детаљ слике: sand.art.com

ЗЛАТОУСТИ

На обронцима града остаци  измаглице висе као делови плашта који је извучен из пожара. Из даљине изгледа као да град лебди на небесима.

Јутро изненада нахрупи на прозоре болничке собе. Сунчева светлост снажно пробија у собу као да хоће да потисне сав мрак  не само унутар зидова, већ и из душа оних који ту бораве.

  У омању собу уђе млада медицинска сестра. За тренутак застаде да би стресла унутрашњи немир са којим је стигла на посао, а који јој већ дуже време ствара њен «драги».  Трже се и одлучно крену у своје обавезе.

Љубазно поздрави пацијенте и прегледа њихове историје болести. Прво приђе кревету најтежег болесника који је тешко дисао и био прикључен на  апарате  који у му олакшавали дисање. Опипа му пулс, мало попусти каишеве којима је био причвршћен за кревет, промени брзину капи инфузије и вртећи главом пође ка другим пацијентима.

 ―  Хоћу ли добити храну, сестро? ―  питао је нестрпљиво човек средњих година , туробан  и необријан.

  ― Наравно, ―  одговори сестра одсутно. Већ је прилазила кревету до прозора на којем је лежао човек за којег се  на први поглед не би рекло да је болестан. Сестра се насмеши прилазећи му.

 ― Но, филозофе, кога ћемо данас цитирати?

Као кривац, човек слеже раменима.

 ― Целога дана  нисам гледао телевизију. Очекујем седмицу на Лоту.

  ― Чини ми се да Вас нисам питала за телевизију― побуни се сестра.

  ― Системи, системи, драга  моја, то је оно што даје резултате. Погледајте, све почива на систему и сви промашаји произилазе из погрешног система!

Човек је очигледно имао намеру да нашироко образлаже теорију о системима сваке врсте, али га сестра прекиде нудећи му топломер. Но, он се није да збунити.

  ― Знате, систем је реч грчког порекла и означава складност, организованост, сређеност. Шта ви мислите о нашем систему? Има ли у њему сређености, организованости? – питао је са наглашеном дозом ироније.

  ― Има, како не ― узврати сестра- да нема ја бих сада била далеко одавде и спавала бих, спавала...

 ― А, грешите! То су само варљиви спољашњи  знаци наводног реда  испод општег хаоса. И ви добро знате да такав систем не функционише! ― изговарајући то човек   се подиже, истргну  руком систем за инфузију и баци га на под.

Крв из вене залипта а игла зазвеча на поду. 

Сестра потрча да заустави крв.

 ― Видите ли како функционише «наш систем»? Само га мало дрмнете и пљусне крв, је' тако, мадам?

Она је ћутке брисала крв  и тражила ново место за иглу на његовим избушеним венама.

  ― Падале су сву ноћ над Мостаром неке модре кише ―  почињао је мирно да рецитује као да се ништа необично није десило.

Његов сусед поскочи:

― Кише, какве кише, пријатељу! Бомбе, праве бомбе!  Целу ноћ слушам како разносе ону старину, онај дивни камени мост, а ја седим овде бескористан! Да ми је још једном да кренем, да им пресудим – снажно повуче руке, али их не ослободи јер су биле добро причвршћене за оквир кревета.

― Дерикоже, дерикоже, држите ме овде без лекова и без потребе. Пустите ме да се обрачунам с њима! Шта су урадили с мојим животом? Где је моја фамилија? Дајте ми пушку и одвежите ме! Знате ли шта значи још један борац? Нисам ја као ови свилени, ја хоћу да погинем за своје...

Сестра навикла  на овакве испаде, настави са дељењем терапије.

»Јадни ови људи како су несрећни, а он? Нећу више ни да помислим на њега! Шта хоће? Ако ме до данас није упознао и стекао поверење, неће га ни стећи! Како време одмиче, чини ми се да га све мање знам. Његови поступци су све чуднији. Стално ме нешто сумњичи. Досадило ми је да стално будем кривац без кривице. Било би најбоље да дигнем сидро и кренем даље, али како и докле више да почињем. Нико у окружењу ме не привлачи, а самоћу, наравно не могу да прихватим као трајно опредељење. Бојим се апатије која ме  потпуно паралише. Кад бих могла да се повремено искључим из живота као пријемник из електричне мреже и останем у стању мировања док то неподношљиво стање не прође и не промени се на  боље. Понекад чак почнем да завидим овом несрећном човеку што не зна ништа о себи а само памти лепоту духа коју су му подарили други».

Као да јој чита мисли он настави у сличном тону:  

 ― Месечина је сада једини победник. Појединачна сенка изгледа још тамнија. Усамљеним корацима је потребно много времена да престану одјекивати. Небески свод без облака изгледа тако замишљено, сањалачки, као да је већ прошао смак  света и да се небо сад спокојно бави самим собом»!

― Е, тако је већ боље, у чијој сте кожи јутрос?

― Слушај молитву моју, Господе, чуј јаук мој и на сузе  моје не буди неосетљив, јер сам гост ја у тебе! Дошљак сам као и сви моји стари. Немој  више да ме гневно гледаш, да одахнем пре него отидем па да више ме не буде.

Она опази да се на његовом лепом лицу као на наглом затамњеном небу све смрачи. Поглед му побеже негде под свод обрва, рамена се повише од неког невидљивог терета, а дубока празнина испуни његове очи!

Сестра га сажаљиво погледа и оде својим послом.

Ходником су одзвањали кораци. Особље је журно улазило и излазило и обављало редовне послове.

Лакши болесници су устајали, умивали се и припремали за визиту. Он је уронио у унутрашње дубине и више га ништа није дотицало. Чинило му се да плута под  кишом месечине. Да прелази преко неке празне  непознате планете и да на сваком кораку сусреће себе целовитог и здравог. Осећао је да се његово биће најзад ослободило  свега што га је мучило и спутавало. Да се узвисило до блаженства где му никаква људска пакост више не може наудити, да је постигао крајњи циљ- поседовати себе, и да би сад мирно могао да се слије са бескрајем.

Није приметио групу лекара  како га мотре и нешто се договарају.

― То је дакле, та енциклопедија- рече у шали  крупан доброћудни лекар.

― Како сте? ― упита замишљеног пацијента.

― Стар сам душом/ лутрија црна чека/ мој пут је дуг...

― Види, види, «стар душом», а шта да кажемо ми што се бавимо таквима попут Вас, каква  је наша душа? Како се осећате тренутно?

― Нека се сам  Бог помоли за онога у коме више нема шта да умре!

― Ма, није ваљда дотле дошло. Хајде, тргните се мало, ви сте млад човек, од ваше воље зависи и даљи развој ваше болести. Погледајте каkо је лепо јутро, можете мало и да прошетате. Јесте ли приметили да је дрвеће олистало?

― Нада мном је небо затворено!

 ― И шта оно ви бесте по професији, филозоф, професор, шта?

 ― Господ вечни вешт ми језик даде да клонуле речју својом држим.

 ― Аха, па ви сте свештеник. Како се тога раније нисмо сетили! Ту има и филозофије и поезије...

Лекар ликујући погледа у колеге задовољан  што је разрешио недоумицу око идентитета  овог пацијента. Међутим, он је опет запао у ћутање и више није комуницирао са лекарима који су покушавали да га приволе на разговор.

― Ја ћу да идем. Звезде су склопиле очи. Она ме очекује кад звезде спавају.

Покуша да устане, али откри да су му руке везане за кревет.

  ― Да, да , тако доказујете своју самилост. Везујете руке  и ум и срце. Да, ви сте хумано друштво, ви сте, ви сте...

И ту стаде мисао која је хтела да се

обрачуна са «њима». Шкољка се поново затвори. Он више ништа није примао у свој испретурани свет.

Пролазили су дани у којима су се смењивали тренуци просветљења и  потпуне летаргије. Једино се у његовој свести још окретала нека имагинарна  трака на којој су били снимљени најразноврснији цитати, стихови, дефиниције... Није знао да каже ни ко је, ни шта се десило пре но што је запао у овакво стање. Једва су га извукли из тешке  коме. После дужег времена отпочело је то његово необично «буђење». Вршена су разна испитивања на скенеру, нуклеарној  магнетној резонанци, али се даљи ток болести није могао предвидети. Чинило се да један део његове свести врши селекцију онога што ће пропустити на видело, а шта ће задржати у тами.

 ― Проблеми само проблеми ―  понављао је често. На какве проблеме је мислио то нико, па вероватно ни он сам,  није могао знати.

Одмор му је ипак  пријао. Његово лице је постало светлије. Попримило је неки смирени израз као у светаца на иконама. Понекад је одавало утисак зачуђености као да му недостаје  контакт са активним делом бића које крије. Читаво  лице повремено је  откривало човека који усредсређено тражи иглу у пласту сена.

Ова осетљива медицинска сестра је насупрот многима   које му нису придавале нарочиту пажњу, покушавала да га наведе на разговор не би ли му некако олакшала необичан положај у коме је. Нико га није тражио, као да нико није ни приметио да га нема. Зар је могуће да овако леп човек не припада никоме, да нико није запазио његов нестанак?

Није се могла отети осећају да он можда бежи од живота и да не  жели да се врати у нормално стање.

Био је викенд. Субота. Ходници пусти. Болница је утонула у тишину. Многи пацијенти су отишли код својих за викенд. Тмурно вече почела је да заглушује  грмљавина. Олуја је била на видику.

Тамнокоса сестра пошла је да обиђе «Златоустог», како су прозвали непознатог пацијента. Учинило јој се да делује уплашено. Пришла му је да поприча са њим и да га умири. У соби је било тихо. Два кревета су била празна, а на трећем је лежао пацијент скоро без свести. Чуло се само тешко дисање из  његових плућа.

Сестра је љупко приступила «своме « пацијенту  и упитала га,  како је.

― Много је искусио човек, небесницима назвао многе, а кад разговор јесмо и чути можемо једни друге...

Њој се учини да је ово добар увод у разговор. Седе на ивицу кревета.

 ― Дакле, коначно можемо лепо да попричамо – рече.

 ― Не, не – одговори он.  Мој ум је  везан, моје биће је затворено, ни моје руке нису слободне. Ја сам откинути лист у хербаријуму Свевишњег.

Болничарки се учини неправедним  што га држе везаног  кад не показује знаке агресивности ни жељу да побегне.

 ― Хоћете да Вам ослободим руке?

Гледао је у њу као да је не разуме.

А кад су му руке биле ослобођене, он их је посматрао као да не зна њихову функцију, као да их први пут види и не може да докучи њихов смисао. Утом  она осети благи додир на свом лицу.

― Лепота, где је лепота? Једино она има смисла у овом мраку!

Жена збуњено  устукну, устаде и хтеде да пође.

Међутим, тај глас којим је тражио лепоту поколеба је. Било је у њему нечег тешког, исконски трагичног да она осети потребу   да му пружи руку. Као преплашено дете, човек јој клону у наручје и зајеца. Потмуло, тихо као над сопственим одром... Из њега провали дуго потискивани бол као да га је у том часу нека невидљива рука распорила надвоје.

Потресена жена  пригрли  то изгубљено биће које овако снажно даје одушка ко зна каквој муци. Шапутала му је умирујуће речи, миловала косу не знајући како да се понаша.

Одједном осети како је запљусну  врелина његовог тела. Као да је у сасвим другим околностима, човек се подиже, узе је у наручје. За тренутак оклеваше  као  да се досећа  шта даље треба д а предузме. Она се притаји у недоумици  како да се извуче, а  да не направи испад и не погорша и сопствени и његов положај.

Али, он више није оклевао, инстинкт га је водио и више није било избора. Она схвати да је отпор узалудан  и да само може погоршати ситуацију. Погледа око себе. Ужасну је помисао  да неко може наићи,  да је у рукама болесног човека чије реакције не може предвидети, но који је на неки начин ипак  свестан свог страшног  удеса. Стежући је очајнички је шапутао:

― Ја тонем, човече! Спаси ме!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: