detalj slike: KRK Art dizajn

ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA

(Poreklo i stradanja)

Uvod

Pripremajući dela „Velikani civilizacije“ (1) i „Tragovi velikih otkrića“ (2), zainteresovao sam se za sudbinu Velike Aleksandrijske biblioteke. Utisak je da tajnu spaljivanja Velike biblioteke, Julija Cezara, i dalje čuvaju apokrifi * Vatikana.

Nastanak Biblioteke

Izgradnju grada na ušću Nila u Sredozemlje, sa ostrvom Faros, predložio je prvi grčki pesnik Homer (oko 800.-750. p.n.e?), što je prihvatio samo Aleksandar Veliki (24) i naredio njegovu izgradnju 331. p.n.e.. Izgradnja je počela u selu Rakotis, uključujući ostrvo Faros, do kojeg su izgrađene dve luke. Južno od grada nalazilo se jezero Mareotis, odakle se grad snabdevao svežom vodom. Aleksandar Veliki (356-323. p.n.e.) takođe je naredio izgradnju Velike biblioteke, a grad po sebi nazvan Aleksandrija i proglasio ga prestonicom Egipta, ali ga on nikada nije lično video. Umro je 323. pre Hrista u 33. godini. Aleksandrija je ubrzo postala najveći grad u zapadnom svetu, grad papirusa i centar trgovine knjigama. Dolaskom Aleksandra u Malu Aziju, Palestinu, Egipat, Mesopotamiju pa sve do današnjeg Avganistana i Pakistana dolazi grčki jezik, prethodno znanje i grčka kultura (helensko doba). Ovi narodi su počeli da se međusobno mešaju i intelektualno obogaćuju. Grad Aleksandrija se širio i postajao sve privlačniji naučnicima u Grčkoj i drugim delovima sveta. U okviru izgradnje grada izgrađena je Velika biblioteka (Biblioteka Alekandrina) i Muzej, koji su vremenom postali centar naučnih studija. U roku od jedne godine (323-322. p.n.e.), Aleksandar Veliki i njegov učitelj Aristotel (384-322. p.n.e.) (3) su umrli, a Aleksandrovi generali, grčko-makedonskog porekla, podelili su vlast u Egiptu, od kada je došla dinastija Ptolomeja. koja je vladala Egiptom skoro 300 godina (323-30 p.n.e.).

Izgradnju Biblioteke i muzeja započeo je Ptolomej Prvi-Soter (367-283 p.n.e.), oko 290-283 p.n.e. (3), a nastavio Ptolomej Drugi Filadelpius-Soter (309-246 p.n.e.), u aristokratskom delu Bruceion, kraljevskom u delu grada koji se zove Serapeion, duž mediteranske obale. u stilu Aristotelovog Liceja **, tik jedan do drugog. Biblioteka je takođe imala svoj drugi deo, nazvan sestrinska biblioteka, izgrađena po sličnom sadržaju imala je: šetališta, bašte, prostorije za zajedničke ručkove, čitaonice, predavaonice (amfiteatre) i sale za sastanke (5).

________________

*Apokrifa = Spisi ili knjige koje crkva ne prikazuje ili priznaje kao legalne.

Njihovo poreklo smatra se misterioznim, skrivenim od javnosti (4).

** Licej = Škola sa baštama u kojoj se učila filozofija prema Aristotelu u Atini.

Ovaj sadržaj i raspored prostorija sličan je današnjim univerzitetima.

Biblioteka je takođe imala odeljenje za nabavku, smešteno u luci, kao i odeljenje za katalog. U hodnicima su bile police za držanje rolni papirusa, koje su se tada zvale „Bibliotekai“. Iznad rolni bio je natpis u značenju: „Mesto za isceljenje duše“ (5). U početku je Veliku biblioteku organizovao Demetrije Falareus (350-284 p.n.e.), učenik Aristotela (6). Drevne biblioteke bile su drugačije od današnjih. Kako u to vreme nije bilo uvezanih knjiga, već su postojale rolne od papirusa, police su prilagođene rolnama. Papirus se obično pravi od trske, koja je rasla na obalama Nila.

Nakon što je video prethodnih sedam svetskih čuda (Vavilonski viseći vrtovi; Koloseum na Rodosu; Zevsov kip na Olimpu; Dijanin hram u Efesu; Grob Mosula; Egipatske piramide i svetionik Faros u Aleksandriji) i bio je očaran njihovim monumentalnostima, Aleksandar je želeo da Aleksandrijska biblioteka postane jedna od njih. Biblioteka svakako zaslužuje ovaj epitet zbog svoje monumentalnosti, iako je sagrađena nakon smrti osnivača.

Biblioteka je sačuvala dela najvećih mislilaca antičkog doba. Nažalost po opštu civilizaciju, skoro sva ta dela zauvek su uništena u velikim požarima. Zahi Havass (r. 1947), predsednik Egipatskog komiteta za antikvitete, tvrdi da su 13 sala u Biblioteci mogle primati po 5.000 studenata odjednom, a prostorije ovih sala bile su tako uređene da je predavač stajao na jednom, centralnom, uzvišenom mestu, na podijumu. Mesto čuvanja knjiga sastojalo se od: zbirke polovnih knjiga (Festus) sa instruktorima i prevodiocima i javne zbirke knjiga namenjene za javnu upotrebu. Biblioteka je imala i astronomsku opservatoriju.

Aleksandrijska biblioteka Nova Aleksandrijska biblioteka

Foto: Karl Sagan Gugl Vikipedija

U vreme stvaranja Aleksandrijske biblioteke, poznate ličnosti u Atini imale su svoje zbirke knjiga u svojim domovima. Među njima su bili: Euripid (480-406. p.n.e.); Euklid (325.-265. p.n.e.); Aristotel i dr. Mnoge poznate ličnosti donirale su svoje zbirke Biblioteci (7). I dinastija Ptolomeja bila je značajan kolekcionar, pa su donirali svoje zbirke, a takođe su u iste svrhe usmeravali znatna sredstva iz kraljevskog budžeta. Biblioteka je već nekoliko vekova centar zapadnog kulturnog razvoja. U Aleksandriji su od svog osnivanja pretežno živeli vojnici, mornari, birokrati, činovnici i administracija, poslovna klasa, zanatlije i slično. Naučnici iz helenskog sveta došli su da uče i podučavaju. Plaćeno: lingvisti, istoričari, astronomi, geografi, matematičari, fizičari i pesnici. Počevši od Homera, naučnici su pisali knjige i revidirali postojeće. Među onima koji su poznati u Biblioteci bili su: Arhimed (287-212. p.n.e.) i Euklid, koji je tamo napisao svoju knjigu Elementi. Legenda kaže da je Ptolomej Drugi primorao jevrejske naučnike da prevedu Bibliju sa hebrejskog na grčki (8). Ellen Brundige (9) kaže da u tom kosmopolitskom gradu Grci, Egipćani, Rimljani i Jevreji nisu živeli u najboljem suživotu, ali su Muzej i Biblioteka bili idealno mesto za njihov susret i razmenu znanja. Ona takođe navodi da ju je Demetrije, nakon što je organizovao Biblioteku, predao Ptolomeju Drugom Filadelfu Soteru 283. p.n.e. (9).

Zabeleženo je da je prvi upravnik Aleksandrijske biblioteke bio Zenodot od 285. do 270. godine p.n.e, koga je izabrao sud, koji je primenio Aristotelova pravila rada i uspostavio abecedno označavanje. Zatim su tu bili: Kalimah od 260. do 240. godine, p.n.e, Eratosten (276.-194. p.n.e.), Od 240. do 205. pre Hrista, Aristofan od 200. do 185. p.n.e. A nakon okupacije Rimljana, bibliotekom su upravljali vojnici. Jedan od njih bio je Tiberije Klaudije Balbil (20-79. p.n.e.) (26).

Broj knjiga i / ili papirusa u Biblioteci različito je naveden u različitim izvorima. Dok neki izvori ukazuju da ih je bilo 700.000 (10), drugi tvrde da ih je bilo 500.000 ili 600.000 (8), a Karl Sagan (1934-1996) čak navodi da ih je bilo milion (11). Barbara Krasner-Kait (12) u svom radu navodi da je Velika aleksandrijska biblioteka osnovana oko 300. godine pre nove ere, kada je kralj Ptolomej Prvi upitao: „Koliko rolni papirusa imamo“? Aristotelov učenik Demetrije iz Faleruma imao je odgovor i predložio je osnivanje biblioteke koja će sadržati kopije svih svetskih knjiga. Ptolomej i njegovi naslednici želeli su da se čitava zbirka latinskih, budističkih, persijskih, jevrejskih i egipatskih knjiga prevede na grčki. Postoji i priča o tome kako se Ptolomej Treći (282-221. p.n.e.) odnosio prema Atinjanima pozajmljujući od njih originalne knjige, iste su prepisane i kopije vraćene autorima i originali čuvaniu biblioteci, uz određenu nadoknadu u srebru . Što su knjige bile starije, to su bile vrednije. Navodi se da je Biblioteka u to vreme imala oko 750.000 papirusa (9). Osim dinastije Ptolomeja, obogaćivanje Biblioteke radio je i Pergamus Eumenes 283-263 pre nove ere, koji je bio fasciniran književnošću i naukom. Prva četiri vladara dinastije Ptolomeja bili su intelektualci. Aleksandrijska biblioteka postala je mesto stalnog rada i stvaranja mnogih starogrčkih naučnika, poput Erasistrata (304-250 p.n.e.) i Praksgore, koji su otvorili prvu medicinsku školu u Aleksandriji, i Herofila (335-280 p.n.e.); Kleopanter; Pilinos; Hrizip (280-206 p.n.e.); Euklid; Aristarhos iz Somose (320-250 godina pre nove ere) i drugi. Egipatski faraoni platili su im da izdržavaju celu porodicu dok žive i rade u biblioteci. Faraon Ptolomej Treći (24) i Biblioteka su vratila njihove kopije. Ovaj faraon Ptolomej Treći, sin Ptolomeja Drugog Sotera, osnivač je sestrinske biblioteke u Serapeionu. (8). Knjige su se vrlo intenzivno prikupljale uz dobre uplate iz kraljevstva, a za dobre knjige putovalo se po celom svetu, uglavnom do Rodosa i Atine. Knjige su zaplenjivane sa brodova koji su posećivali Aleksandriju, a postojala je i velika trgovina između Istoka i Zapada. Ova razmena se odvijala uglavnom između kopna i ostrva Faros.

Kao naučna institucija, Aleksandrijska biblioteka bila je ispunjena novim radovima iz oblasti matematike, astronomije, fizike, prirodnih nauka i drugih. Metode rada i dobijeni rezultati prvo su postavljeni kao empirijski standardi, a zatim su stavljeni na najteža ispitivanja ozbiljne kritike. Nakon svih ovih provera napravljeno je nekoliko kopija teksta koje su predate naučnicima, kraljevstvu i bogatim bibliotekama širom sveta. Na ovaj način su ostvareni određeni prihodi za Biblioteku. Izdavači su bili istaknute ličnosti koje su takođe radile na Homerovim tekstovima, a najpoznatiji među izdavačima zvali su se Glavni bibliotekari.

Nakon izgradnje i završetka, Biblioteka je imala knjige iz Asirije, Grčke, Persije, Egipta, Indije i drugih zemalja. U Muzeju je živelo i radilo preko 100 naučnika, koji su se bavili istraživačkim radom, predavali studentima, pisali knjige i prevodili dokumente (13). Kada je sagrađena, Biblioteka je sadržala svo znanje starog veka, a kada je uništena, od nje nije ostalo ništa (14). Aleksandrijska biblioteka nije bila prva, ali je bila najveća (24).

Uništavanja Biblioteke

Mnogi autori se generalno slažu da je Aleksandrijska biblioteka pretrpela veća razaranja i da su požari 48. godine pre Hrista, 391. i 642. godine (od Rimljana; hrišćana i muslimana) bili katastrofalni. Uništavanje Aleksandrijske biblioteke smatra se jednim od najvećih zločina protiv ljudske civilizacije i gubitkom za celo čovečanstvo (7:10; 13:24). Biblioteka je tokom svog postojanja postala simbol znanja, a njeni rušitelji ignorisali su svaki civilizacijski napredak i bili su najveći varvari čovečanstva.

Aleksandrijska biblioteka stekla je slavu tokom vladavine prva tri Ptolomeja, tokom kojih je Aleksandrija postala najpoznatiji naučni grad na svetu. Međutim, za vreme vladavine Ptolomeja Četvrtog Filopatora (238-205. Pre Hrista) došlo je do protesta lokalnog stanovništva u Egiptu protiv grčke vladavine. Tokom Ptolomeja Petog Epifana (210-180. p.n.e.), Egipat je izgubio većinu svoje teritorije na Mediteranu. Tada je 145. pre Hrista izbio građanski rat između braće i Ptolomej Osmi Euergetes (182-116 p.n.e.) je postao kralj i progonio aleksandrijske naučnike jer su bili na strani njegovog brata. Tada je važnost Biblioteke opala, a uticaj Rima postajao sve značajniji (24). Cezarovom pobedom on nije anektirao Egipat, već je Kleopatru proglasio kraljicom. Nakon ubistva Cezara, 44. godine pre nove ere, kontrolu nad Rimskim carstvom preuzeli su Cezarov usvojeni sin Oktavijan (63. p.n.e.) (19). Oktavijan je vladao Zapadom i Rimom, a Marko Antonije Istokom, gde se udružio sa Kleopatrom (24).

Prvo uništenje Biblioteke pripisuje se Juliju Cezaru (101-44 pre nove ere), tokom njegovog osvajanja Aleksandrije 48-47 pre nove ere. Dok je Cezar provodio vreme sa Kleopatrom u njenim kraljevskim odajama, njegova flota je bila okružena egipatskim brodovima, pa je naredio spaljivanje njegovih brodova, sa kojih se vatra proširila na egipatske, kao i na okolne lučke objekte. . Požar je zahvatio i Biblioteku, koja se nije mogla spasiti. Bede (5) u svom opisu kaže da su Rimljani bili civilizovani, a njihov najvažniji general odgovoran je za najveći čin vandalizma protiv drevne umetnosti. 400.000 originalnih papirusa i knjiga nestalo je u plamenu, a da sam Cezar nije smatrao neophodnim da uopšte spomene taj događaj u svojim memoarima. Čak ni Ciceron (106.-43. Pre Hrista), koji inače nije voleo Cezara, ne pominje spaljivanje Biblioteke. Indikativno je da Vatikan čuva dokumenta apokrifa u najvećoj tajnosti, nedostupnoj svetskoj javnosti. Postoji velika šansa da se podaci o uništenju Aleksandrijske biblioteke kriju među ovim dokumentima, upravo zato što ih je uništio rimski vojskovođa. Strabon (63. pre Hrista po Kr. - 23. nove ere) je živeo u Aleksandriji, detaljno je opisao Palatu i Muzej, ne pominjući Biblioteku (5), iz čega se može zaključiti da ni biblioteke u to vreme nisu ni postojale. Napisao je da je rimska okupacija Egipta donijela mir, prosperitet i razvoj Aleksandriji, iako se mnogi autori ne slažu da je to bio slučaj. Dr Mostafa El-Abbadi piše da Strabon nije imao ni pristup Kraljevskoj biblioteci. Plutarh (46.-120. nove ere) i Dio Kasije (163.-235. n.e.), Međutim, potvrđuju uništavanje Biblioteke, a Gelius (23.-79. n. e.) Čak tvrdi da je u požaru uništeno 700.000., A Mathev Battles (25) , navodi da je u Cezarovom spaljivanju biblioteke izgorelo 300.000 knjiga. Plutarh u svom Antonijevom životu piše da je Mark Antonije poklonio 200.000 knjiga Kleopatri, koje su premeštene iz Pergama (24), i stavljene u biblioteku Brukion tokom njene restauracije. Ovi podaci datiraju iz perioda 150 godina nakon Cezara, pa autor Edvard Parsons navodi da Ciceron, Strabon, Levi, Lican, Florus, Suctonius, Appian, pa čak ni sam Marko Antonije nisu znali ništa o spaljivanju Biblioteke i Muzeja (7; 10;). Pretpostavlja se da su se neke knjige čuvale u skladištima u luci, pa su među prvima uhvaćene i uništene vatrom. Na sreću, nakon Cezarovog spaljivanja, Biblioteka je ponovo oživela i doživela značajan procvat. Obnovu Biblioteke opisao je rimski filozof Seneka (4. godine pre Hrista-65. po Kr.), Koji navodi da je samo 40.000 knjiga uništeno u požaru, a glavni dar je dao Marko Antonije Kleopatri (15). On takođe piše da su rimski vojnici ukrali mnoge knjige i odneli ih u Rim (8).

Drugo veliko uništenje Biblioteke 391. godine nove ere pripisuje se vladaru, hrišćaninu, Teodosiju Prvom (347-395.), Koji nije tolerisao kult i spomenike paganstva i naredio njihovo uništenje, a izvršio ga je tadašnji aleksandrijski patrijarh Teofil (378-444 Anno domini), takođe hrišćanin. U ovom požaru, Biblioteka sestra u Serepionu je potpuno uništena (7:10). Postoje podaci da su neke zbirke sačuvane u privatnim bibliotekama. Sokrat Solastikus (380-450. n.e.) Pisao je o ovom spaljivanju Biblioteke u svojoj knjizi „Historia Eklesiastika“, oko 440. godine, iako se ne navodi broj uništenih knjiga u Serapionu, a nema ni podataka o Muzeju, iako bi se uništeno primenilo na sve paganske spomenike kulture. Iz opisa Teona (335.-405. n.e.), Oca matematičara Hipatije (370.-415. n. e.), Za koga se kaže da je bio poslednji naučnik u biblioteci 380. godine. Iz ovog opisa se vidi da ni Muzej nije opstao. U svojoj knjizi Rani vekovi, Jon Julius Norvik piše o uništenju Biblioteke tokom antijevrejske pobune u Aleksandriji 391. godine. Arie (250-336. n.e.) Bio je aleksandrijski sveštenik, koji je tvrdio da Hristos nije Bog, već običan čovek (7:10), što je izazvalo proteste. Navodi se da se sukob dogodio između hrišćana, Jevreja i pagana. U tim sukobima poginuo je matematičar Hipatija, a ubijen je i sam Teofil (13). Teofil je znao da što više ljudi zna, manje veruje u Bibliju, zbog čega je odlučio da uništi paganske hramove znanja. Kada je patrijarh Teofil izvestio Rim o paganima u Aleksandriji, tada je Teodosije naredio da se paganizam zaustavi i odobrio spaljivanje Biblioteke. Aleksandrija je ostala centar hrišćanstva sve do Arapskog osvajanja 642. godine, kada je u Aleksandriji uspostavljena religija islama.

Čak i nakon drugog velikog spaljivanja Biblioteke, ona je i dalje ostala centar obrazovanja. Tadašnji vladar Klaudije (10. pre Hrista-54. n.e.) osnovao je Centar za proučavanje istorije pod svojim imenom „Klaudijan“. Biblioteka je oživela po treći put i imala je oko 500.000 knjiga i rolni papirusa u kraljevskoj biblioteci i oko 42.000 knjiga pojedinaca, privatno (5). Kiparski patrijarh Epifanije (438-496. n.e.) Napisao je u svom komentaru „Težine i mere“ da je donirao 50.000 knjiga Biblioteci u Serapionu. On takođe piše da su Bruhionovu biblioteku opustošili Aurelian (215-275 A.D.) i Dioklecian (245-313 A.D.) (5). Epifanije dalje piše da je Karakala (188-217) masakrirala mnoge građane, a Aurelian (121-180) izazvao uništavanje u kraljevskoj četvrti u kojoj se nalazio Muzej, kao i da je Dioklecijan tokom svoje vladavine počinio ogromna razaranja. Sokrat Solastikus u svojoj Istoriji crkve piše o uništenju Serapiona, koji je zatim pretvoren u crkvu. Orosius (375-420 A.D.), koji je bio Avgustianov prijatelj (354-430 A.D.), pisao je o antipaganskoj priči, u kojoj je želeo da prikaže antihrišćane u lošem svetlu. Kaže da su neke knjige uklonjene tokom požara, ali ne precizira o kojoj je biblioteci ili o kojim delima je reč.

Treće veliko uništenje Aleksandrijske biblioteke dogodilo se 642. godine nove ere (10), mada postoje autori koji postavljaju ovaj požar u 640. godinu posle Hrista (11; 12). U sedmom veku muslimani su, tokom svog fanatičnog osvajanja sveta, osvojili Egipat, protežući se od Španije do Indije. U Egiptu nisu naišli na veći otpor Kalifu Omaru (581-644. N. E.). A kada je hrišćanin Jovan Filopon obavestio arapskog generala Amroua Ibn el-Asa da u Aleksandriji postoji Velika biblioteka u kojoj se čuva sve znanje o svetu, general se uznemirio i preneo vest Kalifu Omaru u Meki (27) . Kalif Omar izdao je naredbu da se sve knjige u Biblioteci unište, uz objašnjenje: „Ove knjige su ili kontroverzne za Kur'an, u tom slučaju su jeretičke, ili se slažu sa Kur'anom, u kom slučaju su suvišne”. Po Omarovom naređenju, sve knjige su izvađene iz biblioteka i podeljene kao gorivo u javna kupatila u gradu. Naredbu Kalifa Omera izvršio je njegov general Amrou, prema Ibn al-Kaftiju (6). Postoje podaci da se 4.000 javnih kupališta u Aleksandriji grejalo šest meseci knjigama iz Aleksandrijske biblioteke (25, 27). Postoji nekoliko verzija ovog uništenja, uključujući Abd al-Latifa (1162-1231. N. E.), Čiji je izveštaj „Račun Egipta“ (5).

Pored prethodnih, ponovno paljenje Aleksandrijske biblioteke bilo je 89-88 godine pre nove ere (8), tokom građanskog rata, za vreme vladavine Ptolomeja Osmog a zatim spaljivanje koje je izazvao Aurelije 273 A.D, u pobuni protiv kraljice Zenobija iz Polomira (16). Navodi ukazuju da je deo knjiga potom prebačen u Carigrad.

Nova aleksandrijska biblioteka

Najnovija aleksandrijska biblioteka izgrađena je kao zgrada od 10 spratova, od kojih je jedna trećina ispod nivoa mora, a na površini je pod uglom od 8°, bez prozora i ni na koji način ne podseća na originalnu biblioteku. Konstruktor je Norvežanin, koji je ovim projektom želeo da Aleksandriju vrati na svetsku kulturnu mapu (14). Grad Aleksandrija je dva veka pre Hrista i dva veka posle njega bio svetski kulturni centar.

Obnovljena Biblioteka, koju je dizajnirala norveška kompanija Snoetta, izgrađena je u obliku diska, nagnuta prema Mediteranu, kao simbol da Egipat osvetljava svet, ili da je Aleksandrija prozor u svet, i služi za proučavanje, toleranciju , dijalog i razumevanje. Biblioteka sada ima: biblioteku za 4.000.000 knjiga i 50.000 karata; Internet centar i njegova arhiva; Šest specijalizovanih biblioteka za: audio-vizuelne materijale, za decu, za mlade, za mikrooblike, za retke knjige i posebne zbirke; tri muzeja antikviteta; rukopisa; istoriju nauke; planetarijum; izložbeno istraživanje; dve stalne izložbe; šest umetničkih galerija; konferencijski centar za hiljadu ljudi; sedam naučnih instituta za rukopise, dokumentaciju o nasleđu, kaligrafiju i pisanje, informacione nauke, mediteranske i aleksandrijske studije, umetnički centar, centar za naučna istraživanja i tribinu. Iako je Biblioteka potpuno renovirana, nedostaju joj dela koja su zauvek nestala, što je veliki nedostatak. Izgradnja nove Biblioteke počela je 1995. godine, koštala je 220 miliona dolara, a zvanično je otvorena 16. oktobra 2002. godine. Prostire se na 45.000 m2, a sedmospratna biblioteka ima 69.000 m2, sa 3.500 mesta i 100.000 rukopisa. Sa 30 baza podataka elektronskih uređaja, 10.000 retkih knjiga, 200.000 disketa i 50.000 video disketa. U vreme svog osnivanja zapošljavalo je 578 ljudi. Kompleks ima konferencijski centar sa 3.200 mesta, naučni planetarijum, školu za informacione studije, institut za kaligrafiju i muzej (17). Biblioteka ima robotski sistem za skladištenje knjiga (18), sa najsavremenijim sistemom zaštite od požara. Od 2008. godine Aleksandrijska biblioteka ponovo je postala centar helenske kulture (19). Fondacija Aleksandra Onassisa deo je ovih napora za grčku kulturu, a egipatski predsednik Hosni Mubarak bio je jedan od velikih poštovalaca i pristalica rada Biblioteke (19), kao i UNESKO.

Iz istorije antičkih biblioteka

Prvi počeci prikupljanja pisanih dokumenata stari su skoro koliko i ljudska civilizacija. Oko 30.000 glinenih ploča, starih više od 5.000 godina, pronađeno je u Mesopotamiji i smatra se najstarijim oblikom bibliotekarstva. Glinene pločice su procvetale za vreme vladavine Ašurbanipala Drugog (? -630. p.n.e.), Asirskog vladara u sedmom veku pre nove ere u gradu Ninivi, gde je pronađeno oko 25.000 pločica (25). Bili su klasifikovani po temama, pa su čak imali i katalog. Druge biblioteke u Mesopotamiji bile su organizovane na sličan način. U Nippuru su pronađene pločice 3,5 milenijuma pre nove ere. Arheolozi su u egipatskim gradovima Amarni i Tebi otkrili prve rolne papirusa iz perioda 1300-1200 pre nove ere, kao i hiljade glinenih ploča asirskog vladara, kralja Senairima (704-681 p.n.e.) u Ninivi (12). Ove prve zbirke nazivale su se bibliotekama. Bez obzira da li su zbirke bile privatne ili javne, one su izgrađene, uništene i obnovljene.

Rolne papirusa bile su napravljene od traka, koje su presovane i sušene, a na krajeve su pričvršćene letvice, na koje su namotani listovi. Pisano je zdesna nalevo, u obliku strofe. Mastilo je napravljeno od čađi. Nakon čitanja, rolne su premotane na početak. Neke rolne papirusa bile su dugačke i do 50 m, a za praktično rukovanje neke su se knjige sastojale od nekoliko rolni. U drugom veku pre nove ere u Pergamu, u današnjoj turskoj provinciji Izmir, počelo je da se piše na ovčijoj koži. To je učinilo napredak, jer su takve knjige bile lakše za upotrebu i pisane su na obe strane. Lokalni kralj Eumenes Drugi (vladao 197-159 p.n.e.) hteo je da napravi centar grčke kulture, pa je izgradio biblioteku, u konkurenciji sa Aleksandrijskom bibliotekom. U to vreme Ptolomej Peti Epifan je zabranio izvoz papirusa u Pergam, iako to nije zaustavilo značaj tamošnje biblioteke. U prvom veku naše ere Kinezi su pravili papir, ali je u arapski svet stigao tek oko 800. godine. Krajem osmog veka, dinastija Abasida posle Hrista učinila je Bagdad svetskim istraživačkim centrom. U Kući mudrosti, matematičar al-Khvarizmi (800-847) prilagodio je hinduističke brojeve kao arapske brojeve, koji su i danas u upotrebi (1, 25). Takođe, tri brata Nestoriana merila su dužinu solarne godine sa astronomskom tačnošću od 365.242 dana (25, 28), što je postigao samo Milutin Milanković (1879-1958).

Prve zbirke zapisa stigle su sa Bliskog istoka, a Grci su ih najviše razvili jer su bili najviše zainteresovani za intelektualni život. U Grčkoj su biblioteke cvetale i na privatnom i na javnom vlasništvu. Autori su pisali o raznim temama, prepisivači su ih umnožavali, a trgovci su ih prodavali. Prva javna biblioteka u Atini pojavila se u četvrtom veku pre nove ere. Aristotel je poznat kao vlasnik najveće privatne kolekcije, oko 400 papirusa (8). Što se tiče Aristotela, Strabon je rekao da je on prvi predložio egipatskim kraljevima kako da urede biblioteku, što je učinio njegov učenik Demercije. A poznato je da je Aristotel bio i učitelj Aleksandra Velikog. Kada je Aleksandar osvojio Istočnu Indiju, naložio je svojim administratorima da prikupljaju i proučavaju zakone zemalja koje je osvojio, kako bi im olakšali vladavinu.

Ptolomejeva originalna biblioteka imala je ogroman naučni i kulturni efekat na grad Aleksandriju. Od 306. pre Hrista počelo je prikupljanje radova velikih grčkih naučnika kako bi obrazovali svoj narod i započeli „univerzalnu sintezu znanja“. Bio je to najkreativniji intelektualni period u istoriji čovečanstva, kada su Grci pisali knjige o filozofiji, matematici, medicini, prirodnim naukama, istoriji i književnosti, kao temeljima zapadne kulture (14). Dela Platona (428-347. p.n.e.), Aristotela, Sofokla (496-406. p.n.e.), Euripida (480-406), Hipokrita, Euklida i drugih grčkih velikana postala su magnet za intelektualce koji su došli u Aleksandriju, grad nauke. Među istaknutim naučnicima bili su Arhimed (287-212. Pre Hrista) i Aristarh iz Somosa (310-230. p.n.e.). Aristarh iz Somosa je prvi predložio geocentrični model univerzuma, koji nije prihvaćen u narednih 18 vekova. Od njegovih dela, samo je delo "O veličinama i udaljenostima Sunca i Meseca" preživelo vatru. Samo je Kopernik (1473-1543) prihvatio heliocentrični sistem univerzuma, a Aristarh ga je prihvatio kao ispravan. Biblioteka do danas nije našla sebi jednake zamene, sve do Keplera (1571-1630), Njutna (1642-1727), Tesle (1856-1943) i Ajnštajna (1879-1955). I kao što je Moasen Zaran, vođa tima za izgradnju nove biblioteke, rekao, Nova biblioteka bi trebalo da postane „Novi svetionik u Aleksandriji“.

Eratosten (276-194. p.n.e.) je u Biblioteci izračunao veličinu Zemlje i napravio kartu kontinenata (24), tvrdeći da se do Indije može stići plovidbom iz Španije na zapad. Hiparh (190.-120. p.n.e.) Otkrio je da se zvezde kreću; Euklid je stvorio geometriju iz koje je čovečanstvo učilo u naredna 23 veka, a isto je kasnije izazvalo dela i otkrića. Njegovo delo Elementi sastoji se od 13 knjiga. Živeo je u doba Ptolomeja Prvog, a učio je sina Ptolomeja Drugog. Arhimed je definisao teoriju smanjenja težine tela uronjenog u tečnosti i gasove. Poznat je i kao inženjer i matematičar. Iako je Hipokrat (460.-377. Pre Hrista) živeo pre izgradnje Aleksandrije, njegova medicinska dela nalazila su se u Biblioteci (24). Gales je napisao osnove lečenja i anatomije, koji su dominirali medicinom do danas. Na polju medicinskih nauka istakli su se Heropilus (330-260 p.n.e.) i Erasistratus (330-260). Herofil je utvrdio da je mozak, a ne srce, centar inteligencije. Zenodotus (310-240. p.n.e.) je bio prvi visoki zvaničnik Biblioteke, oko 280. pre nove ere, u periodu prva dva vladara dinastije Ptolomeja (20). Kalimah (310-240), pesnik iz Kirene, današnjeg Šahata u Libiji, smatra se osnivačem naučnog rada Biblioteke. Aristofan (257-185 p.n.e.), gramatičar, proučavao je Homera. Naučnik Dimim Halcenter svojim je radom doveo Biblioteku do svog vrhunca u doba Cicerona (106.-43. p.n.e.) i Augusta (63. p.n.e. do 144. po Kr.). Pored navedenog, iz Aleksandrijske biblioteke izašao je i veliki broj drugih velikana (1). Aleksandrija je bila grad u kome su se Grci, Egipćani, Arapi, Sirijci, Jevreji, Perzijanci, Feničani, Italijani, Gali, Iberi i drugi sastajali, trgovali i razmenjivali ideje. Aleksandrija je tako postala prvi „kosmopolitski grad“ (11). Karl Sagan kaže za Aleksandrijsku biblioteku da je ona bila mozak i srce starog sveta (11) i postala prestonica izdavaštva knjiga. Knjige su tada bile rukopisne i veoma skupe. Stari zavet je takođe objavljen u Aleksandrijskoj biblioteci. Karl Sagan nalazi da je Kopernik (1473-1543) ponovo otkrio dela u Aleksandriji (13), kako tvrdi autor u "Tragovima velikih otkrića" (2). Poslednji naučnik u Biblioteci, matematičar, astronom, fizičar i filozof bila je Hipatija. Nakon duge vladavine Rima i ropstva, Katolička crkva i paganski uticaj su ojačali. Aleksandrijski nadbiskup Kiril (378-444. N. E.) Upoznao je Hipatiju, svukao je do gole kože i skidao joj meso do kostiju dok nije umrla, a taj isti arhiepiskop je postao papa 412. godine posle Hrista i kasnije je kanonizovan (11). Neka i nakon ovoga svaki čitatelj prosudi moral Katoličke crkve i biće će mu jasno zašto Vatikan i dalje čuva dokumente o zvjerstvima svojih vladara od očiju svjetske javnosti.

Aleksandar Veliki nazvao je grad Aleksandriju 331. pre Hrista, a 323. pre Hrista umro je u Iraku. Sahranjen je u Memfisu, a kasnije je premešten i sahranjen u Aleksandriji. Pre smrti, pobedio ga je persijski kralj Darije Treći (380-330. p.n.e.). Dinastija Ptolomeja vladala je Egiptom narednih 300 godina (323-30. p.n.e.). Kleopatra Sedma je sama ubila svoju stariju sestru i zajedno sa Cezarom vodila rat protiv svog mlađeg brata kako bi sačuvala presto (21). Nakon Cezara, Kleopatra se zajedno sa Markom Antonijem ubila nakon što ju je porazio Oktavijan. Njihovu ljubavnu priču ovekovečio je Vilijam Šekspir (1564-1616) u Tragediji Antonija i Kleopatre (21). 30. godine pre nove ere Egipat je postao provincija Rimskog carstva, a grad Aleksandrija nastavio je da se razvija kao centar nauke sve do četvrtog veka, kada je Biblioteka ponovo spaljena 391. godine. Konačno, osvajanje Arapa 642. godine naše ere stavilo je tačku na grčko-rimsku dominaciju, a centar naučnih istraživanja prebačen je u Bagdad.

Smatra se da su Muzej i Aleksandrijska biblioteka revolucionirali svet do mere koja nije postignuta tokom dva milenijuma ljudske civilizacije. Prava tragedija uništenja Aleksandrijske biblioteke nije u kome i koliko osuditi za zlo delo, već u tome koliko je stara istorija, književnost i naučno znanje zauvek nestalo za ljudski rod. I kao što se može videti iz mnogih podataka, postoji mnogo nedoumica i kontradiktornih podataka, pa prepreke nisu samo zbog nedostataka već i iz previše različitih podataka. I uz sve ovo, najveće tajne će još dugo ostati skrivene u apokrifima Vatikana.

Literatura

1) Simo Jelača: Velikani koji su obeležili civilizaciju. http://www.Prezimenik.co.yu

2) Simo Jelača: Tragovi velikih otkrića. http://www.Teslasociety.ch

3) Kitty Ferguson: Measuring the Universe; Our Historic Quest to Chart the Horizons

of Space and Time, Walker & Company, New York 1999

4) Milan Vujaklija: Leksikon stranih reči i izraza. Prosveta – Beograd, 1996/97

5) Bede: The Misterious Fate of the Great Library of Alexandria http://www.bede.org.uk

6) The Royal Library of Alexandria. http://www.shekpvart.net

7) Michael Lahonas: Ancient Library of Alexandria. http://www.mlahanas.de

8) A staff report from the Straight Dope Science Advisory Board: What happened to the

Great Library of Alexandria, Internet.

9) Ellen Brundige: The Decline of the Library and Museum of Alexandria, Internet

10) Michael Lahanas:The Biblioteke of Library of Alexandria. http://www.bibalex.gov.eg

11) Carl Sagan: Cosmos, 1980

12 Barbara Krasner-Khait:The History of the Library. http://www.history-magazine.com

13) Preston Chesser: The Burning of the Library of Alexandria. http://www.ehistory.com

14) Alan Philips and Alasdair Palmer: Alexander’s Library rises from the ashes http://www.fortunecy.com

15) Library of Alexandria: Britannica Concise Encyclopedia. http://www.Answer.com

16) Wikipedia/Library of Alexandria. http://www.en.wikipedia.org

17) Culture & Arts: Bibliotheca Alexandria. http://www.touregypt.net

18) Library of Alexandria. http://www.rechos.net

19) Christy Papadopoulous: Hellenistic Studies Centre in Alexandria.

http://www.athensnews.gr

20) History of the Library of Alexandria, Egypt State Information Service.

http://www.sis.gov.eg/En/Arts&Culture/alexbib

21) Rachel Hajar: The Great Library of Alexandria / History of Medicine.

http://www.hmc.org.ga

22) New World Encyclopedia. http://www.newworldencyclopedia.org/Alexandria Libr.

23) Steve Berry: The Alexandria Link, roman koji opisuje pronalaženje groblja

čuvene institucuje, 2007

24) Kelly Trumble: The Library of Alexandria, Clarion Books, New York, 2003

25) Matthew Battles: Library, An Unquiet History, w.w. Norton & Co. New York, 2003

26) Lionel Casson: Libraries in the Ancient World, Yale University Press/New Haven

and London, 2001

27) Luciano Canfora: The Vanished Library, A Wonder of the Ancient World. University

of California Press, Barkkley, Los Angeles, 1990

28) Simo Jelača: Sunčani Kalendar, http://www.Prezimenik.co.yu/Knji`evne sitn.

PODELITE OVAJ TEKST NA: