Kenet Remzi (Kenneth Ramsay)

Džinin i Džonov sin, iz Lenokstauna, šarmantnog seoceta u Škotskoj, Ken je tražio svoj put kroz uzvisine i doline, reljefne i metaforičke, uz pomoć svog kreativnog pera koje je beležilo (žvrljakalo) njegova putešestvija u i iz barova u Škotskoj, Engleskoj, Irskoj, Francuskoj, Španiji, Portugaliji i, naravno, njegovoj voljenoj Srbiji. Ukoliko ste možda kojom prilikom prošetali Kalemegdanom u tri sata po ponoći i začuli pomalo turobnog flautistu, nadahnutog šljivovicom, to je bio on, Ken.
Svoju karijeru započeo je u banci, kao trgovački bankar. Nećemo trošiti suviše reči na vreme provedeno u banci i upravnim odborima telekomunikacionih kuća, ali je najviše uživao u vremenu provedenom kao uvaženi kopirajter (pisac priča) u marketingu poznatih kompanija i na radiju, uključujući i pisanje pesama za decu. Kako Kenet tvrdi, ovaj period obeležen je strasnim konzumiranjem cigareta i prevelike količine espresa dok se trudio da deluje kao neko ko zna o čemu govori.
Kategorički odbija da svoje pisanje nazove pričom, ili poezijom, ili apologijom, već samo malim uvidima u vrtlog misli koje sve nas posećuju s vremena na vreme, ali ih retko smatramo vrednim zapisivanja i prosleđivanja čitaocima. “Svako može da piše. Umetnost se rađa u očima čitaoca.”
Sledeći put kad ugledate Škota u Cara Dušana kako korača do svog svetilišta zahvalnosti u zoru na obali Dunava, samo mu kažite: “Hvala ti Bože, Kenet.” On će toplo uzvratiti: “Izvini, ja sam stranac iz Škotski, ne govorim srBski.” Ili, pošto je uznapredovao u učenju spskog: „Bože pomozi“. I ako to u vama ne rodi osmeh pun ljubavi koji Srbi tako velikodušno umeju da pruže, onda može biti da ste negde usput, nažalost zagubili svoje srce. Čitajte i, ukoliko držite čašu u ruci, spustite je na minut; a ako nemate čašu u ruci… SMESTA JE NABAVITE.