detalj slike: KRK Art dizajn

šesti deo možete pročitati OVDE

DETE PRVE LjUBAVI

ROMAN U NASTAVCIMA 7

Rat u Bosni

Dunja i Slobodan su radili, lepo živeli i podizali sina Borislava, sve dok se nije zaratilo. Tih godina kada će izbiti rat u Bosni Borislav je već imao oko 16 godina i bio pri završetku srednje elektro-tehničke škole. Bio je odličan učenik i veoma poslušan dečak. Imao je svoje drugare sa kojima se bavio sportom. Rado su svi igrali košarku, koja je postajala sve popularnija, iako su takođe igrali i fudbal, a ponekad su trenirali tenis. Bio je visok oko 180 sm, plavo-zelene oči, tamne kose i veoma lepog lica. Njegove školske drugarice su ga već počele zagledati, a i on se okretao za njima i smišljao koja mu se više dopada. Kako su mu roditelji bili medicinske struke znali su ga savetovati čega da se čuva i on je to poštovao.

Kada je došlo do zaoštravanja situacije u Jugoslaviji očekivalo se da u Bosni može doći do izbijanja rata, obzirom na mešanost naroda. Srpsko stanovništvo je bilo zabrinuto kada se počelo pričati da u Bosnu dolaze Mudžahedini. Običan svet se još uvek nadao da će biti dovoljno pameti kod političara da ne dozvole izbijanje rata, ali nedovoljno se znalo o onome što se pripremalo spolja.

A kad je rat počeo u Bosni, najgore je bilo u Sarajevu. Slobodan je požurio da izvuče svoje roditelje iz Sarajeva i uspeo je izvući njih i sestru, dok su mu brata odmah angažovali u vojsku. Preko veza i potplaćivanja odveo ih je u Beograd i smestio kod Dunjine tetke u Zemun, odakle su zatražili vize za njih za iselenje u Kanadu, gde su mnogi počeli da beže. U Zemunu su se zadržali dok im vize nisu odobrene, a čim su ih dobili spakovali su se i otputovali.

Ubrzo su im se roditelji javili da su smešteni u Kalgari i da su dobili dvosoban stan i socijalnu novčanu pomoć u trajanju od godine dana. Za to vreme trebalo je da se snalaze za bilo kakvo zaposlenje i bilo im je plaćeno učenje engleskog jezika. Sve troje su odmah krenuli na kurs za jezik, a kćerka Jelena je bila najbolja, kao najmlađa, i imala je dosta dobre šanse da ubrzo dobije zaposlenje kao prodavačica u butiku ženske odeće. Kako su Jugosloveni po prirodi radan narod, roditelji su se prijavili da hoće da čiste prostorije aerodroma, što im je dato nakon tri meseca boravka. Tada su već upoznali glavne ulice u gradu, prodavnice, autobuske linije za odlazak na posao i nazad i slično. Domaćini koji su se brinuli o izbeglicama pokazali su im i gde se nalazi dom za okupljanje izbeglica, pa su tamo sreli čak i neke ljude iz Sarajeva. Bilo ih je iz više mesta iz Bosne, pa su svi jedni drugima međusobno pričali o svojim jadima. Za sina Marka nisu imali nikakvih informacija. Znali su samo da je regrutovan u srpsku vojsku i da je prvih dana otišao na Pale. Stupili su u kontakt sa Slobodanom i sa njim su održavali redovnu prepisku. Najviše su se raspitivali za unuka Borislava.

A onda je došlo najgore. Muslimanske i hrvatske trupe, potpomognute strancima, izvršile su žestoki pritisak na srpsko stanovništvo i primorali ga na potpuno napuštanje svojih krajeva. Počelo je masovno iseljavanje Srba, iz Pounja. Kretanja su usmerena ka Prijedoru i dalje ka Banjaluci. U zbjegovima su se najviše nalazili starci i nejač. Čuo se plač i zapomaganja. U kolonama su bila zaprežna vozila, traktori, kamioni, poneki autobus, a bilo je dosta i pešaka. Oni vlasnici koji su imali svoje kamione koristili su ih za prevoz sirotinje, kojima su to skupo naplaćivali. Inflacija je rasla, a za cene se nije ni pitalo, bilo je važno spašavanje živih glava. Šta je ko stigao to je poneo sa sobom, neko je nosio pokrivače, neko odeću, a svi su poneli koliko – toliko hrane, što je inače veoma brzo nestajalo. Usput, gde je koga noć stigla tu je i prenoćio, neko pod drvećem, neko u napuštenim štalama i pojatama, kako se ko snašao. Sreća je još jedino bila u tome, što tih prvih dana nije bilo suviše hladno i nisu padale kiše.

