детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКА

(Порекло и страдања)

Увод

Припремајући дела „Великани цивилизације“ (1) и „Трагови великих открића“ (2), заинтересовао сам се за судбину Велике Александријске библиотеке. Утисак је да тајну спаљивања Велике библиотеке, Јулија Цезара, и даље чувају апокрифи * Ватикана.

Настанак Библиотеке

Изградњу града на ушћу Нила у Средоземље, са острвом Фарос, предложио је први грчки песник Хомер (око 800.-750. п.н.е?), што је прихватио само Александар Велики (24) и наредио његову изградњу 331. п.н.е.. Изградња је почела у селу Ракотис, укључујући острво Фарос, до којег су изграђене две луке. Јужно од града налазило се језеро Мареотис, одакле се град снабдевао свежом водом. Александар Велики (356-323. п.н.е.) такође је наредио изградњу Велике библиотеке, а град по себи назван Александрија и прогласио га престоницом Египта, али га он никада није лично видео. Умро је 323. пре Христа у 33. години. Александрија је убрзо постала највећи град у западном свету, град папируса и центар трговине књигама. Доласком Александра у Малу Азију, Палестину, Египат, Месопотамију па све до данашњег Авганистана и Пакистана долази грчки језик, претходно знање и грчка култура (хеленско доба). Ови народи су почели да се међусобно мешају и интелектуално обогаћују. Град Александрија се ширио и постајао све привлачнији научницима у Грчкој и другим деловима света. У оквиру изградње града изграђена је Велика библиотека (Библиотека Алекандрина) и Музеј, који су временом постали центар научних студија. У року од једне године (323-322. п.н.е.), Александар Велики и његов учитељ Аристотел (384-322. п.н.е.) (3) су умрли, а Александрови генерали, грчко-македонског порекла, поделили су власт у Египту, од када је дошла династија Птоломеја. која је владала Египтом скоро 300 година (323-30 п.н.е.).

Изградњу Библиотеке и музеја започео је Птоломеј Први-Сотер (367-283 п.н.е.), око 290-283 п.н.е. (3), а наставио Птоломеј Други Филаделпиус-Сотер (309-246 п.н.е.), у аристократском делу Бруцеион, краљевском у делу града који се зове Серапеион, дуж медитеранске обале. у стилу Аристотеловог Лицеја **, тик један до другог. Библиотека је такође имала свој други део, назван сестринска библиотека, изграђена по сличном садржају имала је: шеталишта, баште, просторије за заједничке ручкове, читаонице, предаваонице (амфитеатре) и сале за састанке (5).

________________

*Апокрифа = Списи или књиге које црква не приказује или признаје као легалне.

Њихово порекло сматра се мистериозним, скривеним од јавности (4).

** Лицеј = Школа са баштама у којој се учила филозофија према Аристотелу у Атини.

Овај садржај и распоред просторија сличан је данашњим универзитетима.

Библиотека је такође имала одељење за набавку, смештено у луци, као и одељење за каталог. У ходницима су биле полице за држање ролни папируса, које су се тада звале „Библиотекаи“. Изнад ролни био је натпис у значењу: „Место за исцељење душе“ (5). У почетку је Велику библиотеку организовао Деметрије Фалареус (350-284 п.н.е.), ученик Аристотела (6). Древне библиотеке биле су другачије од данашњих. Како у то време није било увезаних књига, већ су постојале ролне од папируса, полице су прилагођене ролнама. Папирус се обично прави од трске, која је расла на обалама Нила.

Након што је видео претходних седам светских чуда (Вавилонски висећи вртови; Колосеум на Родосу; Зевсов кип на Олимпу; Дијанин храм у Ефесу; Гроб Мосула; Египатске пирамиде и светионик Фарос у Александрији) и био је очаран њиховим монументалностима, Александар је желео да Александријска библиотека постане једна од њих. Библиотека свакако заслужује овај епитет због своје монументалности, иако је саграђена након смрти оснивача.

Библиотека је сачувала дела највећих мислилаца античког доба. Нажалост по општу цивилизацију, скоро сва та дела заувек су уништена у великим пожарима. Захи Хавасс (р. 1947), председник Египатског комитета за антиквитете, тврди да су 13 сала у Библиотеци могле примати по 5.000 студената одједном, а просторије ових сала биле су тако уређене да је предавач стајао на једном, централном, узвишеном месту, на подијуму. Место чувања књига састојало се од: збирке половних књига (Фестус) са инструкторима и преводиоцима и јавне збирке књига намењене за јавну употребу. Библиотека је имала и астрономску опсерваторију.

Александријска библиотека Нова Александријска библиотека

Фото: Карл Саган Гугл Википедија

У време стварања Александријске библиотеке, познате личности у Атини имале су своје збирке књига у својим домовима. Међу њима су били: Еурипид (480-406. п.н.е.); Еуклид (325.-265. п.н.е.); Аристотел и др. Многе познате личности донирале су своје збирке Библиотеци (7). И династија Птоломеја била је значајан колекционар, па су донирали своје збирке, а такође су у исте сврхе усмеравали знатна средства из краљевског буџета. Библиотека је већ неколико векова центар западног културног развоја. У Александрији су од свог оснивања претежно живели војници, морнари, бирократи, чиновници и администрација, пословна класа, занатлије и слично. Научници из хеленског света дошли су да уче и подучавају. Плаћено: лингвисти, историчари, астрономи, географи, математичари, физичари и песници. Почевши од Хомера, научници су писали књиге и ревидирали постојеће. Међу онима који су познати у Библиотеци били су: Архимед (287-212. п.н.е.) и Еуклид, који је тамо написао своју књигу Елементи. Легенда каже да је Птоломеј Други приморао јеврејске научнике да преведу Библију са хебрејског на грчки (8). Еллен Брундиге (9) каже да у том космополитском граду Грци, Египћани, Римљани и Јевреји нису живели у најбољем суживоту, али су Музеј и Библиотека били идеално место за њихов сусрет и размену знања. Она такође наводи да ју је Деметрије, након што је организовао Библиотеку, предао Птоломеју Другом Филаделфу Сотеру 283. п.н.е. (9).

Забележено је да је први управник Александријске библиотеке био Зенодот од 285. до 270. године п.н.е, кога је изабрао суд, који је применио Аристотелова правила рада и успоставио абецедно означавање. Затим су ту били: Калимах од 260. до 240. године, п.н.е, Ератостен (276.-194. п.н.е.), Од 240. до 205. пре Христа, Аристофан од 200. до 185. п.н.е. А након окупације Римљана, библиотеком су управљали војници. Један од њих био је Тиберије Клаудије Балбил (20-79. п.н.е.) (26).

Број књига и / или папируса у Библиотеци различито је наведен у различитим изворима. Док неки извори указују да их је било 700.000 (10), други тврде да их је било 500.000 или 600.000 (8), а Карл Саган (1934-1996) чак наводи да их је било милион (11). Барбара Краснер-Каит (12) у свом раду наводи да је Велика александријска библиотека основана око 300. године пре нове ере, када је краљ Птоломеј Први упитао: „Колико ролни папируса имамо“? Аристотелов ученик Деметрије из Фалерума имао је одговор и предложио је оснивање библиотеке која ће садржати копије свих светских књига. Птоломеј и његови наследници желели су да се читава збирка латинских, будистичких, персијских, јеврејских и египатских књига преведе на грчки. Постоји и прича о томе како се Птоломеј Трећи (282-221. п.н.е.) односио према Атињанима позајмљујући од њих оригиналне књиге, исте су преписане и копије враћене ауторима и оригинали чуваниу библиотеци, уз одређену надокнаду у сребру . Што су књиге биле старије, то су биле вредније. Наводи се да је Библиотека у то време имала око 750.000 папируса (9). Осим династије Птоломеја, обогаћивање Библиотеке радио је и Пергамус Еуменес 283-263 пре нове ере, који је био фасциниран књижевношћу и науком. Прва четири владара династије Птоломеја били су интелектуалци. Александријска библиотека постала је место сталног рада и стварања многих старогрчких научника, попут Ерасистрата (304-250 п.н.е.) и Праксгоре, који су отворили прву медицинску школу у Александрији, и Херофила (335-280 п.н.е.); Клеопантер; Пилинос; Хризип (280-206 п.н.е.); Еуклид; Аристархос из Сомосе (320-250 година пре нове ере) и други. Египатски фараони платили су им да издржавају целу породицу док живе и раде у библиотеци. Фараон Птоломеј Трећи (24) и Библиотека су вратила њихове копије. Овај фараон Птоломеј Трећи, син Птоломеја Другог Сотера, оснивач је сестринске библиотеке у Серапеиону. (8). Књиге су се врло интензивно прикупљале уз добре уплате из краљевства, а за добре књиге путовало се по целом свету, углавном до Родоса и Атине. Књиге су заплењиване са бродова који су посећивали Александрију, а постојала је и велика трговина између Истока и Запада. Ова размена се одвијала углавном између копна и острва Фарос.

Као научна институција, Александријска библиотека била је испуњена новим радовима из области математике, астрономије, физике, природних наука и других. Методе рада и добијени резултати прво су постављени као емпиријски стандарди, а затим су стављени на најтежа испитивања озбиљне критике. Након свих ових провера направљено је неколико копија текста које су предате научницима, краљевству и богатим библиотекама широм света. На овај начин су остварени одређени приходи за Библиотеку. Издавачи су били истакнуте личности које су такође радиле на Хомеровим текстовима, а најпознатији међу издавачима звали су се Главни библиотекари.

Након изградње и завршетка, Библиотека је имала књиге из Асирије, Грчке, Персије, Египта, Индије и других земаља. У Музеју је живело и радило преко 100 научника, који су се бавили истраживачким радом, предавали студентима, писали књиге и преводили документе (13). Када је саграђена, Библиотека је садржала сво знање старог века, а када је уништена, од ње није остало ништа (14). Александријска библиотека није била прва, али је била највећа (24).

Уништавања Библиотеке

Многи аутори се генерално слажу да је Александријска библиотека претрпела већа разарања и да су пожари 48. године пре Христа, 391. и 642. године (од Римљана; хришћана и муслимана) били катастрофални. Уништавање Александријске библиотеке сматра се једним од највећих злочина против људске цивилизације и губитком за цело човечанство (7:10; 13:24). Библиотека је током свог постојања постала симбол знања, а њени рушитељи игнорисали су сваки цивилизацијски напредак и били су највећи варвари човечанства.

Александријска библиотека стекла је славу током владавине прва три Птоломеја, током којих је Александрија постала најпознатији научни град на свету. Међутим, за време владавине Птоломеја Четвртог Филопатора (238-205. Пре Христа) дошло је до протеста локалног становништва у Египту против грчке владавине. Током Птоломеја Петог Епифана (210-180. п.н.е.), Египат је изгубио већину своје територије на Медитерану. Тада је 145. пре Христа избио грађански рат између браће и Птоломеј Осми Еуергетес (182-116 п.н.е.) је постао краљ и прогонио александријске научнике јер су били на страни његовог брата. Тада је важност Библиотеке опала, а утицај Рима постајао све значајнији (24). Цезаровом победом он није анектирао Египат, већ је Клеопатру прогласио краљицом. Након убиства Цезара, 44. године пре нове ере, контролу над Римским царством преузели су Цезаров усвојени син Октавијан (63. п.н.е.) (19). Октавијан је владао Западом и Римом, а Марко Антоније Истоком, где се удружио са Клеопатром (24).

Прво уништење Библиотеке приписује се Јулију Цезару (101-44 пре нове ере), током његовог освајања Александрије 48-47 пре нове ере. Док је Цезар проводио време са Клеопатром у њеним краљевским одајама, његова флота је била окружена египатским бродовима, па је наредио спаљивање његових бродова, са којих се ватра проширила на египатске, као и на околне лучке објекте. . Пожар је захватио и Библиотеку, која се није могла спасити. Беде (5) у свом опису каже да су Римљани били цивилизовани, а њихов најважнији генерал одговоран је за највећи чин вандализма против древне уметности. 400.000 оригиналних папируса и књига нестало је у пламену, а да сам Цезар није сматрао неопходним да уопште спомене тај догађај у својим мемоарима. Чак ни Цицерон (106.-43. Пре Христа), који иначе није волео Цезара, не помиње спаљивање Библиотеке. Индикативно је да Ватикан чува документа апокрифа у највећој тајности, недоступној светској јавности. Постоји велика шанса да се подаци о уништењу Александријске библиотеке крију међу овим документима, управо зато што их је уништио римски војсковођа. Страбон (63. пре Христа по Кр. - 23. нове ере) је живео у Александрији, детаљно је описао Палату и Музеј, не помињући Библиотеку (5), из чега се може закључити да ни библиотеке у то време нису ни постојале. Написао је да је римска окупација Египта донијела мир, просперитет и развој Александрији, иако се многи аутори не слажу да је то био случај. Др Мостафа Ел-Аббади пише да Страбон није имао ни приступ Краљевској библиотеци. Плутарх (46.-120. нове ере) и Дио Касије (163.-235. н.е.), Међутим, потврђују уништавање Библиотеке, а Гелиус (23.-79. н. е.) Чак тврди да је у пожару уништено 700.000., А Матхев Баттлес (25) , наводи да је у Цезаровом спаљивању библиотеке изгорело 300.000 књига. Плутарх у свом Антонијевом животу пише да је Марк Антоније поклонио 200.000 књига Клеопатри, које су премештене из Пергама (24), и стављене у библиотеку Брукион током њене рестаурације. Ови подаци датирају из периода 150 година након Цезара, па аутор Едвард Парсонс наводи да Цицерон, Страбон, Леви, Лицан, Флорус, Суцтониус, Аппиан, па чак ни сам Марко Антоније нису знали ништа о спаљивању Библиотеке и Музеја (7; 10;). Претпоставља се да су се неке књиге чувале у складиштима у луци, па су међу првима ухваћене и уништене ватром. На срећу, након Цезаровог спаљивања, Библиотека је поново оживела и доживела значајан процват. Обнову Библиотеке описао је римски филозоф Сенека (4. године пре Христа-65. по Кр.), Који наводи да је само 40.000 књига уништено у пожару, а главни дар је дао Марко Антоније Клеопатри (15). Он такође пише да су римски војници украли многе књиге и однели их у Рим (8).

Друго велико уништење Библиотеке 391. године нове ере приписује се владару, хришћанину, Теодосију Првом (347-395.), Који није толерисао култ и споменике паганства и наредио њихово уништење, а извршио га је тадашњи александријски патријарх Теофил (378-444 Анно домини), такође хришћанин. У овом пожару, Библиотека сестра у Серепиону је потпуно уништена (7:10). Постоје подаци да су неке збирке сачуване у приватним библиотекама. Сократ Соластикус (380-450. н.е.) Писао је о овом спаљивању Библиотеке у својој књизи „Хисториа Еклесиастика“, око 440. године, иако се не наводи број уништених књига у Серапиону, а нема ни података о Музеју, иако би се уништено применило на све паганске споменике културе. Из описа Теона (335.-405. н.е.), Оца математичара Хипатије (370.-415. н. е.), За кога се каже да је био последњи научник у библиотеци 380. године. Из овог описа се види да ни Музеј није опстао. У својој књизи Рани векови, Јон Јулиус Норвик пише о уништењу Библиотеке током антијеврејске побуне у Александрији 391. године. Арие (250-336. н.е.) Био је александријски свештеник, који је тврдио да Христос није Бог, већ обичан човек (7:10), што је изазвало протесте. Наводи се да се сукоб догодио између хришћана, Јевреја и пагана. У тим сукобима погинуо је математичар Хипатија, а убијен је и сам Теофил (13). Теофил је знао да што више људи зна, мање верује у Библију, због чега је одлучио да уништи паганске храмове знања. Када је патријарх Теофил известио Рим о паганима у Александрији, тада је Теодосије наредио да се паганизам заустави и одобрио спаљивање Библиотеке. Александрија је остала центар хришћанства све до Арапског освајања 642. године, када је у Александрији успостављена религија ислама.

Чак и након другог великог спаљивања Библиотеке, она је и даље остала центар образовања. Тадашњи владар Клаудије (10. пре Христа-54. н.е.) основао је Центар за проучавање историје под својим именом „Клаудијан“. Библиотека је оживела по трећи пут и имала је око 500.000 књига и ролни папируса у краљевској библиотеци и око 42.000 књига појединаца, приватно (5). Кипарски патријарх Епифаније (438-496. н.е.) Написао је у свом коментару „Тежине и мере“ да је донирао 50.000 књига Библиотеци у Серапиону. Он такође пише да су Брухионову библиотеку опустошили Аурелиан (215-275 А.Д.) и Диоклециан (245-313 А.Д.) (5). Епифаније даље пише да је Каракала (188-217) масакрирала многе грађане, а Аурелиан (121-180) изазвао уништавање у краљевској четврти у којој се налазио Музеј, као и да је Диоклецијан током своје владавине починио огромна разарања. Сократ Соластикус у својој Историји цркве пише о уништењу Серапиона, који је затим претворен у цркву. Оросиус (375-420 А.Д.), који је био Августианов пријатељ (354-430 А.Д.), писао је о антипаганској причи, у којој је желео да прикаже антихришћане у лошем светлу. Каже да су неке књиге уклоњене током пожара, али не прецизира о којој је библиотеци или о којим делима је реч.

Треће велико уништење Александријске библиотеке догодило се 642. године нове ере (10), мада постоје аутори који постављају овај пожар у 640. годину после Христа (11; 12). У седмом веку муслимани су, током свог фанатичног освајања света, освојили Египат, протежући се од Шпаније до Индије. У Египту нису наишли на већи отпор Калифу Омару (581-644. Н. Е.). А када је хришћанин Јован Филопон обавестио арапског генерала Амроуа Ибн ел-Аса да у Александрији постоји Велика библиотека у којој се чува све знање о свету, генерал се узнемирио и пренео вест Калифу Омару у Меки (27) . Калиф Омар издао је наредбу да се све књиге у Библиотеци униште, уз објашњење: „Ове књиге су или контроверзне за Кур'ан, у том случају су јеретичке, или се слажу са Кур'аном, у ком случају су сувишне”. По Омаровом наређењу, све књиге су извађене из библиотека и подељене као гориво у јавна купатила у граду. Наредбу Калифа Омера извршио је његов генерал Амроу, према Ибн ал-Кафтију (6). Постоје подаци да се 4.000 јавних купалишта у Александрији грејало шест месеци књигама из Александријске библиотеке (25, 27). Постоји неколико верзија овог уништења, укључујући Абд ал-Латифа (1162-1231. Н. Е.), Чији је извештај „Рачун Египта“ (5).

Поред претходних, поновно паљење Александријске библиотеке било је 89-88 године пре нове ере (8), током грађанског рата, за време владавине Птоломеја Осмог а затим спаљивање које је изазвао Аурелије 273 А.Д, у побуни против краљице Зенобија из Поломира (16). Наводи указују да је део књига потом пребачен у Цариград.

Нова александријска библиотека

Најновија александријска библиотека изграђена је као зграда од 10 спратова, од којих је једна трећина испод нивоа мора, а на површини је под углом од 8°, без прозора и ни на који начин не подсећа на оригиналну библиотеку. Конструктор је Норвежанин, који је овим пројектом желео да Александрију врати на светску културну мапу (14). Град Александрија је два века пре Христа и два века после њега био светски културни центар.

Обновљена Библиотека, коју је дизајнирала норвешка компанија Сноетта, изграђена је у облику диска, нагнута према Медитерану, као симбол да Египат осветљава свет, или да је Александрија прозор у свет, и служи за проучавање, толеранцију , дијалог и разумевање. Библиотека сада има: библиотеку за 4.000.000 књига и 50.000 карата; Интернет центар и његова архива; Шест специјализованих библиотека за: аудио-визуелне материјале, за децу, за младе, за микрооблике, за ретке књиге и посебне збирке; три музеја антиквитета; рукописа; историју науке; планетаријум; изложбено истраживање; две сталне изложбе; шест уметничких галерија; конференцијски центар за хиљаду људи; седам научних института за рукописе, документацију о наслеђу, калиграфију и писање, информационе науке, медитеранске и александријске студије, уметнички центар, центар за научна истраживања и трибину. Иако је Библиотека потпуно реновирана, недостају јој дела која су заувек нестала, што је велики недостатак. Изградња нове Библиотеке почела је 1995. године, коштала је 220 милиона долара, а званично је отворена 16. октобра 2002. године. Простире се на 45.000 м2, а седмоспратна библиотека има 69.000 м2, са 3.500 места и 100.000 рукописа. Са 30 база података електронских уређаја, 10.000 ретких књига, 200.000 дискета и 50.000 видео дискета. У време свог оснивања запошљавало је 578 људи. Комплекс има конференцијски центар са 3.200 места, научни планетаријум, школу за информационе студије, институт за калиграфију и музеј (17). Библиотека има роботски систем за складиштење књига (18), са најсавременијим системом заштите од пожара. Од 2008. године Александријска библиотека поново је постала центар хеленске културе (19). Фондација Александра Онассиса део је ових напора за грчку културу, а египатски председник Хосни Мубарак био је један од великих поштовалаца и присталица рада Библиотеке (19), као и УНЕСКО.

Из историје античких библиотека

Први почеци прикупљања писаних докумената стари су скоро колико и људска цивилизација. Око 30.000 глинених плоча, старих више од 5.000 година, пронађено је у Месопотамији и сматра се најстаријим обликом библиотекарства. Глинене плочице су процветале за време владавине Ашурбанипала Другог (? -630. п.н.е.), Асирског владара у седмом веку пре нове ере у граду Ниниви, где је пронађено око 25.000 плочица (25). Били су класификовани по темама, па су чак имали и каталог. Друге библиотеке у Месопотамији биле су организоване на сличан начин. У Ниппуру су пронађене плочице 3,5 миленијума пре нове ере. Археолози су у египатским градовима Амарни и Теби открили прве ролне папируса из периода 1300-1200 пре нове ере, као и хиљаде глинених плоча асирског владара, краља Сенаирима (704-681 п.н.е.) у Ниниви (12). Ове прве збирке називале су се библиотекама. Без обзира да ли су збирке биле приватне или јавне, оне су изграђене, уништене и обновљене.

Ролне папируса биле су направљене од трака, које су пресоване и сушене, а на крајеве су причвршћене летвице, на које су намотани листови. Писано је здесна налево, у облику строфе. Мастило је направљено од чађи. Након читања, ролне су премотане на почетак. Неке ролне папируса биле су дугачке и до 50 м, а за практично руковање неке су се књиге састојале од неколико ролни. У другом веку пре нове ере у Пергаму, у данашњој турској провинцији Измир, почело је да се пише на овчијој кожи. То је учинило напредак, јер су такве књиге биле лакше за употребу и писане су на обе стране. Локални краљ Еуменес Други (владао 197-159 п.н.е.) хтео је да направи центар грчке културе, па је изградио библиотеку, у конкуренцији са Александријском библиотеком. У то време Птоломеј Пети Епифан је забранио извоз папируса у Пергам, иако то није зауставило значај тамошње библиотеке. У првом веку наше ере Кинези су правили папир, али је у арапски свет стигао тек око 800. године. Крајем осмог века, династија Абасида после Христа учинила је Багдад светским истраживачким центром. У Кући мудрости, математичар ал-Кхваризми (800-847) прилагодио је хиндуистичке бројеве као арапске бројеве, који су и данас у употреби (1, 25). Такође, три брата Несториана мерила су дужину соларне године са астрономском тачношћу од 365.242 дана (25, 28), што је постигао само Милутин Миланковић (1879-1958).

Прве збирке записа стигле су са Блиског истока, а Грци су их највише развили јер су били највише заинтересовани за интелектуални живот. У Грчкој су библиотеке цветале и на приватном и на јавном власништву. Аутори су писали о разним темама, преписивачи су их умножавали, а трговци су их продавали. Прва јавна библиотека у Атини појавила се у четвртом веку пре нове ере. Аристотел је познат као власник највеће приватне колекције, око 400 папируса (8). Што се тиче Аристотела, Страбон је рекао да је он први предложио египатским краљевима како да уреде библиотеку, што је учинио његов ученик Демерције. А познато је да је Аристотел био и учитељ Александра Великог. Када је Александар освојио Источну Индију, наложио је својим администраторима да прикупљају и проучавају законе земаља које је освојио, како би им олакшали владавину.

Птоломејева оригинална библиотека имала је огроман научни и културни ефекат на град Александрију. Од 306. пре Христа почело је прикупљање радова великих грчких научника како би образовали свој народ и започели „универзалну синтезу знања“. Био је то најкреативнији интелектуални период у историји човечанства, када су Грци писали књиге о филозофији, математици, медицини, природним наукама, историји и књижевности, као темељима западне културе (14). Дела Платона (428-347. п.н.е.), Аристотела, Софокла (496-406. п.н.е.), Еурипида (480-406), Хипокрита, Еуклида и других грчких великана постала су магнет за интелектуалце који су дошли у Александрију, град науке. Међу истакнутим научницима били су Архимед (287-212. Пре Христа) и Аристарх из Сомоса (310-230. п.н.е.). Аристарх из Сомоса је први предложио геоцентрични модел универзума, који није прихваћен у наредних 18 векова. Од његових дела, само је дело "О величинама и удаљеностима Сунца и Месеца" преживело ватру. Само је Коперник (1473-1543) прихватио хелиоцентрични систем универзума, а Аристарх га је прихватио као исправан. Библиотека до данас није нашла себи једнаке замене, све до Кеплера (1571-1630), Њутна (1642-1727), Тесле (1856-1943) и Ајнштајна (1879-1955). И као што је Моасен Заран, вођа тима за изградњу нове библиотеке, рекао, Нова библиотека би требало да постане „Нови светионик у Александрији“.

Ератостен (276-194. п.н.е.) је у Библиотеци израчунао величину Земље и направио карту континената (24), тврдећи да се до Индије може стићи пловидбом из Шпаније на запад. Хипарх (190.-120. п.н.е.) Открио је да се звезде крећу; Еуклид је створио геометрију из које је човечанство учило у наредна 23 века, а исто је касније изазвало дела и открића. Његово дело Елементи састоји се од 13 књига. Живео је у доба Птоломеја Првог, а учио је сина Птоломеја Другог. Архимед је дефинисао теорију смањења тежине тела уроњеног у течности и гасове. Познат је и као инжењер и математичар. Иако је Хипократ (460.-377. Пре Христа) живео пре изградње Александрије, његова медицинска дела налазила су се у Библиотеци (24). Галес је написао основе лечења и анатомије, који су доминирали медицином до данас. На пољу медицинских наука истакли су се Херопилус (330-260 п.н.е.) и Ерасистратус (330-260). Херофил је утврдио да је мозак, а не срце, центар интелигенције. Зенодотус (310-240. п.н.е.) је био први високи званичник Библиотеке, око 280. пре нове ере, у периоду прва два владара династије Птоломеја (20). Калимах (310-240), песник из Кирене, данашњег Шахата у Либији, сматра се оснивачем научног рада Библиотеке. Аристофан (257-185 п.н.е.), граматичар, проучавао је Хомера. Научник Димим Халцентер својим је радом довео Библиотеку до свог врхунца у доба Цицерона (106.-43. п.н.е.) и Аугуста (63. п.н.е. до 144. по Кр.). Поред наведеног, из Александријске библиотеке изашао је и велики број других великана (1). Александрија је била град у коме су се Грци, Египћани, Арапи, Сиријци, Јевреји, Перзијанци, Феничани, Италијани, Гали, Ибери и други састајали, трговали и размењивали идеје. Александрија је тако постала први „космополитски град“ (11). Карл Саган каже за Александријску библиотеку да је она била мозак и срце старог света (11) и постала престоница издаваштва књига. Књиге су тада биле рукописне и веома скупе. Стари завет је такође објављен у Александријској библиотеци. Карл Саган налази да је Коперник (1473-1543) поново открио дела у Александрији (13), како тврди аутор у "Траговима великих открића" (2). Последњи научник у Библиотеци, математичар, астроном, физичар и филозоф била је Хипатија. Након дуге владавине Рима и ропства, Католичка црква и пагански утицај су ојачали. Александријски надбискуп Кирил (378-444. Н. Е.) Упознао је Хипатију, свукао је до голе коже и скидао јој месо до костију док није умрла, а тај исти архиепископ је постао папа 412. године после Христа и касније је канонизован (11). Нека и након овога сваки читатељ просуди морал Католичке цркве и биће ће му јасно зашто Ватикан и даље чува документе о звјерствима својих владара од очију свјетске јавности.

Александар Велики назвао је град Александрију 331. пре Христа, а 323. пре Христа умро је у Ираку. Сахрањен је у Мемфису, а касније је премештен и сахрањен у Александрији. Пре смрти, победио га је персијски краљ Дарије Трећи (380-330. п.н.е.). Династија Птоломеја владала је Египтом наредних 300 година (323-30. п.н.е.). Клеопатра Седма је сама убила своју старију сестру и заједно са Цезаром водила рат против свог млађег брата како би сачувала престо (21). Након Цезара, Клеопатра се заједно са Марком Антонијем убила након што ју је поразио Октавијан. Њихову љубавну причу овековечио је Вилијам Шекспир (1564-1616) у Трагедији Антонија и Клеопатре (21). 30. године пре нове ере Египат је постао провинција Римског царства, а град Александрија наставио је да се развија као центар науке све до четвртог века, када је Библиотека поново спаљена 391. године. Коначно, освајање Арапа 642. године наше ере ставило је тачку на грчко-римску доминацију, а центар научних истраживања пребачен је у Багдад.

Сматра се да су Музеј и Александријска библиотека револуционирали свет до мере која није постигнута током два миленијума људске цивилизације. Права трагедија уништења Александријске библиотеке није у коме и колико осудити за зло дело, већ у томе колико је стара историја, књижевност и научно знање заувек нестало за људски род. И као што се може видети из многих података, постоји много недоумица и контрадикторних података, па препреке нису само због недостатака већ и из превише различитих података. И уз све ово, највеће тајне ће још дуго остати скривене у апокрифима Ватикана.

Literatura

1) Симо Јелача: Великани који су обележили цивилизацију. http://www.Prezimenik.co.yu

2) Симо Јелача: Tрагови великих открића. http://www.Teslasociety.ch

3) Kitty Ferguson: Measuring the Universe; Our Historic Quest to Chart the Horizons

of Space and Time, Walker & Company, New York 1999

4) Milan Vujaklija: Лексикон страних речи и израза. Просвета – Београд, 1996/97

5) Bede: The Misterious Fate of the Great Library of Alexandriа http://www.bede.org.uk

6) The Royal Library of Alexandria. http://www.shekpvart.net

7) Michael Lahonas: Ancient Library of Alexandria. http://www.mlahanas.de

8) A staff report from the Straight Dope Science Advisory Board: What happened to the

Great Library of Alexandria, Internet.

9) Ellen Brundige: The Decline of the Library and Museum of Alexandria, Internet

10) Michael Lahanas:The Biblioteke of Library of Alexandria. http://www.bibalex.gov.eg

11) Carl Sagan: Cosmos, 1980

12 Barbara Krasner-Khait:The History of the Library. http://www.history-magazine.com

13) Preston Chesser: The Burning of the Library of Alexandria. http://www.ehistory.com

14) Alan Philips and Alasdair Palmer: Alexander’s Library rises from the ashes http://www.fortunecy.com

15) Library of Alexandria: Britannica Concise Encyclopedia. http://www.Answer.com

16) Wikipedia/Library of Alexandria. http://www.en.wikipedia.org

17) Culture & Arts: Bibliotheca Alexandria. http://www.touregypt.net

18) Library of Alexandria. http://www.rechos.net

19) Christy Papadopoulous: Hellenistic Studies Centre in Alexandria.

http://www.athensnews.gr

20) History of the Library of Alexandria, Egypt State Information Service.

http://www.sis.gov.eg/En/Arts&Culture/alexbib

21) Rachel Hajar: The Great Library of Alexandria / History of Medicine.

http://www.hmc.org.ga

22) New World Encyclopedia. http://www.newworldencyclopedia.org/Alexandria Libr.

23) Steve Berry: The Alexandria Link, роман који описује проналажење гробља

чувене институцује, 2007

24) Kelly Trumble: The Library of Alexandria, Clarion Books, New York, 2003

25) Matthew Battles: Library, An Unquiet History, w.w. Norton & Co. New York, 2003

26) Lionel Casson: Libraries in the Ancient World, Yale University Press/New Haven

and London, 2001

27) Luciano Canfora: The Vanished Library, A Wonder of the Ancient World. University

of California Press, Barkkley, Los Angeles, 1990

28) Симо Јелача: Сунчани Календар, http://www.Prezimenik.co.yu/Knji`evne sitn.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: