detalj slike: sand.art.com

ZLATOUSTI

Na obroncima grada ostaci  izmaglice vise kao delovi plašta koji je izvučen iz požara. Iz daljine izgleda kao da grad lebdi na nebesima.

Jutro iznenada nahrupi na prozore bolničke sobe. Sunčeva svetlost snažno probija u sobu kao da hoće da potisne sav mrak  ne samo unutar zidova, već i iz duša onih koji tu borave.

  U omanju sobu uđe mlada medicinska sestra. Za trenutak zastade da bi stresla unutrašnji nemir sa kojim je stigla na posao, a koji joj već duže vreme stvara njen «dragi».  Trže se i odlučno krenu u svoje obaveze.

Ljubazno pozdravi pacijente i pregleda njihove istorije bolesti. Prvo priđe krevetu najtežeg bolesnika koji je teško disao i bio priključen na  aparate  koji u mu olakšavali disanje. Opipa mu puls, malo popusti kaiševe kojima je bio pričvršćen za krevet, promeni brzinu kapi infuzije i vrteći glavom pođe ka drugim pacijentima.

 ―  Hoću li dobiti hranu, sestro? ―  pitao je nestrpljivo čovek srednjih godina , turoban  i neobrijan.

  ― Naravno, ―  odgovori sestra odsutno. Već je prilazila krevetu do prozora na kojem je ležao čovek za kojeg se  na prvi pogled ne bi reklo da je bolestan. Sestra se nasmeši prilazeći mu.

 ― No, filozofe, koga ćemo danas citirati?

Kao krivac, čovek sleže ramenima.

 ― Celoga dana  nisam gledao televiziju. Očekujem sedmicu na Lotu.

  ― Čini mi se da Vas nisam pitala za televiziju― pobuni se sestra.

  ― Sistemi, sistemi, draga  moja, to je ono što daje rezultate. Pogledajte, sve počiva na sistemu i svi promašaji proizilaze iz pogrešnog sistema!

Čovek je očigledno imao nameru da naširoko obrazlaže teoriju o sistemima svake vrste, ali ga sestra prekide nudeći mu toplomer. No, on se nije da zbuniti.

  ― Znate, sistem je reč grčkog porekla i označava skladnost, organizovanost, sređenost. Šta vi mislite o našem sistemu? Ima li u njemu sređenosti, organizovanosti? – pitao je sa naglašenom dozom ironije.

  ― Ima, kako ne ― uzvrati sestra- da nema ja bih sada bila daleko odavde i spavala bih, spavala...

 ― A, grešite! To su samo varljivi spoljašnji  znaci navodnog reda  ispod opšteg haosa. I vi dobro znate da takav sistem ne funkcioniše! ― izgovarajući to čovek   se podiže, istrgnu  rukom sistem za infuziju i baci ga na pod.

Krv iz vene zalipta a igla zazveča na podu. 

Sestra potrča da zaustavi krv.

 ― Vidite li kako funkcioniše «naš sistem»? Samo ga malo drmnete i pljusne krv, je' tako, madam?

Ona je ćutke brisala krv  i tražila novo mesto za iglu na njegovim izbušenim venama.

  ― Padale su svu noć nad Mostarom neke modre kiše ―  počinjao je mirno da recituje kao da se ništa neobično nije desilo.

Njegov sused poskoči:

― Kiše, kakve kiše, prijatelju! Bombe, prave bombe!  Celu noć slušam kako raznose onu starinu, onaj divni kameni most, a ja sedim ovde beskoristan! Da mi je još jednom da krenem, da im presudim – snažno povuče ruke, ali ih ne oslobodi jer su bile dobro pričvršćene za okvir kreveta.

― Derikože, derikože, držite me ovde bez lekova i bez potrebe. Pustite me da se obračunam s njima! Šta su uradili s mojim životom? Gde je moja familija? Dajte mi pušku i odvežite me! Znate li šta znači još jedan borac? Nisam ja kao ovi svileni, ja hoću da poginem za svoje...

Sestra navikla  na ovakve ispade, nastavi sa deljenjem terapije.

»Jadni ovi ljudi kako su nesrećni, a on? Neću više ni da pomislim na njega! Šta hoće? Ako me do danas nije upoznao i stekao poverenje, neće ga ni steći! Kako vreme odmiče, čini mi se da ga sve manje znam. Njegovi postupci su sve čudniji. Stalno me nešto sumnjiči. Dosadilo mi je da stalno budem krivac bez krivice. Bilo bi najbolje da dignem sidro i krenem dalje, ali kako i dokle više da počinjem. Niko u okruženju me ne privlači, a samoću, naravno ne mogu da prihvatim kao trajno opredeljenje. Bojim se apatije koja me  potpuno parališe. Kad bih mogla da se povremeno isključim iz života kao prijemnik iz električne mreže i ostanem u stanju mirovanja dok to nepodnošljivo stanje ne prođe i ne promeni se na  bolje. Ponekad čak počnem da zavidim ovom nesrećnom čoveku što ne zna ništa o sebi a samo pamti lepotu duha koju su mu podarili drugi».

Kao da joj čita misli on nastavi u sličnom tonu:  

 ― Mesečina je sada jedini pobednik. Pojedinačna senka izgleda još tamnija. Usamljenim koracima je potrebno mnogo vremena da prestanu odjekivati. Nebeski svod bez oblaka izgleda tako zamišljeno, sanjalački, kao da je već prošao smak  sveta i da se nebo sad spokojno bavi samim sobom»!

― E, tako je već bolje, u čijoj ste koži jutros?

― Slušaj molitvu moju, Gospode, čuj jauk moj i na suze  moje ne budi neosetljiv, jer sam gost ja u tebe! Došljak sam kao i svi moji stari. Nemoj  više da me gnevno gledaš, da odahnem pre nego otidem pa da više me ne bude.

Ona opazi da se na njegovom lepom licu kao na naglom zatamnjenom nebu sve smrači. Pogled mu pobeže negde pod svod obrva, ramena se poviše od nekog nevidljivog tereta, a duboka praznina ispuni njegove oči!

Sestra ga sažaljivo pogleda i ode svojim poslom.

Hodnikom su odzvanjali koraci. Osoblje je žurno ulazilo i izlazilo i obavljalo redovne poslove.

Lakši bolesnici su ustajali, umivali se i pripremali za vizitu. On je uronio u unutrašnje dubine i više ga ništa nije doticalo. Činilo mu se da pluta pod  kišom mesečine. Da prelazi preko neke prazne  nepoznate planete i da na svakom koraku susreće sebe celovitog i zdravog. Osećao je da se njegovo biće najzad oslobodilo  svega što ga je mučilo i sputavalo. Da se uzvisilo do blaženstva gde mu nikakva ljudska pakost više ne može nauditi, da je postigao krajnji cilj- posedovati sebe, i da bi sad mirno mogao da se slije sa beskrajem.

Nije primetio grupu lekara  kako ga motre i nešto se dogovaraju.

― To je dakle, ta enciklopedija- reče u šali  krupan dobroćudni lekar.

― Kako ste? ― upita zamišljenog pacijenta.

― Star sam dušom/ lutrija crna čeka/ moj put je dug...

― Vidi, vidi, «star dušom», a šta da kažemo mi što se bavimo takvima poput Vas, kakva  je naša duša? Kako se osećate trenutno?

― Neka se sam  Bog pomoli za onoga u kome više nema šta da umre!

― Ma, nije valjda dotle došlo. Hajde, trgnite se malo, vi ste mlad čovek, od vaše volje zavisi i dalji razvoj vaše bolesti. Pogledajte kako je lepo jutro, možete malo i da prošetate. Jeste li primetili da je drveće olistalo?

― Nada mnom je nebo zatvoreno!

 ― I šta ono vi beste po profesiji, filozof, profesor, šta?

 ― Gospod večni vešt mi jezik dade da klonule rečju svojom držim.

 ― Aha, pa vi ste sveštenik. Kako se toga ranije nismo setili! Tu ima i filozofije i poezije...

Lekar likujući pogleda u kolege zadovoljan  što je razrešio nedoumicu oko identiteta  ovog pacijenta. Međutim, on je opet zapao u ćutanje i više nije komunicirao sa lekarima koji su pokušavali da ga privole na razgovor.

― Ja ću da idem. Zvezde su sklopile oči. Ona me očekuje kad zvezde spavaju.

Pokuša da ustane, ali otkri da su mu ruke vezane za krevet.

  ― Da, da , tako dokazujete svoju samilost. Vezujete ruke  i um i srce. Da, vi ste humano društvo, vi ste, vi ste...

I tu stade misao koja je htela da se

obračuna sa «njima». Školjka se ponovo zatvori. On više ništa nije primao u svoj ispreturani svet.

Prolazili su dani u kojima su se smenjivali trenuci prosvetljenja i  potpune letargije. Jedino se u njegovoj svesti još okretala neka imaginarna  traka na kojoj su bili snimljeni najraznovrsniji citati, stihovi, definicije... Nije znao da kaže ni ko je, ni šta se desilo pre no što je zapao u ovakvo stanje. Jedva su ga izvukli iz teške  kome. Posle dužeg vremena otpočelo je to njegovo neobično «buđenje». Vršena su razna ispitivanja na skeneru, nuklearnoj  magnetnoj rezonanci, ali se dalji tok bolesti nije mogao predvideti. Činilo se da jedan deo njegove svesti vrši selekciju onoga što će propustiti na videlo, a šta će zadržati u tami.

 ― Problemi samo problemi ―  ponavljao je često. Na kakve probleme je mislio to niko, pa verovatno ni on sam,  nije mogao znati.

Odmor mu je ipak  prijao. Njegovo lice je postalo svetlije. Poprimilo je neki smireni izraz kao u svetaca na ikonama. Ponekad je odavalo utisak začuđenosti kao da mu nedostaje  kontakt sa aktivnim delom bića koje krije. Čitavo  lice povremeno je  otkrivalo čoveka koji usredsređeno traži iglu u plastu sena.

Ova osetljiva medicinska sestra je nasuprot mnogima   koje mu nisu pridavale naročitu pažnju, pokušavala da ga navede na razgovor ne bi li mu nekako olakšala neobičan položaj u kome je. Niko ga nije tražio, kao da niko nije ni primetio da ga nema. Zar je moguće da ovako lep čovek ne pripada nikome, da niko nije zapazio njegov nestanak?

Nije se mogla oteti osećaju da on možda beži od života i da ne  želi da se vrati u normalno stanje.

Bio je vikend. Subota. Hodnici pusti. Bolnica je utonula u tišinu. Mnogi pacijenti su otišli kod svojih za vikend. Tmurno veče počela je da zaglušuje  grmljavina. Oluja je bila na vidiku.

Tamnokosa sestra pošla je da obiđe «Zlatoustog», kako su prozvali nepoznatog pacijenta. Učinilo joj se da deluje uplašeno. Prišla mu je da popriča sa njim i da ga umiri. U sobi je bilo tiho. Dva kreveta su bila prazna, a na trećem je ležao pacijent skoro bez svesti. Čulo se samo teško disanje iz  njegovih pluća.

Sestra je ljupko pristupila «svome « pacijentu  i upitala ga,  kako je.

― Mnogo je iskusio čovek, nebesnicima nazvao mnoge, a kad razgovor jesmo i čuti možemo jedni druge...

Njoj se učini da je ovo dobar uvod u razgovor. Sede na ivicu kreveta.

 ― Dakle, konačno možemo lepo da popričamo – reče.

 ― Ne, ne – odgovori on.  Moj um je  vezan, moje biće je zatvoreno, ni moje ruke nisu slobodne. Ja sam otkinuti list u herbarijumu Svevišnjeg.

Bolničarki se učini nepravednim  što ga drže vezanog  kad ne pokazuje znake agresivnosti ni želju da pobegne.

 ― Hoćete da Vam oslobodim ruke?

Gledao je u nju kao da je ne razume.

A kad su mu ruke bile oslobođene, on ih je posmatrao kao da ne zna njihovu funkciju, kao da ih prvi put vidi i ne može da dokuči njihov smisao. Utom  ona oseti blagi dodir na svom licu.

― Lepota, gde je lepota? Jedino ona ima smisla u ovom mraku!

Žena zbunjeno  ustuknu, ustade i htede da pođe.

Međutim, taj glas kojim je tražio lepotu pokoleba je. Bilo je u njemu nečeg teškog, iskonski tragičnog da ona oseti potrebu   da mu pruži ruku. Kao preplašeno dete, čovek joj klonu u naručje i zajeca. Potmulo, tiho kao nad sopstvenim odrom... Iz njega provali dugo potiskivani bol kao da ga je u tom času neka nevidljiva ruka rasporila nadvoje.

Potresena žena  prigrli  to izgubljeno biće koje ovako snažno daje oduška ko zna kakvoj muci. Šaputala mu je umirujuće reči, milovala kosu ne znajući kako da se ponaša.

Odjednom oseti kako je zapljusnu  vrelina njegovog tela. Kao da je u sasvim drugim okolnostima, čovek se podiže, uze je u naručje. Za trenutak oklevaše  kao  da se doseća  šta dalje treba d a preduzme. Ona se pritaji u nedoumici  kako da se izvuče, a  da ne napravi ispad i ne pogorša i sopstveni i njegov položaj.

Ali, on više nije oklevao, instinkt ga je vodio i više nije bilo izbora. Ona shvati da je otpor uzaludan  i da samo može pogoršati situaciju. Pogleda oko sebe. Užasnu je pomisao  da neko može naići,  da je u rukama bolesnog čoveka čije reakcije ne može predvideti, no koji je na neki način ipak  svestan svog strašnog  udesa. Stežući je očajnički je šaputao:

― Ja tonem, čoveče! Spasi me!

PODELITE OVAJ TEKST NA: