 | Marina Žinić Ilić | |
| |
detalj slike: novizivot.net
PUT KROZ DAMASK
Ulazila sam u Tvoj hram nehotice
prelivom sebe, na radost trenutka
ponajviše u januaru i aprilu.
Molitve su bile jake, a želje velike
da stignem u naletima zrenja
celivam Krst i postanem ono što bih htela
pre odlaska pred Boga
da osetim pločnik, jasle i jagnje u njemu
da se sretnem s postojanjem i uskliknem:
eno Zida plača, reke Jordana, Crvenog Mora
Eno i mene u svemu
pred jutro nezavršenih ratova.
Povikala bih u času: Spase, Spase...
kuda ćeš, upitao bi me neko
na brdo Tavor, rekla bih preglasno
predajući ruke miru, dovršavajući početo
krilom blagodatne senke, milovala bih vatru
uspinjući se na vrh pesničke brojanice
tražeći ključ za srce.
Odjeknulo bi gromko iznutra: „Bog zna bolje,
veruj mu...“
Na bogosluženju, kroz izliv osećanja
pretvorena u reku suza, u znak pokajanja
ušla bih u red tajnovidih koraka
uverena da zbog krsnog znamenja
anđeo i đavo vode teške bitke
stala bih u red za besmrtnost i rekla:
učini da izađem iz ništavosti
da se sjedinim s pravednim
što nas objašnjava.
Pristala sam da zapišem utiske iz ćutnje
a kad duša uzropti, stadoh na kamen
u magnovenju uperih pogled u iskonsko sunce
pastiri prineše miris tamjana.
Da svezujem mudrost u život, pevajući nepreglede
da pobodena u nebo i zemlju tvorim neispisano
da te u simbolima, među tri prsta iznova osetim...
tebi moram reći sve: ako me sretnu napasnici
ako me presele u cvet, ako poriču mi ime
u tvoju ću šišarku zvukom praznine
od rizu Majke Angeline, kraj košute zvezde
da svoju bit predočim sumnjama.
Kad tiho pojanje iz blaženstva krene
u Tvojoj ću pećini dalje od beznađa
klijati na putu kroz Damask
varvari nek bodu
vetar nek gomila mutne oblake
znam gde sam ostavila sebe
u koju šumu zakopala zrna.
Očima punim Duha, hoću da se poklonim.
