|
|
|
 | Mitra Gočanin | |
| |
detalj slike: Kneginja Marija, kapela Sv. Katarine u Znojmu, Poljska
KNEGINjA MARIJA
- Čin drugi -
Bio je sam početak avgusta, zrak otežao od vlage i omorine. Sunce je nemilosrdno peklo sve čega bi se dotaklo. Kotorske ulice bile su gotovo puste. U to srećno doba ogromni brodovi s nepreglednim mnoštvom neobuzdanih turista još uvek su predstavljali retkost u kotorskoj luci. Nije bilo bespotrebne vreve ni u gradu, ni na dokovima. Hodila sam ulicama omamljena od vrućine i misli koje su moj pogled neprekidno okretale ka suprotnoj obali. U ruci sam držala knjigu Se una notte d’inverno un viaggiatore u izdanju beogradskog Platoa. Upravo kupljena u Uliksu, omiljenom odredištu svih mojih kotorskih lutanja. Volim nestvarno-stvarni i gorko sarkastični svet Itala Kalvina. Čak mi se i prevod naslova dopao ‒ Ako jedne zimske noći jedan putnik. Tako ja rođena u jednom od najdužih dana u godini poželeh da uronim u dugu zimsku noć. Smestila sam se u neobičan kafe s dva stola. Jedan je bio postavljen tik iza apside nekadašnje Crkve Svetog Mihaila na Trgu od kina. Osećaj potpune skrivenosti ispunio me je istinskom radošću. U to vreme Crkva Svetog Mihaila još uvek nije bila pretvorena u muzej. Nije bila otvorena za radoznale posetioce. U nju su povremeno zalazili istraživači kotorskih starina, domaći i došljaci. Ja nikada nisam bila došljak u Kotoru. Hladna limunada i topli kapućino neobičnog ukusa činili su taj trenutak još čudesnijim. Pojavila se neočekivano iz uskog prolaza koji južni zid crkve odvaja od masivnih zidina susednog dvorišta. Pravo iz lapidarijuma. Došla mi je s leđa. Ovog puta naš susret dogodio se na javi, u ranim popodnevnim časovima. U varljivoj kotorskoj seni od retkog drveća i usijanog kamenja. „Dobro mi došla, kneginjo. Nisam te očekivala u Kotoru”. Nasmešila se i sela na toplu kamenu klupu u zidu. „Zaboravila si moje daleko dukljansko poreklo. Ja sam unuka Vukana i Marka, rođaka kralja Bodina. Vukanovići su neraskidivim genetskim i istorijskim sponama povezani s Vojislavljevićima. Ti neprekidno tragaš za tvojim zetskim korenima. Zbog čega misliš da je mene slovenski sever odvojio od mediteranskih snova? Naposletku, tvoj prijatelj S. Z. smatra da narodi neprekidno teže da se spuste na obale južnih mora”. Glasno se nasmejah. „Mislila sam da bi mi u ovom trenutku ičije društvo bilo suvišno. Premda si u moj mikro trenutak ušetala iznenada, radujem ti se”. Zatresla je otmenom glavom u znak odobravanja, a njene plave pletenice odaslale su u mom pravcu nekoliko sunčevih odsjaja. „Priču o sinu ostavljam za neki naredni susret. Danas ću te podsetiti na moju kći Jelenu. Ona je moje treće i najmlađe dete. Kada sam začula njen plač u jednoj od ženskih odaja dvora u Znojmu, shvatila sam da je moram nazvati po tetki, ugarskoj kraljici. I tako moja sestra i moja kći ostadoše zauvek svezane solarnom simbolikom njihovog imena. Vreme je prolazilo i Jelena se 1166. godine udala za Kazimira. Desetak godina kasnije on je postao veliki vojvoda Poljske. Njegovom imenu dodali su nadimak Pravedni ‒ Kazimir II Pravedni (1177‒1194), moj zet. Velika kneginja Jelena Pšemisl, unuka raškog velikog župana Uroša I, preselila se tada s mužem u Krakov. Plod Jelenine utrobe decenijama je vladao kraljevinom u slivu Visle i Odre, jezerima i nizijama obraslim četinarskim šumama, sve do visova Tatri na jugu. Težnja da se čvrsto ovlada peskovitim obalama Baltičkog mora, hladnog i negostoljubivog, bila je ideja vodilja poljskih vladara sve do najvećeg od kraljeva, Kazimira III Velikog (1333‒1370). On beše poslednji izdanak moje krvi. Gospod ga nije blagoslovio potomstvom, premda mu je svega drugog izobilno darivao. Nastupio je tako čas da Poljskom zavladaju ugarski Anžujci. Znaš, za sve pa i za najmoćnije, postoji vreme rađanja, vreme uzdizanja, vreme osvajanja, vreme stagnacije, vreme osipanja i vreme umiranja. Valja se prikloniti dinamici istorijskog usuda. Mnogi su teško platili svoju gordost i nemirenje s višim poretkom”. Klimnuh glavom u znak odobravanja. Meni nije teško da se priklonim zakonitostima života, naprotiv. Uzvodno plivanje mi se nikad nije činilo kao dobar izbor. Mudre kneginjine reči uveravale su me u opravdanost nedavnih izbora. Bila sam joj zahvalna na poukama. „Jelisaveta, kći moje sestre Jelene, ugarske kraljice, udala se za poljskog princa Mješka III. Želim da upamtiš da su dve princeze, jedna ugarska i druga moravska, obe srpskog porekla, sestre od dve rođene sestre, rodile naslednike koji su obnovili poljsku dinastiju Pjasta. Tako su se u njima spojila dva mora, jedno toplo mediteransko i drugo hladno severnjačko. Ako ne mogu da dopru do mitskih obala Sredozemlja, s maslinama, ruzmarinom i palmama, plemena hrle ka drugačijim svitanjima i vetrovima. Na kraju svih priča, ispričanih i neispričanih, uvek stoji nada u mogućnost izbora koju samo morski nedogledi mogu pružiti”. Ustala je. Otmena i nenametljiva, lepa i mudra. Povukla se prema lapidarijumu. Pretovrila se u kamen daleke rotonde posvećene Svetoj Katarini. Shvatih da se kapućino još uvek nije sasvim ohladio, a ni limunada ugrejala.
 Црква Светог Михаила у Котору 14. век  Лапидаријум уз Светог Михаила
|
