detalj slike: KRK Art dizajn

SRPSKI VELIKANI

PREDGOVOR

Ovaj rad predstavlja izvod iz publikacije Velikani koji su obeležili civilizaciju, a obuhvata šesnaest srpskih velikana, iz oblasti nauke i pronalazaštva, matematike, botanike, genetike, književnosti i poezije, a to su: Sveti Sava, Ruđer Bošković , Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš, Josip Pančić, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Mihailo Petrović-Alas, Mileva Marić-Ajnštajn, Milutin Milanković, Ivo Andrić, Jovan Karamata, Pavle Savić, Bogdan Maglić i Dragan Škorić. Sveti Sava, iako ne kao naučnik, predstavlja se kao nezaobilazna ličnost srpskog porekla i opstanka, kao naš svetitelj i prosvetitelj. Izostavnjeni su Nikola Tesla i Milutin Milanković, pošto sam o njima već objavio posebne priloge.

Redosled prikaza usvojen je po godinama njihovog rođenja.

U literaturi postoje slučajevi, podaci su različiti za istu osobu u različitim izvorima. Naročito što se tiče podataka o vremenu. .I kao što naslov kaže, to su samo velikani koji imaju svoja dela i na svoj način slavili razvoj i napredak našeg naroda, i ljudskog roda, tokom poslednjeg milenijuma zabeležene istorije.

RASTKO NEMANjIĆ - Sv. SAVA (1169-1236),

(Osnivač srpske države i crkve)

Rastko Nemanjić je rođen u Miščićima, kod Novog Pazara, najmlađi sin i knez Stefana Nemanje, velikog gradonačelnika, i majke Ane (Anastasije). U ranoj mladosti otišao je na Svetu Goru 1192. godine, gde se zamonašio u manastiru Svetog Pantelejmona i dobio ime Sava. Njegov život i delo ugrađeni su u duhovni razvoj celokupnog srpskog bića, koji je zadužio ceo srpski narod. Svojim višestrukim radom učinio je mnogo dobrih dela za stabilnost i jačanje srpske države. Naselio se braću i ponašao se kao pravi savladar, bratu kralju Stefanu i nećacima. Shvatio je da je jedinstvena i stabilna zemlja veliko dobro srpskog naroda. Manastiri su u njegovo vreme postali sredstvo verskog života i duhovnog stvaralaštva. Više za života postao je legenda o kojoj se tradicija prenosi vekovima. Radio je kao svetac i prosvetitelj. Dela Svetog Save predstavljaju srpsku tradiciju, poznatu kao „Svetosavlje“. Duh Svetosavlja držao je srpsko biće naroda u najtežim trenucima njegove istorijske prošlosti.

Za života je dva puta posetio Svetu zemlju, 1229-1230 i 1234-1235, u čast svog crkvenog ministra. Umro je na povratku sa svog drugog hodočašća u Jerusalim, na Bogojavljenje 1236. godine, u Trnovu u Bugarskoj. Za života je veoma vešto održavao dobre diplomatske odnose sa Vatikanom, u državnim interesima Srbije. On obezbeđuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve 1219. godine i uključuje je u okvire pravoslavnog hrišćanstva-Pravoslavlje. Iste godine u manastiru Žiča postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa.

Mošti Svetog Save prenete su iz Trnova u manastir Mileševo 1237. godine, a do 1594. godine Turci su je odneli na Vračar i spalili. Ovaj varvarski čin bez presedana u ljudskoj istoriji, još više je učvrstio duhovnu moć srpskog naroda. Svetosavlje je uspelo da preživi sva tadašnja nasilja nad Srbima. Puls Svetosavlja predvodio je Arsenija Čarnojevića, protu Matiju Lazića, Njegoša, Milana Rakića, Jovana Dučića, Vaska Popu, Matiju Bećkovića i bezbroj drugih srpskih autora.

Dan Svetog Save, 27. januar, ozvaničio je Miloš Obrenović 1827. godine, a 1841. godine Mihajlol Obrenović je zakonom ozvaničio kao obavezu svih srpskih škola da obeležavaju ovaj dan.

Služeći na Svetoj Liturgiji u Trnavi, na Bogojavljenje, Sveti Sava je poslao poruku:

Čujte me braćo, poslednji i prvi,

Po jeziku i veri smo iste krvi.

Mi smo braća, sestra je naše jedinstvo,

Jer mi smo deca Hrista jednog i istog Boga.

Reč bratstvo je lako istaći,

Ali kada se jednom izgubi, teško ga je steći.

Držite ga kao svoja oka oba,

Ovo omogućava testament iz Hristovog groba.

RUĐER BOŠKOVIĆ (1711-1787)

(Dubrovački naučnik i diplomata)

Ruđer Bošković je rođen u Raguzi (Dubrovnik), a studirao je matematiku i fiziku u Rimu. Jedan je od prvih svetskih naučnika koji je prihvatio teoriju univerzalne gravitacije Isaka Njutna. Veći deo svog života proveo je u Rimu, ali je upravo zato što je Njutn otišao u Britaniju 1759. godine, gde je imao priliku da se sretne sa brojnim svetskim naučnicima, u to vreme. Britanski naučnici Bošković je bio poznat po svojoj teoriji atomizma. Pored toga, istakao se kao hemičar, u domenima: kohezija, hemijski afinitet, kristalizacija, kao i toplota. Za Boškovića J.J. Tomson je rekao da je dao najbolje objašnjenje kohezije, koja je prihvaćena širom sveta. Ruđer Bošković je značajno uticao na engleskog naučnika: Dejvija, Faradeja, Maksvela, Kelvina i Džej Džej Tomsona. Tompson je takođe rekao da su Boškovićeva dela toliko napredna i da su imala najveći uticaj na istraživanja Dejvija i Faradaja. Ruđer Bošković je započeo, a Majkl Faradej završio teoriju hemijskih elemenata i elektrolita. Bošković je u svoje vreme objavio 70 naučnih radova, koji su pokrivali oblast optike, gravitacije, trigonometrije, astronomije i meteorologije. Odlikujući se oblastima atomske teorije, za Boškovića Maksvel je 1877. godine u časopisu Nature napisao: „Najbolje što možete učiniti je da se oslobodite pojma jezgra i zamenite ga atomom Ruđera Boškovića“. Lord Kelvin je smatrao da su Boškovićeve ideje apsolutne i da je njegova teorija neograničena.

Bošković se smatra pionirom geodetske nauke i inicirao je prva merenja zemaljskih meridijana.

Ostao je u Francuskoj i postao član Francuske akademije nauka, a bio je i član Kraljevskog društva u Rimu. Uz sve što je radio u nauci, veoma se zalagao za svoju zemlju, a tokom boravka u Rimu bio je i zvanični diplomatski predstavnik Dubrovnika.

Napomena: Hrvati Ruđera Boškovića smatraju svojim, imati ga kao takvog je preko potrebno, iako dostupni podaci govore da je bio srpskog porekla.

DOSITEJ OBRADOVIĆ (1739-1811)

(Tvorac srpskog identiteta)

Dositej Obradović je rođen u Čakovu u Banatu, rano je ostao bez roditelja i prebegao u fruškogorski manastir Hopovo, gde se zamonašio. Interesovao se je kako za crkvenu književnost i za srpsku istoriju, a posebno za Zakonik cara Dušana. U svet je otišao relativno rano, 1761. godine i ostao u njemu 40 godina. U Haleu u Nemačkoj prihvatio je moto „prosveti ka slobodi“. Radio je kao učitelj, lekar, lektor, predavač i postao poliglota, znao: grčki, latinski, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski i italijanski.

Dositej Obradović u Srbiji je upamćen kao osnivač prvih škola u Srbiji i srpski kao prvi moderni pisac. Osnivač je beogradskog Liceja i prvi ministar prosvete u Srbiji. Pomogao je i osnivanje Velike škole u Beogradu 1808. godine i otvaranje Beogradske bogoslovije. On se lično starao o obrazovanju Karađorđevog naslednika, Aleksovog sina. Pre smrti radio je na otvaranju prve štamparije u Beogradu. Dositej Obradović otvorio je put akciji Vuka Stefanovića – Karadžića. Prvi je u Srbiji počeo pisati narodni jezik, prostim narodnim dijalektom. Otuda se Dositej i Vuk smatraju začetnicima moderne srpske kulture.

Mnogo je putovao, boravio na Krfu, na Svetoj Gori, na Peloponezu, u Izmiru i Istambulu, u Veneciji, Zadru, Beču, Karlovcu, Bratislavi, Trstu, Lajpcigu i Haleu, Parizu, Londonu i mnogim drugim mestima. Najznačajnija Dositejeva pisana dela su: Život i avanture; Pismo Haralampiju; Sovjeti zdrav razum i drugi. Za Dositeja je Jovan Skerlić rekao da je za života video i znao da je više od bilo kog drugog Srbina.

VUK STEFANOVIĆ-KARADžIĆ (1787-1864)

(Reformator srpskog jezika)

Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću, školovao se u Karlovcima i Beogradu, a veći deo života radio je u Beču. Za jezik je Vuk rekao da je „narodni hranitelj, njime govorimo i pišemo“, a Đura Daničić za Vuka je rekao da živi za buduće vekove.

U Srbiji je Vuk doživeo tursku vlast, Obrenoviće i Karađorđeviće (Sultane i kraljeve). Kada se razboleo lečio se u Novom Sadu i Budimpešti. Bio je učitelj u Beogradu, carinik u Kladovu, a 1813, ponovo pavši pod Turke u Srbiji Vuk je otišao u Beč, gde je učio slovenske jezike, latinski i nemački i gde je ostao skoro ceo život, za koji je rekao da je tamo bio potrebniji Srbiji nego u Srbiji.

Vuk Karadžić je iza sebe ostavio brojna dela koja predstavljaju najpotpuniji pregled života srpskog naroda, njegovih verovanja, običaja, istorije i stvaralaštva. To su: Srpski rečnik, Srpska gramatika, Prva srpska čitanka, Prevod Novog zaveta, Crna Gora i Crnogorci, Mali slučaj istorije, Jezik i običaji Srba, Život i običaji srpskog naroda, istorija, Život Hajduk Veljka Petrovića , Srpska prva godina njihovih pohoda na tiranine, Miloš Obrenović, Srpska druga godina njihovih pohoda na tiranine, Praviteljstvujusci sovjetski, Srpske narodne pesme, Srpske narodne priče, Srpske narodne poslovice i dr.

Vuk Karadžić je bio izuzetno talentovan stvaralački karakter, uporan i dosledan. Uz asistenciju Džernija Kopitara i Džejkoba Grima ušao je u naučni smisao onoga što je radio. Svojim radom obogatio je jugoslovensku kulturnu istoriju. Poštovanje najvećih svetskih umova. Bio je član Petrogradskog društva za slovenske književnosti od 1819, Akademije nauka u Sankt Peterburgu, dodelio mu je srebrnu medalju za naučne zasluge 1820, Krakovsko učeno društvo ga je izabralo za člana 1820, bio je gost Grima i Getea. 1823. i dobio počasni doktorat na Univerzitetu u Jeni 1823., član Učenog društva u Getingenu 1825., dobitnik zlatne medalje Ruske akademije nauka 1842., dopisni član Bečke akademije nauka od 1848., Berlin 1850. i Sankt Peterburgu od 1851. godine

Vuk Stefanović Karadžić je bio lingvista, pisac, prevodilac, kritičar i polemičar, istoričar, geograf i otac srpske etnografske nauke. Tvorac najsavršenije abecede na svetu, kojoj su se divili Bernard Šou i mnogi drugi. Nadmašio prošlost i otvorio horizonte budućnosti. Mnogo je putovao, poznavao kulturu mnogih naroda i svetu je otvorio lepotu i bogatstvo usmenog narodnog stvaralaštva. UNESKO je 1987. godinu (dvestogodišnjicu rođenja VSK) proglasio Godinom Vuka Stefanovića-Karadžića.

PETAR PETROVIĆ-NjEGOŠ (1813-18510

(Srpski i crnogorski pesnik)

Njegoš je rođen u Njegušima u Crnoj Gori kao knez po nasleđu. Vladika Petar I Petrović uzeo ga je sa sobom 1825. godine da ga pripremi za svog naslednika, i već sa 17 godina postaje vladika Crne Gore. Odmah je osnovao Savet, osnovao narodni sud, podigao porez i počeo da obučava „Perjanik” (kraljevu gardu) i policiju. Uz postavljene temelje savremenog obrazovanja. Petar Petrović – Njegoš ostao je upamćen kao veliki pjesnik i vladika crnogorski Rade. Za života svog velikog dela izgradio je sopstveni pijedestal besmrtnika. U srpskoj književnosti ide za najvećim pesnicima a u Crnoj Gori za svojim najvećim sinom. Njegova dela su pisana u stihovima neprohodne književne vrednosti. Najznačajnija dela su: Gorski vijenac, Luča Mikrokozmos, Prah posvete ocu Srbiji, Svobodijada (prevod prvog pevanja Ilijade), Cetinjski pustinjak, Pesma i dr. Za sve Crnogorce Njegoš je bio i ostao mit, a skoro svaki Crnogorac zna Gorski vijenac napamet.

JOSIF PANČIĆ (1814-1888)

(Srpski botaničar)

Josip Pančić rođen je u Ugrinama, a školovao se u gospićkoj Rijeci, Zagrebu i Budimpešti. Doktorirao je. u Budimpešti 1842. disertacija napisana latinicom. U Srbiji od 1846. godine i prvo radio u Negotinu, zatim u Jagodini i Kragujevcu. Dolaskom u Srbiju po pravoslavnoj veri promenio je ime u Josif, da bi izbegao austrougarsko gonjenje. Žena mu je bila Milka i imala je sedmoro dece.

Pančić je važio za istaknutog naučnika i prosvetitelja, a U Beogradu je postavljen za profesora 1853. godine. Od 1878. godine predsednik je Srpskog naučnog društva i osnivanja Srpske kraljevske akademije, iste godine je izabran za njenog prvog predsednika. Objavio je naučne radove o životinjama i biljkama, kao i o meteoritu u Soko Banji. Pančićeva najveća ljubav bila je botanika u kojoj je radio 42 godine. Godine 1871. objavio je rad o flori Srbije, a 1874., i 1884. rad o flori Bugarske i 1883. rad o flori okoline Beograda. Mnogi Pančićevi radovi su objavljivani u inostranstvu, a do tada i sam ih je prevodio na srpski jezik. Dopisivao se sa mnogim istaknutim botaničarima svog vremena (Roberto de Vizijani). Tokom 42 godine rada otkrivena je 121 vrsta, 50 varijeteta i 7 oblika, za tada novu nauku. Od ovih 64 vrste biljaka prihvaćene su širom sveta, do danas.

Kada je Pančić stigao u Bajinu Baštu 1855. godine, čuo je od zemljoradnika da u njihovom kraju raste smrča, koja ne raste nigde u svetu. U njemu je 1865. godine pronašao i prepoznao dve vrste omorike, koja zaista ne raste nigde u svetu osim na Tari, u okolini Bajine Bašte. Te smrče se, zaista, razlikuju od svih četinara. Pančić je svoje delo na nemačkom jeziku objavio 1876. godine o Pinus Spruce. Ista smrča, kasnije je klasifikovana u rod Purkine od roda Pice (Sprus). Ova omorika, nazvana Pančićeva omorika, raste samo u srednjem toku reke Drine, a ima bliske srodnike u Aziji. Odlikuje se visokim stablom, uskim i malo grana, a obično raste na krajevima šumskih površina. Nedavno je otkrivena i oko reke Mileševke.

MIHAJLO PUPIN (1858-1935)

(Srbin, američki gigant telefonije)

Rođen u Idvoru u Banatu, sebi je dao nadimak Idvorski, po rodnom mestu, postao je slavan svetski velikan u oblasti telefonije i sekundarnog rendgena. Za života je suočen sa Teslom, o čemu detalje piše Mark Zajfer (videti http//vvv.srpskadijaspora.info, S. Jelača članak: IMP).

Kao dečak, tokom letnjih meseci, čuvao je stoku na pašnjacima i dozivao dečake pomoću noža zabodenog u zemlju, što će kasnije u njegovom životu postati osnova iz domena otkrića telefonije na velikim udaljenostima. Gimnaziju je učio u Pančevu, studirao je u Pragu. Ubrzo ga je napustio i sa 16 godina otputovao brodom u Ameriku 1874. godine. U Njujorku je iskusio sve poteškoće imigrantskog života i konačno, zahvaljujući izuzetnoj upornosti, upisao se na studije na Univerzitetu Kolumbija. Studije je završio kao najbolji student u klasi 1883. godine, kao stipendista istog univerziteta nastavio je postdiplomske studije na Kembridžu, u Kevendiškoj laboratoriji i doktorirao u Berlinu kod profesora Helmholca 1889. godine. Vrativši se u Kolumbiju, Pupin je postao njen profesor, gde je radio 40 godina. Istakao se kao izvanredan matematičar i odličan nastavnik. Pored predmeta matematičke fizike, predavao je u industriji, na koji način je obezbeđivao sredstva za svoj naučni rad i informisao poslovne lidere Amerike. Držeći predavanja pred Udruženjem elektroinženjera Amerike u Bostonu 1890. prvi put se susreo sa Teslom. Tada je Pupin popularizovao primenu naizmenične struje, dok su Edisonovi poštovaoci čak napravili i električnu stolicu da bi se svet plašio od primene naizmenične struje. Tih godina Tesla je bio u usponu: osvetlio svetsku izložbu u Čikagu 1893, izgradio hidroelektranu na Nijagarinim vodopadima 1895, koristeći svoje, Tesline polifazne transformatore, što je postalo osnova za elektrifikaciju Amerike. Edison je čak zastrašio Pupina da će izgubiti poziciju na univerzitetu.

Svojim istraživačkim radom Pupin se afirmisao u elektrotehnici i telefoniji, patentirao je 24 pronalaska, od kojih su mnogi našli široku primenu u svetu, a mnogi se i danas primenjuju. Najznačajniji patenti bili su: njegov električni filter (br. 519346) 1893. godine i rezonatori (br.640515 i 640,516) 1895. godine i br. 707007 i 707008 i drugi. Kada je Rentgen objavio svoje otkriće rendgenskih zraka, decembra 1895, Pupin je požurio da istraži isto, a februara 1896 patentirani izum sekundarnih rendgenskih zraka, koji su ubrzo naišli na široku primenu u medicini, skraćujući vreme snimanja sa jednog sata na nekoliko sekundi.

Pupin je napisao i svoje autobiografsko delo Od imigranta do pronalazača, izdato 1923. godine u nekoliko stotina hiljada primeraka i usvojeno je kao udžbenik za popularizaciju nauke. Za isto je čak dobio i Pulicerovu nagradu. Na poslovnom planu Pupin je bio veoma uspešan, prodao je svoj patent moćnim firmama i stekao dovoljno sredstava da se nesmetano bavi eksperimentalnim radom. Tako je iste prodao Belu u Sjedinjenim Državama i Simensu u Nemačkoj, a ovi su postavili prvu telefonsku liniju Berlin – Postdam (32,5 milja), i Berlin – Magdeburg (150 km) i Njujork – San Francisko (5000 milja). ) gde je prvi upoznao Aleksandra Grema Bela. Učestvovao je u postavljanju prvog transatlantskog podmorskog kabla koji povezuje Sjedinjene Države i Evropu. Tokom Prvog svetskog rata usavršio je vezu za komunikaciju sa avionima tokom leta.

Pupin, sa Kolumbija univerziteta, bio je prijatelj sa predsednikom SAD Vilsonom, sa kojim jeje učestovao na mirovnom planu 1919. godine na konferenciji u Parizu, kada je pomogao jugoslovenskoj vladi Stojana Protića. Na ovoj konferenciji Rumuni su tražili ceo Banat, tvrdeći da im pripada. Tada je predsednik Vilson upitao: „Poznajete li vi profesora Pupina, ja znam da je on iz Banata, i znam ga kao srpskog patriotskog borca“. Ovim je status Banata rešen.

Za svoja životna dostignuća Pupin je odlikovan Franklinovom zlatnom medaljom 1902. godine, Herbertovom zlatnom medaljom 1916. godine, Edisonovom medaljom 1920., Vašingtonovom medaljom 1928. i zlatnom medaljom Frica 1931. godine. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je 1913. godine osnovala Pupinovu fondaciju za obrazovanje siromašne dece u Srbiji.

Smatralo se da je Pupin jedan od najvećih duhova devetnaestog i dvadesetog veka.

Umro je u Njujorku 12. marta 1935, na 61-godišnjicu od kada je brodom otišao iz Hamburga u Ameriku.

MIHAJLO PETROVIĆ-ALAS (1868-1943)

(Srpski matematičar)

Mihajlo Petrović Alas doktorirao u Parizu 1894. Objavio je 270 stručnih radova i 12 monografija i uveo novu matematičku disciplinu: Matematički spektri i matematička fenomenologija. U svetu su poznate u nauci posebne matematičke funkcije koje nose Petrovićevo ime. U Parizu jedan semestar drži predavanja iz oblasti originalne matematičke teorije spektra, iz koje je knjiga Travauk Scientifikues nominovana za Francusku akademiju nauka i naučna društva. U Beogradu je stvorio veoma uglednu matematičku školu i najviše doprineo da matematika u Srbiji dobije istaknuto mesto u nauci. Mika Alas zauzimao je vrh srpske nauke iu svetskoj nauci zapažen u oblastima diferencijalnih jednačina, teorije funkcija i kompjuterizacije algebre. Njegova dela su sadržana u 15 tomova, izdatih u periodu između 1894. i 1943. godine.

MILEVA MARIĆ-AJNŠTAJN (1875-1948)

(Srpska fizičarka)

Mileva Marić je rođena u Titelu u Vojvodini, a njen suprug Albert Ajnštajn u Ulmu, Nemačka. Upoznali su se na Ciriškoj politehnici zajedno studirali i došli do otkrića Teorije relativnosti i drugih velikih naučnih otkrića dvadesetog veka.

Milevina je prva došla na ideju o mogućnosti pretvaranja materije u energiju, nakon otkrića rendgenskog zraka, Pupina i Marije Kiri. Sve svoje ideje veoma uspešno je definisala matematički. Prvo je u svetu uveden koncept četvorodimenzionalne geometrije (prostor - vreme), a zatim je data i definicija fotoelektričnog efekta. Mileva i Albert su zajedno radili na elektromagnetnoj teoriji svetlosti, od 1897. i Teoriji relativnosti od 1901. Pretpostavlja se da je Milevina disertacija bila Teorija relativnosti (i kasnije je nestala sa istog univerziteta, verovatno da bi proslavila Albertu). Albert Ajnštajn je 1905. objavio tri rada iz teorijske fizike, uključujući relativnost, ali samo pod svojim imenom. Zakon mase i energije, kao, poznata formula:

E = ms² (energija je jednaka proizvodu mase i kvadrata brzine svetlosti), koja će postati osnova za razvoj atomske energije. Takođe su potvrdili kvantnu teoriju svetlosti, što je rezultiralo stvaranjem fotoelektričnih ćelija (kao rezultat prenosa videa, televizije). Time se rađa nova grana u fizici, kvantna fizika. Svi ovi radovi su matematički definisali Milevu, vrsnog matematičara, a isti je potpisao samo Albert. Albert je proglašen za najvećeg naučnika dvadesetog veka, a Mileva je ostala anonimna. Albertu je dodeljena Nobelova nagrada za fiziku za 1921. godinu, za koju postoje podaci da je sav novac dobijen od nagrade koju je Albert dao Milevi, a postoje i takvi navodi da ju je tim novcem kupio da bi se ućutkala. Dok je Marija Kiri radila sa svojim mužem Pjerom, i sa njim delila Nobelovu nagradu, Mileva od svog muža nije dobila nikakvo priznanje, čak ni za decu za koju se samo ona žrtvovala. Od 1933. do 1955. Albert je živeo i radio na Univerzitetu Prinston u Sjedinjenim Državama, ali za sve to vreme nije dao nikakav doprinos nauci. To je dokaz da je sve što je postigao, postigao samo zajedno sa Milevom.

IVO ANDRIĆ (1892-1975)

(jugoslovenski pisac. Nobelovac)

Andrić je rođen u Travniku, gimnaziju je učio u Sarajevu i kao mladić pripadao je revolucionarnom pokretu Mlada Bosna. Bio je veliki pristalica jugoslovenske nacije. Studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Nakon atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914. vratio se u zemlju, ali ga austrijske vlasti progone i zatvaraju u Šibenik i Maribor. Bio je bolesne prirode. Od 1919. živi u Beogradu, a od 1920. počinje da radi u diplomatskoj službi. Prvo imenovanje bilo je u Vatikanu, a od 1921. u Konzulatu u Bukureštu. Od 1922. u Trstu, od 1923. vicekonzul u Gracu, gde je i doktorirao 1924. Tokom ovih godina mnogo je pisao i objavljivao svoja dela. Vrativši se u Beograd 1926. godine, postao je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), a nedugo zatim je postavljen za vicekonzula u Marseju, a tri godine kasnije prešao je u Generalni konzulat u Parizu. Od 1928. vicekonzul u Madridu, a ubrzo potom i u Briselu. Od 1930. godine radi u Ženevi kao stalni sekretar delegacije Kraljevine Jugoslavije u Društvu naroda. Od 1933. je ponovo u Beogradu, gde radi kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a načelnik istog ministarstva od 1935. Od 1937. zamenik ministra inostranih poslova, koje godine je odlikovan Ordenom Poljske i Francuske ( Legije časti). Od 1. aprila 1939. imenovan je za opunomoćenog ministra inostranih poslova u Berlinu, gde su njegove akreditive predate Hitleru, koji je tada bio na vlasti u Nemačkoj. Nakon bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941, Andrić se 7. aprila vratio u Beograd. Ponuđeno mu je sigurno utočište u Švajcarskoj, ali je odlučio da ode u okupirani Beograd. Ubrzo odlazi u penziju i živi kao podstanar.

Pisao je za vreme rata, ali nije hteo ništa da objavi dok njegovi ljudi nisu imali šta da jedu. Upravo ovih godina napisao je Travničku hroniku, i Most na Drini, a obe knjige su prvi put objavljene nakon oslobođenja. Pored ovih značajnih dela su Andrića: Prokleta avlija; Ek Ponto; Neredi; Most na Žepi; Legende o Aniki; Tirst; Jelena žena koja nema; Razgovar sa Gojom; Njegoš kao tragični junak kosovske misli i mnogi drugi. Posle oslobođenja Andrić je predsednik Udruženja književnika Jugoslavije, a od 1946. redovni član SANU. Mnogo je putovao u životu i govorio mnoge jezike. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1961. godine i smatra se najvećim jugoslovenskim stvaraocem, piscem duhovne moći.

Napomena: Andrića i Hrvati proglašavaju svojim, pošto je postao nobelovac.

JOVAN KARAMATA (1902-1967)

(srpski matematičar)

Jovan Karamata je bio profesor Univerziteta u Beogradu, Getingenu i Ženevi. Član više akademija nauka i naučnih društava. Karamata je među najvećim imenima srpske nauke, svetski poznat matematičar, a iz njegove škole izašlo je desetak visoko afirmiranih matematičara u zemlji i svetu. Uveo je prvu u svetu teoriju skupova, tokom 30-ih godina dvadesetog veka. Iz ovog domena poznata je njegova knjiga "Elementarna teorija množine".

PAVLE SAVIĆ (1908-1994)

(srpski fizičar)

Pavle Savić je rođen u Solunu u Grčkoj, a studirao je fizičku hemiju na Univerzitetu u Beogradu. Od 1935. do 1939. radio je u Francuskom institutu za radijum, koji je tada važio za najbolji u svetu u oblasti nuklearne fizike. Radio je sa Irenom Kiri, ćerkom Marije i Pjera Kirija, u oblastima nuklearne fisije (cepanje atoma) i rezultata postignutih za malo što nisu dobili od Nobelove nagrade. Izmakla im je za samo jedan glas. Od 1945. Pavle Savić je bio profesor Beogradskog univerziteta, a od 1946. član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i njen predsednik od 1971. do 1981. Osnivač Instituta za nuklearna istraživanja VINČA i njegov direktor od 1960. 1966. S obzirom na položaj koji je napustio kada se nije složio sa jugoslovenskim političarima i vratio se na univerzitet. U nauci je ostao aktivan do smrti 1994. godine.

BOGDAN MAGLIĆ (1928-2017)

(Američki nuklearni fizičar)

Bogdan Maglić je Srbin, rođen u Somboru, a radio je u Americi i nikada se nije odrekao jugoslovenskog državljanstva. Bavio se istraživanjem kontrolisane fuzije, što se tumači kao energija hidrogenske bombe bez eksplozije. H-bomba za pokretanje reakcije atomske bombe, kako reakciona temperatura dostiže red od oko 100 miliona stepeni °S, što inicira eksploziju hidrogenske bombe. Hidrogenska bomba po razornoj snazi je oko hiljadu puta jača od atomske bombe. Kontrolisana reakcija fuzije je proces pokretanja hidrogenske bombe bez nuklearnih eksplozija i namenjena je isključivo u miroljubive svrhe, za proizvodnju električne energije. To je, ukratko, izum našeg naučnika dr Bogdana Maglića. Gorivo za reakciju vodonika, kontrolisanu fuziju, je teška voda, koja se dobija iz mora. Bogdan Maglić je otišao u Ameriku 1956. godine, kao stipendista Uneska, Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT). Na Kalifornijskom univerzitetu radio je od 1961. godine, gde je otkrio česticu Omega mezona. Patentirao je Aneuron Nuslear Energi (proces fuzije bez radioaktivnosti) i najnoviji Supersenzor koji identifikuje hemijski sastav materije i koji pruža veliku upotrebu u borbi protiv terorizma. Bogdan Maglić je nosilac zlatnih medalja Kongresa Sjedinjenih Američkih Država i član je Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu.

DRAGAN ŠKORIĆ (1937 - )

(Srpski genetičar)

Profesor dr Dragan Škorić rođen je u Velašiću u Lici. Poljoprivredni fakultet, završio 1963. godine u Novom Sadu, nakon čega se zaposlio u Institutu za poljoprivredna istraživanja, Odsek za unapređenje suncokreta. Magistrirao genetiku oplemenjivanja biljaka 1968. godine, a doktorirao 1975. godine na Univerzitetu u Novom Sadu. Docent od 1978. godine, vanredni profesor od 1983. godine, redovni profesor od 1990. godine. 2008. godine stekao zvanje profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Specijalizovao se za uljane kulture za genetiku na Gisenskom univerzitetu (Nemačka) i nekoliko puta specijalizovao poboljšanja u SAD, Francuskoj, Španiji, Sovjetskom Savezu i Italiji.

Direktor Instituta za uljane kulture Instituta za ratarstvo i povrtarstvo od 1989. do 2006. godine. Član je Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj Srbije i bio je direktor Nacionalnog programa u biotehnologiji i agrobiznisu 2003-2006. .

Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) od 2003. godine, redovni član SANU od 2009. U SANU je predsednik Uprave za floru i vegetaciju Srbije. Rukovodilac mnogih naučnih projekata. Dr Škorić je veoma aktivan u međunarodnoj areni. Od 1972. do 1991. vodio je tri projekta zajedno sa naučnicima Sjedinjenih Država, rukovodio projektom „Unapređenje uljarica u Iranu“ od 1970. do 1978. godine, gde je lično proveo dve godine radeći na njima. Ekspert Ujedinjenih nacija (FAO, Rim). 1982. radio je u Sudanu, a 2002. u Indiji, gde je predavao na univerzitetima i institutima. Predavao je i u Sjedinjenim Državama, Argentini, Španiji, Francuskoj, Italiji, Češkoj i Slovačkoj, Mađarskoj, Turskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Ukrajini, Rusiji, Iranu, Kini, Južnoj Africi, Egiptu i Grčkoj. Publikovao je naučne radove i izjave na preko 50 međunarodnih konferencija. Glavni koordinator FAO projekta „Evropska istraživačka mreža o suncokretu“, od 1989. godine, član Međunarodne asocijacije za suncokret EUCARPIA (ISA, Pariz) preko 12 godina i predstavnik je Srbije u Evropskoj asocijaciji za oplemenjivanje bilja. Od 1989. glavni urednik međunarodnih časopisa i član redakcije HELIA, te više domaćih i stranih časopisa. Rukovodio je više magistarskih teza i doktorskih disertacija u zemlji i inostranstvu.

Dr Škorić je objavio preko 350 naučnih radova i četiri knjige (na srpskom, engleskom i ruskom i kineskom jeziku). Stvorio je 269 hibrida, od kojih su 54 priznata u Srbiji, a u inostranstvu svih ostalih 215. Škorićevi hibridi su 2006. godine zasađeni na 10% svih svetskih površina pod suncokretom (preko 2 miliona hektara). Njegove sorte se uspešno gaje u 21 država sveta. U Kini je radio nekoliko godina, gdnj je boravio oko dvadesetak puta. Dragan je još uvek aktivan kroz Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti (SANU), prema tome ostvario je još mnogo svetski priznatih rezultata rada.

Sledeće glavne nagrade su:

- Nagrada Međunarodnog udruženja za suncokret (ISA, Pariz) 1988;

- Nagrada za uspešnu realizaciju zajedničkog projekta sa SAD 1987. godine;

- Diploma za promociju genetike suncokreta na međunarodnom nivou 2000. godine;

- Priznanje Ministarstva poljoprivrede Mađarske 1982;

- Maja Prva nagrada za rad 1980. godine;

- Oktobarska nagrada grada Novog Sada, 1995;

- Medalja za narodnu službu sa srebrnom zvezdom-Predsedništvo SFRJ 1998. godine;

- Nagrada za prijateljstvo vlade provincije Jilin, NR Kine 2005. godine, i

- Nagrada prijateljstva Vlade NR Kine 2006

PODELITE OVAJ TEKST NA: