 | Марина Жинић Илић | |
| |
детаљ слике: novizivot.net
ПУТ КРОЗ ДАМАСК
Улазила сам у Твој храм нехотице
преливом себе, на радост тренутка
понајвише у јануару и априлу.
Молитве су биле јаке, а жеље велике
да стигнем у налетима зрења
целивам Крст и постанем оно што бих хтела
пре одласка пред Бога
да осетим плочник, јасле и јагње у њему
да се сретнем с постојањем и ускликнем:
ено Зида плача, реке Јордана, Црвеног Мора
Ено и мене у свему
пред јутро незавршених ратова.
Повикала бих у часу: Спасе, Спасе...
куда ћеш, упитао би ме неко
на брдо Тавор, рекла бих прегласно
предајући руке миру, довршавајући почето
крилом благодатне сенке, миловала бих ватру
успињући се на врх песничке бројанице
тражећи кључ за срце.
Одјекнуло би громко изнутра: „Бог зна боље,
веруј му...“
На богослужењу, кроз излив осећања
претворена у реку суза, у знак покајања
ушла бих у ред тајновидих корака
уверена да због крсног знамења
анђео и ђаво воде тешке битке
стала бих у ред за бесмртност и рекла:
учини да изађем из ништавости
да се сјединим с праведним
што нас објашњава.
Пристала сам да запишем утиске из ћутње
а кад душа узропти, стадох на камен
у магновењу уперих поглед у исконско сунце
пастири принеше мирис тамјана.
Да свезујем мудрост у живот, певајући непрегледе
да пободена у небо и земљу творим неисписано
да те у симболима, међу три прста изнова осетим...
теби морам рећи све: ако ме сретну напасници
ако ме преселе у цвет, ако поричу ми име
у твоју ћу шишарку звуком празнине
од ризу Мајке Ангелине, крај кошуте звезде
да своју бит предочим сумњама.
Кад тихо појање из блаженства крене
у Твојој ћу пећини даље од безнађа
клијати на путу кроз Дамаск
варвари нек боду
ветар нек гомила мутне облаке
знам где сам оставила себе
у коју шуму закопала зрна.
Очима пуним Духа, хоћу да се поклоним.
