Други део можете прочитати ОВДЕ
ОКОПНЕЛИ СНЕГ (3)
... Једна по једна рука почеле су да се дижу увис. Све лепо васпитана и обучена деца – предшколци – којима смо се тог дана придружили на гостовању луткарског позоришта у установи. Издекламовали смо правила као дечју песмицу, ми, велики мали људи, поносни на своје године и права. Као петогодишњаци, сматрали смо се и сматрали су нас довољно зрелим да пратимо получасовну представу. Након што смо доказали знање, дисциплину и стрпљење, тамноплави плиш и позорница зашушташе, шапат и илузија се спојише, а ми, мала чета одметника на ћилиму маште, омеђени невидљивим али јасним границама импровизованог амфитеатра, утонусмо у зимски предео. Још се сећам приче, мада не и завршетка, о девојчици од снега. Два џемпера, црвени и плави, рука у руци и две сузе, мајке и оца који жуде за дететом. Након лутања, страдања, бајања и подизања из пепела, направили су је од снега, баш онакву какву су желели. Сутрадан је девојчица оживела. И заволели су је, баш такву какву су је добили – белу, хладну и румену; али нажалост непостојану. Отац није могао да верује својим очима. Отрчао је својој жени да јој објави радосну вест. Мајка није могла да верује својим ушима. Славили су је, опевали, плели јој џемпере и скупљали снег. У највећем заносу… снег на позорници се пресијавао… баш кад је илузија била толико јака да су нам очи застале… очи које су до тада летеле, а уста се по инерцији отворила, неко од деце је прекршио свето правило ћутања и узвикнуо – Пичка ти материна! Муж и жена више нису били живи за нас, снег се отопио, вештачки снег… Четири велике сенке су нас опколиле. Глумац је наставио: „Хтео сам да ти кажем… Пичка ти материна!“ – убацио се опет неко из публике, овај пут одважније, гласом који није наликовао дечјем. „Васпитачице, неко говори ружне речи“ – зазвонио је пискави дечји гласић. Најпре смо се суздржали, али видевши васпитачице узрујане, како трче с једног краја на други у паралелној представи која се одигравала непосредно пред нашим очима, брзо смо се опустили; један крај је потегнуо други, једно дете подстакло друго и више није било повратка. Псовка се понављала све гласније и смелије. Смех је запрштао. Више се није чуо само један глас, већ много, иако је онај један и даље надјачавао остале… Васпитачице су упалиле светла, подигле Сретена, који се налазио у некој врсти транса, и нестале са њим низ дугачки ходник. Неко време не само да нисмо говорили о њему, већ га нисмо ни видели. Љубица је отишла у пензију и оставила празнину за собом. Друге, млађе и окретније су покушале да је попуне песмом и игром, али наше тврдоглаве главе и рањива срца су наставила да тугују неко време, све док живот није обукао ново рухо...
Наставиће се...
