Pristojnost prema kulturi sećanja
17. 08. 2020.
Savremeni čovek više ne poznaje i ne priznaje nikakva objektivna merila, ni prirodna, ni običajna, ni moralna. Uprkos svemu što donose i daruju nauka i civilizacija, živi se sa manjkom emocija, u mučnoj praznini i usamljenosti, u prividnoj uljudnosti, ćutljivoj sebičnosti i hladnoći, sa dosta rasula i devijacija, sveopšteg licemerja. A tek nevaspitanje, pohlepa, primitivizam, netolerancija i oholost, na svakom koraku. Neprirodno stanje prirodnosti, uz slike koje postaju najsnažniji segment savremene kulture; koncentracija visokourbanih prostora, sumnjiva privilegija digitalizacije i globalizacije i zavisnost od njih, ne mogu se ni obići ni zaobići. Neostvarena bića lišena valjanog izbora i izlaza žive život težak, još više tužan. Igra poremećenih dimenzija. Kao da su se vreme i priroda duboko srodili sa svojim zabludama, gde sve prevazilazi meru ljudskog. Da je živ, Franjo Asiški verovatno bi ovako posvedočio ovo vreme: Bože, molim te, daj mi hrabrosti da menjam ono što se može promeniti, snage da prihvatim ono što se ne može promeniti i mudrosti da razlikujem to dvoje!
A samo pre nekoliko decenija, što je za istorijsko pamćenje beznačajan period, sociokulturni kontekst bio je sasvim drugačiji. Živelo se, koliko god to nekome izgledalo čudno i patetično, sa mnogo više meraka, bliskosti i intimnosti, otmeno, lagano, dostojanstveno. Ljudi su umeli da vole, znali su da brinu o drugima oko sebe, imali bogatiji socijalni život. Bilo bi pretenciozno nabrajati sve razlike između sadašnjosti i bliske prošlosti, a još manje očekivati neočekivani konsenzus za kompromis potvrde ove teze. Da li je nagloj promeni načina života, koja mnogima može izgledati kao antitradicija, doprinela trošnost dela same tradicije, ambivalencija društveno istorijskih procesa, ili rešenost modernog čoveka da, u nemoći da dešifruje poruke svojih predaka, napravi radikalan diskontinuitet? Tek, patrijarhalna kultura, u zamkama sveopšte krize, teško se uklapa u savremene tokove, njegove nove običajnosti i folklorne vrednosti. Dakako, određene predrasude i nekritička glorifikacija nekih tradicionalnih laži, onemogućavaju proces dijaloga i razumevanja protivnika prošlosti i pristalica sadašnjosti, bez obzira na autoritet kulturnog nasleđa, budući da interpretacija vremenski udaljenih tradicija daje mogućnost različitim i neutemeljenim tumačenjima. Naravno, svako nenaučno prizivanje prošlosti jeste hipokrizija, retorika neukusa i nepristojnosti; defektna i kratkovida beseda.
Tradicija je oduvek bila izvor, začetak i početak svakog novog vremena i njegovog duha kao neprolazne otmenosti i raskoši – drevno učenje o postojanju, o čoveku, o društvu, o istoriji, o religiji i životu. Nobelovac Tomas S. Eliot je tvrdio da se tradicija ne može naslediti – ako nam je potrebna moramo je steći velikim trudom. Ta takozvana patrijarhalna kultura, kao paradigma ispravnog i dobrog života, gde je ljudski razgovor imao svrhu, meru i cenu, posedovala je kult prirode, moralne podsticaje, krupne, dalekoumne i dalekosežne uticaje, neposrednu porodičnu i svaku drugu međuljudsku empatiju i privrženost. Dabome, u tradiciji ima lažne uviđavnosti, pogrešnog vaspitanja, obrazaca koji nisu na kodu narodne mudrosti, te zato dosta toga ne treba nositi u budućnost. Filtrirana i oslobođena krajnosti i svake natruhe ideološke, pseudonaučne, mitomanske, klasne, pragmatičke i istorijske dimenzije, tradicija kristalizuje suštinu i meru ljudske mudrosti. Uostalom, staro je utvrđeno, provereno, dokazano; imalo je svoj sistem vrednosti povezan sa sistemom običaja i uverenja.
Duhovno nasleđe, na koje ekskluzivno pravo polažu različite kulture i subjekti društvenog života, nisu samo uspomene, već ono što je na savremenog čoveka zaboravilo, što se na njega ne poziva, ne osvrće; to je zaborav koji nije izašao iz sfere pamćenja, već iz samog sebe. Iako se smisao vrednosne tradicije krije u nadi da izdrži do kraja, ne traje sve što je na trajanje računalo, dok duh promena pokušava da je otera u zaborav. Tamo gde nema generacijskog kontinuiteta, manje se vodi računa o poštovanju tradicije i njenog očuvanja. U brojnijim porodičnim zajednicama, gde se običajnost prenosi sa kolena na koleno i gde je naracija o tome naglašenija i češća, tradicionalna kultura živi bez većeg uticaja savremenog načina života. Tradicija i savremenost su u dinamičkom procesu i interakciji, u stanju stalnih promena, a akteri promena su ljudi. Ne treba zaboraviti da, u tranzicijskom periodu, tradicionalne vrednosti imaju negativnu konotaciju pa čak i rigidan koncept tumačenja prošlosti. Nestajanje i nastajanje uvek se prožimaju, dodiruju i naslanjaju. Diskontinuitet je neminovnost iako svaka nova egzistencija počiva na nekom prethodnom životu. U svakom prevrednovanju i dijalogu sa savremenošću, drevni ali živi simboli pokušavaju da uspostave nove veze, da pokrenu nova pitanja, da sugerišu drugačija značenja, da probude drugačiju nadu. Ljudski život postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije, presecaju jedna drugu, zapaža Herman Hese.
Novo vreme ima tendenciju da negira sve što mu je prethodilo. Od sveopšte duboko zatrpane prošlosti, što je moglo da se sačuva, sačuvano je, što je moglo da se negira, odbačeno je, što je moglo da se odloži, odloženo je, što je moglo da se saopšti, rečeno je. Ti prenosivi obrasci verovanja, koji su nekada bili noseći delovi celine i poretka stvari, sada govore jezikom nedovršene prevaziđenosti, jednako kao što današnje generacije neće biti u stanju da razumeju nove tehnologije svog vremena. I čovek se zna razići sa sobom, sa prijateljima, roditeljima, pa zašto bi u tome vredni običaji i navike, koji se opiru promenama, bili izuzeci? Štaviše, i duh koji bi otkrio istinu nestaje, ostavljajući nam razne dileme i nedoumicu, jer silom se prošlost ne može naterati da progovori. Uostalom, ono što u sebi više nema snage i vrednosti, nema ni razloga za trajanje. Prirodno je da civilizacija stremi svojoj savršenosti, pa ipak, to ne znači da nas tradicija ničim ne obavezuje i da se više ni na koji način ne moramo njome baviti.
Nemoć i nemogućnost da se stvore nove vrednosti, kvalitetno raskošnije i dragocenije, izazivaju želju kod pojedinaca da brane staro, iako sadašnjost ostavlja malo prostora sećanjima, nostalgiji i sanjarima. U dijalogu sa prošlošću svako od nas uspostavlja poseban, lični odnos, vraćajući se dragocenom iskustvu svojih predaka. Zašto prošlost ostaviti prošlosti? Sve ima svoj vek i svoje vreme, ali ponekad i svoj produženi ili drugi i drugačiji život, a proučena tradicija, profesionalno valorizovana, i te kako je vredna svog trajanja. Ako je nasleđe prirodan život i ponašanje, te provereno iskustvo pokoljenja naših predaka, zašto bismo ga ignorisali? Spajanjem nasleđenog i modernog postajemo autentični i ni u čemu uskraćeni. To je zapravo naš pravi identitet.
Ljudskoj prirodi je svojstveno da pojedinačne tradicijske norme, verovanja, pojave i navike, u bogatstvu različitosti, posmatra sa nekom vrstom bolećive nostalgije, da ih retušira, ulepšava, idealizuje, uočavajući neka skrivena značenja i poruke iza svake raskošne pojavnosti ili zanimljivog predmeta. Ako emotivni nagon u čoveku tinja, malo je verovatno da će se i ugasiti. Tako prošlost ispotiha, kao slobodan izbor, oživljava, postaje aktuelna na sasvim nov i neočekivan način, kao obrazac i sredstvo samoostvarenja čoveka u njegovim nastojanjima da se odupre svemu što ga ugrožava i sputava, reafirmišući smisao i vrednost njegovog života. Ima nečeg nagonskog u oživljavanju prošlosti, neke konekcije koja daje osećanje sigurnosti i pojačava svest o samosvojnosti. Jer svi mi nosimo svoje nasleđe, poznato i nepoznato, prtljag i moralne autentične poruke porodice, škole, bratstva, ili, što bi rekao Fridrih Niče: Čovek u sebi nosi sećanje svih ranijih pokoljenja. Ponekad i svoju narav ispoljavamo govorom ili karakterom nekog prošlog života ili nepoznatog pretka. Koliko god običaji izlaze iz okvira vremena u kojem su nastali i dugo trajali, emocije i emotivno nasleđe od naših predaka, priznali mi to ili ne, sporo menjamo.
Fascinantan je spoj nečeg toliko dalekog i ove realnosti koja nam danas ječi u glavama da čovek posumnja da je tako nešto uopšte egzistiralo. Umnoženi tragovi i glasovi koji dolaze iz minulih vremena su jedno veliko čisto nebesko ogledalo u koje bi se trebalo zagledati i videti ko smo i šta smo, kuda idemo i ušta verujemo. Uostalom, stara je istina i mudrost da ne možemo pobeći od sebe samih i da svoju nasleđenu prirodu nosimo sobom.
Tradicijska vertikala koja seže iz dubine prošlosti s mnogo manje emocija oblikuje i danas našu kulturnu tradiciju i duhovnu samosvest. Ona nije više samo istorija jednog naroda, već vekovni amanetni supstrat koji su naši preci svojim znanjem, duhom, vaspitanjem, delovanjem i ponašanjem te filozofskim, etičkim i religijskim shvatanjem uneli u umetnost, arhitekturu, književnost, kulinarstvo, higijenu, u svoj svakodnevni način života. Nijedna civilizacija se ne može razvijati bez oslonca na sopstvenu tradiciju i korene; nestajanje i nastajanje uvek se prožimaju, dodiruju i naslanjaju. Kad bi sve propalo, a ostali samo običaji, to bi bilo dovoljno da se rekonstruišu naši životi. Kulturno iskustvo prošlosti pokazuje svoju relevantnost u formiranju čovekovog individualnog i kolektivnog identiteta, a ukoliko ne postoji jasna svest te hiljadugodišnje istorije onda se ona pokazuje kroz arhetipove kolektivno nesvesnog, opominjući savremenike na njihov odnos prema životu naših predaka i njihovog pogleda na svet. Svako vreme ima svoje mane, privilegije, prednosti, a kulturološko nasleđe treba da služi kao polje svakodnevne intervencije i kreativnosti savremenog čoveka. Uostalom, prošlost je samo jedna dimenzija sadašnjosti, a autentične vrednosti su daleko od ulice i sveopšte svetske buke.
Iako je prenošenje poruka neprikosnoveni zadatak svake generacije, u vremenu brzog zaborava, moderan čovek sa rasutom pažnjom, bez kontakta sa predanalognim dobom, naslonjen na digitalni kod, otuđen i nespreman da uspostavi istinsku vezu sa nasleđem, živi u velikom raskoraku sa razumom i sa stvarnošću. Koliko god emancipacijsko stanovište bilo ispravno i neophodno u našem vremenu, ono nikad nije dovoljan instrument za razumevanje i umno vrednovanje tradicionalnog nasleđa, njenog autoriteta i potencijala. Tehnološka revolucija koja ubija tradiciju, ponajprije je iz temelja izmenila najprirodniji seoski poredak nekadašnje stvarnosti, zatirući tako stare običaje, a vremenom će i iz urbanih sredina izgnati najlepše poruke vrednosne tradicije. Civilizacija se menja neverovatnom brzinom na štetu čovečnosti pravih vrednosti, goneći arhetipske slike kroz vedrine sećanja i pamćenja kako prošlost ne bi došla do reči. Dragoceno kulturno nasleđe se lagano osipa, zanemaruje i zaboravlja. Razvijanje svesti kod javnosti i institucionalna podrška i zaštita očuvanja kulturne baštine neki su od velikih izazova, koji daju veliku moć ali ogoljuje i nemoć.
Diskontinuitet i zaborav su strašni nagoveštaji šta sve može da se desi jednoj kulturi ako se suoči sa negiranjem i poništavanjem svega onoga što je vredno iz prošlosti. Uostalom, svako ko se upusti u svedočenje prošlosti, za koju smo mislili da je ne razumemo ili da je veoma dobro poznajemo, naiđe na na ožiljke trajno utisnute u svoj identitet u vremenu sadašnjem, budući da se večito uvek vraća, i to je najveća istina. Utonuli u nejasnu ravnodušnost prema svemu što je ćutanje vekova ovde videlo i svedočilo, valja priznati da nam nedostaje više spremnosti, osećaja i smisla za poštovanje tradicije, njenog autoriteta i potencijala, a često i osnovne pristojnosti prema kulturi sećanja. Savremenost daje mogućnost i ima kapacitet da se proverene i vredne tradicijske forme života, po kojima smo prepoznatljivi u svetu, izvuku iz nanosa ljudskog zaborava i njegovog nehata. Zato verujem da ćemo razumnim čitanjem rukopisa svoje tradicije, uspomenama i predstavama o prošlosti graditi sliku o sebi, blagovremeno uočavajući izazove budućnosti. Biće velika greška ako današnja i buduća pokoljenja neuviđavno okrenu leđa vrednostima tradicije jer ona živi u njima kao mala skrivena tajna. Bez poznavanja autoriteta prošlosti i umnog vrednovanja vitalnih obrazaca kulturnog i duhovnog nasleđa, ne mogu se otvarati velika vrata budućnosti.