Slobodan i Dunja, sa sinom Borislavom i njenom majkom Brankom, krenuli su kuda i većina ostalog sveta, jer drugačijeg izbora nisu ni imali. Njima dvoma, kao medicinskim radnicima, rečeno je da se prijave zdravstvenim ustanovama, gde bi koliko – toliko mogli biti od koristi iznemoglima i bolesnima. Slobodan je imao svoj auto i krenuli su njime, računajući da će ga voziti bar dokle budu imali goriva, a posle toga što god da se desi. Tako su ipk nešto brže stigli do Prijedora, iako se išlo sporo, teško je bilo obilaziti krcate kolone. Te prve večeri oni su se i smestili u lokalnoj ambulanti, gde su njih dvoje već inače bili poznati, pa su tu i prenoćili. Tu će se njih dvoje zadržati nekoliko dana, zbrinjavajući izbeglice, dok je Dunjinoj mami Branki počelo bivati sve gore. Ona je, već bila žena u godinama, lekova joj je ponestajalo i nisu se imali čemu dobrom nadati. Razmišljala je samo da progura od dana do dana. Najviše je brinula o unuku, za njega je brinula da on treba da živi. Borislav je bio mlad, zdrav i veoma pokretan, ali on kao mladić nije shvatao još o kakvim se strahotama i patnjama radi. Nije se nikome opirao, pretežno je ćutao, a shvatao je te prve dane više kao izlet.

U Prijedoru su se pretežno zadržali Srbi, kao većina, iako su zločine jedni prema drugima činili obostrano i muslimani i Srbi. Razlika je samo bila u tome što su zapadne zemlje zločine muslimana prikrivali, ili u najvećem broju slučajeva prikazivali kao srpske. Logori u okolini grada bili su mučilišta kakav svet do tada nije video. Muslimani su svakog Srbina ubijali čim su ga zarobili, a nisu štedeli ni decu ni stare, dok su žene najčešće silovali, pa posle toga ih ubijali.

Vlasti iz Sarajeva su tražile od Zapada vojnu intervenciju, mada su oni počinjali sa humanitarnom pomoći. U Bosni su učestovali UNPROFOR, NATO, EU, UN i SAD. Kako kaže Vojislav Šešelj ''Englezi nam nikada nisu bili prijatelji, oni su nas bombardovali''. Za Rimsku Kuriju on kaže ''da su oni žedni srpske krvi'', a za Vatikan da je prema Srbima genocidan. Presudni je bio Papa Jovan II u zločinima izvršenim prema Srbima. Šešelj dalje pita: ''Ako je vaš problem nasilje, zašto niste osudili bosanske muslimane i Alkaidu, koji su bili protiv Srba. Da li su oni počinili dobra ubistva, i jesu li oni anđeli''?

Radeći u prijedorskoj ambulanti Slobodan i Dunja nisu gledali koje nacionalnosti je bio bilo koji pacijent koji im je došao ranjen. Previjali su ih jednako bilo da su bili Srbi ili muslimani, a Dunja je pomagala ženama s' čim i koliko je mogla. Bilo je među tim ženama i muslimanki koje su tvrdile da su ih silovali Srbi. Išlo je to sve tako dok jednoga dana ne upadoše dvojica naoružanih muslimana kod Dunje u ordinaciju, i videći je kako je lepa i zgodna, bez ikakvog uvoda zgrabiše je, baciše na krevet i počeše je skidati. Ona se opirala i vrištala, a kad je to čuo Slobodan u drugom delu zgrade i poznavši Dunjin glas, dotrčao je. Imao je pri sebi pištolj i kako je video već jednog razbojnika na Dunji on ga je ubio dok je još ležao na njoj. Onaj drugi, koji joj je pridržavao ruke, počeo je da beži ali je Slobodan pucao i na njega. Njega je samo ranio, ali ga je pustio da pobegne dok je još krvario. Dunja se zatim podigla, na brzinu se oprala i rekla Slobodanu: ''Idemo odavde''!

Kada je Dunjina majka saznala šta joj se desilo još više se razbolela, a sin Borislav je rekao: ''Ja odlazim u srpsku vojsku''. I iako su ga i roditelji i baka molili da ne ide, on se ipak spakovao i otišao da se prijavi komandi. Bio je još maloletan i nije imao vojnu obavezu, ali su ga oni ipak primili. Slobodan i Dunja su se sutradan pokupili i krenuli prema Banjaluci, vozeći bolesnu Branku. Svi su bili utučeni i ćutljivi. Vozili su u neizvesno.

Kad su stigli u Banjaluku prijavili su se lokalnoj policiji, a oni su ih smestili u prostorije škole gde je već bilo dosta izbeglica. Za Slobodana su se ubrzo pobrinuli da on može da radi, kao lekar, dok je Dunja ostala sa majkom. Dunja se osećala grozno, sin joj je još maloletan otišao u vojsku, majka svakoga dana sve slabijeg zdravlja, a Slobodana su odmah zaposlili. Trudila se da brine o svima mada joj je bilo dosta i same sebe. Nabavljala je hrane što je gde uspevala, a za Slobodana nikada nije znala kada će doći. Za sina više nije znala ni gde se nalazi, ni kako mu je. Ponekad bi popričala sa nekom od žena, koje su bile u sličnim, neke u još gorim situacijama.

Nakon desetak dana, kada su mislili da su se već prilagodili situaciji, Slobodana su poslali na teren, na ratište, gde je bio potrebniji kao lekar. Dunja je tek tada zapala u teškoće, majka joj je počela da se gubi. Smestilaje u bolnicu, gde nije imala neke značajnije pomoći, ali ipak u školskoj učionici ona joj nije mogla biti od koristi. Već sutradan pozvaše je da hitno dođe u bolnicu, i tek što je ušla i zatekla živu majku, videla je da joj je došao kraj. Umrla je već naredne noći. Slobodan otsutan, nije znala ni gde je, sin takođe, morala je sama da preduzima što se moglo u datoj situaciji. Branku su sahranili po bolničkom protokolu, kao što su to svakodnevno radili sa mnogim drugima. Dunja se osećala izbezumljeno, nije znala šta da uradi sama od sebe. Ostala je potpuno sama, plakala je, ništa nije mogla da jede, počela je naglo da slabi. One žene sa kojima se već znala tešile su je, tek toliko da se ne oseća potpuno napuštenom.

Kada je Slobodan uspeo jedno veče da navrati, tek tada je saznao za Brankinu smrt, ali Dunju nije mogao povesti sa sobom na front. Na frontu su ratovali samo muškarci, pa Dunja sa njima ne bi imala šta da radi izuzev samo da ranjene previja. Tako je za izvesno vreme još ostala u Banjaluci i prijavila se da radi u bolničkoj ambulanti. Tako joj je vreme lakše prolazilo radeći.

Prolazilo im je tako vreme, svi međusobno razdvojeni, Slobodan na frontu, Dunja u bolnici, a sin im ko zna gde, na frontu. Nisu imali ni načina da se čuju, a naročitoih je obadvoje brinulo gde im je, i kako im je, sin?Dunja najviše u tuzi, izgubila je majku. Koliko puta je samo pomislila ''O Bože, šta nam donese ovaj rat, kome je to trebalo''? Ti glupi političari dozvoliše da nam stranci ''kroje kapu''. ''Zavadiše narode koji su do juče živeli u slozi i razumevanju''. I, tako idući na posao i vraćajući se, obuzimju je teške misli kojih ne može da se oslobodi. A onda kad' je došla zima situacija se još daleko pogorša. Zahladilo, oskudica u ogrevu svagde, pa pored ranjenih i izmučenih sve više i promrzlih. Ne nazire se kraj patnjama, kako dani i meseci odmiču sve je više unesrećenih i sve više naroda strada. Sa fronta svakodnevno pristižu užasne vesti o sve većim gubicima na obe strane – Ludilo, pa to ti je.

Slobodanova ambulanta nalazila se izvesno vreme u blizini mesta Sniježnica, mada su se i oni po potrebi premeštali. Satelitski snimci terena koji su Amerikanci sačinili pogrešno su označeni da se na tom terenu nalazi vojna baza sa topovima i tenkovima, raspoređenim oko zgrade. Oni su je bombardovali, kojom prilikom je poginulo sedam osoba i ranjeno još pet. Među poginulima bio je i doktor Slobodan, sa svojim pomoćnim osobljem, uključujući i dva ranjenika koji su bili na previjanju, a ranjeni su se uglavnom nalazili u pomoćnim prostorijama ili napolju. Kada je data vest saopštena u Banjaluci, i Dunja obaveštena o smrti njenoga muža ona se onesvestila. Kako se u tom času nalazila u bolnici, bila je sa osobljem koje joj je pružilo prvu pomoć, mada je jednako bila van sebe. Toga dana nisu joj dali da se vraća u školu u kojoj su se nalazile izbeglice. Zadržali su je u bolnici i pazili je kao svoju koleginicu.

