detalj slike: KRK Art dizajn

Prethodne delove možete pročitati ovde:

Prvi deo

Drugi deo

LEPTIRSKA LjUBAV U VASIONI-3

ROMAN

POGLAVLjE 5

Predavanja na univerzitetu su počela sredinom septembra. Ceo Univerzitet u Torontu nalazi se između Bej ulice i avenije Spadajna, s jedne strane, i između Blur Strit V. i Koledž Strita, sa druge. Biohemijski fakultet nalazi se u kampusu St. Džordž, u zgradi medicinskih nauka, soba 5207, 1 King’s Koledž Sirkl. Fakultet hemijskog inženjerstva je veoma blizu Zgrade medicinskih nauka, na uglu ulica Svetog Đorđa i Koledža.

Kada su se Danijela i Danijel sreli 14. septembra rano ujutru između zgrada svojih fakulteta, samo su se rukovali i razmenili poljupce i otišli svako u svoje učionice. Prvog dana svako od njih je dobio informacije o rasporedu predavanja, profesorima koji šta predaju, knjigama koje je potrebno kupiti, kao i o opštim propisima. Svako od njih je već uplatio školarinu, pa na to nisu morali da čekaju. Danijel je izašao oko jedanaest sati i čekao Danijelu oko petnaest minuta. Kada je izašla, pitao ju je da li bi želela da ruča sa njim.

– Naravno, volela bih! -Gde bi bilo lepo ići?

Danijel nije imao neku posebnu ideju, pa ju je zagrlio i otišli su do najbližeg restorana u koji idu mnogi studenti i profesori. Kada su otišli kući rekli su mami Eriki da nisu gladni, ručali su.

Dok su išli na fakultet, oboje su koristili voz metroa. Danijela je živela pet stanica dalje i imali su dogovor da ona uvek sedi u trećem vagonu, tako da kada voz stane na stanici Kristi Danijel bi ulazio u taj vagon i skoro svaki put sreo Danijelu koja već sedi. Na univerzitet je većina studenata dolazila ranije, kao D&D, i voleli su da sede na travi. Mnogi studenti su nekada ležali na zemlji i gledali svoje knjige. Danijel bi obično pronašao drvo u parku, seo na travu, naslonio se leđima na drvo i držao Danijelinu glavu na svojim grudima. Umesto da drži knjigu, on bi držao njeno lice. Dok su pohađali predavanja, oboje su bili dobri slušaoci i strpljivi. Znali su da slušanje profesorovog objašnjenja mnogo pomaže, a i na ispitima profesori često postavljaju pitanja koja se pominju tokom usmenih predavanja. Oni koji ne pohađaju predavanja ne bi znali šta profesor želi da student odgovori. Oboje njih su roditelji savetovali na koje detalje treba obratiti pažnju. Što se ispita tiče, i Danijela i Danijel su želeli da svaki put polože svaki ispit na prvom ispitnom roku i da dobiju što bolje ocene.

Ocene na fakultetima se donekle razlikuju od provincije do provincije, ali ipak svi imaju približno iste vrednosti. Oni su prikazani slovima (A-D) prolazno i (F) slabo (Neuspešno). Obično, čak i sa svakim slovom dodati plus i minus (+ & -), ova evaluacija, podeljena na manje delove. U principu: A = 86-100%; B = 70-85; C = 60-69; D = 50-59, i F = 0-49%. Danijelov prosek je bio oko ''A-'', što odgovara između 86 i 88% i to je za njega bilo sasvim zadovoljavajuće. I njegovi ukućani su shvatili da je to dobro kako je uspevao. Danijela je na ispitima prve godine imala mnogo bolje ocene, sa prosekom od 93% (A). U drugoj godini je počela još ozbiljnije od početka.

Najlepši sati univerzitetskog vremena za studente, kao i za Danijelu i Danijela, bili su ležanje na travi krajem septembra i prve nedelje oktobra meseca, dok svo lišće dobija potpuno crvenu boju i čini prirodu predivnom. Čak su i ptice u to vreme delovale srećne, cvrkutale su po drveću, čineći čitavu okolinu melodijski prijatnom. Zaljubljeni su sanjali da lete nebom.

Sedeći u vozu, na putu kući, Danijel je spomenuo kako bi voleo da poseti krajnji sever Kanade, čak i po mogućnosti u zimsko doba.

-Ali, zar ne misliš da je previše hladno i rizično?, upitala je Danijela.

-Znam da je hladno, ali želim da osetim kako jeste. Videti i osetiti uslove pod kojima ljudi mogu da prežive. Jedina stvar je da nađem nekoga ko želi da ide sa mnom. To će biti mnogo interesantnije.

-Imam dve devojke na mojoj godini, jedna od njih poznaje momka iz građevinarstva, on je Eskim i mora da je sa krajnjeg severa. Upoznaću te sa njom, a onda ćeš pokušati da se sa njim dogovoriš.

Danijel je to prihvatio i sledećeg dana su se svi sastali na Danijelinom fakultetu, gde je ona predstaviila svoje prijateljice Blanku i Elviru. Elvira je Danijelu ispričala o momku Eskimu, koji se zove Iluk, na četvrtoj godini građevinskog inženjerstva. Dva dana kasnije Danijel je otišao na Građevinski fakultet, pitajući na četvrtoj godini ko je Iluk? Svi su ga poznavali. Veoma je druželjubiv sa svima, pa su se ubrzo upoznali. Kada je Danijel rekao Iluku šta želi, Iluk je bio iznenađen što bi neko želeo da vidi njegov grad. Odmah je pitao Danijela kada bi želeo da ode tamo, a još više se iznenadio kada je čuo da će to biti za martovsku pauzu.

-Možda će vam biti hladno, biće zimsko vreme, i zaista hladno. Možete planirati za letnje vreme, još uvek ima snega.

-Ne brini, Iluk, biću dobro obučen i pripremljen. Ideš li ti kući u to vreme?

-Idem, ali sam iskusan, mi živimo u tim uslovima vekovima i prilagodili smo se tome.

-Bićemo u kontaktu, dodao je Danijel, posle zimskih ispita.

-Pa, kakav je rezultat vašeg sastanka sa Ilukom? upitala ga je Danijela na putu idući kući.

-Dogovorili smo se da idemo zajedno. On ipak ide kući. Dakle, posle zimskog ispita ćemo se spremiti i krenuti. Nazvaću te odatle i reći sve kad se vratim, ako se vratim?

-Ne govori tako, ako se vratiš. Vratićete se sigurno.

-Tamo su zime veoma jake, pa se mogu smrznuti, ko zna?

Ubrzo je u Toronto stigla zima, počeli su da duvaju hladni vetrovi, temperature su bile sve niže iz dana u dan. Ljudi su bili toplije obučeni i brže su hodali ulicama pognutih glava. Studenti su se spremali za ispite, kao i Danijel i Danijela. Kada je došlo vreme, nisu imali vremena da se sretnu skoro tri nedelje. Danijela se bavila biologijom računarskih sistema; Biohemija proteina, lipida i metabolizma, dok je Danijel svoje vreme uglavnom provodio pripremajući se za celularni i molekularni bioinženjering i hemijsko naučno inženjerstvo, kao i pripremajući se za projektovanje hemijskih postrojenja i izborne teze. Kada je sve bilo gotovo Danijela je dobila prosečnu ocenu od 95%, a Danijel 92%. Ponovo je bila malo bolja, ali oboje veoma zadovoljni. Oboma su roditelji čestitali i priredili večeru u restoranu za obe porodice. Na večeri, Danijel im je rekao svoje planove za martovsku pauzu. Erika i Denis su bili iznenađeni, dok Una i Majkl nisu. Oni su dobro poznavali svog sina, pa su se složili sa onim što je hteo da radi. Njihov pristup je bio:

-On je odrastao, mi ćemo mu pomoći šta god možemo, i uvek dajemo najbolje savete, ali na njemu je da li hoće da ih prihvati ili ne.

Danijela je izrazila želju da poseti svoju baku Alanu, koja živi u gradiću Vanuskevin blizu Saskatuna, dok Danijel putuje na sever Kanade, tokom martovske pauze.

Kada je došlo vreme, odletela je iz Toronta u Saskatun, gde ju je čekala baka sa komšijom, koji je vozio Alanu svojim kolima. Na aerodromu je baka Alana snažno zagrlila Danijelu, ljubeći je bezbroj puta, govoreći joj:

-Dete moje najdraže, jedva sam dočekala da stigneš, toliko te volim. -Kako si draga Danijela? -Kako je učenje? Kako su mama i tata? -Da li ste svi zdravi?

Danijela je odgovorila da su svi dobro i da joj roditelji upućuju srdačne pozdrave uz najbolje želje za zdravlje. Alanin komšija Mišo je stajao po strani, stavio Danijelinu torbu u prtljažnik i posmatrao ih. Onda su svi otišli kući, dok su baka i unuka sedele na zadnjem sedištu i razgovarale, a baka je držala desnu ruku preko Danijelinog ramena. Kod kuće je baka već pripremila dobar ručak za svoju dragu unuku. Posle jela razgovarale su skoro do ponoći. Baka Alana nikada ne bi završila razgovor. Živi sama i mnogo voli Danijelu. Danijela je njeno jedino unuče i veoma joj je drago zbog njene posete.

Alana je pričala i o sebi, kako uspeva da radi. Rekla je da je Mišo njen komšija, živi u istoj zgradi i pomaže Alani svaki put kada joj nešto zatreba. Mišo je rekao da on i njegova supruga imaju dvoje veoma lepe dece, dečaka i devojčicu, koji imaju 10 i 7 godina i idu u školu. Alana je takođe još rekla:

- Kad god dobijem penziju, dajem mu nešto novca. Znam da mu treba bar za benzin, mada će mi pomoći i ako mu ne platim. Oboje su Ukrajinci, zaista veoma fini ljudi. Imam poverenja u njih pod bilo kojim okolnostima. Ne znam šta bih bez njih. Izgleda da mi ih je Bog dao.

Još jednog dana baka i unuka su otišle u centar grada gradskim autobusom. Nisu hteli da uznemiravaju Mišu, jer su planirali da ceo dan provedu u šetnji kroz radnje. Kada su njih dve ogladnele otišli su u mali restoran, gde su zajedno uživale u jelu. Baka je bila posebno srećna. Alana je kod kuće uveče pokazala svojoj unuci šta plete. Kada je dobila vest od Danijele da dolazi, njena baka je isplela lep vuneni džemper i šal sa poljskim motivima. Kada ga je Alana dala Danijeli, ona je skočila, zagrlila svoju baku i poljubila je. Njih dve su zajedno provodile lepe dane u kojima su obadve veoma uživalie.

Jednog dana Danijela i njena baka posetile su „Park nasleđa Vanuskevin“, muzejski kompleks lokalne indijanske civilizacije Kri, najveće kanadsko arheološko otkriće. Muzej sadrži eksponate iz vremena od 10.000 godina. Miša ih je odvezao zajedno sa svojom decom. Miša je ranije bio sa porodicom, ali deca su uvek volela da idu u muzeje i bilo koju drugu atrakciju.

Ispred zgrade muzeja indijanski umetnik je izvodio nacionalne igre, u kojima je svojom igrom imitirao različite životinje. Tamo je Danijela sa bakom posetila jedan vigvam, a neki od Indijanaca još uvek su tu živeli kao domorodci, živeli su u vigvanjima, dok su se njihova deca igrala napolju. Danijela i Mišina deca ušla su u jedan vigvam, gde je sedeo starac i pušio lulu. Domaćin vigvama pokazao im je jastuke, raspoređene u krug vigvana, nudeći im da sednu, ali Danijela mu se zahvalila rekavši:

-Baš smo u poseti i zanimalo me kako izgleda vigvam iznutra. Mnogo vam se zahvaljujemo i želimo vam prijatan dan.

Neposredno ispod obronka muzeja, bila je strma padina na kojoj su Indijanci u drevnim vremenima naterivali bivole niz tu strminu, na klanje. Tamo u dolini su klali bivole, a meso su spremali za jelo ili sušili za zimu, dok su kože štavljali. Ovaj park-muzej posećivali su brojni turisti sa celog američkog kontinenta, od kojih su najbrojniji Indijanci svih plemena.

Dan nakon posete Vanuskevinu posetili su indijanski rezervat „Beli kamp Sijuks rezervat 94“, u Moos Vudu, dvadesetak kilometara južno od Saskatuna. Rezervat se nalazi na brdovitom terenu, sa gornje strane okružen šumom i močvarom sa donje strane. U rezervatu je živelo oko 40 porodica, a imali su vrtić i školu do šestog razreda. Belac im je doneo struju i telefon. Beli ljudi su im doneli i „demokratiju“ u izboru njihovog poglavice. Tamošnji Indijanci su svake tri godine birali svog poglavicu, dajući mu još jedno pravo ponovnog reizbora. Izgledali su lenji čekajući da im poštar donese čekove iz socijalne pomoći, umesto da budu u lovu. Rekli su gostima da im je poreklo od Sijuksa i da svi jedni druge zovu Su. Rezervat je ograđen žicom, zabranjen im je lov, što im je bilo u krvi, kao nasledne osobine od njihovih predaka. U rezervatu su se vukli sporo i lenjivo, kao lavovi na julskoj vrućini u savani. Izgledali su izgubljeno. Danijeli je bilo žao tih Indijanaca, posebno njihove dece.

Poslednjeg dana sa bakom Danijela joj je rekla da ima dečka kojeg voli i obećala je baki da će ga sledeći put dovesti sa sobom. Baka je, čuvši to, poljubila Danijelu poželevši joj veliku sreću.

Kada je došlo vreme za povratak, baka je ponovo sredila da ih Mišo odveze na aerodrom, što je Mišo sa velikim zadovoljstvom i uradio. Baka i Danijela su se ljubile dugo, grleći jedna drugu, a Danijela se poljubila i sa Mišom. I pre no što će Alana i Mišo sesti u njegov auto, otišli su na balkon da mahnu Danijeli kada njen avion poleti.

U Torontu, njena mama Erika i tata Denis čekali su Danijelu, željni da čuju kako je baka Alana i kako je Danijela provodila vreme sa njom. Danijela je bila puna sjajnih utisaka i rekla je da će ići ponovo, po mogućnosti sa Danijelom.

POGLAVLjE 6

Dan nakon što je Danijela otišla za Saskatun, u posetu svojoj baki, Danijel i Iluk su otputovali iz Otave, odleteli su za Ikaluit. Let je trajao oko tri sata. Kao što je savetovao Iluk, Danijel se pripremio za klimu krajnjeg severa. Spakovao je teške zimske pantalone za sneg, cipele, rukavice i šalove, kao i tople pidžame i pulovere. Dok je leteo, Iluk je obaveštavao Danijela o svom gradu i svemu što će saznati. Iluku je bilo drago što se eto neki Kanađanin, beli, želeo da istražuje njegovu oblast, Nunavut.

Kada je stigao na aerodrom Ikaluit, prva stvar koja je iznenadila Danijela bila je zgrada aerodroma koja je više ličila na veliki plastični šator. Dalje, kada se ide u centar grada može se prošetati, pešice, nije daleko, ali Danijel je odlučio da se vozi na psećim saonicama, samo iz radoznalosti i jedinstvene prilike. On je uzeo sobu u hotelu Kapital Siti, koji se nalazi u centru grada. Iluk je otišao svojoj kući, gde su ga roditelji, otac Takijok i majka Kaja, nestrpljivo čekali. Iluk je obećao Danijelu da će doći po njega sledećeg dana, da provede neko vreme u njegovoj kući, sa porodicom.

Dok je bio u hotelu, Danijel je prvu noć učio o Ikaluitu. Otkrio je da u gradu živi oko 7000 ljudi. Ima dovoljno ljudi da stalno viđaju nova lica, ali dovoljno ljudi da ne možete izbeći da naletite na bar šačicu ljudi koje poznajete u prodavnici, aerodromu, restoranu, klinici i (najbolje/najgore od svega) u baru. Ikaluit je takođe dovoljno mali da svako poznaje sve meštane. Većina ljudi koji žive u Ikaluitu već hiljadama godina žive u severnoj Kanadi: Inuiti, koji, zajedno sa prvim nacijama Indijanaca i Metisima, čine Aboridžine Kanade. Međutim, Ikaluit se takođe smatra kosmopolitskim središtem Nunavuta, što znači da ćete videti iznenađujuću količinu etničke raznolikosti u Ikaluitu.

Pa gde je Ikaluit na mapi Kanade? Pogledajte gore desno dok ne vidite Bafinovo ostrvo. Ikaluit će biti označen, jer je glavni grad Nunavuta. Dovoljno ste na severu da doživite pejzaž bez drveća, ali ste dovoljno južni da izbegnete 24-časovne dane ili noći. Ikaluit je generalno dostupan samo avionom i, pod uslovom da nema leda, čamcem. Sa juga, jedine direktne rute do Ikaluita su preko Otave ili Montreala. Ikaluit se nalazi u zalivu Frobisher, koji je zaleđen od novembra do juna svake godine. To znači da je grad veći deo godine pod ledom. Pominje se da zaleđeni zaliv postaje autoput za motorne sanke, koji vodi do nenaseljene tundre i čini zajednice dostupne „samo letećim sredstvima“ pristupačnim na kopnu.

Ikaluit ima tipično arktičku klimu. Hladno je. Snežno je. Ledeno je. Od oktobra do maja je prilično zima. Čak i tokom „letnjih meseci“ može se zaboraviti na nošenje šortsa i majice. Retko je dovoljno toplo za to; kad bude, komarci će te žive pojesti. Imajući to u vidu, Ikaluit je blagosloven „suvom hladnoćom“, što znači da u vazduhu nema puno vlage. Ovaj nedostatak vlage čini hladne temperature mnogo podnošljivijim. Videćete da je mirnog, sunčanog, prolećnog dana -15°S (15 stepeni Celžiusa) ne samo udobno, već i prijatno.

Šta ljudi rade iz zabave? Ikaluit iako je mali grad ima mnogo duha zajednice. Ikaluit je potpuno okružen divljinom i mnogi ljudi svoje slobodno vreme provode „na zemlji“. Ako niste tip na otvorenom, možete se uroniti u kulturnu scenu, koja je pod uticajem tradicionalnih inuitskih zanata (šivenje, vajanje i štampanje). Uglavnom ćete se verovatno zabavljati na isti način kao i na jugu: deliti hranu, priče i smejati se sa svojim prijateljima, porodicom i kolegama ‘’Ikalumiutom’’ (ljudima koji žive u Ikaluitu). Naravno, Ikaluit je sve ovo i još mnogo toga.

Kao glavni grad Nunavuta, Ikaluit, sa oko 7.000 stanovnika, najveći je na Nunavut teritoriji. Čak i u „ gradu“, međutim, nema mnogo da se ide od jednog kraja grada do drugog. Ako uzmete taksi, postoji samo jedinstvena cena za sve udaljenosti. Muzej, zakonodavna skupština, centar za posetioce i nekoliko hotela nalaze se na pešačkoj udaljenosti jedan od drugog.

Sledećeg dana, posle doručka, Iluk je stigao na recepciju hotela i pozvao Danijela da siđe. Bio je spreman, kao što je očekivao Iluka. Išli su do njegove kuće, pored puta za Apeks i ulicu Saputi. Ilukova kuća se nalazila u ulici Kullik. Kod kuće Iluk je upoznao Danijela sa članovima svoje porodice: oca Takiioka, majku Kaju, brata Nilaka i sestru Suku.

Danijel je bio oduševljen što je imao priliku da poseti Ikaluit, a posebno da upozna porodicu svog prijatelja, koja živi na severu Kanade, o čemu većina Kanađana može samo da sanja. Zahvalio se na pozivu i zamolio Nilaka i Suku, bar mlađe generacije, da dođu na „jug” da mu budu gosti u Torontu. Uz kafu i razgovor o porodičnim stvarima i studijama, kao i o kanadskom severu, Ilukova mama Kaja pripremila je ručak. Za Danijelovo iznenađenje pripremila je pečeno meso karibua i lososa. Ilukov otac Takiiok redovno ide u lov i pecanje. Njegov brat Nilak je lokalni mehaničar, uglavnom održava motorne sanke i lovačko oružje. Njegova sestra Suka imala je oko osamnaest godina i tek je nedavno počela da radi u lokalnoj radionici gde proizvode inuitske suvenire.

U popodnevnim satima Iluk i Daniel su njegovim motornim sankama izašli u razgledanje okoline grada. Dok je vozio motorne sanke, Iluk je razgovarao sa Danijelom o njihovom gradu. On je napomenuo:

-Ikaluit je zanimljivo mesto za posetu, čak i na kratko. Oko 60% stanovništva Ikaluita su Inuiti. Najniža temperatura ikada zabeležena u Ikaluitu bila je -46° S. 21. decembra, najkraćeg dana u godini, Ikaluit ima samo 4,2 sata dnevnog svetla. Najdužeg dana u godini je 20. juna, kada Ikaluit ima 20,5 sunčanih sati.

24. decembra sunce ne izlazi do 9:25 ujutro, a najraniji zalazak sunca je 17. decembra u 13:40. Ikaluit ima 20 kilometara puta. Većina nije asvaltirana

Takođe je Iluk pričao Danijelu i o njihovoj istoriji:

- 1576. godine britanski istraživač Ser Martin Frobisher iskrcao se na južno Bafinovo ostrvo u potrazi za Severozapadnim prolazom. Osnovao je naselje na mestu koje su Inuiti dugo smatrali kampom i mestom za pecanje. 1. januara 1987. godine ime grada je zvanično promenjeno iz "Frobisher Bej" u "Ikaluit". Severozapadne teritorije su podeljene na dve, a teritorija Nunavuta je osnovana 1. aprila 1999. godine. Motorne sanke, a ponekad i pseće saonice se koriste za putovanja u okolna područja.

Za svoju kolekciju Danijel je uzeo simbole Nunavuta, jer je voleo da ih čuva za sebe. Dok je bio u Ikaluitu, Danijel je posetio muzej gde je saznao za mnoge druge činjenice o Nunavutu. Na primer, zajednicu opslužuje jedna K-12 škola, škola „Inuujak“. Pošto su jedini autsajderi u zajednici državni radnici, studentska populacija je skoro u potpunosti Inuiti, a prvi jezik koji se govori je Inuktitut. Kao i većina srednjih škola u Nunavutu, Inuujak koristi obrazovni nastavni plan i program Alberte.

Ikaluit ima klimu tundre, sa dugim, veoma hladnim zimama i kratkim, hladnim letima. Pozitivne temperature su samo prosečne od juna do avgusta. Rekordna temperatura bila je u junu 18,5°S (18.5 stepeni Celziusa), rekordna u februaru -72° S (minus 72 stepena Celziusa).

Leta su prohladna, često oko 8 stepeni Celzijusa. Ah da, 24-časovno sunce. Kada sunce izađe 8. maja, ono ponovo ne zalazi do prve nedelje avgusta. Nasuprot tome, tako noć traje do 5. novembra, tri meseca. Ne dozvolite da vas to zavara; nije „mračno“ tri meseca, jer postoji stalno promenljiva količina sumraka nakon zalaska sunca. Rano u mračnoj sezoni sunce provodi mnogo vremena odmah ispod horizonta. Fotoreporterima je ova svetlost ovde magična.

Ikaluit je zadržao tradiciju držanja radnih timova za sanjkanje pasa. Nekoliko vlasnika stavilo se na raspolaganje za jednodnevne izlete i kratke izlete. Samo se treba raspitati gde su i koji kada radi..

Severna svetlost je veličanstvena, sa spektralnim bojama. Nema boljih mesta na svetu za posmatranje aurore, ali malo ih je ovako daleko na severu. Ikaluit je blizu severnog magnetnog pola i to ga stavlja blizu severne ivice aktivnosti. Ali prikazi se povećavaju svake godine kako se magnetni pol pomera 41 km godišnje sve dalje i dalje. U zimskom periodu većinu noći ima aktivnosti, sa nekim spektakularnim prikazima, pod intenzivno tamnim nebom. Naravno da je hladno, ali zvezde su ovde bliže, svetlije i deluju krupnije. Aurora i posmatranje zvezda su ipak čisto zimske aktivnosti, jer hej, 24-časovno sunce, dolazi leto.

Trećeg dana boravka u Ikaluitu Danijel je odlučio da ode na vožnju sankama sa psima. Dan je bio sunčan i promenljivo oblačno, ali bez vetra, iako je temperatura bila -27°S, a vetra -36°S, što je uobičajeno za ovaj region. Okolne šume sa pretežno žbunjem i četinarima bile su prekrivene snegom, odavajući utisak lepe kanadske zime. Kada je seo u sanke, vlasnik je već imao zamrznute obrve i brkove. Bio je zvaničan u komentarima, u startu, ali je u vožnji počeo da priča, dajući informacije uglavnom o psima. Rekao je:

-Naši psi su veoma inteligentni, dobro obučeni i reaguju na verbalne komande. Psi za sanke u našem kraju služe za lični prevoz i dostavu pošte. Koriste se i za trke psećih sanki. Kada je spomenuo trke sa psećim sankama, Danijel ga je pitao za dužine udaljenosti na tom takmičenju. Tada je vozač odgovorio:

-Naše takmičenje ponekad ide i do hiljadu milja. -Da li je to moguće? upita ga Danijel. -Da, jeste. I sam sam učestvovao u nekima. Traju nekoliko dana. Moramo dobro da hranimo pse i da ih odmaramo noću. Psima u saonicama treba puno hrane. Zahtevaju do 1700 kalorija dnevno, ali kada se trkaju, posebno eskimski psi mogu da unesu i do 10.000 kalorija dnevno. Danas ljudi sve manje uzgajaju pse, jer ih u transportu zamenjuju motorne sanke. Dakle, u modernim vremenima psi za sanke se koriste samo u trkama i za turističke atrakcije. To je jedan od razloga zašto su vam ova putovanja relativno skupa. Znam, previše je za vas da platite, ali obrnuto, mi ne zarađujemo mnogo, tek za naše živote i očuvanje zdravlja pasa.

Danijel je imao srećan slučaj da ga voze sa dvanaest srećnih pasa koji poskakuju sa sankama. Kada su završili vožnju i rukovali se, vlasnik Jokone mu je poželeo srećan povratak.

Pre nego što je napustio Ikaluit, Danijel je otišao u Ilukovu kuću da ih sve pozdravi i još jednom im zahvali na divnom ručku i gostoprimstvu. Svi osim Suke su bili kod kuće. Suka je u to vreme radila. Svi su sedeli nakratko, popili čaj, a onda se Danijel rukovao sa ocem Takijokom, bratom Nilakom i on je poljubio mamu Kaju. Nastavio je putovanje u Alert, na još dalji sever.

Nastaviće se ... 

PODELITE OVAJ TEKST NA: