detalj slike: pixabay.com

Književna radionica Kordun od 8. jula objavljuje u nastavcima(6) roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“ Dušice Ivanović, pisca iz Toronta. Danas donosimo poslednji VI deo!

ŠESTO POGLAVLjE: SPOZNAJA

Sa naporom se krećem po strmom terenu. Gledam u svoje bose noge u čudnim sandalama, koje su vezane tankim kanapom oko gležnjeva. Od oštrog planinskog vazduha mi bride obrazi. Listovi na nogama se zatežu dok idem strmim usponom, a sitno kamenje se odronjava pod mojim nogama. Osećam umor u celom telu, ruke i noge su mi napete strune, a leđa se ispravljaju i povijaju u naporu da održim ravnotežu. Bela gusta para izlazi iz mojih poluotvorenih usta. Disanje postaje sve teže. Da se odmorim, samo na trenutak da sednem i da predahnem. Spuštam se oprezno na malu zaravan kraj staze da bolje pritegnem kanape na svojim sandalama.

Vera je nepomično ležala u krevetu širom otvorenih očiju. Nešto u tom snu je bilo uznemirujuće poznato. Prebirala je po mislima, prisećala se filmova koje je poslednjih dana gledala, knjiga koje je čitala. Bez uspeha. Ujutro, posle buđenja, od sna je ostao samo osećaj da ga nije prvi put sanjala.

                Verin život se ni po čemu nije razlikovao od života njenih vršnjaka. Otkako su odlasci pre nekoliko godina prestali, retko bi ih se setila. Ličili su joj sada na san više nego ikada pre, ali su ostali obavijeni tajnovitošću, mističnošću nerazumljivog, privlačnošću ličnog, onoga što niko osim nje ne razume.

Približavajući se školi, razmišljajući o kontrolnom iz engleskog, još jednom je pustila da joj sećanje na san prođe kroz glavu i prvi put, posle dužeg vremena, pomislila na odlaske. Nije mogla da se seti da li je i u snu bilo sive magle.

Snovi su sada bili učestali. Snovi, posle kojih bi se sasvim probudila. Nekada je posle  njih sedela satima u krevetu, a onda bi oko sedam ustala i sasvim odmorna, kao da je spavala celu noć, započela svoj uobičajen dan. Škola, balet, engleski, večera sa porodicom, a onda gledanje televizijskog programa uz kokice, dok se Cile gnezdi između nje i brata na glomaznom kauču.

                Cileta su pronašli jednog veoma hladnog zimskog jutra šćućurenog na ulazu u zgradu i uneli ga u hodnik. Deca iz komšiluka su ga nahranila i dala mu vode. Svi stanari su se složili da ga ne izbacuju do kraja zime. Cile je izlazio po potrebi, koristeći trenutak kad bi neko otvorio ulazna vrata, a onda bi strpljivo čekao da se vrata ponovo otvore i da se zavuče u svoj ugao ispod sandučeta za poštu. Bez nekog dogovora, svi su se u zgradi brinuli da Cile ne bude gladan i žedan. Kada su ga Verini roditelji prvi put okupali, jer je zaudarao na vlagu i smeće, postao je peti član porodice.

                Imao je oči crne kao ugalj, okrugle i sjajne kao staklenci koje je brat čuvao ljubomorno u svojoj kolekciji i pokazivao retko samo najboljim drugarima. Vera je volela da posmatra Cileta, da zamišlja gde su bile, šta su sve videle te oči njenog vernog psa, za koga niko nije znao ni koliko godina ima, ni odakle dolazi. A imala je utisak da dolazi iz daleka i da je živeo dugo.

Sedim na tvrdom žućkastom zemljanom podu. Plafon je nizak i jednake boje kao pod i zidovi tesne i zemljanom prašinom zasićene prostorije. Jedan deo poda je podignut u nešto što izgleda kao široki stepenik i po njemu su poređane zemljane posude. Sedim podvijenih nogu i u naručju držim nešto zamotano u krpe. Klatim se sa tim zavežljajem napred - nazad. Ispred mene na zemlji gori slaba vatra, koja mi svaki put kad se nagnem napred na delić sekunde ogreje lice i baci slabu svetlost na zamotuljak u rukama. Kraj desnog kolena mi leži pas čije se crne okrugle oči jedva razaznaju na telu prekrivenom crnom dlakom. Gleda u mene s poverenjem i razumevanjem, slabo, ali ipak vidljivo pokrećući očne jabučice u istom pravcu u kome se klati moje telo. Posmatram ga zahvalno.

Vera se naglo podigla. Kraj kreveta je sedeo Cile i neprirodno izduženog vrata netremice gledao u nju. Na grudima je stiskala mali duguljasti jastuk.

Roditeljima nije pričala o ovim snovima. Sebi nije mogla da objasni razloge tog ustručavanja. Pretvoren u reč, san gubi čar uzbuđenja i bajkovitosti, a dobija neki suviše običan, svakodnevni ton, koji se ponekad graniči sa vulgarnošću. To što je sada sanjala ličilo je na scene iz filmova, samo što nije bilo tona. Buđenje nije krnjilo te slike, nije im ništa oduzimalo ni dodavalo. Proživljavajući ih u mislima još jednom, a nekad i više puta, Vera je prolazila kroz ista osećanja. Bila su to njena osećanja.  

                Odavno nije bilo bilo onih epizoda, koje je Vera nazivala odlascima, a koje su njene roditelje toliko plašile. Nije imala logično objašnjenje za vezu između odlazaka i snova, koji su sada bili sve češći i neobično živi, koje je pamtila u svim njihovim detaljima, ali o tome svojoj porodici nije govorila. 

                Osećala je da kriju značenje mnogo dublje od onog koje daju sanovnici i psiholozi. Nije ih doživljavala kao simbolične najave i tajanstvene znakove, ali nije ni verovala da imaju vezu s njenom podsvešću, ili da su, jednostavno, odgovor na dnevne događaje i doživljaje. Nisu ličili ni na pročitane bajke, ni na fantastične filmove.

Ruke me bole od tereta koji nosim, ali bez zastajkivanja grabim u maloj koloni stazom kroz mrkli mrak. Pod nosom mi se širi nepoznati slatkasti miris nekog prezrelog voća. Htela bih da ga vidim, ali u mraku sve ima crne obrise, a vremena za odmor nema. Neko me požuruje, noge mi se sapliću o kamenje i grmlje sa oštrim i bodljikavim granama. U daljini vidim svetlost nekog velikog ognja. Kako prilazimo bliže tom mestu, sve je toplije i crvene varnice odskaču visoko u nebo. Nebo gori. Znam da je tu negde litica, i strah me je da joj ne priđem suviše blizu, da se ne okliznem i ne padnem u džinovski kotao u kome pleše vatra. Ruke su mi prazne, najednom shvatam, i počinjem da se panično osvrćem oko sebe gledajući gde sam ispustila onaj teret, ali sada sam već sasvim sama, nema nikoga oko mene i moje noge postaju krute i teške. Jedva ih pomeram. Nebo se uvećava, zvuci postaju sve jači, u mene zure strašne crne oči žene ratničkog lica i divlje duge crne kose. Otvara usta i njen urlik me guta.

Posle ovog sna, Vera se pribojavala da zaspi. Plašila se da se san ne ponovi, proganjala je slika neba u požaru. Klonila se bučnih mesta, sklanjala se u tišinu. Najstrašniji od svega bio je osećaj da je to već negde doživela, strepela je da je ona ta osoba na litici, da će je progutati urlik čudovišne žene, prema kojoj je, na sopstveno čuđenje, osećala neobičnu privlačnost i u kojoj je videla lepotu.

San se ponovio još nekoliko puta. Jednom je sanjala samo to divlje tamno lice sa isturenim jagodicama i jakom bradom. Nos je bio dugačak sa proširenim nozdrvama. Usta puna, oči velike i prodorne. Njena kosa je bila gusta, crna i pokrivala joj je ramena i grudi. Uz tutanj nečeg nalik gromu, taj lik se uvećavao i približavao strašnom brzinom i Vera je znala šta sledi, znala je da će da je proguta, ali se prvi put nije plašila. Gledala ju je u oči sve dok nije zavladao potpuni mrak. Još uvek je ležala u svom krevetu, nije otvarala oči i bila je sigurna da ovog puta nije sanjala. Želela je nekome da kaže, sa nekim da podeli svoje iskustvo. Ali, znala je da pred roditeljima treba da ćuti. Morala je da ih zaštiti.

Više nikada nije sanjala ni liticu, ni nebo koje gori, ni crnu ženu duge kose koja izranja iz tog neba.

Vera je sada živela sama u iznajmljenom stanu. Kada je počela da studira, ova odluka se nekako sama nametnula. Roditeljski stan je bio mali i udaljen od njenog fakulteta i mesta gde je počela da radi po završenoj maturi. Sloboda koju je osvojila odvajanjem od porodice i nju je iznenadila. Odjednom se otvorio ceo jedan novi svet u kome je mogla da bude i sa drugima i sama sa sobom, u kome je imala slobodu da se usami, da zbog uzbudljive knjige ne spava po celu noć, da se u subotu i nedelju, posle noćne zabave, izležava do podne. Bila je gospodar svog vremena. Niko je nije posmatrao, niko nad njom nije brižno bdeo i, dokle god se redovno javljala mami i tati, oni je nisu opterećivali i ponašali su se prema njoj kao prema zreloj osobi.

Često je sedela kraj prozora zagledana u nebo, koje je sa visokog petnaestog sprata uvek izgledalo drugačije. Ničim zaklonjen vidik sa tog prozora, sa koga se ulica jedva videla, i nepregledna nebeska površina koja je otvarala put sanjarenju i maštanju, učinili su da sve češće misli o svojim snovima. Počela je da ih zapisuje. Uspevala je da se posle svakog sna dovoljno razbudi da bi mogla da ga zapiše u malu beležnicu na noćnom ormariću. Ujutro je tumačila svoja skoro nečitka slova i prepisivala u jednu svesku. Bilo je mnogo onog što nije razumela, što je bilo toliko simbolično i metaforično, da bi joj bili potrebni dani da ih shvati. Takvim snovima se nije bavila. Čekala je da se dese oni koji su bili stvarni, u kojima je znala da se krije neka velika tajna. A ti snovi nisu tražili nikakve napore da budu zapamćeni. Ostajali su u njoj od trenutka buđenja jasni kao da su se tog momenta dogodili i realni kao da ih je gledala na svom unutrašnjem filmskom ekranu.

Trčim niz padinu vrišteći od zadovoljstva. Ispred mene jurcaju dečaci u kratkim pantalonama i devojčice u širokim suknjicama. Pokušavam da ih stignem, ali sam sporija od njih, što ne umanjuje moju radost. Dan je blistav, nebo bez oblaka, svetlo zelena trava golica mi potkolenice. Gledam u svoje braon cipele sa kaišićima i bele sokne, u gola kolena (na desnom je velika sveža krasta i to koleno me boli svaki put kad ga savijem), a onda opet gledam ispred sebe i na kraju padine vidim drvo velike krošnje. Tu se, zaduvana od jurnjave, zaustavljam pazeći da me ona deca ne primete i sedam u debelu hladovinu. Mlak vetar mi mazi vruće obraze dok ispravljam bolno koleno i naslanjam se udobno na debelo stablo. Tonem u san.

Probudila se odmorna, iako je napolju još uvek bio mrak. Ujutro će pozvati majku, pitaće je da li su nekada, još pre nego što je krenula u školu, proveli leto u selu sa talasastim brdašcima i svetlo zelenom travom rasutom na padini po kojoj je trčala sa decom. Da li je tamo bilo i veliko drvo čija je krošnja nudila hlad i tišinu, tajno sklonište u kome je mogla da bude sama i srećna? Zašto se toga ne seća, zašto nema fotografija sa tog letovanja? Osmehnula se u mraku. Da li je moguće da je davno sećanje iz detinjstva ušetalo u njen san posle toliko godina?

                Majka je odmahivala glavom. Nisu imali ni rođake ni prijatelje u planinskom selu. Nikada, u stvari, nisu išli nikuda osim na more. Uvek si bila maštovita, dovikivao je otac iz druge sobe. Uradi nešto sa tim, počni da pišeš.

                Počeću da pišem, pomislila je Vera, ali nije mogla da taj san izbaci iz glave. I nije mogla da od njega napravi priču. Bio je živ, bio je to njen doživljaj, znala je, i to je bilo njeno koleno koje je zabolelo kad ga je savila. Vera je bila ta devojčica u braon cipelicama i belim soknama.

                Noć pre venčanja spavala je kod oca i majke. Brat se odavno odselio, roditelji su koristili samo svoju sobu, a dve dečje sobe su ostale nepromenjene. Majka je često govorila kako će biti zanimljivo kad jednog dana unuci budu dolazili kod babe i dede preko vikenda, ili u toku raspusta. Moći će da spavaju i da se igraju u sobama svojih roditelja, u kojima je sve ostalo zamrznuto u vremenu. Čak je i Verina poslednja đačka torba iz gimnazije visila na vratima onakva kakvu je ostavila poslednjeg dana poslednje školske godine. Od vojničkog platna, okićena bedževima, ukrašena potpisima i crtežima, sa nekoliko minijaturnih privezaka za ključeve u obliku životinja ili likova iz crtanih filmova – podsećala je Veru na vreme koje je sada izgledalo tako davno, da joj se činilo da to nije bio njen život, da je pripadao nekom drugom. Dodirivala je knjige u policama, uglavnom udžbenike i lektiru koju nikad nije volela, pa je nije ni ponela sa sobom. Razgledala je fotografije na zidovima: osmeh kome fali nekoliko sekutića, utučeno lice tinejdžerke sa aknama po čelu, razdraganu devojku u pocepanim farmerkama i raščupane kose na svom prvom samostalnom letovanju.     

                Nostalgično je pregledala stare ploče i kasete. Zagrlila je dva medvedića na svom krevetu. Mirisali su na prašak za pranje veša, mirisali su na roditeljsku kuću u kojoj je uvek bilo čisto i uredno. Obazirući se oko sebe po nevelikoj sobi, Vera se tek sada opraštala sa detinjstvom. Odlazak od kuće posle srednje škole bio je beg. Stvaranje sopstvene porodice bilo je izbor. Suznih očiju se spustila na krevet i istog trenutka zaspala.

Visok čovek stoji sa moje desne strane. Naslanjam se na njega, pokušavam da podignem glavu i vidim njegovo lice, ali ne mogu. Osećam da je tu, pored mene, dok silina ljubavnog osećanja kao neobuzdani talas plavi celo moje biće, i htela bih da progovorim, želela bih da mu kažem da ostane, da se ne pomera, ali se muškarčevo telo od mene polako udaljava i sad više nisam sigurna da li je još uvek tu ili je nestao. Jer, ja ne mogu da pokrenem svoje telo, ni glavu ne uspevam da okrenem, pa se pretvaram u napregnut mišić, u sluh, u misao, i pokušavam da osetim ono što ne vidim. Tišina je zastrašujuća. Hladan i vlažan vazduh oko mog tela pravi vrtloge i ono počinje da se klati nesigurno, da gubi oslonac, da se podiže od zemlje. U grlu mi je vrisak, koji se ne čuje. U vidnom polju mi jetačka koja se približava i vrti se sve brže, dok ne postane tornado. Ja sam Doroti iz Čarobnjaka iz Oza! Gubim tle pod nogama, vetar okreće moje telo kao čigru, muka mi je, zatvaram oči i pomišljam da je ovo san, da Oz ne postoji. Ali, već u sledećem momentu ponovo osećam ono telo pored sebe, rame mi dotiče njegovu mišicu i sada uspevam da podignem glavu i pogledam u dobro poznato lice, koje je celo u nežnom osmehu, i usne koje mi kažu: Vreme je. Već u sledećem trenutku, mesto pored mene je opet prazno.

Vreme je? Za šta je vreme? Panično je razmišljala o poruci iz sna, o mogućim značenjima, o čoveku koji stoji pored nje, koga voli i koga gubi. Nije mogla da se seti njegovog lica. Pokušavala je, ali je brzo odustala. Šta ako je to Vladimirovo lice? Da li je to loš znak, da li se već desilo, ili tek treba da se desi? Uspaničeno je birala brojeve njegovog telefona.

Nije valjda da te je uhvatila nervoza, začikavao je Vladimir. Jesi li se predomislila? Tu se već zagrcnuo od smeha. Vera nije znala šta da kaže, a da ne zvuči glupo, pa je i sama pribegla šali. Ali, u stomaku joj je stajao čvor i nervozno je kršila ruke oznojenih dlanova. Ljutila se na sebe što veruje u posebnost snova, što im pridaje toliko važnosti. Utrčala je u kupatilo i stajala pod tušem sve dok voda nije sprala i poslednju brigu, a onda se obukla, razdragano utrčala u kuhinju i pitala šta ima za doručak.

                Dve godine kasnije, Vera je prvi put otišla kod lekara. Posle nekoliko nedelja su joj rekli da su šanse da zatrudni male i da bi u njenim godinama trebalo pokušati sa vantelesnim oplođenjem. Dok je razgovarala o tome sa mužem, osećala je neobjašnjiv stid. Nije bila tajna daje želela decu od prvog dana. Vladimir je ćutke odobravao, kao nešto što se podrazumeva, ali je ostajao po strani i izgledalo je kao da je to njena, ženska stvar i da se on ne bi u to mnogo mešao. Predlog da pokušaju uz pomoć medicine nije odbio, ali je jasno stavio do znanja da će on učestvovati kad i koliko bude morao. Kratko je držao njenu ruku u svojoj, osmehnuo se i nastavio da lista novine.

                Vera je bila sasvim sama. Sebi to nije priznavala. Okupirana željom i voljom da uspe, činila je sve što je lekar preporučivao i više od toga. Već posle prvog neuspelog pokušaja, shvatila je da je ovo teže i neizvesnije nego što je očekivala, ali je bila uverena da će drugi put uspeti. Nekako u to vreme je izgubila posao i više nije tražila novi. Čekala je da se desi čudo! Da postane majka. Dani su prolazili u strepnji i iščekivanju. Dani su prolazili u izbegavanju razgovora sa mužem, koji nije razumeo zašto tako krhka, otečenog i bolnog stomaka, tako emotivno ranjiva i plačljiva ne može sad da misli o novom radnom mestu. Prebacivao joj je i potrošeno vreme i visoke račune. Ali, nije predlagao da prekinu sa pokušajima. Posmatrajući ga tako krutog, nezadovoljnog i uplašenog, Vera je razumela da bi Vladimir najradije odustao, ali da je očekivanje njegove porodice i društva bilo za njega preveliki teret i da je samo zato činio ono što je mislio da mora.

                Bila je sama dok su joj vadili krv, dok su je snimali ultrazvukom, dok je ležala na sterilnom krevetu okružena sterilnim mantilima i maskama, dok su je dodirivali u sterilnim rukavicama. Bila je sasvim sama i kada je od bolova padala u nesvest i kad su je polivali vodom, i kad su je pitali da li muž dolazi po nju, a ona odgovarala postiđeno da će doći njen brat.        

                Sama je smišljala priče o Vladimirovoj zauzetosti i sebe ubeđivala da će se sve promeniti dolaskom deteta. Pravdala ga je i kad niko od nje to nije ni tražio ni očekivao. Pravdala je svoju odluku da sa njim ostane i kad je bilo jasno da su dva sveta, da mu smeta njen bolni naduveni stomak i sedam klograma viška, da nema strpljenja za njeno ćutanje i suze, da ne razume koga i šta ona to u stvari oplakuje svaka dva ili tri meseca.   

                Vera je bila naizmenično u ekstatičnoj radosti i dubokoj žalosti. Od trenutka kad su njena jajašca bila odložena u epruvetu, grlila je svoje čedo svakom svojom mišlju, svakim nervom, mišićima, svakom svojom ćelijom. Bila je majka. Kako se bližio dan kontrolnog pregleda, gotovo da se nije kretala, čak je i oprezno disala, pažljivo i tiho govorila ne bi li obezbedila sve uslove da se plod ugnezdi u njeno tkivo i tu ostane.

Zavežljaj u mojim rukama je novorođena beba modrih usana i lica boje peska. Kroz prnje obešene tamo gde bi trebalo da budu vrata dopire rana jutarnja svetlost. U želucu mi zavija praznina, od gladi jedva da pomeram suve usne dok mi se telo i dalje klati gurano nekom nevidljivom silom. Polažem majušno telo na pod, sa licem prema izlazu iz straćare, pokrivam ga svojom maramom, u sebi od Gospoda tražim oproštaj što nemam crnu tkaninu, ni sveću da je zapalim kraj glavice usnulog sina. I molim, molim za oproštaj što nisam mogla da ga sačuvam. I preklinjem Gospoda da i mene uzme, sad, odmah, bez odlaganja.

Blagosloven budi, sveti Gospode. O, blagosloven budi, Gospode sveti. Izleči i spasi, Gospode, jer ti si milosrdan. Blagosloven budi, o Gospode, utešitelju naš. Spasi i sačuvaj čedo moje, Gospode. Oprositi grehe moje, o, sveti Gospode. Spasi, spasi, spasi čedo utrobe moje, spasi... Mene, a ne njega, Gospode, gresi su moji, mene uzmi, mene..

                Vera se probudila drhteći i s bolom u grudima. Ko je ta žena, i čije je dete, i zašto to sanja, zašto se onaj davnašnji san sada nastavlja?

Ja, ona druga ja – bubnjao je odgovor u njenoj glavi.

Toga dana nije izašla iz kuće. Sedela je u svojoj sobi zamišljena i u strahu da će se san sledeće noći nastaviti. Nije se nastavio. Više nikada nije sanjala ženu koja oplakuje svoje tek rođeno dete i moli za spas i odmor koje donosi smrt. Ali, osećaj nenadoknadivog gubitka ostaće u njoj i svrdlaće bol kroz njeno srce svaki put kad na to pomisli, svaki put kad u naručju neke žene ugleda zamotuljak ljubavi koja u sebi nosi sve druge ljubavi.

I svaki put kad primeti kap krvi na svom rublju.

Danima nije mogla da progovori, ni da se pomeri. Ležala je gledajući u plafon ili žmureći. Bol je bio neizdrživ. Svaki put joj se činilo da je sa tom kapi krvi, pored nerođenog čeda, i ona umrla. Da nije našla svoje mesto, baš kao što embrion nije našao uporište u njenoj materici. Vladimir se pored nje kratko zadržavao, a ni tada nije imao šta da joj kaže. Ničim nije pokazivao da je gubitak zajednički. Samo bi rekao da ne brine i da može opet da pokuša, a onda bi objasnio da je na nekom mestu mnogo potrebniji nego tu pored nje i otišao.

Veru je bilo stid pred roditeljima, bratom i snajom. Bili su okupljeni oko nje i potpuno posvećeni tome da njoj bude bolje, da se oporavi, da skupi snagu bilo za još jedan pokušaj ili za odustajanje. Nije odustajala.  

Nastavila je da prolazi kroz raj očekivanja i pakao razočarenja, sve dok jednog dana, vrativši se iz bolnice sa dužeg ispitivanja, nije na ogledalu u kupatilu pronašla jarko crveni ruž za usne, a na krevetu uredno složenu čistu posteljinu.       

Vladimir je ćutao. I Vera je zaćutala.

Posle kratkog vremena je saznala da on već ima drugu porodicu.

Ćutali su i kad su se razišli. On nije imao hrabrosti da prizna, ni potrebu da traži oproštaj. Ona je želela da čuje makar da mu je žao, ali se to nikad nije dogodilo.

Nepoznata žena mi se unosi u lice. Razgleda me, gladi moje obraze. Plače kao da je neko umro. Kao da sam ja umrla. Nisam! Hoću da vičem, ali ne mogu. Pokušavam da se pomerim, ali ne ide. Lice se udaljava i približava, a onda nestaje i iznad mene je samo nebo, belo i besprekorno. Moje telo leti bez napora, uspinje se nevidljivom stazom. Sa visine gledam svoju ljušturu kako leži u naručju moje majke.

Majka je umirala. Sedeći danima kraj njenog uzglavlja, Vera je mirno prihvatala nestanak njene životne snage i razumevala putovanje majčinih misli do dalekih, njoj nedostupnih mesta. Sada je razumela snove u kojima je bila i majka i kći. Snove u kojima je gubila dete i one u kojima je ona bila izgubljeno dete. I znala je da su rastanci privremeni.

Držala je majčinu ruku u svojoj i dremala na stolici kraj bolničkog kreveta. Kada se probudila, ruka je ležala beživotno u njenom krilu. Majčino lice je bilo mirno, glatkog čela, bez ijedne bore. Vera je bila tužna kao nikada pre.

Stojim u beloj sobi i čekam. Neko dolazi, neko ko je meni veoma važan. Drhtim. Vrata se otvaraju i ulazi moja majka. Sva je od svetlosti. U beloj dugačkoj haljini ravnih linija, bez ijednog ukrasa, hoda kao da lebdi. Hoda prema meni. Kosa joj je raspuštena po ramenima, lice mirno, bez izraza. Lepa je. Znam da je to moja majka, ali je čudna, ne osmehuje se, ničim ne pokazuje da se raduje što me vidi. Trčim joj u naručje, spuštam glavu na njene grudi, čvrsto je grlim oko struka. To si ti, šapućem, to si ti. Gladi me po kosi nežno i bez žurbe. A ko bi drugi bio, dete? I dalje u neverici ponavljam dok je grlim: To si ti. Srećna sam, srećna sam onako kako nikad nisam bila. Majka je i dalje uspravna, miluje me po kosi kao dete koje ništa ne razume, a onda se udaljava. Ruke su mi ispružene kao u zagrljaju, ali je majčina figura sve dalje i konačno nestaje.

Vera je sanjala ovaj san četrdeset dana nakon što se mama upokojila. Po prvi put je osetila mir koji donosi spoznaja, mir za kakav do tada nije znala da postoji.

Uskoro, mama, uskoro.

Bila u svojim četrdesetim, zadovoljna i ispunjena, kad se pojavio Branko. Nije u Veri bilo ni besa ni neoprosta, ni tuge ni žaljenja za bilo čim. Odavno je prihvatila činjenicu da neće biti majka.

Kada su se sreli, znala je da to nije bila slučajnost.

Noć pre susreta, ponovo je sanjala kako stoji pored muškarca, kako ramenom dotiče njegovu mišicu i podiže glavu da ga vidi.

Poznajem to nežno osmehnuto lice. Vreme je, kaže muškarac, ali ovaj put ostaje pored mene.

Vreme je bilo da se upoznamo, rekao je Branko i malo duže zadržao njenu ruku u svojoj. Poznajem te oduvek, odgovorila je Vera i nije ni pokušala da oslobodi ruku.

Sledećeg dana se uselila u njegov stan.

Krajem godine rodila se Nada.

Nada se meškoljila u njenom naručju. Da li će da zaplače ili da se nasmeje? Oči su bile skupljene u dva proreza, čelo se mrštilo, a ustašca su se razvukla u plačnu grimasu. Privila je svoje prvo čedo još jače na grudi, osetila toplotu bebinog tela uz svoje i tada je u njoj iznenada zapištao strah da će je izgubiti. Nije smela da joj pogleda lice. U jednom kratkom momentu se uplašila se da ne ugleda modre usne, ukočene kapke i kožu boje pustinjskog peska.

Da li su davni snovi bili najava onoga što će se dogoditi? Upozorenje? Ili se sve to nekada i negde već desilo?

Beba rumenog lica, kratke crne kose i pljosnatog nosića je glasno cmoknula usnama koje su ličile na šumsku jagodu. Strepnja i strah su se se povukli pred tim prizorom. Soba je bila topla, naslonjača udobna, a tišina umirujuća. Pored majke sa detetom, na podu je dremao kovrdžavi crni pas.  

                U godinama koje su dolazile, Vera je u svojoj porodici i služenju drugima sve više pronalazila preko potreban mir. Nedugo posle Nadinog rođenja, i otac se upokojio. U jednoj od dugih ćutnji, kojima su ispraćali njegove poslednje dane, pogledao je u ćerku neobično bistrim očima i slabim glasom je pitao da li su se ikada ponovili oni snovi iz detinjstva. To nisu bili snovi, rekla je mirno, nego putovanja. To me je duša moja vodila da mi pokaže gde je bila i da me nauči kuda da idem. Kuda, pitao je otac. Kući, tata.

                Otac je gledao neko vreme kao da razume, a onda je pridremao. Videla je da pomera usne i nagnula se nad njega da bolje čuje. Kući, kući, šaputao je starac dok mu je suza pravila novu brazdu na izboranom licu.

Vidim svoje ruke kako uzimaju hranu iz hrapavih ženskih šaka. Tišina je toliko jaka da me od nje bole uši. Podižem glavu. Sunce je izašlo iz oblaka, odjednom je pretoplo, zraci se zabijaju u kožu, svaki je kao ubod tanke igle. Ponovo sa čuđenjem posmatram svoje ruke. Grube muške ruke sa ispucalom kožom. Spuštam na zemlju posudu sa pirinčem i podižem ih u visinu grudi, okrećem dlanove prema suncu. Prijaju mi ubodi svetlosti, prijaju mi vrućina i fizički bol. Pažnje usmerene na tu jednu senzaciju, osećam kako mi se um prazni kao prevrnuta bačva, iz koje curi voda i natapa zemlju. Tečnost nestaje, kao da je nikada nije bilo. Unutrašnji bol prestaje, kao da ga nikada nije bilo. Poslednja misao ističe iz mene i jedino što osećam je potpuna klonulost i mokro lice.

                Budeći se iz sna, Vera je znala šta treba da radi. Svakodnevno, pošto bi ispratila Nadu u vrtić, a kasnije u školu, odlazila u starački dom i celo prepodne pomagala onima koje niko nije obilazio. Sa ćerkom i mužem je provodila mnogo vremena u prirodi. Svaki je dan bio dragocen, a ljudi sa kojima je živela - neprocenjivi dragulji. Na kraju dana osećala je prijatnu klonulost i padala u san čim dotakne jastuk.

Posle nekog vremena je duša njena prestala da je posećuje u snovima.

Sa povelike udaljenosti su gledali kako vrela zlatna tečnost lije niz liticu i pada u okean. Branko je oduševljeno fotografisao prizor koji se retko viđa. Vera je posmatrala sa čudnim uzbuđenjem i osećajem da joj je predeo oko vulkana poznat.

Rekla je: Sad će da se sa mesta gde se spajaju vatra i voda podigne razbesnela Pele, da zabaci kosu i pleše iznad zapaljenog mora. Otkud znaš, začikavao je Branko.

Znam, govori Vera više za sebe. Lice joj plamti pred prizorom koji samo ona vidi. Pele izranja iz vatre, lice joj je i strašno i lepo, a telo snažno i devojački graciozno. Vatreni jezici igraju po nebu dok pada mrak, a zvezde padalice počinju da osvetljavaju nebo.

Znam, bila sam ovde.

ASTIKJA

Putujem. Još uvek putujem.

Putovanje se nikad ne završava, ni učenje.

Ovde, gde nema ni prostora ni vremena, plutam u moru mira i saznavanja. Zahvatam iz tog bogatstva onoliko koliko mi je potrebno. Izvori su nepresušni. Jedina prepreka koja mi može stati na put je u meni samoj.

Učim da postanem ono od čega sam nastala - savršenstvo i neprekidnost mudrosti, znanja i ljubavi.

Nema dobre i zle sudbine, postoji samo ona koja nam pripada, a meni pripadaju sve sudbine koje živim i iz kojih učim.

Učim da prihvatam i kada ne razumem.

Da se ne opirem i kad boli.

Da služim drugima.

Da budem smirena.

Znam da mi se daje i kad mi se oduzima.

Savladavam bes i mržnju i kada mi srce krvari.

Ja sam i majka i dete.

Verujem.

Verujem da nema uzaludnih života, ni nepotrebnih ljudi, ni događaja bez svrhe.

Verujem da mi ništa ne pripada.

Verujem da moram još mnogo da učim.

Zovem se Astikja.

Ovo je moja priča.

roman Astikja, korice

Recenzent Gordana Vlajić je napisala da je „autorka, kombinujući naratora posmatrača, naratora slušaoca i struje svesti, podarila srpskoj književnosti moderan i donekle eksperimentalni roman sa svim elementima besmrtnosti.“ 

Umesto najave i poziva da na našem sajtu čitate roman o duši koja uči kroz mnoge živote, evo nekoliko utisaka onih koji su roman čitali:

„Zovem se Astikja“- ovo je moja priča! (D.J.)

Knjiga nosi u sebi univerzalnu ljubav i nadu. (G.S.)

Vaše ime je u punom skladu sa onim što pišete. (V.V.)

Roman koji se čita u dahu, koji donosi smirenje, roman pun dobrote. (G.S.)

Predivan jezik i stil, tečan, svilenkast, ošišan kao vimbldonska trava... Ništa ne štrči, ničega ne manjka. (D.T.)

Autor: Dušica Ivanović

Izdavač: ARTE, Beograd, 2019.

Suizdavač: Književna radionica „Kordun“ 

PODELITE OVAJ TEKST NA: