu priče o akšamluku, koji lagano odlazi u sećanje, može biti otrežnjenje, inspiracija i putokaz potomcima da ne treba sve vredne običaje zaboraviti, jer ovaj omaž o prijateljstvu pokazuje koliko je nekada bilo ljubavi, sloge, sreće, zajedništva, topline, pesme, meraka.. Kao da citat iz Kurana to i potvrđuje: Teško vremenu kad nestane miris iz cveta i lezet iz sveta.
Akšamluk uzbuđuje svojom iskrenošću i smislom ljudskog uporišta ka osvajanju novih vrednosti u međuljudskoj komunikaciji. To je privilegovana tekovina i vrednost onih koji su znali pričati i slušati, koji su želeli da više znaju ili onih koji su bili u zabludi da sve znaju, jednako kao i onima kojima je akšamluk bio čarolija, porok i magnet. To je svedočanstvo o neuništivoj energiji, koja ni u najtežim trenucima nije dopuštala da se život i čovek posve zaborave u svakodnevnim prizorima i palanačkim predrasudama. Akšamluk je životu davao dimenziju jednostavnosti, smisla, značaja, ostvarenosti; zbližavao, integrisao, mobilisao. Pružao je iluziju da u životu ima smisla, da u njemu postoje ljubav, vrednost i način da se ljudi razumeju, bez obzira na sve njihove razlike. Možda se nekima vreme akšamluka ukazuje kao jednodimenzionalno, ali kad ova vremena prođu, shvatiće da su u njima živeli pojedinci čije shvatanje nisu razumeli ni poznavali, kao ni stvarnost smisla i vrednost ovog običaja.
I danas se ponegde mogu sresti akšamlije koji, kao zaverenici nekog tajnog društva, nastoje da ostanu verni tradicijama svojih predaka, makar se u tom nastojanju napravio i poneki kompromis sa savremenim načinom života. Današnji akšamluk sluti isto onoliko koliko i zna, da bez lepote nema smisla živeti. Da je njih više ovaj život bi nalikovao praznicima.
O akšamluku, koji je na izmaku, nije moguće voditi racionalan dijalog lišen emocija, jer nikada u potpunosti ne možemo shvatiti sa kakvim merakom su naši preci uživali u druženju, mezetluku i pesmi. Bez akšamluka, koji je bio osećanje i izazivao doživljaj, nećemo dovoljno upoznati vreme svojih predaka i njihove običaje. Ako želimo bar malo da promenimo sebe i povratimo detalje života koji su nam izmakli, moramo afirmisati vrednost smisla druženja i razgovora, mada se i sada ponegde mogu čuti tihani glasovi akšamlija. Uveren sam da će naša pokoljenja znati da sačuvaju ono što su voleli njihovi preci, da vole ono što razumeju, da poštuju ono što su iz vrednog nasleđa naučili i da u tome uživaju.
Ne bih da nagađam koliko akšamluk novim generacijama može biti prijemčiv i blizak, ali sam siguran da magija i lepota vrednih običaja nečujno nestaje, dok sećanje i znamen ostaju.
|
