Sećanje na pesnike koji nisu među živima. Branko Vukomanović Pižon svojom poezijom plenio je pažnju posebno slušaoca dok bi nadahnuto recitovao stihove u kojima je uvek bilo pomalo satire, razigranog duha, mnogo iskrenosti i istine i sve to obavijeno plaštom ljubavi. Svu svoju ljubav ispevanu u stihovima posvetio je zavičaju, svojim najbližima i prijateljima. Pevao je o onome što je mogao svako da primeti, ali svako nije mogao tako lepo da opeva, a neko nije imao ni hrabrosti kao Pižon da na šaljiv način opeva prilike u društvu u svoje vreme.

Za Književnu radionicu Kordun priredio: Milan Marković Rus,  izbor iz Vukomanovićeve poezije  i njegovu autobiografiju.  

Rodno selo

Semedraži, rodno selo moje,

izvezeno u najlepše boje,

lepše si mi i od samog raja,

u sred ovog šumadijskog kraja.

I potočić kroz tebe žubori,

sa planinom kao da govori,

a Dičina, reka bistrog toka,

svud okolo brda povisoka.

Iza svakog grma ili trna,

tu se krije zec, fazan il` srna,

tu se gaji i jagnje i jare,

ne bih dao selo ni za kakve pare.

Ljupko si mi k`o ptica u letu,

Semedraži, najlepša na svetu,

svu sam ljubav poklonio tebi,

ni za šta te zamenio ne bi`.

Proleće

Oj, proleće divno, milo,

pusti svog cvetnog šara,

težak zemlju kada radi,

nek u cveću bar odmara.

I prirodu koju želiš,

iz sna zimskog ti probudi,

toplim zrakom i mirisom,

napoj njene vrele grudi.

Težak zemlju ore,

pada brazda na sve strane,

u proleće divno, milo,

sve su njive uzorane.

Pseći porez

Vidite li ove teške jade,

i na kuću porez plaćam sade.

Gradih kuću da se njojzi divim,

al` ne dadu da u njojzi živim.

Ne znam više šta treba da radim,

da l` od pruća kolibu da gradim,

zar da živim u vrbovom pruću,

pa i pseto poseduje kuću.

I sve za nju što treba da daje,

to je samo ponekad da laje,

da me štiti od lopova tajnih,

al` ne može od ovijeh javnih.

Verujte mi, od muke ću pući.

Moram s`kerom da živim u kući,

jer mi nomad reče jedan baća,

na tu kuću porez se ne plaća.

Al` kak`i su ljudi sad bez veze,

i tu kuću mogu d`oporeze.

Ja na kuću porez ću da dajem,

ostade mi još samo da lajem.

Sve uzeše, sad se pitam, eto,

da l` sam čovek ili neko pseto.

Kod lekara

Snijeg pade, a mećava stište,

kad me nešto u grlu protište.

Ja navučem ovo malo tralja,

pa se krenem, odem u Dom zdravlja,

Kad me prozva, kaže: „Skini kaput“

Pregleda me i dade mi uput.

„ Lele Pižon, teško li se tebi“,

idem putem i šapćem u sebi.

E, pa, šta ćeš, kad se tako mora,

od jednog do drugog doktora.

Svakog dana kod lekara klimam,

samo uput za uputom primam.

Deset dana rezultate tražim,

nemam ničim bolove d`ublažim,

i pocepah ove moje tralje,

gde god dođem – oni šalju dalje.

Bolestan sam od glave do pete,

još mi nisu dali ni tablete,

sad me boli i onde gde nije.

Kad me prozva doktor Petronije:

„ Krv ti dobra, no ti leđa kriva,

reci, jadan, šta se s`tobom zbiva?“

„Izvinite, ako to ne vređa,

od godina povila se leđa,

a kičma mi od tereta puca,

a od muke često mi se štuca.

Kol`ko sam se kod lekara tisk`o,

i srce mi spustilo se nisko,

pa mi srce dodiruje jetru,

sad mi piši uput Svetom Petru!“

„E, tako mi i zemlje i neba,

svetom Petru uput ti ne treba,

sveti Petar bez uputa prima,

možda će ti goditi i klima.

Ajd` požuri, dok još nije kasno,

pa mu lepo sve ispričaj jasno.

Nek te sveti Petar leči stalno,

da ne čotaš naše socijalno.

Al` kakav si k`o uvelo cveće,

ni sveti te Petar primit` neće.“

Kremara

Svak se trudi da nešto uradi,

PIK Takovo kremaru sagradi.

Seljacima uzeše lugove,

dadoše im traktor i plugove.

Sada voze traktor s`prikolicom,

al` nemaju njivu sa pšenicom.

Ode njiva za taj krem,

prazan salaš, prazan trem.

Nemam sade kukuruz ni šašu,

miševi mi tutnje po salašu.

Sad ne držim ni kuče ni mače,

kad pogledam, miš sedi i plače.

Lepo su nam zakuvali kašu,

a šta plačeš u praznom salašu,

tu ni za me ništa više nema,

idi, jadan, do fabrike krema.

Lična karta

Prošlog leta, u mesecu martu,

ja izvadim novu ličnu kartu.

Nikog ništa ne htedoh da pitam,

kartu uzmem pa počnem da čitam.

Da ne bude bilo kakve mane,

počnem čitat` od poslednje strane.

E, tu, eto, piše pobro:

kartu moraš čuvat` dobro.

Izgubiš li, nekom srećom,

oglasi je nevažećom.

Izgubiš li kartu ovu,

odma` moraš uzet` novu.

Da mi račun bude čist,

ja okrenem, srednji list.

E tu stoji neka slika,

izgleda od moga lika,

a ovde je takav propis,

ispod slike lični opis.

A taj propis – opis,

ni manje ni više,

baš ovako piše:

Kriva stasa, duga nosa,

a na glavi oštra kosa.

Velikijeh veđa,

povijena malo leđa.

Oči su mu grao – sive,

noge su mu u iks krive,

a uveta k`o u nazimeta.

E, pa, eto braćo dična,

to je moja karta lična.

Šund

Sada nam poljoprivreda strada.

Mnogo bolje prolazi estrada.

Nigde više ne vidiš kopače,

sve se redom dalo u pevače.

Pa i žena mog komšije Sima,

še`set osam godina joj ima,

za „Jugoton“ ona ploče snima.

Nema, brate, ni jedne nedelje,

da ne peva pozdrave i želje,

jes` da peva k`o slavuj iz bare,

al` je važno da uzima pare.

Mislim i ja, šta mi radit` valja,

pa orkestar ovakav sastavljam:

da bih lakše došao do para,

starog mačka uzmem za bubnjara,

miš iz ćoška svira violinu.

Pa primamim svu moju živinu,

izdelim im instrumente razne,

samo da se lakše para mazne.

U gitaru sad mi kvočka kljuje.

Baba psuje, čiča diriguje.

Došlo celo selo da nas čuje,

da nas čuju i da nam se diče,

pevac peva, a ne kukuriče.

Da vidite ovo lepo poče,

i ja s njima sada snimam ploče.

Digoh ruke od njive i polja.

Ovako je produktivnost bolja.

AUTOBIOGRAFIJA

Ja, Branko Vukomanović, zvani Pižon, rodio sam se 25. maja 1937. godine.

Nikakvu karijeru sa svojim datumom rođenja nisam uspeo da napravim i moj rođendan niko nikad nije slavio. Majka Milijana i otac Miodrag imali su pametnija posla. Rodio sam se u selu Semedraž kod Gornjeg Milanovca i ne uspeh ni da se čestito opasuljim u životu, odmah me zaposliše na imanju gde i danas živim i radim.

Kada mi je bilo dvadesetak godina, postadoh pesnik, jer sam uvideo da pesme koje smišljam mnogo dobro prolaze kod devojaka i da je to jedno vrlo korisno zanimanje. Al` pošto se od njega živeti ne može, to mi je bilo i ostalo sporedno zanimanje u životu, onako, za uživanje ponekad i za odmor od zemlje i stoke. Ja sam dugo svoje pesme govorio samo za društvo, al` čuše me neki važni ljudi i počeše da me zivkaju da ja to govorim pred publikom, a Boga mi i da mi objavljuju pesme po raznim listovima, pa na kraju i ja sebe počeh da nazivam pesnikom, kad me već tako najavljuju.

Najviše sam i najlepše radio na radiju u emisajam Radio Beograda „Selo veselo“ i „ Autobus u pola šest“. Sa njima sam mnogo i putovao. Radio sam i za Radio Čačak, a i za televiziju. Bivalo me je u „Super marketu“, jutarnjem programu, emisijama za poljoprivrednike. Imam legitimaciju u kojoj lepo piše da sam od 1972. do 1986. godine radio kao novinar Radio Beograda. Penziju nemam i nikada je neću imati, seljak može da radi dok je živ.

Volim moje selo i ne znam da postoji neko lepše mesto na svetu. Volim žene (moju najviše, to se podrazumeva, al` i ostale da se ne uvrede), volim rakiju ko i svaki normalan Srbin. Ponosim se sa svoja dva sina, al` sam najponosniji na unuka Nemanju – Necu. Nas dvojica se razumemo načisto i on će biti isti deda, samo ću gledati nekako, da mu u amanet ostavim malo više pameti, nego što sam je ja za neke stvari imao. Ne volim laž i prevaru, mrzim izdaju. Kad smišljam pesme, gledam da budu jednostavne k`o i ja što sam. A sve što ne stignem da opevam u životu, ispričaće vam Neca jednog dana, on je dedina najpametnija glava.

Nemojte o mojim pesmama strogo suditi po knjiškim merilima, bolje po onim životnim, a najbolje dođite u Semedraž da sednemo i popijemo k`o ljudi, da se ispričamo, pa će možda još neka lepša pesma da se stvori. Ajd` u zdravlje!

Iz knjige „Jasle od kristala“ izdate 1999. godine.

Izdavač: Književni klub Momčilo Nastasijević, Gornji Milanovac 

S leva na desno:

Mirjana Bukomanović,supruga Branka Vukomanovića Pižona,

Emina Šabanagić, pesnikinja iz Karlovca,

Branko Vukomanović Pižon, pesnik domaćin u selu Semedraž,

Dragoslav Ugarčina, pesnik iz Gornjeg Milanovca,

Nada Kitić, pesnikinja sa Plitvica,

dr Dušan Bajić, prijatelj domaćina,

Milesa Ilić, pesnikilja iz Gornjeg Milanovca,

Momir Lazić, pesnik iz Karlovca,

Vesna Hrkalović, pesnikinja iz Karlovca,

Ilija Šaula, pesnik iz Karlovca i

Vera Pavić, pesnikinja iz Gornjeg Milanovca.

Bio je to susret pesnika pobratimljeni književni klubova Karlovca i Gornjeg Milanovca u kući kod Branka Vukomanovića Pižona u jesen 1989. godine.

PODELITE OVAJ TEKST NA: