детаљ слике: Кнегиња Марија, капела Св. Катарине у Знојму, Пољска

КНЕГИЊА МАРИЈА

- Чин други -

                Био је сам почетак августа, зрак отежао од влаге и оморине. Сунце је немилосрдно пекло све чега би се дотакло. Которске улице биле су готово пусте. У то срећно доба огромни бродови с непрегледним мноштвом необузданих туриста још увек су представљали реткост у которској луци. Није било беспотребне вреве ни у граду, ни на доковима. Ходила сам улицама омамљена од врућине и мисли које су мој поглед непрекидно окретале ка супротној обали. У руци сам држала књигу Se una notte d’inverno un viaggiatore у издању београдског Платоа. Управо купљена у Уликсу, омиљеном одредишту свих мојих которских лутања. Волим нестварно-стварни и горко саркастични свет Итала Калвина. Чак ми се и превод наслова допао ‒ Ако једне зимске ноћи један путник. Тако ја рођена у једном од најдужих дана у години пожелех да уроним у дугу зимску ноћ. Сместила сам се у необичан кафе с два стола. Један је био постављен тик иза апсиде некадашње Цркве Светог Михаила на Тргу од кина. Осећај потпуне скривености испунио ме је истинском радошћу. У то време Црква Светог Михаила још увек није била претворена у музеј. Није била отворена за радознале посетиоце. У њу су повремено залазили истраживачи которских старина, домаћи и дошљаци. Ја никада нисам била дошљак у Котору. Хладна лимунада и топли капућино необичног укуса чинили су тај тренутак још чудеснијим. Појавила се неочекивано из уског пролаза који јужни зид цркве одваја од  масивних зидина суседног дворишта. Право из лапидаријума. Дошла ми је с леђа. Овог пута наш сусрет догодио се на јави, у раним поподневним часовима. У варљивој которској сени од ретког дрвећа и усијаног камења. „Добро ми дошла, кнегињо. Нисам те очекивала у Котору”. Насмешила се и села на топлу камену клупу у зиду. „Заборавила си моје далеко дукљанско порекло. Ја сам унука Вукана и Марка, рођака краља Бодина. Вукановићи су нераскидивим генетским и историјским спонама повезани с Војислављевићима. Ти непрекидно трагаш за твојим зетским коренима. Због чега мислиш да је мене словенски север одвојио од медитеранских снова? Напослетку, твој пријатељ С. З. сматра да народи непрекидно теже да се спусте на обале јужних мора”. Гласно се насмејах. „Мислила сам да би ми у овом тренутку ичије друштво било сувишно. Премда си у мој микро тренутак ушетала изненада, радујем ти се”. Затресла је отменом главом у знак одобравања, а њене плаве плетенице одаслале су у мом правцу неколико сунчевих одсјаја. „Причу о сину остављам за неки наредни сусрет. Данас ћу те подсетити на моју кћи Јелену. Она је моје треће и најмлађе дете. Када сам зачула њен плач у једној од женских одаја двора у Знојму, схватила сам да је морам назвати по тетки, угарској краљици. И тако моја сестра и моја кћи остадоше заувек свезане соларном симболиком њиховог имена. Време је пролазило и Јелена се 1166. године удала за Казимира. Десетак година касније он је постао велики војвода Пољске. Његовом имену додали су надимак Праведни ‒ Казимир II Праведни (1177‒1194), мој зет. Велика кнегиња Јелена Пшемисл, унука рашког великог жупана Уроша I, преселила се тада с мужем у Краков. Плод Јеленине утробе деценијама је владао краљевином у сливу Висле и Одре, језерима и низијама обраслим четинарским шумама, све до висова Татри на југу. Тежња да се чврсто овлада песковитим обалама Балтичког мора, хладног и негостољубивог, била је идеја водиља пољских владара све до највећег од краљева, Казимира III Великог (1333‒1370). Он беше последњи изданак моје крви. Господ га није благословио потомством, премда му је свега другог изобилно даривао. Наступио је тако час да Пољском завладају угарски Анжујци. Знаш, за све па и за најмоћније, постоји време рађања, време уздизања, време освајања, време стагнације, време осипања и време умирања. Ваља се приклонити динамици историјског усуда. Многи су тешко платили своју гордост и немирење с вишим поретком”. Климнух главом у знак одобравања. Мени није тешко да се приклоним законитостима живота, напротив. Узводно пливање ми се никад није чинило као добар избор. Мудре кнегињине речи уверавале су ме у оправданост недавних избора. Била сам јој захвална на поукама. „Јелисавета, кћи моје сестре Јелене, угарске краљице, удала се за пољског принца Мјешка III. Желим да упамтиш да су две принцезе, једна угарска и друга моравска, обе српског порекла, сестре од две рођене сестре, родиле наследнике који су обновили пољску династију Пјаста. Тако су се у њима спојила два мора, једно топло медитеранско и друго хладно северњачко. Ако не могу да допру до митских обала Средоземља, с маслинама, рузмарином и палмама, племена хрле ка другачијим свитањима и ветровима. На крају свих прича, испричаних и неиспричаних, увек стоји нада у могућност избора коју само морски недогледи могу пружити”. Устала је. Отмена и ненаметљива, лепа и мудра. Повукла се према лапидаријуму. Претоврила се у камен далеке ротонде посвећене Светој Катарини. Схватих да се капућино још увек није сасвим охладио, а ни лимунада угрејала. 

Црква Светог Михаила у Котору 14. век

Лапидаријум уз Светог Михаила

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: