|
|
|
АКШАМЛУК - РАФИНИРАНА ИНСТИТУЦИЈА КУЛТУРЕ СВАКИДАШЊИЦЕ  | Рамиз Хаџибеговић | |
| |
детаљ слике: bosnjaci.net
АКШАМЛУК, рафинирана институција културе свакидашњице
У најлепшој успомени остали су ми очеви акшамлуци у смирај дана, од пролећа до јесени, на брежуљку изнад реке, поред наше породичне куће. Отац Јупо поседовао је господственост, комотну присност и природну лежерност. Настојао је да препозна најприроднији облик своје егзистенције, не скривајући жељу да свој живот осмисли, испуни и заодене лепотом свакодневице. У својој дискретности био је човек огромне емоције у коју је стајала сва могућа људска емпатија према онима које је сматрао својим искреним пријатељима. Ритуал акшамлука доживљавао је као велико задовољство свог наслеђа. У тим дружењима, колико сам успео да упамтим, отац се предавао искрено и до краја. То му је будило успомене на родни крај, на начин живота својих предака, а тихи дерт га враћао у младост и лепоту минулог времена, што је особина људи кад уђу у мало зрелије године.
Мајка Хавка, скромна, ћутљива, радна, трпељива, побожна, сва предана настојању да брижном, безусловном и преданом љубављу подигне своје петоро деце. Уз то, увек је била при руци татином друштву, а својом спретношћу знала је припремити укусно мезе, умесно га сервирати и по потреби скувати кафу. Често је и сама имала своје госте, углавном жене мужева који су били са татом. У тако одвојеним дружењима, која су разбијала монотонију патријархалне пристојности, уз занимљиве теме, свако је био у најприснијим односима са самим собом и својим пријатељима.
 foto: aktuelno.me
Било је то време када се живело у складу са провереним духовним, материјалним и традиционалним балканским вредностима. Иако у оскуднијим условима, живот је био проткан навикама и ритуалима свакодневице, у којој су људи, извесно је, били задовољни, испуњени, реализовани. Данас се живи усамљено, комично и тужно, са баналношћу, празнином у срцу и саможивошћу у венама. И речи су се испразниле, нестале, таман као и поновљене приче које многима ништа не казују и које нису у стању да усталасају било чију празнину.
Кад се помене овај помало заборављени обичај, једни покушавају да га објасне аналогијама, метафорама и најразличитијим стилским фигурама, други више слуте шта значи него што су у стању да га прецизно дефинишу и објасне. Да би неко могао да схвати акшамлук мора активирати своје срце и мерак, јер је то цела једна филозофија древног оријенталног духа, који лишава људе журбе и нервозе, дарујући им смиренији поглед на живот и свет. Реч акшамлук потиче од турске речи аксамлик, што у преводу значи вечерња седељка и разговор пријатеља уз кафу, пиће и мезетлук. Акшамлук је рафиниран и дубоко софистициран балкански феномен са дуготрајном традицијом, сензибилан и естетизован доживљај врхунског чулног уживања. То је аутентична институција градског обичаја, препознатљиве амбијенталности, лепоте живота, са поетиком пуном емоција; позитивна доколица која индукује истинску потребу и нужност да се живот живи квалитетније и вредније; облик молитве и благородно стање духа; мера господске отмености; начин и облик мишљења. Функционисао је по мери човека, његових могућности, филозофије и начина живота у којој је егзистирао смисао људског тренутка и његових мисли. Са антрополошког и социокултуролошког аспекта, акшамлук је начин живота, готово један животни стил условљен наслеђем и менталитетом средине, који уздиже уживање изван равни свакодневног задовољства. То је аксиом истинског народног живота, химна и парадигма духовне баштине и љубави међу људима. Акшамлук није само феноменолошка чињеница већ слика живота и етнолошка категорија која брани свој функционални и смисаони интегритет са дубоким траговима вечитих вредности, како у међуљудској комуникацији тако и у етици, филозофији, култури, музици и духовном наслеђу.
Широка су непреорана поља наше традиције, културе и обичаја, а акшамлук је, без сумње, сведочанство једног времена када је хедонистички принцип био доминантан. Свестан немоћи да замислим своје претке даље од две-три генерације, уверен сам да су били саткани од страсти и љубави према животу, да су живели изван сваке временске и судбинске стрепње, посебно у појединим срединама где је постојао култ акшамлука. Иако у неоствареном простору и времену, живели су дубоко усађени усред своје стварности и у границама својих остваривих могућности. Свесни своје пролазности, више него ми данас, налазили су начин да изграде склад са самим собом и са најближима око себе, настојећи да се приближе свему што живот може да пружи, покаже и афирмише.
У тадашњој структури живота и постојеће матрице уживања, акшамлук је прерастао у конвенцију ураслу у природу ствари, у мудрост и духовитост, особине које најчешће иду заједно. Акшамлучило се у мањем, интимнијем друштву, у природи, поред реке, у некој башти, где је „поглед до бола”, под јабуком, крушком, орахом, шљивом, у ограђеној авлији са капиџиком, или негде ван насеља. Те мале оазе, “центри васионе и света”, ти романтични и поетични простори где се акшамлучило, били су изван света и изван времена, где човек налази загонетну тачку спокоја и у њој проналази самог себе. Мерачило се на простирци, на дрвеној клупи, на буковом пању. У зимском периоду акшамлије су налазиле своје место у кафанама, званим акшамџинице, и по кућама које су имале услове за таква дружења. Акшамлије су имале свој простор звани диванхане, које су биле налик на веће салоне за пријем гостију, док је породица је боравила у остатку куће (женски део звао се харемлук, а мушки селамлук). Седело се на миндерлуцима, док је на средини просторије био постављен тагар пун жара, који је загревао собу и на којем се могла испећи кафа.
У смирај дана, када је светлост другачија, друштво се окупљало спонтано или по договору, без већих обавеза домаћице око спремања мезетлука. Акшамлучило се у мањем, интимнијем друштву, и то искључиво мушкарци у средњим или старијим годинама. Колико је младима у то доба значило корзо, још више је акшамлијама недостајао њихов ритуал. Можда су сва та окупљања трагање за изгубљеним идентитетом из времена кад се разговарало и веселило поред огњишта. У време Рамазана, дружило се у вечерњим сатима, али без алкохола и у складу са нормама овог светог месеца. Иначе, свако окупљање као што су тефериџ и спонтана вечерња дружења, нису акшамлуци. Тефериџ је породични излет у природу или општенародно весеље током летњих дана.
 foto:Miodrag Čolić
Када се окупе, окренути овоземаљском животу, акшамлије се предају разговору, пићу и мезету, као некој обредно-паганској чулној свечаности, подређујући свој мерак постизању једне ванвременске хармоније коју нико други изузев њих не може разумети. Раздрагани, са одмереном и суздржаном радозналошћу, где нема звања, знања, хијерархије, ни ко су ни шта су, акшамлије у своју лежерну и спонтану комуникацију уносе позитивну енергију, која их греје у јединствености и једноставности. Иако потпуно различити по карактеру, навикама, менталитету и судбини, што не прикривају, они не могу једни без других, јер су на време препознали свој свет и наслутили своју меру. Таквим дружењем растапају своју весело-невеселу свакодневицу. У суштини, то је интимно, доста херметично дружење рођака, блиских пријатеља, комшија, који имају своје принципе, аутентичност, кодекс. Шеретлук је био посебна арома акшамлука, бекријања и радовања.
Акшамлуци, празници радости, трајали су различито: од неколико сати, до касно у ноћ. У принципу, таква дружења не трају до зоре, мада је у летњим врелим ноћима и тога било. Амбијент, међусобна синергија, добро расположење, право време и стање духа, омогућавали су људима да деле своја задовољства са најближим пријатељима. Писац Ћамил Сијарић, у свом добро познатом маниру мудраца, овако би то дефинисао: На овом свијету је најважније да имамо један другоме шта да испричамо, јер се причајући и слушајући два пута дуже живи. Акшамлије су захваљујући раскоши своје комоције излазили из себе, из своје коже, померајући стварно у нестварно, настојећи да заведу ноћ, не схватајући како таква ноћ и сама заводи, јер, уз ракију се, почесто, точи и скривена туга. А кад ноћ заведе и акшамлук достигне аутентичну екстазу, уз терапијску дозу пића и мезета, почиње тиха меланхолија и помало пригушени дертли дијалог са самим собом.
Акшамлуци су били ројилишта великог броја даровитих и талентованих људи. Свесни да је разноликост срећа живота, акшамлије, људи великог духа и широких погледа, били су лирске душе кад је у питању песма, а митски занимљиви у беседама. Знали су да оно што их заводи и за чим трагају, није лако наћи, пошто су лепота и смисао живота изван стварности. Они се најлепше и најискреније смеју, причају духовито, романтично, иронично, неговано, умно, воле да коментаришу, мало и драматизују, али са доста луцидности и разборитости. За њих су везане многе анегдоте, мудрости, смешне догодовштине које се памте и данас препричавају.
Где није могућ разговор и прича ништа није могуће, па ни песма ни пријатељство. Свесни својих ограничења, обичаја и навика, они су свој смисао налазили у једино могућем: пријатељству, песми, размени ставова и искуства, и много чему другом, што је искакало из контекста патријархалног духа. Тражећи тријумф у животу а не у смрти, знали су да за пар сати испричају целу једну људску историју, ведру и драматичну, колико би стала у неком кратком роману. Било је у свему томе доста комичног и трагичног, лепоте и наказности, веселости и апсурда, лиризма и ироније. Њихова најчешћа запитаност била је: шта живот стварно јесте, колико вреди, шта може да буде и чему га посветити. Озбиљних и тешких тема готово да није било. Угодан разговор је имао своју терапеутску смисленост и цену, прекидан тихим звуцима виолине, саза, тамбуре, хармонике или дефа. Многи су поседовали зачуђујућу музичку интерпретативну даровитост. Из овако пристојних акшам-дернека, настао је севдах: песма која се слуша свим чулима, потекла из срца и душе. Акшамлук је, стога, нераздвојан од мерака, тиханог дерта, севдаха, и на посебан начин дернека: Севдалинко, пјесмо ђулистана, / ти си жубор бистрих шедрвана, / бол и чежња севдах ашиклука, / дерт и туга пјаних акшамлука, / ти си спомен прича / о дернеку тефериџа (Сафет Кафеџић, песник из Сарајева, кога су звали „босански Јесењин”). А кад се са оближње џамије зачује мујезин и звоно са цркве, престаје песма, гласнија полемика. Песма је, по правилу, била завршни чин сваког окупљања. Био је то пулс касабе, града па и већег села.
Лежерност и раскош да се ужива у лаганом и спонтаном разговору, пићу и ићу, јесте донекле и генетска предиспозиција наших људи за мерак. То је уметност мудрог уживања, најјача унутрашња тачка ослонца, омама живота и занос човека, када осмех титра на лицу а радост у души. Уосталом, у сваком међуљудском односу најважнији је разговор, али људи се више тиме не баве. Без неукуса, лоше воље и нервозе, акшамлије су знале своју меру у свему. Свесни да акшамлук не толерише опијање, усклађеност у конзумирању пића и мезета, амбијента и темперамента, била је у хармонији – једно другоме није сметало нити доминирало. Мало приче, мало песме, мало шале, мало свирке.., све зарад мало лепше и срећније будућности. То је та посебност и магија акшамлука: склад жеља, могућности, осећања, равнотежа људи и њиховог односа према пићу и мезетлуку.
Акшамлук је складиште семантичких порука и место испуњено причама пуним фиктивних и стварних дешавања. То је људима будило вољу за уживањем, а посебно ако је друштво било квалитетно, занимљиво, вредно. Њима је такво дружење било уточиште, исходиште, прибежиште. Метафорички, била је то калдрмисана атмосфера пуна небеског усхита и заноса, ритма и динамике – све спонтано, помало исконски, неусиљено, лежерно, са видљивим оптимизмом. Праве песме, без високог тона, искрена пријатељства, емотивно везивање, само што друштво не каже: „Овде је све дукчије, као на некој другој планети”. Што би Босанци рекли: „Акшамлук, ћеиф од давнина”, а ја додајем: варничио са животом. Акшамлије су биле љубитељи добрих и укусних јела, лепих ствари, сусрета и открића, здраве памети, духовитости, страсти и уравнотежености. Били су то претежно духовни пустолови, боеми, реторички горостаси, познати уметници, поете. Зато, таква пјесма и такво пјевање нису забава ни разонода, нису беспослица и опуштање. Прави акшамлук је рафинирана институција културне свакидашњице, а у својим сретним тренуцима – озбиљно досезање врхунца онога доживљаја у којему човјек у себи препознаје некога другога, несретнијега а бољег од онога који свакодневно станује у његовој кожи (Иван Ловреновић, „Босански Хрвати: есеј о агонији једне европске – оријенталне микрокултуре”, Загреб, 2002).
Акшамлуком се настоји постићи умереност, равнотежа и склад у животу који би био лишен оскудице и ускраћивања. Зато је акшамлук метафора људске портаге, немира, сумње, незадовољства собом и својим ограничењима. Њему не пристаје хистерија, депресија, меланхолија. Па ипак, и у акшамлуку се нађе резигнације, са више штимунга а мање страсти. Акшамлије мераче „седећи на свом имању, срећни што баш њима припада то парче дуњалука овога света”, уверени да им бар толико припада и парче небеског свода. То њихово спокоство живи без икаквих претензија на нешто друго и више, и без других жеља. Они који знају цену ситнице и детаља не чезну за досадом и спорим проласком времена, уверени да живот живе најмање два пута. У тренуцима инспирације, “једноставно су претварали у необјашњиво, а очекивано у незамисливо”. Мераклук акшамлука је истина која том чину даје трајност и загонетност. Уосталом, стара пословица каже: није богат онај ко има, већ онај коме мало треба.
Таква окупљања сродних душа, које за блискошћу трагају, имала су лирску, боемску и поетску основу, што је акшамлијама давао смисао духовног бокорења из којег су израстали вредни прозни, поетски и уметнички радови. У таквом амбијенту људи нису обраћали пажњу на то какав утисак остављају, шта су значајно рекли, коју ће песму одабрати. Дружење увек укључује међусобно испомагање, солидарност, бригу, разумевање, подршку, а кад затреба, сви су се налазили у кожи свог пријатеља. Као кодирани енергетски потенцијал, акшамлук је људима откривао смисао вредности обичних људи и обичних дана. Уосталом, колико је уопште занимљивих и лепих дана у животу једног човека, без обзира где живи, чиме се бави и шта му је преокупација? Зато је код акшамлија суштина њиховог мерака мерак, односно, у то време њима једино доступна могућност радости живота.
Једна убога свакодневица код њих је добијала ритам и динамику, са особинама комичног, радосног, необичног, афирмишући театар за њихову душу. Тако су разбијали животне форме и калупе, привидно се ослобађали свега што је нарушавало вредност и квалитет живота. Њима је на ум падало и оно што је уму далеко, што личи на игру, узалудно време, чинећи све да неке жеље остваре, других да се ослободе. Да су могли били би ветар, река, извор, птице.. У немоћи да било шта промене, они су мењали себе, без намере да мењају друге, и тако добијали оно што други немају, водећи рачуна да не изгубе меру за реалност, без обзира што су код својих и околине поседовали потребан имунитет.
У својим повлашћеним тренуцима, приковани за завичај, акшамлије су имали своје снове у жељи да напусте постојећи и дотакну поредак вишег реда, настојећи да им се њихова виртуалност бар мало одомаћи. Таква дружења, предана хиру игре, имала су врлину што ремете досаду и памте суштину дијалога. То је изазов савршенству и природи, јер акшамлук, поред настојања да уведе ред у живот својих учесника, мења однос човека према друштвеној и културној стварности, естетици, моралу, етици, филозофији, васпитању.. Када се смисао за дијалог и песму споје са дубоким емоцијама и осећањем живота, онда је то право дружење и расположење, потпуна релаксација и забава актера који су срасли и срођени један са другим. Дакле, акшамлук је попримао особине живота да би се потом и сам живот преобразио у акшамлук. Због тога, он зими, кад скоро пресахне, копни људе, а лети их ојача и оснажи, осваја, зрачи, буди и призива.
Свако пиће тражи добру подлогу. Каже се: „Није умро онај ко је пио, него онај ко није мезетио”. Искусни људи знају да се никада не пију на празан стомак. Наше мајке, бабе, прабабе, имале су задатак да припреме мезе за акшамлук. Данашњој жени био би то велики напор и одрицање, али за њих била је то гастрономска отменост и домаћиново достојанство. Мезе се сервирало у мањим количинама, јер се подразумевало да онај који зна да пије, господски мези. Постоји изрека: „Реци ми шта мезиш па ћу ти рећи одакле си”. Пило се оно што се имало: разне врсте ракије, вино, пиво. За мезе се најчешће служило: разне врсте сира, суво месо, разне салате, суво воће, бадем, лешник, пршута, кулен, пихтије, кисели купус.
За потпун угођај није важно шта се нашло на тањиру, већ мерак оних који су у томе уживали. Мезе зависи од врсте пића, годишњег доба, менталитета и карактера људи. Не иде уз свако пиће исто мезе. Адекватно мезе наглашава добар укус, арому, мирис и текстуру пића. Било је и оних који су тражили необично мезе. Момо Капор је забележио један такав случај: Тако је чувени сарајевски бег Сабурија, уз литар меке ракије, мезетио само пола ораховог језгра и притом мирисао ружу, слушајући у акшам са терасе своје куће цврчање цврчка у малом златном кавезу, ухваћеног у Анадолији, док је доле, у авлији, један његов сеиз певушио: „Има л’ јада ко кад акшам пада, кад махале фењере запале” и ударао у дуговрату тамбуру звану саз да изазове цврчка на певање.
Док су се огледали у свој комад неба, отет од пролазности, акшамлије су знале да цело вече мезе по једно зрно грожђа, други свеже убрану или сушену смокву, кришку диње, неколико маслина, јабуку, крушку. Мезетлук је давао много више од гастрономског уживања јер су сва чула акшамлија била сједињена у хармонији, а за то је потребно искуство у уживању. Мезе је одувек представљало магију завођења, иако многи такву хедонистичку стварност нису нити ће разумети. Радослав Раде Јовановић, аутор текста „Ах, мерака”, на бриљантан начин осликава атмосферу акшамлука у акшамџиници: Ах, мерака у вечери ране, / састала се дружба акшамлија / у шљивику под бехарли граном, / хај, рахатлуку нигдје краја нема / гдје Фазила мезетлуке спрема. / Ђул мирише и бехар се круни / уз чашице добре шљивовице, / ој, Фазила, младости ти твоје, / наточи нам бисер сузе твоје, / хај, без севдаха нема живовања, / без Фазиле нема миловања. Уз пиће, мезетлук експонира чулност, покреће, таласа, разиграва.. Познато је да се код нас највише и најбоље мези по селима и малим варошима, а најмање у великим градовима, где се највише пије.
Из свеколике ускраћености и отуђења, човек је, у условима несхватљивим данашњим генерацијама, у дружењу налазио уточиште које му је нудило илузију другог простора и другачије стварности. Доказ за то је акшамлук, који је Преливао се преко живота, понекад и више, понекад мање, снажније, скромније, понекад видљивије, неретко скривеније, стално између вероватног и немогућег, невероватног и могућег, коначног и бесконачног. Поседовао је метафизичку енергију која привлачи, зближава, повезује. Укратко, акшамлук је био посејано семе љубави, утехе, живота, вере, складности, узајамног давања. Отац Митрофан из Хиландара каже: Наше је само оно што поклонимо другима.
У актуелној археологији урушених принципа, вредности и људскости, ово наше сада, сучељено са оним некада, у контексту приче о акшамлуку, који лагано одлази у сећање, може бити отрежњење, инспирација и путоказ потомцима да не треба све вредне обичаје заборавити, јер овај омаж о пријатељству показује колико је некада било љубави, слоге, среће, заједништва, топлине, песме, мерака.. Као да цитат из Курана то и потврђује: Тешко времену кад нестане мирис из цвета и лезет из света.
Акшамлук узбуђује својом искреношћу и смислом људског упоришта ка освајању нових вредности у међуљудској комуникацији. То је привилегована тековина и вредност оних који су знали причати и слушати, који су желели да више знају или оних који су били у заблуди да све знају, једнако као и онима којима је акшамлук био чаролија, порок и магнет. То је сведочанство о неуништивој енергији, која ни у најтежим тренуцима није допуштала да се живот и човек посве забораве у свакодневним призорима и паланачким предрасудама. Акшамлук је животу давао димензију једноставности, смисла, значаја, остварености; зближавао, интегрисао, мобилисао. Пружао је илузију да у животу има смисла, да у њему постоје љубав, вредност и начин да се људи разумеју, без обзира на све њихове разлике. Можда се некима време акшамлука указује као једнодимензионално, али кад ова времена прођу, схватиће да су у њима живели појединци чије схватање нису разумели ни познавали, као ни стварност смисла и вредност овог обичаја.
И данас се понегде могу срести акшамлије који, као завереници неког тајног друштва, настоје да остану верни традицијама својих предака, макар се у том настојању направио и понеки компромис са савременим начином живота. Данашњи акшамлук слути исто онолико колико и зна, да без лепоте нема смисла живети. Да је њих више овај живот би наликовао празницима.
О акшамлуку, који је на измаку, није могуће водити рационалан дијалог лишен емоција, јер никада у потпуности не можемо схватити са каквим мераком су наши преци уживали у дружењу, мезетлуку и песми. Без акшамлука, који је био осећање и изазивао доживљај, нећемо довољно упознати време својих предака и њихове обичаје. Ако желимо бар мало да променимо себе и повратимо детаље живота који су нам измакли, морамо афирмисати вредност смисла дружења и разговора, мада се и сада понегде могу чути тихани гласови акшамлија. Уверен сам да ће наша покољења знати да сачувају оно што су волели њихови преци, да воле оно што разумеју, да поштују оно што су из вредног наслеђа научили и да у томе уживају.
Не бих да нагађам колико акшамлук новим генерацијама може бити пријемчив и близак, али сам сигуран да магија и лепота вредних обичаја нечујно нестаје, док сећање и знамен остају.
|
