детаљ слике: КРК Арт дизајн

шести део можете прочитати ОВДЕ

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА 7

Рат у Босни

Дуња и Слободан су радили, лепо живели и подизали сина Борислава, све док се није заратило. Тих година када ће избити рат у Босни Борислав је већ имао око 16 година и био при завршетку средње електро-техничке школе. Био је одличан ученик и веома послушан дечак. Имао је своје другаре са којима се бавио спортом. Радо су сви играли кошарку, која је постајала све популарнија, иако су такође играли и фудбал, а понекад су тренирали тенис. Био је висок око 180 см, плаво-зелене очи, тамне косе и веома лепог лица. Његове школске другарице су га већ почеле загледати, а и он се окретао за њима и смишљао која му се више допада. Како су му родитељи били медицинске струке знали су га саветовати чега да се чува и он је то поштовао.

Када је дошло до заоштравања ситуације у Југославији очекивало се да у Босни може доћи до избијања рата, обзиром на мешаност народа. Српско становништво је било забринуто када се почело причати да у Босну долазе Муџахедини. Обичан свет се још увек надао да ће бити довољно памети код политичара да не дозволе избијање рата, али недовољно се знало о ономе што се припремало споља.

А кад је рат почео у Босни, најгоре је било у Сарајеву. Слободан је пожурио да извуче своје родитеље из Сарајева и успео је извући њих и сестру, док су му брата одмах ангажовали у војску. Преко веза и потплаћивања одвео их је у Београд и сместио код Дуњине тетке у Земун, одакле су затражили визе за њих за иселење у Канаду, где су многи почели да беже. У Земуну су се задржали док им визе нису одобрене, а чим су их добили спаковали су се и отпутовали.

Убрзо су им се родитељи јавили да су смештени у Калгари и да су добили двособан стан и социјалну новчану помоћ у трајању од године дана. За то време требало је да се сналазе за било какво запослење и било им је плаћено учење енглеског језика. Све троје су одмах кренули на курс за језик, а кћерка Јелена је била најбоља, као најмлађа, и имала је доста добре шансе да убрзо добије запослење као продавачица у бутику женске одеће. Како су Југословени по природи радан народ, родитељи су се пријавили да хоће да чисте просторије аеродрома, што им је дато након три месеца боравка. Тада су већ упознали главне улице у граду, продавнице, аутобуске линије за одлазак на посао и назад и слично. Домаћини који су се бринули о избеглицама показали су им и где се налази дом за окупљање избеглица, па су тамо срели чак и неке људе из Сарајева. Било их је из више места из Босне, па су сви једни другима међусобно причали о својим јадима. За сина Марка нису имали никаквих информација. Знали су само да је регрутован у српску војску и да је првих дана отишао на Пале. Ступили су у контакт са Слободаном и са њим су одржавали редовну преписку. Највише су се распитивали за унука Борислава.

А онда је дошло најгоре. Муслиманске и хрватске трупе, потпомогнуте странцима, извршиле су жестоки притисак на српско становништво и приморали га на потпуно напуштање својих крајева. Почело је масовно исељавање Срба, из Поуња. Кретања су усмерена ка Приједору и даље ка Бањалуци. У збјеговима су се највише налазили старци и нејач. Чуо се плач и запомагања. У колонама су била запрежна возила, трактори, камиони, понеки аутобус, а било је доста и пешака. Они власници који су имали своје камионе користили су их за превоз сиротиње, којима су то скупо наплаћивали. Инфлација је расла, а за цене се није ни питало, било је важно спашавање живих глава. Шта је ко стигао то је понео са собом, неко је носио покриваче, неко одећу, а сви су понели колико – толико хране, што је иначе веома брзо нестајало. Успут, где је кога ноћ стигла ту је и преноћио, неко под дрвећем, неко у напуштеним шталама и појатама, како се ко снашао. Срећа је још једино била у томе, што тих првих дана није било сувише хладно и нису падале кише.

Слободан и Дуња, са сином Бориславом и њеном мајком Бранком, кренули су куда и већина осталог света, јер другачијег избора нису ни имали. Њима двома, као медицинским радницима, речено је да се пријаве здравственим установама, где би колико – толико могли бити од користи изнемоглима и болеснима. Слободан је имао свој ауто и кренули су њиме, рачунајући да ће га возити бар докле буду имали горива, а после тога што год да се деси. Тако су ипк нешто брже стигли до Приједора, иако се ишло споро, тешко је било обилазити крцате колоне. Те прве вечери они су се и сместили у локалној амбуланти, где су њих двоје већ иначе били познати, па су ту и преноћили. Ту ће се њих двоје задржати неколико дана, збрињавајући избеглице, док је Дуњиној мами Бранки почело бивати све горе. Она је, већ била жена у годинама, лекова јој је понестајало и нису се имали чему добром надати. Размишљала је само да прогура од дана до дана. Највише је бринула о унуку, за њега је бринула да он треба да живи. Борислав је био млад, здрав и веома покретан, али он као младић није схватао још о каквим се страхотама и патњама ради. Није се никоме опирао, претежно је ћутао, а схватао је те прве дане више као излет.

У Приједору су се претежно задржали Срби, као већина, иако су злочине једни према другима чинили обострано и муслимани и Срби. Разлика је само била у томе што су западне земље злочине муслимана прикривали, или у највећем броју случајева приказивали као српске. Логори у околини града били су мучилишта какав свет до тада није видео. Муслимани су сваког Србина убијали чим су га заробили, а нису штедели ни децу ни старе, док су жене најчешће силовали, па после тога их убијали.

Власти из Сарајева су тражиле од Запада војну интервенцију, мада су они почињали са хуманитарном помоћи. У Босни су учестовали UNPROFOR, NATO, EU, UN и SAD. Како каже Војислав Шешељ ''Енглези нам никада нису били пријатељи, они су нас бомбардовали''. За Римску Курију он каже ''да су они жедни српске крви'', а за Ватикан да је према Србима геноцидан. Пресудни је био Папа Јован II у злочинима извршеним према Србима. Шешељ даље пита: ''Ако је ваш проблем насиље, зашто нисте осудили босанске муслимане и Алкаиду, који су били против Срба. Да ли су они починили добра убиства, и јесу ли они анђели''?

Радећи у приједорској амбуланти Слободан и Дуња нису гледали које националности је био било који пацијент који им је дошао рањен. Превијали су их једнако било да су били Срби или муслимани, а Дуња је помагала женама с' чим и колико је могла. Било је међу тим женама и муслиманки које су тврдиле да су их силовали Срби. Ишло је то све тако док једнога дана не упадоше двојица наоружаних муслимана код Дуње у ординацију, и видећи је како је лепа и згодна, без икаквог увода зграбише је, бацише на кревет и почеше је скидати. Она се опирала и вриштала, а кад је то чуо Слободан у другом делу зграде и познавши Дуњин глас, дотрчао је. Имао је при себи пиштољ и како је видео већ једног разбојника на Дуњи он га је убио док је још лежао на њој. Онај други, који јој је придржавао руке, почео је да бежи али је Слободан пуцао и на њега. Њега је само ранио, али га је пустио да побегне док је још крварио. Дуња се затим подигла, на брзину се опрала и рекла Слободану: ''Идемо одавде''!

Када је Дуњина мајка сазнала шта јој се десило још више се разболела, а син Борислав је рекао: ''Ја одлазим у српску војску''. И иако су га и родитељи и бака молили да не иде, он се ипак спаковао и отишао да се пријави команди. Био је још малолетан и није имао војну обавезу, али су га они ипак примили. Слободан и Дуња су се сутрадан покупили и кренули према Бањалуци, возећи болесну Бранку. Сви су били утучени и ћутљиви. Возили су у неизвесно.

Кад су стигли у Бањалуку пријавили су се локалној полицији, а они су их сместили у просторије школе где је већ било доста избеглица. За Слободана су се убрзо побринули да он може да ради, као лекар, док је Дуња остала са мајком. Дуња се осећала грозно, син јој је још малолетан отишао у војску, мајка свакога дана све слабијег здравља, а Слободана су одмах запослили. Трудила се да брине о свима мада јој је било доста и саме себе. Набављала је хране што је где успевала, а за Слободана никада није знала када ће доћи. За сина више није знала ни где се налази, ни како му је. Понекад би попричала са неком од жена, које су биле у сличним, неке у још горим ситуацијама.

Након десетак дана, када су мислили да су се већ прилагодили ситуацији, Слободана су послали на терен, на ратиште, где је био потребнији као лекар. Дуња је тек тада запала у тешкоће, мајка јој је почела да се губи. Сместилаје у болницу, где није имала неке значајније помоћи, али ипак у школској учионици она јој није могла бити од користи. Већ сутрадан позваше је да хитно дође у болницу, и тек што је ушла и затекла живу мајку, видела је да јој је дошао крај. Умрла је већ наредне ноћи. Слободан отсутан, није знала ни где је, син такође, морала је сама да предузима што се могло у датој ситуацији. Бранку су сахранили по болничком протоколу, као што су то свакодневно радили са многим другима. Дуња се осећала избезумљено, није знала шта да уради сама од себе. Остала је потпуно сама, плакала је, ништа није могла да једе, почела је нагло да слаби. Оне жене са којима се већ знала тешиле су је, тек толико да се не осећа потпуно напуштеном.

Када је Слободан успео једно вече да наврати, тек тада је сазнао за Бранкину смрт, али Дуњу није могао повести са собом на фронт. На фронту су ратовали само мушкарци, па Дуња са њима не би имала шта да ради изузев само да рањене превија. Тако је за извесно време још остала у Бањалуци и пријавила се да ради у болничкој амбуланти. Тако јој је време лакше пролазило радећи.

Пролазило им је тако време, сви међусобно раздвојени, Слободан на фронту, Дуња у болници, а син им ко зна где, на фронту. Нису имали ни начина да се чују, а нарочитоих је обадвоје бринуло где им је, и како им је, син?Дуња највише у тузи, изгубила је мајку. Колико пута је само помислила ''О Боже, шта нам донесе овај рат, коме је то требало''? Ти глупи политичари дозволише да нам странци ''кроје капу''. ''Завадише народе који су до јуче живели у слози и разумевању''. И, тако идући на посао и враћајући се, обузимју је тешке мисли којих не може да се ослободи. А онда кад' је дошла зима ситуација се још далеко погорша. Захладило, оскудица у огреву свагде, па поред рањених и измучених све више и промрзлих. Не назире се крај патњама, како дани и месеци одмичу све је више унесрећених и све више народа страда. Са фронта свакодневно пристижу ужасне вести о све већим губицима на обе стране – Лудило, па то ти је.

Слободанова амбуланта налазила се извесно време у близини места Снијежница, мада су се и они по потреби премештали. Сателитски снимци терена који су Американци сачинили погрешно су означени да се на том терену налази војна база са топовима и тенковима, распоређеним око зграде. Они су је бомбардовали, којом приликом је погинуло седам особа и рањено још пет. Међу погинулима био је и доктор Слободан, са својим помоћним особљем, укључујући и два рањеника који су били на превијању, а рањени су се углавном налазили у помоћним просторијама или напољу. Када је дата вест саопштена у Бањалуци, и Дуња обавештена о смрти њенога мужа она се онесвестила. Како се у том часу налазила у болници, била је са особљем које јој је пружило прву помоћ, мада је једнако била ван себе. Тога дана нису јој дали да се враћа у школу у којој су се налазиле избеглице. Задржали су је у болници и пазили је као своју колегиницу.

Мање од месец дана пре смрти мужа изгубила је мајку, а пре тога син јој је својевољно отишао у српску војску. Последња информација коју је имала о његовом боравку било је место Поткозарје, мада јој то ништа није значило. Телефоном се нису могли чути, јер пошта није радила. Само је понекад неко од војних службеника одлазио у њихове јединице, па су се личне информације слале тим путем. Дуња је тужну вест сину о очевој смрти доставила војној управи, очекујући да ће у догледно време бити уручена. То такође није значило и да ће га из јединице пустити да дође и да обиђе мајку. Она се томе само надала.

Проћи ће око недељу дана када се Борислав, не најављен, појавиоа пред мајком у болници где је она тих дана поново почела да ради. Обострани загрљај био је толико дуг да су присутни мислили да се неће ни раставити. Обадвоје су плакали и сузе су им текле низ образе. Сели су неко време у једну осамљену просторију да би се испричали и договорили шта им ваља чинити. Дуња је сину предложила да он гледа што пре да се ''докопа'' Србије и да оде у Земун код њене тетке Иване. Рекла му је на растанку:

-Ти замоли твоје старешине да те пусте, а и ја ћу гледати да дођем тамо, па да се решимо овога зла, бар Ти и ја.

Пред растанак са сином Дуња га је опет чврсто грлила и не испуштајући га из загрљаја плакала и шаптала му:

-Чувај се, немој се правити храбар и ићи у прве редове. Нећеш за то добити никакво признање. Важније ти је сачувати главу. Сада имам још само тебе и важнији си ми од мога живота. Иди и нека ти је срећан пут. Ако Бог да видимо се у Земуну.

Пре растанка још га је мајка одвела да види где му је очев гроб. Није била сигурна да ли ће икада више успети да га обиђе, али нека зна. Дуња је након растанка са Бориславом кренула у потрагу за превозом према Београду. Није имала никаква сазнања о томе, али пошла је да се распитује.

Након два дана распитивања сазнала је да неки људи кријући превозе и то само од једног места до другог, па одатле их прузимају други. Свако наплаћује за себе и унапред се неможе сазнати колико укупно путовање може коштати. Свако наплаћује своју надницу за страх.

Најчешће су возили петком и празничним данима. Петак је муслимански светац па се размишља да ће они мање бити заинтересовани за ратовање. Тако је и Дуња кренула у петак из Бања Луке. Возио их је један старији човек наком својом старудијом од комбија и то само до Добоја. Комби је грмео и могло се очекивати свакога часа да ће стати. Мотор му је јако димио, ваљда је радио на нафту. У комбију су биле још четири особе, две жене и два мушкарца. Успут су заустављани два пута и контролисани, али они који су их прегледали више су се интересовали шта возе. Путници су претежно ћутали и нико никоме није говорио где иде, нити како се ко зове. Тако су се растали у Добоју а да нису ни знали са киме је ко путовао. Дуња је отишла код другог превозника који је чекао ту у близини где је први пристигао. Они су радили у међусобном договору. За наплату су примали и динаре, а прво су тражили марке или доларе. Од Добоја Дуња је успела да се превезе истога дана до Брчког, а увече када је већ пао мрак пронашла је превозника до Бијељине. У Бијељини је морала преноћити, а није имала ни код кога, па је остатак ноћи провела у аутобуској станици. Туда су се мували којекакви типови целе ноћи, па је била опрезна, није смела ни ока да склопи.

Другога дана један сељак је својим трактором пребацио до Раче и није јој ништа наплатио, када је чуо њену причу. Сељак је иначе имао земљу у близини Раче па је тамо ишао својим послом. Мост на реци Сави био је порушен, па тај сељак упозори Дуњу:

-Преко рекепревози један млађи човек, твојих година, тражиће ти да платиш, па се снађи како умеш. Срећан ти пут, рече јој на растанку. Дуња није схватила сељаково упозорење, па кад је дошла до реке и видела повећи чамас са кабином, приђе и упита власника:

-Ја бих да пређем на српску страну, пошто превозите?-Цена је 500 марака, или ако немате може за добар секс! Дуња оста збуњена, размисли, па одговори: -500 марака немам. Има ли неки други начин без секса?-Има, можете пливати, то вас неће коштати ништа. Опет Дуња размишља, размишља мало дуже, па ће: -Ако нема другог избора онда морам пристати на секс, само молим кондом.-ОК, онда изволите у кабину. И прилази јој он почиње да је раскопчава, на чега ће Дуња: -Ако већ морам сама ћу се скинути, небих да ми покидате веш, јер немам могућности други да купим. И она се скину лагано и леже на кауч. Притом се и он скиде, и леже на њу. Кад обавише што је било по договору, он устаде, обриса се, њој даде пешкир да се и она обрише и обоје се обукоше. Све то би готово за десетак минута, он задовољан и весео, а она тужна, али свесна да је то морала урадити. Он је превезе на другу страну реке и рече на растанку: -Никад нисам имао лепшу жену, дивна си, желим ти срећу. И додаде: -На сремској страни ћеш наћи сељаке па замоли њих да те превезу докле требаш. Дуња се окрете и само му махну руком.

Када се нашла сама са друге стране реке видела је човека и жену на њиви, па им се упути да их пита за превоз. Они јој обећаше да ће је превести до своје куће у село, а за даље мораће сама да се сналази. Чекала их је неко време док су они завршили започети посао, а затим су је сели са собом у запрежна кола са коњима. Када су стигли кући било се већ смркло, па ће домаћин:

-Знате шта, ја бих вама предложио да ви останете да спавате код нас вечерас, јер немате ви никаквог превоза у ово доба. Сутра ћете се већ некако снаћи. И Дуња пристаде. Замолила их је само ако може да се окупа, што није био проблем. Вечерали су заједно, Дуња им је испричала своју трагедију, мада није рекла све детаље, рекла им је име и одакле је, где је радила, шта је по струци и за мужа да је недавно погинуо. За сина им није хтела ништа спомињати. Још су причали о рату, али су сви легли релативно рано.

Ујутро, била је недеља, човек и жена су морали поново ићи на њиву, а Дуња је отишла у село да тражи превоз у правцу Сремске Митровице. Сељаци који су се ту затекли помогли су јој да нађе човека који је ишао камионом по робу за продавницу и он ју је узео да је повезе. Док је седела у кабини поред њега, он је мало, мало, па јој стави десну руку на бутине. Дуњи је било непријатно, измицала се и ћутала, али издржала је до Сремске Митровице, где су стигли негде око подне. Бојала се да ће је и овај силовати, али на срећу није.

Од Митровице је нашла аутобус, који је возио за Београд, а она је изашла у Земуну. Стигла је предвече и упутила се, по сећању, до теткине зграде. На вратима се појавила Милкица, теткина кћерка, са којом се Дуња дружила док је студирала у Београду.

-Где је тетка Ивана? Упита Дуња, одмах након што су се њих две загрлиле и пољубиле. –Мама Ивана је умрла још на почетку рата. Одговори јој Милкица. Дуња застаде, изјави Милкици саучешће, а онда је Милкица понуди да уђе у дневну собу и да седну. Чим су селе отпочеле су приче о Дуњи и њеној породици, а Милкица је обавести да је и она удата, да има сина и кћерку и да јој је муж полицајац, да ради сваки дан дуго и никад се не зна када ће стићи кући.

Кад је Милкичин муж Драган стигао, Милкица му престави Дуњу и исприча укратко шта јој се све збило и да је дошла код њих да се покуша снаћи у Земуну или Београду, да би успела спасити сина, који такође треба ускоро да им стигне. Договорили су се да Дуња остане код њих док јој не обезбеде стални смештај, а кад Борислав стигне и за њега ће се Драган побринути.

Бања Лука - Град на Врбасу

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: