детаљ слике: pixabay.com

Књижевна радионица Кордун од 8. јула објављује у наставцима(6) роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“ Душице Ивановић, писца из Торонта. Данас доносимо последњи VI део!

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ: СПОЗНАЈА

Са напором се крећем по стрмом терену. Гледам у своје босе ноге у чудним сандалама, које су везане танким канапом око глежњева. Од оштрог планинског ваздуха ми бриде образи. Листови на ногама се затежу док идем стрмим успоном, а ситно камење се одроњава под мојим ногама. Осећам умор у целом телу, руке и ноге су ми напете струне, а леђа се исправљају и повијају у напору да одржим равнотежу. Бела густа пара излази из мојих полуотворених уста. Дисање постаје све теже. Да се одморим, само на тренутак да седнем и да предахнем. Спуштам се опрезно на малу зараван крај стазе да боље притегнем канапе на својим сандалама.

Вера је непомично лежала у кревету широм отворених очију. Нешто у том сну је било узнемирујуће познато. Пребирала је по мислима, присећала се филмова које је последњих дана гледала, књига које је читала. Без успеха. Ујутро, после буђења, од сна је остао само осећај да га није први пут сањала.

                Верин живот се ни по чему није разликовао од живота њених вршњака. Откако су одласци пре неколико година престали, ретко би их се сетила. Личили су јој сада на сан више него икада пре, али су остали обавијени тајновитошћу, мистичношћу неразумљивог, привлачношћу личног, онога што нико осим ње не разуме.

Приближавајући се школи, размишљајући о контролном из енглеског, још једном је пустила да јој сећање на сан прође кроз главу и први пут, после дужег времена, помислила на одласке. Није могла да се сети да ли је и у сну било сиве магле.

Снови су сада били учестали. Снови, после којих би се сасвим пробудила. Некада је после  њих седела сатима у кревету, а онда би око седам устала и сасвим одморна, као да је спавала целу ноћ, започела свој уобичајен дан. Школа, балет, енглески, вечера са породицом, а онда гледање телевизијског програма уз кокице, док се Циле гнезди између ње и брата на гломазном каучу.

                Цилета су пронашли једног веома хладног зимског јутра шћућуреног на улазу у зграду и унели га у ходник. Деца из комшилука су га нахранила и дала му воде. Сви станари су се сложили да га не избацују до краја зиме. Циле је излазио по потреби, користећи тренутак кад би неко отворио улазна врата, а онда би стрпљиво чекао да се врата поново отворе и да се завуче у свој угао испод сандучета за пошту. Без неког договора, сви су се у згради бринули да Циле не буде гладан и жедан. Када су га Верини родитељи први пут окупали, јер је заударао на влагу и смеће, постао је пети члан породице.

                Имао је очи црне као угаљ, округле и сјајне као стакленци које је брат чувао љубоморно у својој колекцији и показивао ретко само најбољим другарима. Вера је волела да посматра Цилета, да замишља где су биле, шта су све виделе те очи њеног верног пса, за кога нико није знао ни колико година има, ни одакле долази. А имала је утисак да долази из далека и да је живео дуго.

Седим на тврдом жућкастом земљаном поду. Плафон је низак и једнаке боје као под и зидови тесне и земљаном прашином засићене просторије. Један део пода је подигнут у нешто што изгледа као широки степеник и по њему су поређане земљане посуде. Седим подвијених ногу и у наручју држим нешто замотано у крпе. Клатим се са тим завежљајем напред - назад. Испред мене на земљи гори слаба ватра, која ми сваки пут кад се нагнем напред на делић секунде огреје лице и баци слабу светлост на замотуљак у рукама. Крај десног колена ми лежи пас чије се црне округле очи једва разазнају на телу прекривеном црном длаком. Гледа у мене с поверењем и разумевањем, слабо, али ипак видљиво покрећући очне јабучице у истом правцу у коме се клати моје тело. Посматрам га захвално.

Вера се нагло подигла. Крај кревета је седео Циле и неприродно издуженог врата нетремице гледао у њу. На грудима је стискала мали дугуљасти јастук.

Родитељима није причала о овим сновима. Себи није могла да објасни разлоге тог устручавања. Претворен у реч, сан губи чар узбуђења и бајковитости, а добија неки сувише обичан, свакодневни тон, који се понекад граничи са вулгарношћу. То што је сада сањала личило је на сцене из филмова, само што није било тона. Буђење није крњило те слике, није им ништа одузимало ни додавало. Проживљавајући их у мислима још једном, а некад и више пута, Вера је пролазила кроз иста осећања. Била су то њена осећања.  

                Oдавнo није било било оних епизода, које је Вера називала одласцима, а које су њене родитеље толико плашиле. Није имала логично објашњење за везу између одлазака и снова, који су сада били све чешћи и необично живи, које је памтила у свим њиховим детаљима, али о томе својој породици није говорила. 

                Осећала је да крију значење много дубље од оног које дају сановници и психолози. Није их доживљавала као симболичне најаве и тајанствене знакове, али није ни веровала да имају везу с њеном подсвешћу, или да су, једноставно, одговор на дневне догађаје и доживљаје. Нису личили ни на прочитане бајке, ни на фантастичне филмове.

Руке ме боле од терета који носим, али без застајкивања грабим у малој колони стазом кроз мркли мрак. Под носом ми се шири непознати слаткасти мирис неког презрелог воћа. Хтела бих да га видим, али у мраку све има црне обрисе, а времена за одмор нема. Неко ме пожурује, ноге ми се саплићу о камење и грмље са оштрим и бодљикавим гранама. У даљини видим светлост неког великог огња. Како прилазимо ближе том месту, све је топлије и црвене варнице одскачу високо у небо. Небо гори. Знам да је ту негде литица, и страх ме је да јој не приђем сувише близу, да се не оклизнем и не паднем у џиновски котао у коме плеше ватра. Руке су ми празне, наједном схватам, и почињем да се панично осврћем око себе гледајући где сам испустила онај терет, али сада сам већ сасвим сама, нема никога око мене и моје ноге постају круте и тешке. Једва их померам. Небо се увећава, звуци постају све јачи, у мене зуре страшне црне очи жене ратничког лица и дивље дуге црне косе. Отвара уста и њен урлик ме гута.

После овог сна, Вера се прибојавала да заспи. Плашила се да се сан не понови, прогањала је слика неба у пожару. Клонила се бучних места, склањала се у тишину. Најстрашнији од свега био је осећај да је то већ негде доживела, стрепела је да је она та особа на литици, да ће је прогутати урлик чудовишне жене, према којој је, на сопствено чуђење, осећала необичну привлачност и у којој је видела лепоту.

Сан се поновио још неколико пута. Једном је сањала само то дивље тамно лице са истуреним јагодицама и јаком брадом. Нос је био дугачак са проширеним ноздрвама. Уста пуна, очи велике и продорне. Њена коса је била густа, црна и покривала јој је рамена и груди. Уз тутањ нечег налик грому, тај лик се увећавао и приближавао страшном брзином и Вера је знала шта следи, знала је да ће да је прогута, али се први пут није плашила. Гледала ју је у очи све док није завладао потпуни мрак. Још увек је лежала у свом кревету, није отварала очи и била је сигурна да овог пута није сањала. Желела је некоме да каже, са неким да подели своје искуство. Али, знала је да пред родитељима треба да ћути. Морала је да их заштити.

Више никада није сањала ни литицу, ни небо које гори, ни црну жену дуге косе која израња из тог неба.

Вера је сада живела сама у изнајмљеном стану. Када је почела да студира, ова одлука се некако сама наметнула. Родитељски стан је био мали и удаљен од њеног факултета и места где је почела да ради по завршеној матури. Слобода коју је освојила одвајањем од породице и њу је изненадила. Одједном се отворио цео један нови свет у коме је могла да буде и са другима и сама са собом, у коме је имала слободу да се усами, да због узбудљиве књиге не спава по целу ноћ, да се у суботу и недељу, после ноћне забаве, излежава до подне. Била је господар свог времена. Нико је није посматрао, нико над њом није брижно бдео и, докле год се редовно јављала мами и тати, они је нису оптерећивали и понашали су се према њој као према зрелој особи.

Често је седела крај прозора загледана у небо, које је са високог петнаестог спрата увек изгледало другачије. Ничим заклоњен видик са тог прозора, са кога се улица једва видела, и непрегледна небеска површина која је отварала пут сањарењу и маштању, учинили су да све чешће мисли о својим сновима. Почела је да их записује. Успевала је да се после сваког сна довољно разбуди да би могла да га запише у малу бележницу на ноћном ормарићу. Ујутро је тумачила своја скоро нечитка слова и преписивала у једну свеску. Било је много оног што није разумела, што је било толико симболично и метафорично, да би јој били потребни дани да их схвати. Таквим сновима се није бавила. Чекала је да се десе они који су били стварни, у којима је знала да се крије нека велика тајна. А ти снови нису тражили никакве напоре да буду запамћени. Остајали су у њој од тренутка буђења јасни као да су се тог момента догодили и реални као да их је гледала на свом унутрашњем филмском екрану.

Трчим низ падину вриштећи од задовољства. Испред мене јурцају дечаци у кратким панталонама и девојчице у широким сукњицама. Покушавам да их стигнем, али сам спорија од њих, што не умањује моју радост. Дан је блистав, небо без облака, светло зелена трава голица ми потколенице. Гледам у своје браон ципеле са каишићима и беле сокне, у гола колена (на десном је велика свежа краста и то колено ме боли сваки пут кад га савијем), а онда опет гледам испред себе и на крају падине видим дрво велике крошње. Ту се, задувана од јурњаве, заустављам пазећи да ме она деца не примете и седам у дебелу хладовину. Млак ветар ми мази вруће образе док исправљам болно колено и наслањам се удобно на дебело стабло. Тонем у сан.

Пробудила се одморна, иако је напољу још увек био мрак. Ујутро ће позвати мајку, питаће је да ли су некада, још пре него што је кренула у школу, провели лето у селу са таласастим брдашцима и светло зеленом травом расутом на падини по којој је трчала са децом. Да ли је тамо било и велико дрво чија је крошња нудила хлад и тишину, тајно склониште у коме је могла да буде сама и срећна? Зашто се тога не сећа, зашто нема фотографија са тог летовања? Осмехнула се у мраку. Да ли је могуће да је давно сећање из детињства ушетало у њен сан после толико година?

                Мајка је одмахивала главом. Нису имали ни рођаке ни пријатеље у планинском селу. Никада, у ствари, нису ишли никуда осим на море. Увек си била маштовита, довикивао је отац из друге собе. Уради нешто са тим, почни да пишеш.

                Почећу да пишем, помислила је Вера, али није могла да тај сан избаци из главе. И није могла да од њега направи причу. Био је жив, био је то њен доживљај, знала је, и то је било њено колено које је заболело кад га је савила. Вера је била та девојчица у браон ципелицама и белим сокнама.

                Ноћ пре венчања спавала је код оца и мајке. Брат се одавно одселио, родитељи су користили само своју собу, а две дечје собе су остале непромењене. Мајка је често говорила како ће бити занимљиво кад једног дана унуци буду долазили код бабе и деде преко викенда, или у току распуста. Моћи ће да спавају и да се играју у собама својих родитеља, у којима је све остало замрзнуто у времену. Чак је и Верина последња ђачка торба из гимназије висила на вратима онаква какву је оставила последњег дана последње школске године. Од војничког платна, окићена беџевима, украшена потписима и цртежима, са неколико минијатурних привезака за кључеве у облику животиња или ликова из цртаних филмова – подсећала је Веру на време које је сада изгледало тако давно, да јој се чинило да то није био њен живот, да је припадао неком другом. Додиривала је књиге у полицама, углавном уџбенике и лектиру коју никад није волела, па је није ни понела са собом. Разгледала је фотографије на зидовима: осмех коме фали неколико секутића, утучено лице тинејџерке са акнама по челу, раздрагану девојку у поцепаним фармеркама и рашчупане косе на свом првом самосталном летовању.     

                Носталгично је прегледала старе плоче и касете. Загрлила је два медведића на свом кревету. Мирисали су на прашак за прање веша, мирисали су на родитељску кућу у којој је увек било чисто и уредно. Обазирући се око себе по невеликој соби, Вера се тек сада опраштала са детињством. Одлазак од куће после средње школе био је бег. Стварање сопствене породице било је избор. Сузних очију се спустила на кревет и истог тренутка заспала.

Висок човек стоји са моје десне стране. Наслањам се на њега, покушавам да подигнем главу и видим његово лице, али не могу. Осећам да је ту, поред мене, док силина љубавног осећања као необуздани талас плави цело моје биће, и хтела бих да проговорим, желела бих да му кажем да остане, да се не помера, али се мушкарчево тело од мене полако удаљава и сад више нисам сигурна да ли је још увек ту или је нестао. Јер, ја не могу да покренем своје тело, ни главу не успевам да окренем, па се претварам у напрегнут мишић, у слух, у мисао, и покушавам да осетим оно што не видим. Тишина је застрашујућа. Хладан и влажан ваздух око мог тела прави вртлоге и оно почиње да се клати несигурно, да губи ослонац, да се подиже од земље. У грлу ми је врисак, који се не чује. У видном пољу ми јетачка која се приближава и врти се све брже, док не постане торнадо. Ја сам Дороти из Чаробњака из Оза! Губим тле под ногама, ветар окреће моје тело као чигру, мука ми је, затварам очи и помишљам да је ово сан, да Оз не постоји. Али, већ у следећем моменту поново осећам оно тело поред себе, раме ми дотиче његову мишицу и сада успевам да подигнем главу и погледам у добро познато лице, које је цело у нежном осмеху, и усне које ми кажу: Време је. Већ у следећем тренутку, место поред мене је опет празно.

Време је? За шта је време? Панично је размишљала о поруци из сна, о могућим значењима, о човеку који стоји поред ње, кога воли и кога губи. Није могла да се сети његовог лица. Покушавала је, али је брзо одустала. Шта ако је то Владимирово лице? Да ли је то лош знак, да ли се већ десило, или тек треба да се деси? Успаничено је бирала бројеве његовог телефона.

Није ваљда да те је ухватила нервоза, зачикавао је Владимир. Јеси ли се предомислила? Ту се већ загрцнуо од смеха. Вера није знала шта да каже, а да не звучи глупо, па је и сама прибегла шали. Али, у стомаку јој је стајао чвор и нервозно је кршила руке ознојених дланова. Љутила се на себе што верује у посебност снова, што им придаје толико важности. Утрчала је у купатило и стајала под тушем све док вода није спрала и последњу бригу, а онда се обукла, раздрагано утрчала у кухињу и питала шта има за доручак.

                Две године касније, Вера је први пут отишла код лекара. После неколико недеља су јој рекли да су шансе да затрудни мале и да би у њеним годинама требало покушати са вантелесним оплођењем. Док је разговарала о томе са мужем, осећала је необјашњив стид. Није била тајна даје желела децу од првог дана. Владимир је ћутке одобравао, као нешто што се подразумева, али је остајао по страни и изгледало је као да је то њена, женска ствар и да се он не би у то много мешао. Предлог да покушају уз помоћ медицине није одбио, али је јасно ставио до знања да ће он учествовати кад и колико буде морао. Кратко је држао њену руку у својој, осмехнуо се и наставио да листа новине.

                Вера је била сасвим сама. Себи то није признавала. Окупирана жељом и вољом да успе, чинила је све што је лекар препоручивао и више од тога. Већ после првог неуспелог покушаја, схватила је да је ово теже и неизвесније него што је очекивала, али је била уверена да ће други пут успети. Некако у то време је изгубила посао и више није тражила нови. Чекала је да се деси чудо! Да постане мајка. Дани су пролазили у стрепњи и ишчекивању. Дани су пролазили у избегавању разговора са мужем, који није разумео зашто тако крхка, отеченог и болног стомака, тако емотивно рањива и плачљива не може сад да мисли о новом радном месту. Пребацивао јој је и потрошено време и високе рачуне. Али, није предлагао да прекину са покушајима. Посматрајући га тако крутог, незадовољног и уплашеног, Вера је разумела да би Владимир најрадије одустао, али да је очекивање његове породице и друштва било за њега превелики терет и да је само зато чинио оно што је мислио да мора.

                Била је сама док су јој вадили крв, док су је снимали ултразвуком, док је лежала на стерилном кревету окружена стерилним мантилима и маскама, док су је додиривали у стерилним рукавицама. Била је сасвим сама и када је од болова падала у несвест и кад су је поливали водом, и кад су је питали да ли муж долази по њу, а она одговарала постиђено да ће доћи њен брат.        

                Сама је смишљала приче о Владимировој заузетости и себе убеђивала да ће се све променити доласком детета. Правдала га је и кад нико од ње то није ни тражио ни очекивао. Правдала је своју одлуку да са њим остане и кад је било јасно да су два света, да му смета њен болни надувени стомак и седам клограма вишка, да нема стрпљења за њено ћутање и сузе, да не разуме кога и шта она то у ствари оплакује свака два или три месеца.   

                Вера је била наизменично у екстатичној радости и дубокој жалости. Од тренутка кад су њена јајашца била одложена у епрувету, грлила је своје чедо сваком својом мишљу, сваким нервом, мишићима, сваком својом ћелијом. Била је мајка. Како се ближио дан контролног прегледа, готово да се није кретала, чак је и опрезно дисала, пажљиво и тихо говорила не би ли обезбедила све услове да се плод угнезди у њено ткиво и ту остане.

Завежљај у мојим рукама је новорођена беба модрих усана и лица боје песка. Кроз прње обешене тамо где би требало да буду врата допире рана јутарња светлост. У желуцу ми завија празнина, од глади једва да померам суве усне док ми се тело и даље клати гурано неком невидљивом силом. Полажем мајушно тело на под, са лицем према излазу из страћаре, покривам га својом марамом, у себи од Господа тражим опроштај што немам црну тканину, ни свећу да је запалим крај главице уснулог сина. И молим, молим за опроштај што нисам могла да га сачувам. И преклињем Господа да и мене узме, сад, одмах, без одлагања.

Благословен буди, свети Господе. О, благословен буди, Господе свети. Излечи и спаси, Господе, јер ти си милосрдан. Благословен буди, о Господе, утешитељу наш. Спаси и сачувај чедо моје, Господе. Опросити грехе моје, о, свети Господе. Спаси, спаси, спаси чедо утробе моје, спаси... Мене, а не њега, Господе, греси су моји, мене узми, мене..

                Вера се пробудила дрхтећи и с болом у грудима. Ко је та жена, и чије је дете, и зашто то сања, зашто се онај давнашњи сан сада наставља?

Ја, она друга ја – бубњао је одговор у њеној глави.

Тога дана није изашла из куће. Седела је у својој соби замишљена и у страху да ће се сан следеће ноћи наставити. Није се наставио. Више никада није сањала жену која оплакује своје тек рођено дете и моли за спас и одмор које доноси смрт. Али, осећај ненадокнадивог губитка остаће у њој и сврдлаће бол кроз њено срце сваки пут кад на то помисли, сваки пут кад у наручју неке жене угледа замотуљак љубави која у себи носи све друге љубави.

И сваки пут кад примети кап крви на свом рубљу.

Данима није могла да проговори, ни да се помери. Лежала је гледајући у плафон или жмурећи. Бол је био неиздржив. Сваки пут јој се чинило да је са том капи крви, поред нерођеног чеда, и она умрла. Да није нашла своје место, баш као што ембрион није нашао упориште у њеној материци. Владимир се поред ње кратко задржавао, а ни тада није имао шта да јој каже. Ничим није показивао да је губитак заједнички. Само би рекао да не брине и да може опет да покуша, а онда би објаснио да је на неком месту много потребнији него ту поред ње и отишао.

Веру је било стид пред родитељима, братом и снајом. Били су окупљени око ње и потпуно посвећени томе да њој буде боље, да се опорави, да скупи снагу било за још један покушај или за одустајање. Није одустајала.  

Наставила је да пролази кроз рај очекивања и пакао разочарења, све док једног дана, вративши се из болнице са дужег испитивања, није на огледалу у купатилу пронашла јарко црвени руж за усне, а на кревету уредно сложену чисту постељину.       

Владимир је ћутао. И Вера је заћутала.

После кратког времена је сазнала да он већ има другу породицу.

Ћутали су и кад су се разишли. Он није имао храбрости да призна, ни потребу да тражи опроштај. Она је желела да чује макар да му је жао, али се то никад није догодило.

Непозната жена ми се уноси у лице. Разгледа ме, глади моје образе. Плаче као да је неко умро. Као да сам ја умрла. Нисам! Хоћу да вичем, али не могу. Покушавам да се померим, али не иде. Лице се удаљава и приближава, а онда нестаје и изнад мене је само небо, бело и беспрекорно. Моје тело лети без напора, успиње се невидљивом стазом. Са висине гледам своју љуштуру како лежи у наручју моје мајке.

Мајка је умирала. Седећи данима крај њеног узглавља, Вера је мирно прихватала нестанак њене животне снаге и разумевала путовање мајчиних мисли до далеких, њој недоступних места. Сада је разумела снове у којима је била и мајка и кћи. Снове у којима је губила дете и оне у којима је она била изгубљено дете. И знала је да су растанци привремени.

Држала је мајчину руку у својој и дремала на столици крај болничког кревета. Када се пробудила, рука је лежала беживотно у њеном крилу. Мајчино лице је било мирно, глатког чела, без иједне боре. Вера је била тужна као никада пре.

Стојим у белој соби и чекам. Неко долази, неко ко је мени веома важан. Дрхтим. Врата се отварају и улази моја мајка. Сва је од светлости. У белој дугачкој хаљини равних линија, без иједног украса, хода као да лебди. Хода према мени. Коса јој је распуштена по раменима, лице мирно, без израза. Лепа је. Знам да је то моја мајка, али је чудна, не осмехује се, ничим не показује да се радује што ме види. Трчим јој у наручје, спуштам главу на њене груди, чврсто је грлим око струка. То си ти, шапућем, то си ти. Глади ме по коси нежно и без журбе. А ко би други био, дете? И даље у неверици понављам док је грлим: То си ти. Срећна сам, срећна сам онако како никад нисам била. Мајка је и даље усправна, милује ме по коси као дете које ништа не разуме, а онда се удаљава. Руке су ми испружене као у загрљају, али је мајчина фигура све даље и коначно нестаје.

Вера је сањала овај сан четрдесет дана након што се мама упокојила. По први пут је осетила мир који доноси спознаја, мир за какав до тада није знала да постоји.

Ускоро, мама, ускоро.

Била у својим четрдесетим, задовољна и испуњена, кад се појавио Бранко. Није у Вери било ни беса ни неопроста, ни туге ни жаљења за било чим. Одавно је прихватила чињеницу да неће бити мајка.

Када су се срели, знала је да то није била случајност.

Ноћ пре сусрета, поново је сањала како стоји поред мушкарца, како раменом дотиче његову мишицу и подиже главу да га види.

Познајем то нежно осмехнуто лице. Време је, каже мушкарац, али овај пут остаје поред мене.

Време је било да се упознамо, рекао је Бранко и мало дуже задржао њену руку у својој. Познајем те одувек, одговорила је Вера и није ни покушала да ослободи руку.

Следећег дана се уселила у његов стан.

Крајем године родила се Нада.

Нада се мешкољила у њеном наручју. Да ли ће да заплаче или да се насмеје? Очи су биле скупљене у два прореза, чело се мрштило, а усташца су се развукла у плачну гримасу. Привила је своје прво чедо још јаче на груди, осетила топлоту бебиног тела уз своје и тада је у њој изненада запиштао страх да ће је изгубити. Није смела да јој погледа лице. У једном кратком моменту се уплашила се да не угледа модре усне, укочене капке и кожу боје пустињског песка.

Да ли су давни снови били најава онога што ће се догодити? Упозорење? Или се све то некада и негде већ десило?

Беба руменог лица, кратке црне косе и пљоснатог носића је гласно цмокнула уснама које су личиле на шумску јагоду. Стрепња и страх су се се повукли пред тим призором. Соба је била топла, наслоњача удобна, а тишина умирујућа. Поред мајке са дететом, на поду је дремао коврџави црни пас.  

                У годинама које су долазиле, Вера је у својој породици и служењу другима све више проналазила преко потребан мир. Недуго после Надиног рођења, и отац се упокојио. У једној од дугих ћутњи, којима су испраћали његове последње дане, погледао је у ћерку необично бистрим очима и слабим гласом је питао да ли су се икада поновили они снови из детињства. То нису били снови, рекла је мирно, него путовања. То ме је душа моја водила да ми покаже где је била и да ме научи куда да идем. Куда, питао је отац. Кући, тата.

                Отац је гледао неко време као да разуме, а онда је придремао. Видела је да помера усне и нагнула се над њега да боље чује. Кући, кући, шапутао је старац док му је суза правила нову бразду на избораном лицу.

Видим своје руке како узимају храну из храпавих женских шака. Тишина је толико јака да ме од ње боле уши. Подижем главу. Сунце је изашло из облака, одједном је претопло, зраци се забијају у кожу, сваки је као убод танке игле. Поново са чуђењем посматрам своје руке. Грубе мушке руке са испуцалом кожом. Спуштам на земљу посуду са пиринчем и подижем их у висину груди, окрећем дланове према сунцу. Пријају ми убоди светлости, пријају ми врућина и физички бол. Пажње усмерене на ту једну сензацију, осећам како ми се ум празни као преврнута бачва, из које цури вода и натапа земљу. Течност нестаје, као да је никада није било. Унутрашњи бол престаје, као да га никада није било. Последња мисао истиче из мене и једино што осећам је потпуна клонулост и мокро лице.

                Будећи се из сна, Вера је знала шта треба да ради. Свакодневно, пошто би испратила Наду у вртић, а касније у школу, одлазила у старачки дом и цело преподне помагала онима које нико није обилазио. Са ћерком и мужем је проводила много времена у природи. Сваки је дан био драгоцен, а људи са којима је живела - непроцењиви драгуљи. На крају дана осећала је пријатну клонулост и падала у сан чим дотакне јастук.

После неког времена је душа њена престала да је посећује у сновима.

Са повелике удаљености су гледали како врела златна течност лије низ литицу и пада у океан. Бранко је одушевљено фотографисао призор који се ретко виђа. Вера је посматрала са чудним узбуђењем и осећајем да јој је предео око вулкана познат.

Рекла је: Сад ће да се са места где се спајају ватра и вода подигне разбеснела Пеле, да забаци косу и плеше изнад запаљеног мора. Откуд знаш, зачикавао је Бранко.

Знам, говори Вера више за себе. Лице јој пламти пред призором који само она види. Пеле израња из ватре, лице јој је и страшно и лепо, а тело снажно и девојачки грациозно. Ватрени језици играју по небу док пада мрак, а звезде падалице почињу да осветљавају небо.

Знам, била сам овде.

АСТИКЈА

Путујем. Још увек путујем.

Путовање се никад не завршава, ни учење.

Овде, где нема ни простора ни времена, плутам у мору мира и сазнавања. Захватам из тог богатства онолико колико ми је потребно. Извори су непресушни. Једина препрека која ми може стати на пут је у мени самој.

Учим да постанем оно од чега сам настала - савршенство и непрекидност мудрости, знања и љубави.

Нема добре и зле судбине, постоји само она која нам припада, а мени припадају све судбине које живим и из којих учим.

Учим да прихватам и када не разумем.

Да се не опирем и кад боли.

Да служим другима.

Да будем смирена.

Знам да ми се даје и кад ми се одузима.

Савладавам бес и мржњу и када ми срце крвари.

Ја сам и мајка и дете.

Верујем.

Верујем да нема узалудних живота, ни непотребних људи, ни догађаја без сврхе.

Верујем да ми ништа не припада.

Верујем да морам још много да учим.

Зовем се Астикја.

Ово је моја прича.

роман Астикја, корице

Рецензент Гордана Влајић је написала да је „ауторка, комбинујући наратора посматрача, наратора слушаоца и струје свести, подарила српској књижевности модеран и донекле експериментални роман са свим елементима бесмртности.“ 

Уместо најаве и позива да на нашем сајту читате роман о души која учи кроз многе животе, ево неколико утисака оних који су роман читали:

„Зовем се Астикја“- ово је моја прича! (Д.Ј.)

Књига носи у себи универзалну љубав и наду. (Г.С.)

Ваше име је у пуном складу са оним што пишете. (В.В.)

Роман који се чита у даху, који доноси смирење, роман пун доброте. (Г.С.)

Предиван језик и стил, течан, свиленкаст, ошишан као вимблдонска трава... Ништа не штрчи, ничега не мањка. (Д.Т.)

Аутор: Душица Ивановић

Издавач: АРТЕ, Београд, 2019.

Суиздавач: Књижевна радионица „Кордун“ 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: