Сећање на песнике који нису међу живима. Бранко Вукомановић Пижон својом поезијом пленио је пажњу посебно слушаоца док би надахнуто рецитовао стихове у којима је увек било помало сатире, разиграног духа, много искрености и истине и све то обавијено плаштом љубави. Сву своју љубав испевану у стиховима посветио је завичају, својим најближима и пријатељима. Певао је о ономе што је могао свако да примети, али свако није могао тако лепо да опева, а неко није имао ни храбрости као Пижон да на шаљив начин опева прилике у друштву у своје време.

За Књижевну радионицу Кордун приредио: Милан Марковић Рус,  избор из Вукомановићеве поезије  и његову аутобиографију.  

Родно село

Семедражи, родно село моје,

извезено у најлепше боје,

лепше си ми и од самог раја,

у сред овог шумадијског краја.

И поточић кроз тебе жубори,

са планином као да говори,

а Дичина, река бистрог тока,

свуд около брда повисока.

Иза сваког грма или трна,

ту се крије зец, фазан ил` срна,

ту се гаји и јагње и јаре,

не бих дао село ни за какве паре.

Љупко си ми к`о птица у лету,

Семедражи, најлепша на свету,

сву сам љубав поклонио теби,

ни за шта те заменио не би`.

Пролеће

Ој, пролеће дивно, мило,

пусти свог цветног шара,

тежак земљу када ради,

нек у цвећу бар одмара.

И природу коју желиш,

из сна зимског ти пробуди,

топлим зраком и мирисом,

напој њене вреле груди.

Тежак земљу оре,

пада бразда на све стране,

у пролеће дивно, мило,

све су њиве узоране.

Псећи порез

Видите ли ове тешке јаде,

и на кућу порез плаћам саде.

Градих кућу да се њојзи дивим,

ал` не даду да у њојзи живим.

Не знам више шта треба да радим,

да л` од прућа колибу да градим,

зар да живим у врбовом прућу,

па и псето поседује кућу.

И све за њу што треба да даје,

то је само понекад да лаје,

да ме штити од лопова тајних,

ал` не може од овијех јавних.

Верујте ми, од муке ћу пући.

Морам с`кером да живим у кући,

јер ми номад рече један баћа,

на ту кућу порез се не плаћа.

Ал` как`и су људи сад без везе,

и ту кућу могу д`опорезе.

Ја на кућу порез ћу да дајем,

остаде ми још само да лајем.

Све узеше, сад се питам, ето,

да л` сам човек или неко псето.

Код лекара

Снијег паде, а мећава стиште,

кад ме нешто у грлу протиште.

Ја навучем ово мало траља,

па се кренем, одем у Дом здравља,

Кад ме прозва, каже: „Скини капут“

Прегледа ме и даде ми упут.

„ Леле Пижон, тешко ли се теби“,

идем путем и шапћем у себи.

Е, па, шта ћеш, кад се тако мора,

од једног до другог доктора.

Сваког дана код лекара климам,

само упут за упутом примам.

Десет дана резултате тражим,

немам ничим болове д`ублажим,

и поцепах ове моје траље,

где год дођем – они шаљу даље.

Болестан сам од главе до пете,

још ми нису дали ни таблете,

сад ме боли и онде где није.

Кад ме прозва доктор Петроније:

„ Крв ти добра, но ти леђа крива,

реци, јадан, шта се с`тобом збива?“

„Извините, ако то не вређа,

од година повила се леђа,

а кичма ми од терета пуца,

а од муке често ми се штуца.

Кол`ко сам се код лекара тиск`о,

и срце ми спустило се ниско,

па ми срце додирује јетру,

сад ми пиши упут Светом Петру!“

„Е, тако ми и земље и неба,

светом Петру упут ти не треба,

свети Петар без упута прима,

можда ће ти годити и клима.

Ајд` пожури, док још није касно,

па му лепо све испричај јасно.

Нек те свети Петар лечи стално,

да не чоташ наше социјално.

Ал` какав си к`о увело цвеће,

ни свети те Петар примит` неће.“

Кремара

Свак се труди да нешто уради,

ПИК Таково кремару сагради.

Сељацима узеше лугове,

дадоше им трактор и плугове.

Сада возе трактор с`приколицом,

ал` немају њиву са пшеницом.

Оде њива за тај крем,

празан салаш, празан трем.

Немам саде кукуруз ни шашу,

мишеви ми тутње по салашу.

Сад не држим ни куче ни маче,

кад погледам, миш седи и плаче.

Лепо су нам закували кашу,

а шта плачеш у празном салашу,

ту ни за ме ништа више нема,

иди, јадан, до фабрике крема.

Лична карта

Прошлог лета, у месецу марту,

ја извадим нову личну карту.

Никог ништа не хтедох да питам,

карту узмем па почнем да читам.

Да не буде било какве мане,

почнем читат` од последње стране.

Е, ту, ето, пише побро:

карту мораш чуват` добро.

Изгубиш ли, неком срећом,

огласи је неважећом.

Изгубиш ли карту ову,

одма` мораш узет` нову.

Да ми рачун буде чист,

ја окренем, средњи лист.

Е ту стоји нека слика,

изгледа од мога лика,

а овде је такав пропис,

испод слике лични опис.

А тај пропис – опис,

ни мање ни више,

баш овако пише:

Крива стаса, дуга носа,

а на глави оштра коса.

Великијех веђа,

повијена мало леђа.

Очи су му грао – сиве,

ноге су му у икс криве,

а увета к`о у назимета.

Е, па, ето браћо дична,

то је моја карта лична.

Шунд

Сада нам пољопривреда страда.

Много боље пролази естрада.

Нигде више не видиш копаче,

све се редом дало у певаче.

Па и жена мог комшије Сима,

ше`сет осам година јој има,

за „Југотон“ она плоче снима.

Нема, брате, ни једне недеље,

да не пева поздраве и жеље,

јес` да пева к`о славуј из баре,

ал` је важно да узима паре.

Мислим и ја, шта ми радит` ваља,

па оркестар овакав састављам:

да бих лакше дошао до пара,

старог мачка узмем за бубњара,

миш из ћошка свира виолину.

Па примамим сву моју живину,

изделим им инструменте разне,

само да се лакше пара мазне.

У гитару сад ми квочка кљује.

Баба псује, чича диригује.

Дошло цело село да нас чује,

да нас чују и да нам се диче,

певац пева, а не кукуриче.

Да видите ово лепо поче,

и ја с њима сада снимам плоче.

Дигох руке од њиве и поља.

Овако је продуктивност боља.

АУТОБИОГРАФИЈА

Ја, Бранко Вукомановић, звани Пижон, родио сам се 25. маја 1937. године.

Никакву каријеру са својим датумом рођења нисам успео да направим и мој рођендан нико никад није славио. Мајка Милијана и отац Миодраг имали су паметнија посла. Родио сам се у селу Семедраж код Горњег Милановца и не успех ни да се честито опасуљим у животу, одмах ме запослише на имању где и данас живим и радим.

Када ми је било двадесетак година, постадох песник, јер сам увидео да песме које смишљам много добро пролазе код девојака и да је то једно врло корисно занимање. Ал` пошто се од њега живети не може, то ми је било и остало споредно занимање у животу, онако, за уживање понекад и за одмор од земље и стоке. Ја сам дуго своје песме говорио само за друштво, ал` чуше ме неки важни људи и почеше да ме зивкају да ја то говорим пред публиком, а Бога ми и да ми објављују песме по разним листовима, па на крају и ја себе почех да називам песником, кад ме већ тако најављују.

Највише сам и најлепше радио на радију у емисајам Радио Београда „Село весело“ и „ Аутобус у пола шест“. Са њима сам много и путовао. Радио сам и за Радио Чачак, а и за телевизију. Бивало ме је у „Супер маркету“, јутарњем програму, емисијама за пољопривреднике. Имам легитимацију у којој лепо пише да сам од 1972. до 1986. године радио као новинар Радио Београда. Пензију немам и никада је нећу имати, сељак може да ради док је жив.

Волим моје село и не знам да постоји неко лепше место на свету. Волим жене (моју највише, то се подразумева, ал` и остале да се не увреде), волим ракију ко и сваки нормалан Србин. Поносим се са своја два сина, ал` сам најпоноснији на унука Немању – Нецу. Нас двојица се разумемо начисто и он ће бити исти деда, само ћу гледати некако, да му у аманет оставим мало више памети, него што сам је ја за неке ствари имао. Не волим лаж и превару, мрзим издају. Кад смишљам песме, гледам да буду једноставне к`о и ја што сам. А све што не стигнем да опевам у животу, испричаће вам Неца једног дана, он је дедина најпаметнија глава.

Немојте о мојим песмама строго судити по књишким мерилима, боље по оним животним, а најбоље дођите у Семедраж да седнемо и попијемо к`о људи, да се испричамо, па ће можда још нека лепша песма да се створи. Ајд` у здравље!

Из књиге „Јасле од кристала“ издате 1999. године.

Издавач: Књижевни клуб Момчило Настасијевић, Горњи Милановац 

С лева на десно:

Мирјана Букомановић,супруга Бранка Вукомановића Пижона,

Емина Шабанагић, песникиња из Карловца,

Бранко Вукомановић Пижон, песник домаћин у селу Семедраж,

Драгослав Угарчина, песник из Горњег Милановца,

Нада Китић, песникиња са Плитвица,

др Душан Бајић, пријатељ домаћина,

Милеса Илић, песникиља из Горњег Милановца,

Момир Лазић, песник из Карловца,

Весна Хркаловић, песникиња из Карловца,

Илија Шаула, песник из Карловца и

Вера Павић, песникиња из Горњег Милановца.

Био је то сусрет песника побратимљени књижевни клубова Карловца и Горњег Милановца у кући код Бранка Вукомановића Пижона у јесен 1989. године.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: