детаљ слике: КРК Арт дизајн

СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

ПРЕДГОВОР

Овај рад представља извод из публикације Великани који су обележили цивилизацију, а обухвата шеснаест српских великана, из области науке и проналазаштва, математике, ботанике, генетике, књижевности и поезије, а то су: Свети Сава, Руђер Бошковић , Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Његош, Јосип Панчић, Никола Тесла, Михајло Пупин, Михаило Петровић-Алас, Милева Марић-Ајнштајн, Милутин Миланковић, Иво Андрић, Јован Карамата, Павле Савић, Богдан Маглић и Драган Шкорић. Свети Сава, иако не као научник, представља се као незаобилазна личност српског порекла и опстанка, као наш светитељ и просветитељ. Изоставњени су Никола Тесла и Милутин Миланковић, пошто сам о њима већ објавио посебне прилоге.

Редослед приказа усвојен је по годинама њиховог рођења.

У литератури постоје случајеви, подаци су различити за исту особу у различитим изворима. Нарочито што се тиче података о времену. .И као што наслов каже, то су само великани који имају своја дела и на свој начин славили развој и напредак нашег народа, и људског рода, током последњег миленијума забележене историје.

РАСТКО НЕМАЊИЋ - Св. САВА (1169-1236),

(Оснивач српске државе и цркве)

Растко Немањић је рођен у Мишчићима, код Новог Пазара, најмлађи син и кнез Стефана Немање, великог градоначелника, и мајке Ане (Анастасије). У раној младости отишао је на Свету Гору 1192. године, где се замонашио у манастиру Светог Пантелејмона и добио име Сава. Његов живот и дело уграђени су у духовни развој целокупног српског бића, који је задужио цео српски народ. Својим вишеструким радом учинио је много добрих дела за стабилност и јачање српске државе. Населио се браћу и понашао се као прави савладар, брату краљу Стефану и нећацима. Схватио је да је јединствена и стабилна земља велико добро српског народа. Манастири су у његово време постали средство верског живота и духовног стваралаштва. Више за живота постао је легенда о којој се традиција преноси вековима. Радио је као светац и просветитељ. Дела Светог Саве представљају српску традицију, познату као „Светосавље“. Дух Светосавља држао је српско биће народа у најтежим тренуцима његове историјске прошлости.

За живота је два пута посетио Свету земљу, 1229-1230 и 1234-1235, у част свог црквеног министра. Умро је на повратку са свог другог ходочашћа у Јерусалим, на Богојављење 1236. године, у Трнову у Бугарској. За живота је веома вешто одржавао добре дипломатске односе са Ватиканом, у државним интересима Србије. Он обезбеђује аутокефалност Српске православне цркве 1219. године и укључује је у оквире православног хришћанства-Православље. Исте године у манастиру Жича постављен је за првог српског архиепископа.

Мошти Светог Саве пренете су из Трнова у манастир Милешево 1237. године, а до 1594. године Турци су је однели на Врачар и спалили. Овај варварски чин без преседана у људској историји, још више је учврстио духовну моћ српског народа. Светосавље је успело да преживи сва тадашња насиља над Србима. Пулс Светосавља предводио је Арсенија Чарнојевића, проту Матију Лазића, Његоша, Милана Ракића, Јована Дучића, Васка Попу, Матију Бећковића и безброј других српских аутора.

Дан Светог Саве, 27. јануар, озваничио је Милош Обреновић 1827. године, а 1841. године Михајлол Обреновић је законом озваничио као обавезу свих српских школа да обележавају овај дан.

Служећи на Светој Литургији у Трнави, на Богојављење, Свети Сава је послао поруку:

Чујте ме браћо, последњи и први,

По језику и вери смо исте крви.

Ми смо браћа, сестра је наше јединство,

Јер ми смо деца Христа једног и истог Бога.

Реч братство је лако истаћи,

Али када се једном изгуби, тешко га је стећи.

Држите га као своја ока оба,

Ово омогућава тестамент из Христовог гроба.

РУЂЕР БОШКОВИЋ (1711-1787)

(Дубровачки научник и дипломата)

Руђер Бошковић је рођен у Рагузи (Дубровник), а студирао је математику и физику у Риму. Један је од првих светских научника који је прихватио теорију универзалне гравитације Исака Њутна. Већи део свог живота провео је у Риму, али је управо зато што је Њутн отишао у Британију 1759. године, где је имао прилику да се сретне са бројним светским научницима, у то време. Британски научници Бошковић је био познат по својој теорији атомизма. Поред тога, истакао се као хемичар, у доменима: кохезија, хемијски афинитет, кристализација, као и топлота. За Бошковића Ј.Ј. Томсон је рекао да је дао најбоље објашњење кохезије, која је прихваћена широм света. Руђер Бошковић је значајно утицао на енглеског научника: Дејвија, Фарадеја, Максвела, Келвина и Џеј Џеј Томсона. Томпсон је такође рекао да су Бошковићева дела толико напредна и да су имала највећи утицај на истраживања Дејвија и Фарадаја. Руђер Бошковић је започео, а Мајкл Фарадеј завршио теорију хемијских елемената и електролита. Бошковић је у своје време објавио 70 научних радова, који су покривали област оптике, гравитације, тригонометрије, астрономије и метеорологије. Одликујући се областима атомске теорије, за Бошковића Максвел је 1877. године у часопису Naturе написао: „Најбоље што можете учинити је да се ослободите појма језгра и замените га атомом Руђера Бошковића“. Лорд Келвин је сматрао да су Бошковићеве идеје апсолутне и да је његова теорија неограничена.

Бошковић се сматра пиониром геодетске науке и иницирао је прва мерења земаљских меридијана.

Остао је у Француској и постао члан Француске академије наука, а био је и члан Краљевског друштва у Риму. Уз све што је радио у науци, веома се залагао за своју земљу, а током боравка у Риму био је и званични дипломатски представник Дубровника.

Напомена: Хрвати Руђера Бошковића сматрају својим, имати га као таквог је преко потребно, иако доступни подаци говоре да је био српског порекла.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739-1811)

(Творац српског идентитета)

Доситеј Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, рано је остао без родитеља и пребегао у фрушкогорски манастир Хопово, где се замонашио. Интересовао се је како за црквену књижевност и за српску историју, а посебно за Законик цара Душана. У свет је отишао релативно рано, 1761. године и остао у њему 40 година. У Халеу у Немачкој прихватио је мото „просвети ка слободи“. Радио је као учитељ, лекар, лектор, предавач и постао полиглота, знао: грчки, латински, немачки, енглески, француски, руски, албански, румунски и италијански.

Доситеј Обрадовић у Србији је упамћен као оснивач првих школа у Србији и српски као први модерни писац. Оснивач је београдског Лицеја и први министар просвете у Србији. Помогао је и оснивање Велике школе у Београду 1808. године и отварање Београдске богословије. Он се лично старао о образовању Карађорђевог наследника, Алексовог сина. Пре смрти радио је на отварању прве штампарије у Београду. Доситеј Обрадовић отворио је пут акцији Вука Стефановића – Караџића. Први је у Србији почео писати народни језик, простим народним дијалектом. Отуда се Доситеј и Вук сматрају зачетницима модерне српске културе.

Много је путовао, боравио на Крфу, на Светој Гори, на Пелопонезу, у Измиру и Истамбулу, у Венецији, Задру, Бечу, Карловцу, Братислави, Трсту, Лајпцигу и Халеу, Паризу, Лондону и многим другим местима. Најзначајнија Доситејева писана дела су: Живот и авантуре; Писмо Харалампију; Совјети здрав разум и други. За Доситеја је Јован Скерлић рекао да је за живота видео и знао да је више од било ког другог Србина.

ВУК СТЕФАНОВИЋ-КАРАЏИЋ (1787-1864)

(Реформатор српског језика)

Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу, школовао се у Карловцима и Београду, а већи део живота радио је у Бечу. За језик је Вук рекао да је „народни хранитељ, њиме говоримо и пишемо“, а Ђура Даничић за Вука је рекао да живи за будуће векове.

У Србији је Вук доживео турску власт, Обреновиће и Карађорђевиће (Султане и краљеве). Када се разболео лечио се у Новом Саду и Будимпешти. Био је учитељ у Београду, цариник у Кладову, а 1813, поново павши под Турке у Србији Вук је отишао у Беч, где је учио словенске језике, латински и немачки и где је остао скоро цео живот, за који је рекао да је тамо био потребнији Србији него у Србији.

Вук Караџић је иза себе оставио бројна дела која представљају најпотпунији преглед живота српског народа, његових веровања, обичаја, историје и стваралаштва. То су: Српски речник, Српска граматика, Прва српска читанка, Превод Новог завета, Црна Гора и Црногорци, Мали случај историје, Језик и обичаји Срба, Живот и обичаји српског народа, историја, Живот Хајдук Вељка Петровића , Српска прва година њихових похода на тиранине, Милош Обреновић, Српска друга година њихових похода на тиранине, Правитељствујусци совјетски, Српске народне песме, Српске народне приче, Српске народне пословице и др.

Вук Караџић је био изузетно талентован стваралачки карактер, упоран и доследан. Уз асистенцију Џернија Копитара и Џејкоба Грима ушао је у научни смисао онога што је радио. Својим радом обогатио је југословенску културну историју. Поштовање највећих светских умова. Био је члан Петроградског друштва за словенске књижевности од 1819, Академије наука у Санкт Петербургу, доделио му је сребрну медаљу за научне заслуге 1820, Краковско учено друштво га је изабрало за члана 1820, био је гост Грима и Гетеа. 1823. и добио почасни докторат на Универзитету у Јени 1823., члан Ученог друштва у Гетингену 1825., добитник златне медаље Руске академије наука 1842., дописни члан Бечке академије наука од 1848., Берлин 1850. и Санкт Петербургу од 1851. године

Вук Стефановић Караџић је био лингвиста, писац, преводилац, критичар и полемичар, историчар, географ и отац српске етнографске науке. Творац најсавршеније абецеде на свету, којој су се дивили Бернард Шоу и многи други. Надмашио прошлост и отворио хоризонте будућности. Много је путовао, познавао културу многих народа и свету је отворио лепоту и богатство усменог народног стваралаштва. УНЕСКО је 1987. годину (двестогодишњицу рођења ВСК) прогласио Годином Вука Стефановића-Караџића.

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ (1813-18510

(Српски и црногорски песник)

Његош је рођен у Његушима у Црној Гори као кнез по наслеђу. Владика Петар И Петровић узео га је са собом 1825. године да га припреми за свог наследника, и већ са 17 година постаје владика Црне Горе. Одмах је основао Савет, основао народни суд, подигао порез и почео да обучава „Перјаник” (краљеву гарду) и полицију. Уз постављене темеље савременог образовања. Петар Петровић – Његош остао је упамћен као велики пјесник и владика црногорски Раде. За живота свог великог дела изградио је сопствени пиједестал бесмртника. У српској књижевности иде за највећим песницима а у Црној Гори за својим највећим сином. Његова дела су писана у стиховима непроходне књижевне вредности. Најзначајнија дела су: Горски вијенац, Луча Микрокозмос, Прах посвете оцу Србији, Свободијада (превод првог певања Илијаде), Цетињски пустињак, Песма и др. За све Црногорце Његош је био и остао мит, а скоро сваки Црногорац зна Горски вијенац напамет.

ЈОСИФ ПАНЧИЋ (1814-1888)

(Српски ботаничар)

Јосип Панчић рођен је у Угринама, а школовао се у госпићкој Ријеци, Загребу и Будимпешти. Докторирао је. у Будимпешти 1842. дисертација написана латиницом. У Србији од 1846. године и прво радио у Неготину, затим у Јагодини и Крагујевцу. Доласком у Србију по православној вери променио је име у Јосиф, да би избегао аустроугарско гоњење. Жена му је била Милка и имала је седморо деце.

Панчић је важио за истакнутог научника и просветитеља, а У Београду је постављен за професора 1853. године. Од 1878. године председник је Српског научног друштва и оснивања Српске краљевске академије, исте године је изабран за њеног првог председника. Објавио је научне радове о животињама и биљкама, као и о метеориту у Соко Бањи. Панчићева највећа љубав била је ботаника у којој је радио 42 године. Године 1871. објавио је рад о флори Србије, а 1874., и 1884. рад о флори Бугарске и 1883. рад о флори околине Београда. Многи Панчићеви радови су објављивани у иностранству, а до тада и сам их је преводио на српски језик. Дописивао се са многим истакнутим ботаничарима свог времена (Роберто де Визијани). Током 42 године рада откривена је 121 врста, 50 варијетета и 7 облика, за тада нову науку. Од ових 64 врсте биљака прихваћене су широм света, до данас.

Када је Панчић стигао у Бајину Башту 1855. године, чуо је од земљорадника да у њиховом крају расте смрча, која не расте нигде у свету. У њему је 1865. године пронашао и препознао две врсте оморике, која заиста не расте нигде у свету осим на Тари, у околини Бајине Баште. Те смрче се, заиста, разликују од свих четинара. Панчић је своје дело на немачком језику објавио 1876. године о Пинус Спруце. Иста смрча, касније је класификована у род Пуркине од рода Pice (Спрус). Ова оморика, названа Панчићева оморика, расте само у средњем току реке Дрине, а има блиске сроднике у Азији. Одликује се високим стаблом, уским и мало грана, а обично расте на крајевима шумских површина. Недавно је откривена и око реке Милешевке.

МИХАЈЛО ПУПИН (1858-1935)

(Србин, амерички гигант телефоније)

Рођен у Идвору у Банату, себи је дао надимак Идворски, по родном месту, постао је славан светски великан у области телефоније и секундарног рендгена. За живота је суочен са Теслом, о чему детаље пише Марк Зајфер (видети хттп//ввв.српскадијаспора.инфо, С. Јелача чланак: ИМП).

Као дечак, током летњих месеци, чувао је стоку на пашњацима и дозивао дечаке помоћу ножа забоденог у земљу, што ће касније у његовом животу постати основа из домена открића телефоније на великим удаљеностима. Гимназију је учио у Панчеву, студирао је у Прагу. Убрзо га је напустио и са 16 година отпутовао бродом у Америку 1874. године. У Њујорку је искусио све потешкоће имигрантског живота и коначно, захваљујући изузетној упорности, уписао се на студије на Универзитету Колумбија. Студије је завршио као најбољи студент у класи 1883. године, као стипендиста истог универзитета наставио је постдипломске студије на Кембриџу, у Кевендишкој лабораторији и докторирао у Берлину код професора Хелмхолца 1889. године. Вративши се у Колумбију, Пупин је постао њен професор, где је радио 40 година. Истакао се као изванредан математичар и одличан наставник. Поред предмета математичке физике, предавао је у индустрији, на који начин је обезбеђивао средства за свој научни рад и информисао пословне лидере Америке. Држећи предавања пред Удружењем електроинжењера Америке у Бостону 1890. први пут се сусрео са Теслом. Тада је Пупин популаризовао примену наизменичне струје, док су Едисонови поштоваоци чак направили и електричну столицу да би се свет плашио од примене наизменичне струје. Тих година Тесла је био у успону: осветлио светску изложбу у Чикагу 1893, изградио хидроелектрану на Нијагариним водопадима 1895, користећи своје, Теслине полифазне трансформаторе, што је постало основа за електрификацију Америке. Едисон је чак застрашио Пупина да ће изгубити позицију на универзитету.

Својим истраживачким радом Пупин се афирмисао у електротехници и телефонији, патентирао је 24 проналаска, од којих су многи нашли широку примену у свету, а многи се и данас примењују. Најзначајнији патенти били су: његов електрични филтер (бр. 519346) 1893. године и резонатори (бр.640515 и 640,516) 1895. године и бр. 707007 и 707008 и други. Када је Рентген објавио своје откриће рендгенских зрака, децембра 1895, Пупин је пожурио да истражи исто, а фебруара 1896 патентирани изум секундарних рендгенских зрака, који су убрзо наишли на широку примену у медицини, скраћујући време снимања са једног сата на неколико секунди.

Пупин је написао и своје аутобиографско дело Од имигранта до проналазача, издато 1923. године у неколико стотина хиљада примерака и усвојено је као уџбеник за популаризацију науке. За исто је чак добио и Пулицерову награду. На пословном плану Пупин је био веома успешан, продао је свој патент моћним фирмама и стекао довољно средстава да се несметано бави експерименталним радом. Тако је исте продао Белу у Сједињеним Државама и Сименсу у Немачкој, а ови су поставили прву телефонску линију Берлин – Постдам (32,5 миља), и Берлин – Магдебург (150 км) и Њујорк – Сан Франциско (5000 миља). ) где је први упознао Александра Грема Бела. Учествовао је у постављању првог трансатлантског подморског кабла који повезује Сједињене Државе и Европу. Током Првог светског рата усавршио је везу за комуникацију са авионима током лета.

Пупин, са Колумбија универзитета, био је пријатељ са председником САД Вилсоном, са којим јеје учестовао на мировном плану 1919. године на конференцији у Паризу, када је помогао југословенској влади Стојана Протића. На овој конференцији Румуни су тражили цео Банат, тврдећи да им припада. Тада је председник Вилсон упитао: „Познајете ли ви професора Пупина, ја знам да је он из Баната, и знам га као српског патриотског борца“. Овим је статус Баната решен.

За своја животна достигнућа Пупин је одликован Франклиновом златном медаљом 1902. године, Хербертовом златном медаљом 1916. године, Едисоновом медаљом 1920., Вашингтоновом медаљом 1928. и златном медаљом Фрица 1931. године. Српска академија наука и уметности (САНУ) је 1913. године основала Пупинову фондацију за образовање сиромашне деце у Србији.

Сматрало се да је Пупин један од највећих духова деветнаестог и двадесетог века.

Умро је у Њујорку 12. марта 1935, на 61-годишњицу од када је бродом отишао из Хамбурга у Америку.

МИХАЈЛО ПЕТРОВИЋ-АЛАС (1868-1943)

(Српски математичар)

Михајло Петровић Алас докторирао у Паризу 1894. Објавио је 270 стручних радова и 12 монографија и увео нову математичку дисциплину: Математички спектри и математичка феноменологија. У свету су познате у науци посебне математичке функције које носе Петровићево име. У Паризу један семестар држи предавања из области оригиналне математичке теорије спектра, из које је књига Траваук Сциентификуес номинована за Француску академију наука и научна друштва. У Београду је створио веома угледну математичку школу и највише допринео да математика у Србији добије истакнуто место у науци. Мика Алас заузимао је врх српске науке иу светској науци запажен у областима диференцијалних једначина, теорије функција и компјутеризације алгебре. Његова дела су садржана у 15 томова, издатих у периоду између 1894. и 1943. године.

МИЛЕВА МАРИЋ-АЈНШТАЈН (1875-1948)

(Српска физичарка)

Милева Марић је рођена у Тителу у Војводини, а њен супруг Алберт Ајнштајн у Улму, Немачка. Упознали су се на Циришкој политехници заједно студирали и дошли до открића Теорије релативности и других великих научних открића двадесетог века.

Милевина је прва дошла на идеју о могућности претварања материје у енергију, након открића рендгенског зрака, Пупина и Марије Кири. Све своје идеје веома успешно је дефинисала математички. Прво је у свету уведен концепт четвородимензионалне геометрије (простор - време), а затим је дата и дефиниција фотоелектричног ефекта. Милева и Алберт су заједно радили на електромагнетној теорији светлости, од 1897. и Теорији релативности од 1901. Претпоставља се да је Милевина дисертација била Теорија релативности (и касније је нестала са истог универзитета, вероватно да би прославила Алберту). Алберт Ајнштајн је 1905. објавио три рада из теоријске физике, укључујући релативност, али само под својим именом. Закон масе и енергије, као, позната формула:

Е = мс² (енергија је једнака производу масе и квадрата брзине светлости), која ће постати основа за развој атомске енергије. Такође су потврдили квантну теорију светлости, што је резултирало стварањем фотоелектричних ћелија (као резултат преноса видеа, телевизије). Тиме се рађа нова грана у физици, квантна физика. Сви ови радови су математички дефинисали Милеву, врсног математичара, а исти је потписао само Алберт. Алберт је проглашен за највећег научника двадесетог века, а Милева је остала анонимна. Алберту је додељена Нобелова награда за физику за 1921. годину, за коју постоје подаци да је сав новац добијен од награде коју је Алберт дао Милеви, а постоје и такви наводи да ју је тим новцем купио да би се ућуткала. Док је Марија Кири радила са својим мужем Пјером, и са њим делила Нобелову награду, Милева од свог мужа није добила никакво признање, чак ни за децу за коју се само она жртвовала. Од 1933. до 1955. Алберт је живео и радио на Универзитету Принстон у Сједињеним Државама, али за све то време није дао никакав допринос науци. То је доказ да је све што је постигао, постигао само заједно са Милевом.

ИВО АНДРИЋ (1892-1975)

(југословенски писац. Нобеловац)

Андрић је рођен у Травнику, гимназију је учио у Сарајеву и као младић припадао је револуционарном покрету Млада Босна. Био је велики присталица југословенске нације. Студирао је у Загребу, Бечу и Кракову. Након атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. вратио се у земљу, али га аустријске власти прогоне и затварају у Шибеник и Марибор. Био је болесне природе. Од 1919. живи у Београду, а од 1920. почиње да ради у дипломатској служби. Прво именовање било је у Ватикану, а од 1921. у Конзулату у Букурешту. Од 1922. у Трсту, од 1923. вицеконзул у Грацу, где је и докторирао 1924. Током ових година много је писао и објављивао своја дела. Вративши се у Београд 1926. године, постао је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), а недуго затим је постављен за вицеконзула у Марсеју, а три године касније прешао је у Генерални конзулат у Паризу. Од 1928. вицеконзул у Мадриду, а убрзо потом и у Бриселу. Од 1930. године ради у Женеви као стални секретар делегације Краљевине Југославије у Друштву народа. Од 1933. је поново у Београду, где ради као саветник у Министарству иностраних послова, а начелник истог министарства од 1935. Од 1937. заменик министра иностраних послова, које године је одликован Орденом Пољске и Француске ( Легије части). Од 1. априла 1939. именован је за опуномоћеног министра иностраних послова у Берлину, где су његове акредитиве предате Хитлеру, који је тада био на власти у Немачкој. Након бомбардовања Београда, 6. априла 1941, Андрић се 7. априла вратио у Београд. Понуђено му је сигурно уточиште у Швајцарској, али је одлучио да оде у окупирани Београд. Убрзо одлази у пензију и живи као подстанар.

Писао је за време рата, али није хтео ништа да објави док његови људи нису имали шта да једу. Управо ових година написао је Травничку хронику, и Мост на Дрини, а обе књиге су први пут објављене након ослобођења. Поред ових значајних дела су Андрића: Проклета авлија; Ек Понто; Нереди; Мост на Жепи; Легенде о Аники; Тирст; Јелена жена која нема; Разговар са Гојом; Његош као трагични јунак косовске мисли и многи други. После ослобођења Андрић је председник Удружења књижевника Југославије, а од 1946. редовни члан САНУ. Много је путовао у животу и говорио многе језике. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године и сматра се највећим југословенским ствараоцем, писцем духовне моћи.

Напомена: Андрића и Хрвати проглашавају својим, пошто је постао нобеловац.

ЈОВАН КАРАМАТА (1902-1967)

(српски математичар)

Јован Карамата је био професор Универзитета у Београду, Гетингену и Женеви. Члан више академија наука и научних друштава. Карамата је међу највећим именима српске науке, светски познат математичар, а из његове школе изашло је десетак високо афирмираних математичара у земљи и свету. Увео је прву у свету теорију скупова, током 30-их година двадесетог века. Из овог домена позната је његова књига "Елементарна теорија множине".

ПАВЛЕ САВИЋ (1908-1994)

(српски физичар)

Павле Савић је рођен у Солуну у Грчкој, а студирао је физичку хемију на Универзитету у Београду. Од 1935. до 1939. радио је у Француском институту за радијум, који је тада важио за најбољи у свету у области нуклеарне физике. Радио је са Иреном Кири, ћерком Марије и Пјера Кирија, у областима нуклеарне фисије (цепање атома) и резултата постигнутих за мало што нису добили од Нобелове награде. Измакла им је за само један глас. Од 1945. Павле Савић је био професор Београдског универзитета, а од 1946. члан Српске академије наука и уметности (САНУ) и њен председник од 1971. до 1981. Оснивач Института за нуклеарна истраживања ВИНЧА и његов директор од 1960. 1966. С обзиром на положај који је напустио када се није сложио са југословенским политичарима и вратио се на универзитет. У науци је остао активан до смрти 1994. године.

БОГДАН МАГЛИЋ (1928-2017)

(Амерички нуклеарни физичар)

Богдан Маглић је Србин, рођен у Сомбору, а радио је у Америци и никада се није одрекао југословенског држављанства. Бавио се истраживањем контролисане фузије, што се тумачи као енергија хидрогенске бомбе без експлозије. Х-бомба за покретање реакције атомске бомбе, како реакциона температура достиже ред од око 100 милиона степени °С, што иницира експлозију хидрогенске бомбе. Хидрогенска бомба по разорној снази је око хиљаду пута јача од атомске бомбе. Контролисана реакција фузије је процес покретања хидрогенске бомбе без нуклеарних експлозија и намењена је искључиво у мирољубиве сврхе, за производњу електричне енергије. То је, укратко, изум нашег научника др Богдана Маглића. Гориво за реакцију водоника, контролисану фузију, је тешка вода, која се добија из мора. Богдан Маглић је отишао у Америку 1956. године, као стипендиста Унеска, Масачусетског технолошког института (МИТ). На Калифорнијском универзитету радио је од 1961. године, где је открио честицу Омега мезона. Патентирао је Анеурон Нуслеар Енерги (процес фузије без радиоактивности) и најновији Суперсензор који идентификује хемијски састав материје и који пружа велику употребу у борби против тероризма. Богдан Маглић је носилац златних медаља Конгреса Сједињених Америчких Држава и члан је Српске академије наука и уметности (САНУ) у Београду.

ДРАГАН ШКОРИЋ (1937 - )

(Српски генетичар)

Професор др Драган Шкорић рођен је у Велашићу у Лици. Пољопривредни факултет, завршио 1963. године у Новом Саду, након чега се запослио у Институту за пољопривредна истраживања, Одсек за унапређење сунцокрета. Магистрирао генетику оплемењивања биљака 1968. године, а докторирао 1975. године на Универзитету у Новом Саду. Доцент од 1978. године, ванредни професор од 1983. године, редовни професор од 1990. године. 2008. године стекао звање професора емеритуса Универзитета у Новом Саду. Специјализовао се за уљане културе за генетику на Гисенском универзитету (Немачка) и неколико пута специјализовао побољшања у САД, Француској, Шпанији, Совјетском Савезу и Италији.

Директор Института за уљане културе Института за ратарство и повртарство од 1989. до 2006. године. Члан је Националног савета за научни и технолошки развој Србије и био је директор Националног програма у биотехнологији и агробизнису 2003-2006. .

Дописни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) од 2003. године, редовни члан САНУ од 2009. У САНУ је председник Управе за флору и вегетацију Србије. Руководилац многих научних пројеката. Др Шкорић је веома активан у међународној арени. Од 1972. до 1991. водио је три пројекта заједно са научницима Сједињених Држава, руководио пројектом „Унапређење уљарица у Ирану“ од 1970. до 1978. године, где је лично провео две године радећи на њима. Експерт Уједињених нација (ФАО, Рим). 1982. радио је у Судану, а 2002. у Индији, где је предавао на универзитетима и институтима. Предавао је и у Сједињеним Државама, Аргентини, Шпанији, Француској, Италији, Чешкој и Словачкој, Мађарској, Турској, Бугарској, Румунији, Украјини, Русији, Ирану, Кини, Јужној Африци, Египту и Грчкој. Публиковао је научне радове и изјаве на преко 50 међународних конференција. Главни координатор ФАО пројекта „Европска истраживачка мрежа о сунцокрету“, од 1989. године, члан Међународне асоцијације за сунцокрет ЕУЦАРПИА (ИСА, Париз) преко 12 година и представник је Србије у Европској асоцијацији за оплемењивање биља. Од 1989. главни уредник међународних часописа и члан редакције ХЕЛИА, те више домаћих и страних часописа. Руководио је више магистарских теза и докторских дисертација у земљи и иностранству.

Др Шкорић је објавио преко 350 научних радова и четири књиге (на српском, енглеском и руском и кинеском језику). Створио је 269 хибрида, од којих су 54 призната у Србији, а у иностранству свих осталих 215. Шкорићеви хибриди су 2006. године засађени на 10% свих светских површина под сунцокретом (преко 2 милиона хектара). Његове сорте се успешно гаје у 21 држава света. У Кини је радио неколико година, гдњ је боравио око двадесетак пута. Драган је још увек активан кроз Српску Академију Наука и Уметности (САНУ), према томе остварио је још много светски признатих резултата рада.

Следеће главне награде су:

- Награда Међународног удружења за сунцокрет (ИСА, Париз) 1988;

- Награда за успешну реализацију заједничког пројекта са САД 1987. године;

- Диплома за промоцију генетике сунцокрета на међународном нивоу 2000. године;

- Признање Министарства пољопривреде Мађарске 1982;

- Маја Прва награда за рад 1980. године;

- Октобарска награда града Новог Сада, 1995;

- Медаља за народну службу са сребрном звездом-Председништво СФРЈ 1998. године;

- Награда за пријатељство владе провинције Јилин, НР Кине 2005. године, и

- Награда пријатељства Владе НР Кине 2006

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: