детаљ слике: КРК Арт дизајн

Претходне делове можете прочитати овде:

Први део

Други део

ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ-3

РОМАН

ПОГЛАВЉЕ 5

Предавања на универзитету су почела средином септембра. Цео Универзитет у Торонту налази се између Беј улице и авеније Спадајна, с једне стране, и између Блур Стрит В. и Колеџ Стрита, са друге. Биохемијски факултет налази се у кампусу Ст. Џорџ, у згради медицинских наука, соба 5207, 1 Кинг’с Колеџ Сиркл. Факултет хемијског инжењерства је веома близу Зграде медицинских наука, на углу улица Светог Ђорђа и Колеџа.

Када су се Данијела и Данијел срели 14. септембра рано ујутру између зграда својих факултета, само су се руковали и разменили пољупце и отишли свако у своје учионице. Првог дана свако од њих је добио информације о распореду предавања, професорима који шта предају, књигама које је потребно купити, као и о општим прописима. Свако од њих је већ уплатио школарину, па на то нису морали да чекају. Данијел је изашао око једанаест сати и чекао Данијелу око петнаест минута. Када је изашла, питао ју је да ли би желела да руча са њим.

– Наравно, волела бих! -Где би било лепо ићи?

Данијел није имао неку посебну идеју, па ју је загрлио и отишли су до најближег ресторана у који иду многи студенти и професори. Када су отишли кући рекли су мами Ерики да нису гладни, ручали су.

Док су ишли на факултет, обоје су користили воз метроа. Данијела је живела пет станица даље и имали су договор да она увек седи у трећем вагону, тако да када воз стане на станици Кристи Данијел би улазио у тај вагон и скоро сваки пут срео Данијелу која већ седи. На универзитет је већина студената долазила раније, као Д&Д, и волели су да седе на трави. Многи студенти су некада лежали на земљи и гледали своје књиге. Данијел би обично пронашао дрво у парку, сео на траву, наслонио се леђима на дрво и држао Данијелину главу на својим грудима. Уместо да држи књигу, он би држао њено лице. Док су похађали предавања, обоје су били добри слушаоци и стрпљиви. Знали су да слушање професоровог објашњења много помаже, а и на испитима професори често постављају питања која се помињу током усмених предавања. Они који не похађају предавања не би знали шта професор жели да студент одговори. Обоје њих су родитељи саветовали на које детаље треба обратити пажњу. Што се испита тиче, и Данијела и Данијел су желели да сваки пут положе сваки испит на првом испитном року и да добију што боље оцене.

Оцене на факултетима се донекле разликују од провинције до провинције, али ипак сви имају приближно исте вредности. Они су приказани словима (А-Д) пролазно и (Ф) слабо (Неуспешно). Обично, чак и са сваким словом додати плус и минус (+ & -), ова евалуација, подељена на мање делове. У принципу: А = 86-100%; Б = 70-85; Ц = 60-69; Д = 50-59, и Ф = 0-49%. Данијелов просек је био око ''А-'', што одговара између 86 и 88% и то је за њега било сасвим задовољавајуће. И његови укућани су схватили да је то добро како је успевао. Данијела је на испитима прве године имала много боље оцене, са просеком од 93% (А). У другој години је почела још озбиљније од почетка.

Најлепши сати универзитетског времена за студенте, као и за Данијелу и Данијела, били су лежање на трави крајем септембра и прве недеље октобра месеца, док сво лишће добија потпуно црвену боју и чини природу предивном. Чак су и птице у то време деловале срећне, цвркутале су по дрвећу, чинећи читаву околину мелодијски пријатном. Заљубљени су сањали да лете небом.

Седећи у возу, на путу кући, Данијел је споменуо како би волео да посети крајњи север Канаде, чак и по могућности у зимско доба.

-Али, зар не мислиш да је превише хладно и ризично?, упитала је Данијела.

-Знам да је хладно, али желим да осетим како јесте. Видети и осетити услове под којима људи могу да преживе. Једина ствар је да нађем некога ко жели да иде са мном. То ће бити много интересантније.

-Имам две девојке на мојој години, једна од њих познаје момка из грађевинарства, он је Еским и мора да је са крајњег севера. Упознаћу те са њом, а онда ћеш покушати да се са њим договориш.

Данијел је то прихватио и следећег дана су се сви састали на Данијелином факултету, где је она представиила своје пријатељице Бланку и Елвиру. Елвира је Данијелу испричала о момку Ескиму, који се зове Илук, на четвртој години грађевинског инжењерства. Два дана касније Данијел је отишао на Грађевински факултет, питајући на четвртој години ко је Илук? Сви су га познавали. Веома је дружељубив са свима, па су се убрзо упознали. Када је Данијел рекао Илуку шта жели, Илук је био изненађен што би неко желео да види његов град. Одмах је питао Данијела када би желео да оде тамо, а још више се изненадио када је чуо да ће то бити за мартовску паузу.

-Можда ће вам бити хладно, биће зимско време, и заиста хладно. Можете планирати за летње време, још увек има снега.

-Не брини, Илук, бићу добро обучен и припремљен. Идеш ли ти кући у то време?

-Идем, али сам искусан, ми живимо у тим условима вековима и прилагодили смо се томе.

-Бићемо у контакту, додао је Данијел, после зимских испита.

-Па, какав је резултат вашег састанка са Илуком? упитала га је Данијела на путу идући кући.

-Договорили смо се да идемо заједно. Он ипак иде кући. Дакле, после зимског испита ћемо се спремити и кренути. Назваћу те одатле и рећи све кад се вратим, ако се вратим?

-Не говори тако, ако се вратиш. Вратићете се сигурно.

-Тамо су зиме веома јаке, па се могу смрзнути, ко зна?

Убрзо је у Торонто стигла зима, почели су да дувају хладни ветрови, температуре су биле све ниже из дана у дан. Људи су били топлије обучени и брже су ходали улицама погнутих глава. Студенти су се спремали за испите, као и Данијел и Данијела. Када је дошло време, нису имали времена да се сретну скоро три недеље. Данијела се бавила биологијом рачунарских система; Биохемија протеина, липида и метаболизма, док је Данијел своје време углавном проводио припремајући се за целуларни и молекуларни биоинжењеринг и хемијско научно инжењерство, као и припремајући се за пројектовање хемијских постројења и изборне тезе. Када је све било готово Данијела је добила просечну оцену од 95%, а Данијел 92%. Поново је била мало боља, али обоје веома задовољни. Обома су родитељи честитали и приредили вечеру у ресторану за обе породице. На вечери, Данијел им је рекао своје планове за мартовску паузу. Ерика и Денис су били изненађени, док Уна и Мајкл нису. Они су добро познавали свог сина, па су се сложили са оним што је хтео да ради. Њихов приступ је био:

-Он је одрастао, ми ћемо му помоћи шта год можемо, и увек дајемо најбоље савете, али на њему је да ли хоће да их прихвати или не.

Данијела је изразила жељу да посети своју баку Алану, која живи у градићу Ванускевин близу Саскатуна, док Данијел путује на север Канаде, током мартовске паузе.

Када је дошло време, одлетела је из Торонта у Саскатун, где ју је чекала бака са комшијом, који је возио Алану својим колима. На аеродрому је бака Алана снажно загрлила Данијелу, љубећи је безброј пута, говорећи јој:

-Дете моје најдраже, једва сам дочекала да стигнеш, толико те волим. -Како си драга Данијела? -Како је учење? Како су мама и тата? -Да ли сте сви здрави?

Данијела је одговорила да су сви добро и да јој родитељи упућују срдачне поздраве уз најбоље жеље за здравље. Аланин комшија Мишо је стајао по страни, ставио Данијелину торбу у пртљажник и посматрао их. Онда су сви отишли кући, док су бака и унука седеле на задњем седишту и разговарале, а бака је држала десну руку преко Данијелиног рамена. Код куће је бака већ припремила добар ручак за своју драгу унуку. После јела разговарале су скоро до поноћи. Бака Алана никада не би завршила разговор. Живи сама и много воли Данијелу. Данијела је њено једино унуче и веома јој је драго због њене посете.

Алана је причала и о себи, како успева да ради. Рекла је да је Мишо њен комшија, живи у истој згради и помаже Алани сваки пут када јој нешто затреба. Мишо је рекао да он и његова супруга имају двоје веома лепе деце, дечака и девојчицу, који имају 10 и 7 година и иду у школу. Алана је такође још рекла:

- Кад год добијем пензију, дајем му нешто новца. Знам да му треба бар за бензин, мада ће ми помоћи и ако му не платим. Обоје су Украјинци, заиста веома фини људи. Имам поверења у њих под било којим околностима. Не знам шта бих без њих. Изгледа да ми их је Бог дао.

Још једног дана бака и унука су отишле у центар града градским аутобусом. Нису хтели да узнемиравају Мишу, јер су планирали да цео дан проведу у шетњи кроз радње. Када су њих две огладнеле отишли су у мали ресторан, где су заједно уживале у јелу. Бака је била посебно срећна. Алана је код куће увече показала својој унуци шта плете. Када је добила вест од Данијеле да долази, њена бака је исплела леп вунени џемпер и шал са пољским мотивима. Када га је Алана дала Данијели, она је скочила, загрлила своју баку и пољубила је. Њих две су заједно проводиле лепе дане у којима су обадве веома уживалие.

Једног дана Данијела и њена бака посетиле су „Парк наслеђа Ванускевин“, музејски комплекс локалне индијанске цивилизације Кри, највеће канадско археолошко откриће. Музеј садржи експонате из времена од 10.000 година. Миша их је одвезао заједно са својом децом. Миша је раније био са породицом, али деца су увек волела да иду у музеје и било коју другу атракцију.

Испред зграде музеја индијански уметник је изводио националне игре, у којима је својом игром имитирао различите животиње. Тамо је Данијела са баком посетила један вигвам, а неки од Индијанаца још увек су ту живели као домородци, живели су у вигвањима, док су се њихова деца играла напољу. Данијела и Мишина деца ушла су у један вигвам, где је седео старац и пушио лулу. Домаћин вигвама показао им је јастуке, распоређене у круг вигвана, нудећи им да седну, али Данијела му се захвалила рекавши:

-Баш смо у посети и занимало ме како изгледа вигвам изнутра. Много вам се захваљујемо и желимо вам пријатан дан.

Непосредно испод обронка музеја, била је стрма падина на којој су Индијанци у древним временима натеривали биволе низ ту стрмину, на клање. Тамо у долини су клали биволе, а месо су спремали за јело или сушили за зиму, док су коже штављали. Овај парк-музеј посећивали су бројни туристи са целог америчког континента, од којих су најбројнији Индијанци свих племена.

Дан након посете Ванускевину посетили су индијански резерват „Бели камп Сијукс резерват 94“, у Моос Вуду, двадесетак километара јужно од Саскатуна. Резерват се налази на брдовитом терену, са горње стране окружен шумом и мочваром са доње стране. У резервату је живело око 40 породица, а имали су вртић и школу до шестог разреда. Белац им је донео струју и телефон. Бели људи су им донели и „демократију“ у избору њиховог поглавице. Тамошњи Индијанци су сваке три године бирали свог поглавицу, дајући му још једно право поновног реизбора. Изгледали су лењи чекајући да им поштар донесе чекове из социјалне помоћи, уместо да буду у лову. Рекли су гостима да им је порекло од Сијукса и да сви једни друге зову Су. Резерват је ограђен жицом, забрањен им је лов, што им је било у крви, као наследне особине од њихових предака. У резервату су се вукли споро и лењиво, као лавови на јулској врућини у савани. Изгледали су изгубљено. Данијели је било жао тих Индијанаца, посебно њихове деце.

Последњег дана са баком Данијела јој је рекла да има дечка којег воли и обећала је баки да ће га следећи пут довести са собом. Бака је, чувши то, пољубила Данијелу пожелевши јој велику срећу.

Када је дошло време за повратак, бака је поново средила да их Мишо одвезе на аеродром, што је Мишо са великим задовољством и урадио. Бака и Данијела су се љубиле дуго, грлећи једна другу, а Данијела се пољубила и са Мишом. И пре но што ће Алана и Мишо сести у његов ауто, отишли су на балкон да махну Данијели када њен авион полети.

У Торонту, њена мама Ерика и тата Денис чекали су Данијелу, жељни да чују како је бака Алана и како је Данијела проводила време са њом. Данијела је била пуна сјајних утисака и рекла је да ће ићи поново, по могућности са Данијелом.

ПОГЛАВЉЕ 6

Дан након што је Данијела отишла за Саскатун, у посету својој баки, Данијел и Илук су отпутовали из Отаве, одлетели су за Икалуит. Лет је трајао око три сата. Као што је саветовао Илук, Данијел се припремио за климу крајњег севера. Спаковао је тешке зимске панталоне за снег, ципеле, рукавице и шалове, као и топле пиџаме и пуловере. Док је летео, Илук је обавештавао Данијела о свом граду и свему што ће сазнати. Илуку је било драго што се ето неки Канађанин, бели, желео да истражује његову област, Нунавут.

Када је стигао на аеродром Икалуит, прва ствар која је изненадила Данијела била је зграда аеродрома која је више личила на велики пластични шатор. Даље, када се иде у центар града може се прошетати, пешице, није далеко, али Данијел је одлучио да се вози на псећим саоницама, само из радозналости и јединствене прилике. Он је узео собу у хотелу Капитал Сити, који се налази у центру града. Илук је отишао својој кући, где су га родитељи, отац Такијок и мајка Каја, нестрпљиво чекали. Илук је обећао Данијелу да ће доћи по њега следећег дана, да проведе неко време у његовој кући, са породицом.

Док је био у хотелу, Данијел је прву ноћ учио о Икалуиту. Открио је да у граду живи око 7000 људи. Има довољно људи да стално виђају нова лица, али довољно људи да не можете избећи да налетите на бар шачицу људи које познајете у продавници, аеродрому, ресторану, клиници и (најбоље/најгоре од свега) у бару. Икалуит је такође довољно мали да свако познаје све мештане. Већина људи који живе у Икалуиту већ хиљадама година живе у северној Канади: Инуити, који, заједно са првим нацијама Индијанаца и Метисима, чине Абориџине Канаде. Међутим, Икалуит се такође сматра космополитским средиштем Нунавута, што значи да ћете видети изненађујућу количину етничке разноликости у Икалуиту.

Па где је Икалуит на мапи Канаде? Погледајте горе десно док не видите Бафиново острво. Икалуит ће бити означен, јер је главни град Нунавута. Довољно сте на северу да доживите пејзаж без дрвећа, али сте довољно јужни да избегнете 24-часовне дане или ноћи. Икалуит је генерално доступан само авионом и, под условом да нема леда, чамцем. Са југа, једине директне руте до Икалуита су преко Отаве или Монтреала. Икалуит се налази у заливу Фробисхер, који је залеђен од новембра до јуна сваке године. То значи да је град већи део године под ледом. Помиње се да залеђени залив постаје аутопут за моторне санке, који води до ненасељене тундре и чини заједнице доступне „само летећим средствима“ приступачним на копну.

Икалуит има типично арктичку климу. Хладно је. Снежно је. Ледено је. Од октобра до маја је прилично зима. Чак и током „летњих месеци“ може се заборавити на ношење шортса и мајице. Ретко је довољно топло за то; кад буде, комарци ће те живе појести. Имајући то у виду, Икалуит је благословен „сувом хладноћом“, што значи да у ваздуху нема пуно влаге. Овај недостатак влаге чини хладне температуре много подношљивијим. Видећете да је мирног, сунчаног, пролећног дана -15°С (15 степени Целжиуса) не само удобно, већ и пријатно.

Шта људи раде из забаве? Икалуит иако је мали град има много духа заједнице. Икалуит је потпуно окружен дивљином и многи људи своје слободно време проводе „на земљи“. Ако нисте тип на отвореном, можете се уронити у културну сцену, која је под утицајем традиционалних инуитских заната (шивење, вајање и штампање). Углавном ћете се вероватно забављати на исти начин као и на југу: делити храну, приче и смејати се са својим пријатељима, породицом и колегама ‘’Икалумиутом’’ (људима који живе у Икалуиту). Наравно, Икалуит је све ово и још много тога.

Као главни град Нунавута, Икалуит, са око 7.000 становника, највећи је на Нунавут територији. Чак и у „ граду“, међутим, нема много да се иде од једног краја града до другог. Ако узмете такси, постоји само јединствена цена за све удаљености. Музеј, законодавна скупштина, центар за посетиоце и неколико хотела налазе се на пешачкој удаљености један од другог.

Следећег дана, после доручка, Илук је стигао на рецепцију хотела и позвао Данијела да сиђе. Био је спреман, као што је очекивао Илука. Ишли су до његове куће, поред пута за Апекс и улицу Сапути. Илукова кућа се налазила у улици Куллик. Код куће Илук је упознао Данијела са члановима своје породице: оца Такииока, мајку Кају, брата Нилака и сестру Суку.

Данијел је био одушевљен што је имао прилику да посети Икалуит, а посебно да упозна породицу свог пријатеља, која живи на северу Канаде, о чему већина Канађана може само да сања. Захвалио се на позиву и замолио Нилака и Суку, бар млађе генерације, да дођу на „југ” да му буду гости у Торонту. Уз кафу и разговор о породичним стварима и студијама, као и о канадском северу, Илукова мама Каја припремила је ручак. За Данијелово изненађење припремила је печено месо карибуа и лососа. Илуков отац Такииок редовно иде у лов и пецање. Његов брат Нилак је локални механичар, углавном одржава моторне санке и ловачко оружје. Његова сестра Сука имала је око осамнаест година и тек је недавно почела да ради у локалној радионици где производе инуитске сувенире.

У поподневним сатима Илук и Даниел су његовим моторним санкама изашли у разгледање околине града. Док је возио моторне санке, Илук је разговарао са Данијелом о њиховом граду. Он је напоменуо:

-Икалуит је занимљиво место за посету, чак и на кратко. Око 60% становништва Икалуита су Инуити. Најнижа температура икада забележена у Икалуиту била је -46° С. 21. децембра, најкраћег дана у години, Икалуит има само 4,2 сата дневног светла. Најдужег дана у години је 20. јуна, када Икалуит има 20,5 сунчаних сати.

24. децембра сунце не излази до 9:25 ујутро, а најранији залазак сунца је 17. децембра у 13:40. Икалуит има 20 километара пута. Већина није асвалтирана

Такође је Илук причао Данијелу и о њиховој историји:

- 1576. године британски истраживач Сер Мартин Фробисхер искрцао се на јужно Бафиново острво у потрази за Северозападним пролазом. Основао је насеље на месту које су Инуити дуго сматрали кампом и местом за пецање. 1. јануара 1987. године име града је званично промењено из "Фробисхер Беј" у "Икалуит". Северозападне територије су подељене на две, а територија Нунавута је основана 1. априла 1999. године. Моторне санке, а понекад и псеће саонице се користе за путовања у околна подручја.

За своју колекцију Данијел је узео симболе Нунавута, јер је волео да их чува за себе. Док је био у Икалуиту, Данијел је посетио музеј где је сазнао за многе друге чињенице о Нунавуту. На пример, заједницу опслужује једна К-12 школа, школа „Инуујак“. Пошто су једини аутсајдери у заједници државни радници, студентска популација је скоро у потпуности Инуити, а први језик који се говори је Инуктитут. Као и већина средњих школа у Нунавуту, Инуујак користи образовни наставни план и програм Алберте.

Икалуит има климу тундре, са дугим, веома хладним зимама и кратким, хладним летима. Позитивне температуре су само просечне од јуна до августа. Рекордна температура била је у јуну 18,5°С (18.5 степени Целзиуса), рекордна у фебруару -72° С (минус 72 степена Целзиуса).

Лета су прохладна, често око 8 степени Целзијуса. Ах да, 24-часовно сунце. Када сунце изађе 8. маја, оно поново не залази до прве недеље августа. Насупрот томе, тако ноћ траје до 5. новембра, три месеца. Не дозволите да вас то завара; није „мрачно“ три месеца, јер постоји стално променљива количина сумрака након заласка сунца. Рано у мрачној сезони сунце проводи много времена одмах испод хоризонта. Фоторепортерима је ова светлост овде магична.

Икалуит је задржао традицију држања радних тимова за сањкање паса. Неколико власника ставило се на располагање за једнодневне излете и кратке излете. Само се треба распитати где су и који када ради..

Северна светлост је величанствена, са спектралним бојама. Нема бољих места на свету за посматрање ауроре, али мало их је овако далеко на северу. Икалуит је близу северног магнетног пола и то га ставља близу северне ивице активности. Али прикази се повећавају сваке године како се магнетни пол помера 41 км годишње све даље и даље. У зимском периоду већину ноћи има активности, са неким спектакуларним приказима, под интензивно тамним небом. Наравно да је хладно, али звезде су овде ближе, светлије и делују крупније. Аурора и посматрање звезда су ипак чисто зимске активности, јер хеј, 24-часовно сунце, долази лето.

Трећег дана боравка у Икалуиту Данијел је одлучио да оде на вожњу санкама са псима. Дан је био сунчан и променљиво облачно, али без ветра, иако је температура била -27°С, а ветра -36°С, што је уобичајено за овај регион. Околне шуме са претежно жбуњем и четинарима биле су прекривене снегом, одавајући утисак лепе канадске зиме. Када је сео у санке, власник је већ имао замрзнуте обрве и бркове. Био је званичан у коментарима, у старту, али је у вожњи почео да прича, дајући информације углавном о псима. Рекао је:

-Наши пси су веома интелигентни, добро обучени и реагују на вербалне команде. Пси за санке у нашем крају служе за лични превоз и доставу поште. Користе се и за трке псећих санки. Када је споменуо трке са псећим санкама, Данијел га је питао за дужине удаљености на том такмичењу. Тада је возач одговорио:

-Наше такмичење понекад иде и до хиљаду миља. -Да ли је то могуће? упита га Данијел. -Да, јесте. И сам сам учествовао у некима. Трају неколико дана. Морамо добро да хранимо псе и да их одмарамо ноћу. Псима у саоницама треба пуно хране. Захтевају до 1700 калорија дневно, али када се тркају, посебно ескимски пси могу да унесу и до 10.000 калорија дневно. Данас људи све мање узгајају псе, јер их у транспорту замењују моторне санке. Дакле, у модерним временима пси за санке се користе само у тркама и за туристичке атракције. То је један од разлога зашто су вам ова путовања релативно скупа. Знам, превише је за вас да платите, али обрнуто, ми не зарађујемо много, тек за наше животе и очување здравља паса.

Данијел је имао срећан случај да га возе са дванаест срећних паса који поскакују са санкама. Када су завршили вожњу и руковали се, власник Јоконе му је пожелео срећан повратак.

Пре него што је напустио Икалуит, Данијел је отишао у Илукову кућу да их све поздрави и још једном им захвали на дивном ручку и гостопримству. Сви осим Суке су били код куће. Сука је у то време радила. Сви су седели накратко, попили чај, а онда се Данијел руковао са оцем Такијоком, братом Нилаком и он је пољубио маму Кају. Наставио је путовање у Алерт, на још даљи север.

Наставиће се ... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: