Кенет Рeмзи (Kenneth Ramsay)

Џинин и Џонов син, из Ленокстауна, шармантног сеоцета у Шкотској, Кен је тражио свој пут кроз узвисине и долине, рељефне и метафоричке, уз помоћ свог креативног пера које је бележило (жврљакало) његова путешествија у и из барова у Шкотској, Енглеској, Ирској, Француској, Шпанији, Португалији и, наравно, његовој вољеној Србији. Уколико сте можда којом приликом прошетали Калемегданом у три сата по поноћи и зачули помало туробног флаутисту, надахнутог шљивовицом, то је био он, Кен.
Своју каријеру започео је у банци, као трговачки банкар. Нећемо трошити сувише речи на време проведено у банци и управним одборима телекомуникационих кућа, али је највише уживао у времену проведеном као уважени копирајтер (писац прича) у маркетингу познатих компанија и на радију, укључујући и писање песама за децу. Како Кенет тврди, овај период обележен је страсним конзумирањем цигарета и превелике количине еспреса док се трудио да делује као неко ко зна о чему говори.
Категорички одбија да своје писање назове причом, или поезијом, или апологијом, већ само малим увидима у вртлог мисли које све нас посећују с времена на време, али их ретко сматрамо вредним записивања и прослеђивања читаоцима. “Свако може да пише. Уметност се рађа у очима читаоца.”
Следећи пут кад угледате Шкота у Цара Душана како корача до свог светилишта захвалности у зору на обали Дунава, само му кажите: “Хвала ти Боже, Кенет.” Он ће топло узвратити: “Извини, ја сам странац из Шкотски, не говорим срБски.” Или, пошто је узнапредовао у учењу спског: „Боже помози“. И ако то у вама не роди осмех пун љубави који Срби тако великодушно умеју да пруже, онда може бити да сте негде успут, нажалост загубили своје срце. Читајте и, уколико држите чашу у руци, спустите је на минут; а ако немате чашу у руци… СМЕСТА ЈЕ НАБАВИТЕ.