Manje od mesec dana pre smrti muža izgubila je majku, a pre toga sin joj je svojevoljno otišao u srpsku vojsku. Poslednja informacija koju je imala o njegovom boravku bilo je mesto Potkozarje, mada joj to ništa nije značilo. Telefonom se nisu mogli čuti, jer pošta nije radila. Samo je ponekad neko od vojnih službenika odlazio u njihove jedinice, pa su se lične informacije slale tim putem. Dunja je tužnu vest sinu o očevoj smrti dostavila vojnoj upravi, očekujući da će u dogledno vreme biti uručena. To takođe nije značilo i da će ga iz jedinice pustiti da dođe i da obiđe majku. Ona se tome samo nadala.

Proći će oko nedelju dana kada se Borislav, ne najavljen, pojavioa pred majkom u bolnici gde je ona tih dana ponovo počela da radi. Obostrani zagrljaj bio je toliko dug da su prisutni mislili da se neće ni rastaviti. Obadvoje su plakali i suze su im tekle niz obraze. Seli su neko vreme u jednu osamljenu prostoriju da bi se ispričali i dogovorili šta im valja činiti. Dunja je sinu predložila da on gleda što pre da se ''dokopa'' Srbije i da ode u Zemun kod njene tetke Ivane. Rekla mu je na rastanku:

-Ti zamoli tvoje starešine da te puste, a i ja ću gledati da dođem tamo, pa da se rešimo ovoga zla, bar Ti i ja.

Pred rastanak sa sinom Dunja ga je opet čvrsto grlila i ne ispuštajući ga iz zagrljaja plakala i šaptala mu:

-Čuvaj se, nemoj se praviti hrabar i ići u prve redove. Nećeš za to dobiti nikakvo priznanje. Važnije ti je sačuvati glavu. Sada imam još samo tebe i važniji si mi od moga života. Idi i neka ti je srećan put. Ako Bog da vidimo se u Zemunu.

Pre rastanka još ga je majka odvela da vidi gde mu je očev grob. Nije bila sigurna da li će ikada više uspeti da ga obiđe, ali neka zna. Dunja je nakon rastanka sa Borislavom krenula u potragu za prevozom prema Beogradu. Nije imala nikakva saznanja o tome, ali pošla je da se raspituje.

Nakon dva dana raspitivanja saznala je da neki ljudi krijući prevoze i to samo od jednog mesta do drugog, pa odatle ih pruzimaju drugi. Svako naplaćuje za sebe i unapred se nemože saznati koliko ukupno putovanje može koštati. Svako naplaćuje svoju nadnicu za strah.

Najčešće su vozili petkom i prazničnim danima. Petak je muslimanski svetac pa se razmišlja da će oni manje biti zainteresovani za ratovanje. Tako je i Dunja krenula u petak iz Banja Luke. Vozio ih je jedan stariji čovek nakom svojom starudijom od kombija i to samo do Doboja. Kombi je grmeo i moglo se očekivati svakoga časa da će stati. Motor mu je jako dimio, valjda je radio na naftu. U kombiju su bile još četiri osobe, dve žene i dva muškarca. Usput su zaustavljani dva puta i kontrolisani, ali oni koji su ih pregledali više su se interesovali šta voze. Putnici su pretežno ćutali i niko nikome nije govorio gde ide, niti kako se ko zove. Tako su se rastali u Doboju a da nisu ni znali sa kime je ko putovao. Dunja je otišla kod drugog prevoznika koji je čekao tu u blizini gde je prvi pristigao. Oni su radili u međusobnom dogovoru. Za naplatu su primali i dinare, a prvo su tražili marke ili dolare. Od Doboja Dunja je uspela da se preveze istoga dana do Brčkog, a uveče kada je već pao mrak pronašla je prevoznika do Bijeljine. U Bijeljini je morala prenoćiti, a nije imala ni kod koga, pa je ostatak noći provela u autobuskoj stanici. Tuda su se muvali kojekakvi tipovi cele noći, pa je bila oprezna, nije smela ni oka da sklopi.

Drugoga dana jedan seljak je svojim traktorom prebacio do Rače i nije joj ništa naplatio, kada je čuo njenu priču. Seljak je inače imao zemlju u blizini Rače pa je tamo išao svojim poslom. Most na reci Savi bio je porušen, pa taj seljak upozori Dunju:

-Preko rekeprevozi jedan mlađi čovek, tvojih godina, tražiće ti da platiš, pa se snađi kako umeš. Srećan ti put, reče joj na rastanku. Dunja nije shvatila seljakovo upozorenje, pa kad je došla do reke i videla poveći čamas sa kabinom, priđe i upita vlasnika:

-Ja bih da pređem na srpsku stranu, pošto prevozite?-Cena je 500 maraka, ili ako nemate može za dobar seks! Dunja osta zbunjena, razmisli, pa odgovori: -500 maraka nemam. Ima li neki drugi način bez seksa?-Ima, možete plivati, to vas neće koštati ništa. Opet Dunja razmišlja, razmišlja malo duže, pa će: -Ako nema drugog izbora onda moram pristati na seks, samo molim kondom.-OK, onda izvolite u kabinu. I prilazi joj on počinje da je raskopčava, na čega će Dunja: -Ako već moram sama ću se skinuti, nebih da mi pokidate veš, jer nemam mogućnosti drugi da kupim. I ona se skinu lagano i leže na kauč. Pritom se i on skide, i leže na nju. Kad obaviše što je bilo po dogovoru, on ustade, obrisa se, njoj dade peškir da se i ona obriše i oboje se obukoše. Sve to bi gotovo za desetak minuta, on zadovoljan i veseo, a ona tužna, ali svesna da je to morala uraditi. On je preveze na drugu stranu reke i reče na rastanku: -Nikad nisam imao lepšu ženu, divna si, želim ti sreću. I dodade: -Na sremskoj strani ćeš naći seljake pa zamoli njih da te prevezu dokle trebaš. Dunja se okrete i samo mu mahnu rukom.

Kada se našla sama sa druge strane reke videla je čoveka i ženu na njivi, pa im se uputi da ih pita za prevoz. Oni joj obećaše da će je prevesti do svoje kuće u selo, a za dalje moraće sama da se snalazi. Čekala ih je neko vreme dok su oni završili započeti posao, a zatim su je seli sa sobom u zaprežna kola sa konjima. Kada su stigli kući bilo se već smrklo, pa će domaćin:

-Znate šta, ja bih vama predložio da vi ostanete da spavate kod nas večeras, jer nemate vi nikakvog prevoza u ovo doba. Sutra ćete se već nekako snaći. I Dunja pristade. Zamolila ih je samo ako može da se okupa, što nije bio problem. Večerali su zajedno, Dunja im je ispričala svoju tragediju, mada nije rekla sve detalje, rekla im je ime i odakle je, gde je radila, šta je po struci i za muža da je nedavno poginuo. Za sina im nije htela ništa spominjati. Još su pričali o ratu, ali su svi legli relativno rano.

Ujutro, bila je nedelja, čovek i žena su morali ponovo ići na njivu, a Dunja je otišla u selo da traži prevoz u pravcu Sremske Mitrovice. Seljaci koji su se tu zatekli pomogli su joj da nađe čoveka koji je išao kamionom po robu za prodavnicu i on ju je uzeo da je poveze. Dok je sedela u kabini pored njega, on je malo, malo, pa joj stavi desnu ruku na butine. Dunji je bilo neprijatno, izmicala se i ćutala, ali izdržala je do Sremske Mitrovice, gde su stigli negde oko podne. Bojala se da će je i ovaj silovati, ali na sreću nije.

Od Mitrovice je našla autobus, koji je vozio za Beograd, a ona je izašla u Zemunu. Stigla je predveče i uputila se, po sećanju, do tetkine zgrade. Na vratima se pojavila Milkica, tetkina kćerka, sa kojom se Dunja družila dok je studirala u Beogradu.

-Gde je tetka Ivana? Upita Dunja, odmah nakon što su se njih dve zagrlile i poljubile. –Mama Ivana je umrla još na početku rata. Odgovori joj Milkica. Dunja zastade, izjavi Milkici saučešće, a onda je Milkica ponudi da uđe u dnevnu sobu i da sednu. Čim su sele otpočele su priče o Dunji i njenoj porodici, a Milkica je obavesti da je i ona udata, da ima sina i kćerku i da joj je muž policajac, da radi svaki dan dugo i nikad se ne zna kada će stići kući.

Kad je Milkičin muž Dragan stigao, Milkica mu prestavi Dunju i ispriča ukratko šta joj se sve zbilo i da je došla kod njih da se pokuša snaći u Zemunu ili Beogradu, da bi uspela spasiti sina, koji takođe treba uskoro da im stigne. Dogovorili su se da Dunja ostane kod njih dok joj ne obezbede stalni smeštaj, a kad Borislav stigne i za njega će se Dragan pobrinuti.

Banja Luka - Grad na Vrbasu

PODELITE OVAJ TEKST NA: