Пристојност према култури сећања
17. 08. 2020.
Савремени човек више не познаје и не признаје никаква објективна мерила, ни природна, ни обичајна, ни морална. Упркос свему што доносе и дарују наука и цивилизација, живи се са мањком емоција, у мучној празнини и усамљености, у привидној уљудности, ћутљивој себичности и хладноћи, са доста расула и девијација, свеопштег лицемерја. А тек неваспитање, похлепа, примитивизам, нетолеранција и охолост, на сваком кораку. Неприродно стање природности, уз слике које постају најснажнији сегмент савремене културе; концентрација високоурбаних простора, сумњива привилегија дигитализације и глобализације и зависност од њих, не могу се ни обићи ни заобићи. Неостварена бића лишена ваљаног избора и излаза живе живот тежак, још више тужан. Игра поремећених димензија. Као да су се време и природа дубоко сродили са својим заблудама, где све превазилази меру људског. Да је жив, Фрањо Асишки вероватно би овако посведочио ово време: Боже, молим те, дај ми храбрости да мењам оно што се може променити, снаге да прихватим оно што се не може променити и мудрости да разликујем то двоје!
А само пре неколико деценија, што је за историјско памћење безначајан период, социокултурни контекст био је сасвим другачији. Живело се, колико год то некоме изгледало чудно и патетично, са много више мерака, блискости и интимности, отмено, лагано, достојанствено. Људи су умели да воле, знали су да брину о другима око себе, имали богатији социјални живот. Било би претенциозно набрајати све разлике између садашњости и блиске прошлости, а још мање очекивати неочекивани консензус за компромис потврде ове тезе. Да ли је наглој промени начина живота, која многима може изгледати као антитрадиција, допринела трошност дела саме традиције, амбиваленција друштвено историјских процеса, или решеност модерног човека да, у немоћи да дешифрује поруке својих предака, направи радикалан дисконтинуитет? Тек, патријархална култура, у замкама свеопште кризе, тешко се уклапа у савремене токове, његове нове обичајности и фолклорне вредности. Дакако, одређене предрасуде и некритичка глорификација неких традиционалних лажи, онемогућавају процес дијалога и разумевања противника прошлости и присталица садашњости, без обзира на ауторитет културног наслеђа, будући да интерпретација временски удаљених традиција даје могућност различитим и неутемељеним тумачењима. Наравно, свако ненаучно призивање прошлости јесте хипокризија, реторика неукуса и непристојности; дефектна и кратковида беседа.
Традиција је одувек била извор, зачетак и почетак сваког новог времена и његовог духа као непролазне отмености и раскоши – древно учење о постојању, о човеку, о друштву, о историји, о религији и животу. Нобеловац Томас С. Елиот је тврдио да се традиција не може наследити – ако нам је потребна морамо је стећи великим трудом. Та такозвана патријархална култура, као парадигма исправног и доброг живота, где је људски разговор имао сврху, меру и цену, поседовала је култ природе, моралне подстицаје, крупне, далекоумне и далекосежне утицаје, непосредну породичну и сваку другу међуљудску емпатију и приврженост. Дабоме, у традицији има лажне увиђавности, погрешног васпитања, образаца који нису на коду народне мудрости, те зато доста тога не треба носити у будућност. Филтрирана и ослобођена крајности и сваке натрухе идеолошке, псеудонаучне, митоманске, класне, прагматичке и историјске димензије, традиција кристализује суштину и меру људске мудрости. Уосталом, старо је утврђено, проверено, доказано; имало је свој систем вредности повезан са системом обичаја и уверења.
Духовно наслеђе, на које ексклузивно право полажу различите културе и субјекти друштвеног живота, нису само успомене, већ оно што је на савременог човека заборавило, што се на њега не позива, не осврће; то је заборав који није изашао из сфере памћења, већ из самог себе. Иако се смисао вредносне традиције крије у нади да издржи до краја, не траје све што је на трајање рачунало, док дух промена покушава да је отера у заборав. Тамо где нема генерацијског континуитета, мање се води рачуна о поштовању традиције и њеног очувања. У бројнијим породичним заједницама, где се обичајност преноси са колена на колено и где је нарација о томе наглашенија и чешћа, традиционална култура живи без већег утицаја савременог начина живота. Традиција и савременост су у динамичком процесу и интеракцији, у стању сталних промена, а актери промена су људи. Не треба заборавити да, у транзицијском периоду, традиционалне вредности имају негативну конотацију па чак и ригидан концепт тумачења прошлости. Нестајање и настајање увек се прожимају, додирују и наслањају. Дисконтинуитет је неминовност иако свака нова егзистенција почива на неком претходном животу. У сваком превредновању и дијалогу са савременошћу, древни али живи симболи покушавају да успоставе нове везе, да покрену нова питања, да сугеришу другачија значења, да пробуде другачију наду. Људски живот постаје прави пакао и истинска патња тек онда када две епохе, две културе и религије, пресецају једна другу, запажа Херман Хесе.
Ново време има тенденцију да негира све што му је претходило. Од свеопште дубоко затрпане прошлости, што је могло да се сачува, сачувано је, што је могло да се негира, одбачено је, што је могло да се одложи, одложено је, што је могло да се саопшти, речено је. Ти преносиви обрасци веровања, који су некада били носећи делови целине и поретка ствари, сада говоре језиком недовршене превазиђености, једнако као што данашње генерације неће бити у стању да разумеју нове технологије свог времена. И човек се зна разићи са собом, са пријатељима, родитељима, па зашто би у томе вредни обичаји и навике, који се опиру променама, били изузеци? Штавише, и дух који би открио истину нестаје, остављајући нам разне дилеме и недоумицу, јер силом се прошлост не може натерати да проговори. Уосталом, оно што у себи више нема снаге и вредности, нема ни разлога за трајање. Природно је да цивилизација стреми својој савршености, па ипак, то не значи да нас традиција ничим не обавезује и да се више ни на који начин не морамо њоме бавити.
Немоћ и немогућност да се створе нове вредности, квалитетно раскошније и драгоценије, изазивају жељу код појединаца да бране старо, иако садашњост оставља мало простора сећањима, носталгији и сањарима. У дијалогу са прошлошћу свако од нас успоставља посебан, лични однос, враћајући се драгоценом искуству својих предака. Зашто прошлост оставити прошлости? Све има свој век и своје време, али понекад и свој продужени или други и другачији живот, а проучена традиција, професионално валоризована, и те како је вредна свог трајања. Ако је наслеђе природан живот и понашање, те проверено искуство покољења наших предака, зашто бисмо га игнорисали? Спајањем наслеђеног и модерног постајемо аутентични и ни у чему ускраћени. То је заправо наш прави идентитет.
Људској природи је својствено да појединачне традицијске норме, веровања, појаве и навике, у богатству различитости, посматра са неком врстом болећиве носталгије, да их ретушира, улепшава, идеализује, уочавајући нека скривена значења и поруке иза сваке раскошне појавности или занимљивог предмета. Ако емотивни нагон у човеку тиња, мало је вероватно да ће се и угасити. Тако прошлост испотиха, као слободан избор, оживљава, постаје актуелна на сасвим нов и неочекиван начин, као образац и средство самоостварења човека у његовим настојањима да се одупре свему што га угрожава и спутава, реафирмишући смисао и вредност његовог живота. Има нечег нагонског у оживљавању прошлости, неке конекције која даје осећање сигурности и појачава свест о самосвојности. Јер сви ми носимо своје наслеђе, познато и непознато, пртљаг и моралне аутентичне поруке породице, школе, братства, или, што би рекао Фридрих Ниче: Човек у себи носи сећање свих ранијих покољења. Понекад и своју нарав испољавамо говором или карактером неког прошлог живота или непознатог претка. Колико год обичаји излазе из оквира времена у којем су настали и дуго трајали, емоције и емотивно наслеђе од наших предака, признали ми то или не, споро мењамо.
Фасцинантан је спој нечег толико далеког и ове реалности која нам данас јечи у главама да човек посумња да је тако нешто уопште егзистирало. Умножени трагови и гласови који долазе из минулих времена су једно велико чисто небеско огледало у које би се требало загледати и видети ко смо и шта смо, куда идемо и ушта верујемо. Уосталом, стара је истина и мудрост да не можемо побећи од себе самих и да своју наслеђену природу носимо собом.
Традицијска вертикала која сеже из дубине прошлости с много мање емоција обликује и данас нашу културну традицију и духовну самосвест. Она није више само историја једног народа, већ вековни аманетни супстрат који су наши преци својим знањем, духом, васпитањем, деловањем и понашањем те филозофским, етичким и религијским схватањем унели у уметност, архитектуру, књижевност, кулинарство, хигијену, у свој свакодневни начин живота. Ниједна цивилизација се не може развијати без ослонца на сопствену традицију и корене; нестајање и настајање увек се прожимају, додирују и наслањају. Кад би све пропало, а остали само обичаји, то би било довољно да се реконструишу наши животи. Културно искуство прошлости показује своју релевантност у формирању човековог индивидуалног и колективног идентитета, а уколико не постоји јасна свест те хиљадугодишње историје онда се она показује кроз архетипове колективно несвесног, опомињући савременике на њихов однос према животу наших предака и њиховог погледа на свет. Свако време има своје мане, привилегије, предности, а културолошко наслеђе треба да служи као поље свакодневне интервенције и креативности савременог човека. Уосталом, прошлост је само једна димензија садашњости, а аутентичне вредности су далеко од улице и свеопште светске буке.
Иако је преношење порука неприкосновени задатак сваке генерације, у времену брзог заборава, модеран човек са расутом пажњом, без контакта са преданалогним добом, наслоњен на дигитални код, отуђен и неспреман да успостави истинску везу са наслеђем, живи у великом раскораку са разумом и са стварношћу. Колико год еманципацијско становиште било исправно и неопходно у нашем времену, оно никад није довољан инструмент за разумевање и умно вредновање традиционалног наслеђа, њеног ауторитета и потенцијала. Технолошка револуција која убија традицију, понајприје је из темеља изменила најприроднији сеоски поредак некадашње стварности, затирући тако старе обичаје, а временом ће и из урбаних средина изгнати најлепше поруке вредносне традиције. Цивилизација се мења невероватном брзином на штету човечности правих вредности, гонећи архетипске слике кроз ведрине сећања и памћења како прошлост не би дошла до речи. Драгоцено културно наслеђе се лагано осипа, занемарује и заборавља. Развијање свести код јавности и институционална подршка и заштита очувања културне баштине неки су од великих изазова, који дају велику моћ али огољује и немоћ.
Дисконтинуитет и заборав су страшни наговештаји шта све може да се деси једној култури ако се суочи са негирањем и поништавањем свега онога што је вредно из прошлости. Уосталом, свако ко се упусти у сведочење прошлости, за коју смо мислили да је не разумемо или да је веома добро познајемо, наиђе на на ожиљке трајно утиснуте у свој идентитет у времену садашњем, будући да се вечито увек враћа, и то је највећа истина. Утонули у нејасну равнодушност према свему што је ћутање векова овде видело и сведочило, ваља признати да нам недостаје више спремности, осећаја и смисла за поштовање традиције, њеног ауторитета и потенцијала, а често и основне пристојности према култури сећања. Савременост даје могућност и има капацитет да се проверене и вредне традицијске форме живота, по којима смо препознатљиви у свету, извуку из наноса људског заборава и његовог нехата. Зато верујем да ћемо разумним читањем рукописа своје традиције, успоменама и представама о прошлости градити слику о себи, благовремено уочавајући изазове будућности. Биће велика грешка ако данашња и будућа покољења неувиђавно окрену леђа вредностима традиције јер она живи у њима као мала скривена тајна. Без познавања ауторитета прошлости и умног вредновања виталних образаца културног и духовног наслеђа, не могу се отварати велика врата будућности.
