O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


MALI UNPROFORAC 7

Milka Kajganić
detalj slike: KRK Art dizajn


Roman Mali UNPROFORac književnice Milke Kajganić iz Ciriha, Švajcarska, donosimo u nastavcima, svakog četvrtka. 
Inspirisan istinitim događajima za vrijeme rata u Krajini i Bosni od 1992.godine i demonstracijama žena po Švajcarskoj




Šesti deo možete pročitati OVDE



GLAVA XIX

   Kata je pogledala na kalendar, znači u četvrtak je NOVA RIJEČ u štampi. Za vikend su novine tu. Treba sada nazvati Zorana. Da mu kaže  da novine mora imati, jer ima nešto važno unutra. A u nedjelju radi prvu smjenu do četiri popodne. Pozvala ga je. Bio je jako ljubopitiv. Šta mi to objavljujemo, a da on nije s tim upoznat?
   – Bićeš kad dođe vrijeme!- obeća mu Kata.
  Pokušava već par dana Dragana dobiti, a on, kao da je u zemlju propao. Ne zna mu ni tačnu adresu stana da  novine poštom pošalje.
   Tačno u tri sata u nedjelju, zovu je na recepciju klinike. Čudi se, ko to sada  nju traži na poslu. Gdje radi i šta radi, kad nije novinar, pokušavala je taj podatak, sakriti od javnosti. Ne moraju znati ništa od njoj. Kad je naišla na ljubopitljivost njenih ličnih podataka, drsko je odgovarala, da i ona tu osobu ne ispituje. I da nije na pijaci sa novim komšinicama. Uglavnom je imala dvije vrste kontakata: jedni su znali da je medicinska sestra, drugi da je novinar.  Eto, doktori saznadoše i da je diplomirani pravnik. I to je krila kao zmija noge. Naročito na poslu.
   – Zoki, ti si!
   – Šta mi tepaš? Zar misliš da sam ja slijep? Šta ste vi sebi umislili da ćete ovako važnu srpsku stvar od mene sakrtiti? Zašto mi nisi rekla šta istražuješ? Znaš li ti da moja Seka radi u kafeteriji Univerzitetske bolnice i da tamo čuje sve novosti?
   – Dobro, dobro, ne viči! Gledaj kako me ove dvije žene gledaju. Hajde u kafeteriju, za sat vremena završavam  smjenu.
   – Donio sam ti novine. Zato sam ti došao. Na noge!
A ti meni tu  dolazak crnih beba prešutiš! Znaš li ti da će one otići k mojoj Seki da se porode! Organizovaću novinare da ih slikaju!
   – Molim te, smiri se. Sve ću ti objasniti kad siđem.
   – Ja čekam na stanici od deset sati bus.
   – Jesi li gladan?
   – Jesam. Preskočio sam ručak.
   – Čekaj, evo ti karta, izaberi jelo i  u miru ručaj.
   – Sada me hoćeš podmititi?
   – Hoću da se  smiriš. Molim te. Nismo te zaobišli. Čućeš detalje. Odoh ti ja u kuhinju po jelo.
  Zoran je izuzetno cijenjen. Voli ga Bosa kao rođenog brata. Zna Kata da je on Krajišnik, on bi svojim pesnicama poravnavao nepravde. Onako visok i krupnih kostiju,a zategnutog stomaka, oborio bi odjednom dvojicu ili čak trojicu na patos. Kad novine izađu, biće i gnjeva i želje za osvetom. Boji se onih Srba, gdje im krv ključa na svaku riječ balija i bula.  A takvih ima svuda, cijela Bosna je ovdje. Popaljenih sela i ubijenih na sve strane. Ali laž, laž je ta riječ koja najviše pogađa.
   Odradila je Kata i tu nedjelju. Radila je skoro svaku, tako su je stavljali u raspored i plan rada. One mlađe kolegice su joj se zahvaljivale što mogu subotom izlaziti i ako moraju raditi, da to bude druga smjena, da se naspavaju  do dva popodne kad dolaze na posao. Njoj je svejedno, kad ima slobodno. Bio to radni ili neradni dan.
     Koliko komada da ti ostavim odnosno da ti dadem?
   – Pet. Bosi, meni, Nikoli, Neđi i Draganu.
   – Odoh.
   – Pa čekaj sada, da ti ispričam.
   – Nemam vremena, vidi koja se magla navukla, a ja moram do doktora Pajića. Šta je to kefzol?
   – To ti je antibiotik i daje se kod operacija kostiju.
   – Dobio sam poziv dok sam ručkao. Zvali me sa VMA da im hitno treba. Ranjen je komandant Kupreškog krajiškog odreda i traže da nađem načina da lijek stigne u roku od četrdeset i osam sati. Dobro, kad budeš imala slobodno, dođi da se ispričamo. I samo da znaš! Ne možeš biti bolji detektiv od mene!
   – Znači, ne ljutiš se više na mene?
   – Nemam razloga. Ti si psiholog, da li ti je to neko rekao?
   – Nije, ti si prvi.
   Tako su se i rastali, u miru i međusobnom razumijevanju.
   Kad je ušla u stan, dočekao ju je faks. Pogledala je broj. Forenzika VMA piše da je moli za dvadeset  bočica kefzola  i da nađe načina da lijek stigne  u idući dan i noć. Jer, zalihe više nema.  Treba lijek za komandanta Krajiškog odreda. Dolje potpis prof.dr. Z. Stanković. Čudi se Kata otkud njemu njen broj? Otkud on saznade za nju? Takav stručnjak da nju moli za uslugu. Okrenu telefon i dobi doktora Pajića.
    – Doktore, ja sam Kata. Dobila sam faks sa VMA, treba im hitno dvadeset bočica kefzola. Od jednog grama. Imate li ga?
    – Koliko pamtim ima ga nekih tridesetak kutija.  Ko dolazi i kada?
    – Bila sam sada sa Zoranom Bokserom. I on je dobio telefonski poziv za kefzol, isto sa VMA. Mislim da se radi o istom slučaju. On je na putu k vama.
   – Dok on dođe, ja ću spremiti pošiljku. Reci mu da oprezno vozi, magla je tako gusta da ne vidiš ispred sebe ni deset metara.
   – Kako da mu kažem?
   – Imaš li njegov mobilni?
   – Nemam.
   – Kato, Kato, imaš li ga ti?
   – Nemam doktore.
   – Slušaj me i poslušaj, da si sutra otišla i kupila ga. Ti si važna osoba i  moraš biti dostupna i dan i noć, razumiješ li moju naredbu!
   – Razumijem komandante.
    Kata je ovo shvatila kao prijekor. I sa takvim kritikama morala se nositi. Nema joj druge, nego u trgovinu i kupiti taj mobilni  telefon za kojim  mnogi žude. Stiže nova tehnologija u komunikaciji i  ta finska Nokia očekuje da će njen izum uskoro osvojiti svijet.
   Uzela je novine u ruke i razgledala slijedeći tekst, uokviren na prvoj stranici u crvenoj boji:
         
                       U idućem broju:
 
             SILOVANjE POD LUPOM
 
 Teške posljedice nasilja nad ženama
 Naši reporteri tragom čudnih događaja u pojedinim rodilištima
 Rođenjem crnih beba iz Bosne ozbiljno poljuljani izvještaji Mazovjeckog i njemu sličnih
  Šta kažu stručnjaci?
 
        
                 In the next Number:
                 RAPING IN FOCUS
 
 Painful Consequences of Violation on Women
  Our Reporters Tracking Strange Events at some Maternity Wards
The Report of Mazowiezky and Others Seriously Jeopadizded by the Birth of Black Babies from Bosnia
 What Do Experts Say?
 
             
          Violenza carnale nell` obiettivo
 
Le gravi consequenze della violenza sulle donne
Nostri giornalisti in traccia di strani avvenimenti in certe case di maternita
La nascita di bambini neri da Bosnia mette in dubbio i rapporti di Mazowiecky e degli altri
Che cosa dicono gli esperti?
 
 
 DIE VERGEWALTIGUNG UNTER DIE  LUPPE
 
 Schwere Folgen der Gewalt an die Frauen
 Unsere Reporter auf den Spuren wunderlicher Ereignisse in Entbindungeanstalten
Die Berichte Mazowiecki und anderer fallen ins Wasser mit Geburt schwarzer Baby aus Bosnien
Was sagen die Fachmänner?



GLAVA XX

Idući nadolazeći dani najavljivali su burna dešavanja. Žene su ušle u deveti mjesec trudnoće. Kata je najavila i zamolila glavnu sestru da joj promjeni smjene.Ona bi htjela ovu cijelu nedjelju da radi noćnu.
   – Imamo veliku dinamiku. Trebaš nam po danu.
   – Znači li to da mi nećeš ispuniti želju?
   – Nemam nikoga za tvoju zamjenu.
   – A tako znači! Noćas sam mogla uskočiti, nisi se bunila. Slušaj, ja sam tebi aspirin za tvoju glavobolju, kad god zapadneš u probleme, onda zoveš da ti budem lijek. Nemoj tako, ispuni mi želju. Treba mi dan za mene.
  – Ti trebaš dan za spavanje, za odmor jer su noći intenzivne.
   – Ne brini ti za moje spavanje. Naspavam se ja. Jesi li imala pritužbe?
   – Nisam, ali znaš...
   – Ništa od tog tvojeg znaš,– prekide je i povišenim tonom.
   – Reci, koliko želiš noći?
   – Cijeli april.
   – U komadu? Znaš da to ne smijem zbog zakona duže od sedam dana.
   – Onda planiraj sedam noći, pa pauzu, pa ponovi.
   – Evo, ispunjavam ti želju, ali da znaš zadnji put.
   – Tako bih i ja tebi mogla reći iz razloga što previše iskorištavaš moju fleksibilnost.
    Četvrtak je, 1.april 1993. godina. Sunce izišlo iza oblaka pa sjaji li sjaji. Ljudi na ulicama u majicima kratkih rukava.  Pune kafeterije, pričaju se vicevi  i događaji ko je koga uspio danas nasmijati.
   Kata sjedi pored faxa očekujući Draganovo mišljenje o najavi tekstova . Kupila je mobilni. I broj dala samo doktoru Stockeru i Enisi. Samo je oni mogu uznemiriti ili probuditi iz dnevnog sna.
   Oko jedan sat, mobilni zvoni.
  – Kato, imam trudove, otišla plodova voda.
  – Kako često?
  – Svakih deset minuta.
  – Pripremi se, dolazim k tebi taksijem.
   Stiže vrijeme, ona okreće telefon i zove doktora.
  – Nemam ja vremena toliko dugo čekati. Neka dođe kad joj trudovi budu svakih pet minuta. Ona je prvorotka i porod traje desetak sati.
  – Ali doktore, trudovi su, svakih deset minuta.
  – Onda dođite, a ja zovem babicu. U praksi će biti moja asistentica.
   Nakon tih telegrafskih kratkih rečenica, Kata zovnu taksi i krenuše u Suhr. Enisa je izišla  na vrata sa onom velikom ljubičastom putnom torbom što joj je Kata dala. Unutra su sve krpice za bebu. Ljilja je dala sve dobro očuvano od malog Igora, a Milica je otišla u EPU i tamo kupila ostatak robe.  I Kata je pripremila poklon. Veliki peškir za kupanje, plastično koferče za nošenje i dječju dekicu sa velikom žutom patkicom. Ugurala je u torbu i onih par svojih prnja što je štedeći uspjela kupiti. Kad su se smjestile u auto, uzdahnu i poče da se grči  od truda. Trajalo je to par sekundi, a onda potpuo pribrano upita:
   – Kad se porodim, kuda ću onda?
   – K meni, u moj stan.
   – Joj sestro, kako ću tebi na teret!
   – Sada si teret, ne brini. Opusti se i diši onako kako sam te učila.
   Babica se odmah dala na posao. Uzela je žilet i obrijala je. Zatim ju je okrenula na desnu stranu i dala klistir. Pokazala joj je da ode na wc i da se pomokri i pritišće na crijeva kako bi se i ona ispraznila. Da porod bude u strogoj higijeni obavljen. Dok ju je priključivala na ultra zvuk, Kata se već obukla u zeleni mantil sa maskom na nosu i kapom na glavi. Još par trudova i beba će izaći. Tako Kata prevodi riječi držeći čvrsto Enisu za ruku.
    Doktor je došao, sjeo pored babice i počele su komande. Enisa je šutjela, nije davala ni glasa od sebe.
 Čulo se samo njeno ujednačeno disanje i napor da konačno iz svoje utrobe istisne to maleno čedo.
  I kad dođe komanda, sada, tiskaj, ona to neočekivano, iz jednog pokušaja učini. Začu se plač novorođenčeta.
   Dok je babica bila zauzeta pupkovinom i kupanjem bebe, doktor se nagnu nad rodiljom i reče :
   – Dobro došao Srbine!
   – Doktore, vi to rekoste na srpskom!– iznenadi se Kata.
   – Da, ja pričam srpski. Naučila me moja baka Srpkinja i da govorim i pišem srpski. Ja čitam ćirilicu kao i goticu.
   – Gdje ste to učili?
   – U Beogradu, moj djeda je radio u švajcarskoj diplomatiji i upoznao je moju baku, onda činovnicu i kad se vratio sobom je doveo i nju. Ona me je čuvala  i naučila i jezik i kako da se prekrstim. Tako sam išao ovdje u školu, a kod kuće sam upijao njene pjesme u desetercu o kosovskom boju.
 Tek sada Kati pukne pred očima. Tražio je doktor od glavne sestre da ona prima njegove pacijentice i da ih ona priprema za one najteže operacije kada je totalna operacija na programu. Imala je uvijek malo vremena da popriča o pripremi za operaciju. Ipak se tu vade i jajnici i maternica, odlazi dio ženskog tijela i to se psihički teško podnosi. Doktor je bio visok, lijepog lica, malenog nosa i onih plavih očiju koje su prodorno gledale u svaku pacijenticu. Priča se po klinici kako se žene zaljubljuju u njega, dolaze k njemu na pregled i kad nemaju potrebu.  Imao je svoju ženu i djecu i svoj skladni porodični život. I to se priča. Jednom prilikom  je Kati rekao unako usput, odakle joj je toliko znanja iz medicine, a ona mu je pokazala broš na bijeloj bolničkoj bluzi sa sklopljenim rukama i ćirilicom ispisana Viša medicinska škola Beograd.
   – Enisa, čestitam vam. Beba je dečkić, vrlo lijepo dijete. Ali crno. Gospodina Mazowieckog treba predložiti za Nobelovu nagradu zbog novih otkrića u medicini iz oblasti ginekologije i akušerstva za 1993.godinu, ali tačno 1.aprila – ljutito reče doktor.
   Enisa mu se izvini i dobaci  da ona nije pljuvala po Srbima.
   – Ali ste bili u toj gomili laži i pljuvanja po časnoj srpskoj vojsci. Prepoznao sam vas iz televizijskih slika.
Šta vi hoćete? Došle ste u ovu moju zemlju da nas zloupotrebite za svoju prljavu politiku. Dali smo vam azilantski status, jedete moj franak, spavate bezbrižno  u miru i tišini i onda kujete planove kako bi nas oslijepili. Da ne razlikujemo šta je bijelo, a šta crno!
   – Doktore, mogu li da platim porod?,– prekinu Kata  njegov bijes.
    – Onako kako sam vam obećao, pet stotina za babicu, toliko i za pedijatra koji samo što nije stigao, a za porod meni, hiljadu franaka.
   Kata mu pruži one dvije velike ljubičaste novčanice i  kad uze potvrdu, on joj priđe i na njemačkom joj reče da sa ovim nije sve gotovo.
   Pedijatar je bila jedna sićušna žena, po godinama, već  u penziji. Pregledala je bebu tepajući kako je sladak. I reče majci da je dijete likom na ljude iz Kenije. Ona je dobar poznavalac  afričkih fizionomija jer je bila  u misijama  po afričkim zemljama sa doktorom Schweizerom koji je za svoj rad dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Ubrizgala mu je i cjepivo protiv tuberkuloze i onako umotanog ga stavi na njena prsa.
   – Isti je Wbun!
   – Kako će se beba zvati?- upita babica.
   – Reci joj da upiše Rifat Selimović. Ime oca Wbun.
   – A prezime?
   – Nitango.
   Kad su ušle u taksi, Enisa zaplače. Plakala je gorko, jecala  i jecala sve do Katinog stana. Ušle su gurajući vrata kako bi unijele sve one stvari što ih je ponijela iz azilantskog smještaja.
   – Ovo je moj život, sve je stalo u ovu putnu torbu.  I u moju utrobu, sestro draga.
   – Ostavi sva ta ružna sjećanja, baci ih iza leđa. Sjedi ovdje za stol, skuvala sam finu pileću supicu. Trebaće ti za mlijeko.
   – Zar ću ga dojiti?
   – Nego šta ćeš? Kad ga budeš imala na dojci i kad budeš vidjela kako slatko sisa, zavoljećeš ga. Baš je sladak, mali naš Uglješa.
   Kata je pripremila čaj od kamilice, uzela bebu u naručje i dala mu da sisa. Žmurio je, ali  je rukice pomjerao kao da je tražio njenu toplu ruku.
   – Kad ću dojiti?
   – Kad se naspavaš i odmoriš. Neće on biti gladan.
   Dok je ona tiho hrkala, Kata  ode u dnevnu sobu i okrenu telefon.
    – Boso, rodio nam se Uglješa!
    – Je li sve prošlo kako treba?
    – Jeste.
    – Gdje si je smjestila?
    – Kod mene su u stanu. Tu su najsigurniji.
    – Kako je doktor reagovao?
    – Bijesan ko ris.
    – Mogu misliti
    – Izbacio je vic, baš za današnji dan.
    – Jesi li noćna?
    – Jesam.
    – Ja bih došla sa buketom cvijeća da joj čestitam na  najčvršćem dokazu naše nevinosti. Ona će saprati sve blato sa naše braće i očeva po toj zemlji Bosni.
    – Dođi u subotu, oko podne kad se naspavam.
    – Je li može i Slavko?
    – Može.
   Noć je bila mirna, kako vani, tako i na klinici. Kata pozva Dragana i za divno čudo, on se javi. Ukratko mu ispriča današnje događaje.
    – Nemoj sada da učiniš greške u koracima.
    – Kakve greške?
      Pa Enisa nije mutava! Otkriće da se ne zoveš Smilja.
    – Odlučila sam joj reći istinu. Nemam razloga više ništa pred njom skrivati.
    – Jesi platila porod?
    – Jesam, dvije hiljade, kao što je i rekao.
    – Od čega si satkana, ženo draga? Milostivne si duše. Bog vidi tvoja časna djela.
    – Neko me gleda i vidi. Neću da svoju dušu ogriješim.
Nego, da ti kažem, doktor smislio vic. Da onaj Poljak treba dobiti Nobelovu nagradu iz medicine, ginekologije i akušerstva zbog novih otkrića kako od dvoje bijelih se rađa crno dijete. I da mu  se nagrada dodjeli baš na 1. april.
   – Hahaha, bravo!  To će on proširiti među kolegama. Narod voli doktore, a ne političare. I njima se vjeruje.
    Kata se dvoumila da li da pozove doktora Bukvića? Nije još legao, ali  nije fer da taj porod taji od njega.
   – Čestitam, čuo sam novost! Koliko ih još pratiš?
   – Još dvije. Pokrivene su.
   – Dolazimo Bosa  i ja. Moji su u redu. Baš sam danas bio tamo. Djevojčica će biti pjegava, vidim joj već lice. Pričaćemo. Laka ti i mirna noć. Tako smo srećni što te imamo.
   Radoznala je Kata šta se tamo u St.Gallenu dešava. Zove Dragu i Marka.
   – Kako ti je na poslu?
   – Dobro, uklopila sam se. Na internoj sam klinici.
   – Zar nisi na ginekologiji?
   – Ne, niko ne spominje premještaj.
   – Imaš li pipser uza sebe?
   – Nemam.
   – Slušaj me dobro! Ti moraš otići na ginekologiju raditi! Dobićeš veliki  zadatak kojeg moraš izvršti onako po naređenju kako ga dobiješ!
   – Od koga ću dobiti?
   – Od mene. Jesi li Krajiškinja? Hoćeš li da se boriš ovdje metlom za svoju braću na frontu?
   – Ma, ništa te ne razumijem. Šta treba da učinim?
   – Moraš sa metlom i usisivačem da budeš na ginekologiji dan i noć idućih deset dana. Ja ću sutra zvati tvoju šeficu da te premjesti i da ti dade pipser. Nemoj slučajno da odbiješ. I ako te u noći probude da je porod u pitanju, moraš se ustati, doći i očistiti rađaonu.
  – Nekoga čekate?
  – Da.
  – Nemoj kriti od mene, reci mi plan, da se ne plašim.
  – Čekamo onu Osmanovićku da dođe roditi crnče. Ti ćeš dobiti od Nikole fotoaparat, polaroid koji odmah izbacuje slike. Tvoj zadatak će biti da je uslikaš. Ako nju ne možeš, moraš bebu naslikati kad je odnesu u box. I te slike ćeš dati Nikoli. I tvoja misija je gotova.
   – Kako znaš da je crnče?
   – Ne ispituj previše.
   – Smijem li Marku reći?
   – Da. Poželjno je. Motrite na njihov ulaz i kad im dođu kola hitne pomoći, ti se pakuj i tamo dežuraj. Jesi me shvatila?
   – Jesam. Joj, alaj si me uzbudila! A šta ako ne uspiješ sa šeficom dogovoriti ?
   – Znam ja kako ću s njom. Javljam ti sutra. I zapamti radiš nešto sa istoriju srpskog naroda! Ništa drugo da rečeš nekome ili da šta pitaš! Zapamti, u mene je flaster, ja ga ljepim na tuđa smrdljiva i lažna usta!
    Jutarnji raport se odužio Kati. Onaj sa infarktom srca se ustao iz kreveta i naravno mu se zdravstveno stanje pogoršalo. Morala je zvati i internistu i anesteziologa, da mu nemir smire i da ga oslobode te stenokardije koja mu trne cijelu lijevu ruku. Umorna od trčanja, legla je uz Enisu  i malog Rifata, pomjerajući se po bračnom krevetu da bi oni mogli da se odmore od poroda. Zaspala je i kad ču neko komešanje, otvori oči. Enisa je stavljala malog na sisu, a on se samo protezao  šireći te slatke male ručice.
   – Ne tako, prinesi mu sisu, uturi mu bradavicu u usta, da je obuhvati  i uturi mu malo  i koluta. Nemoj da ti grize bradavice, stvoriće se rane pa će to jako boljeti. I onda od sisanja nema ništa.
    Kako Enisa nije razumjela toliko njemački, Kata se odvaži i sa kreveta pozove Hospitality.
    – Ja sam, ona novinarka. Htjela sam vas pitati kada će ona moja prijateljica da bude na ginekologiji sa pipserom u džepu?
    – Znate, potrebnija nam je na internoj klinici.
    – Gospođo, ne mogu da vam tajim istinu. Meni kao novinaru ćete učiniti veliku uslugu, ako je premjestite da čisti rađaonu. Ja čekam jedan porod. Senzaciju u Švajcarskoj. Biće u novinama. Pomognite mi, na tragu smo velikih laži.
    – Šta bi bila njena uloga?
    – Da naslika dijete koje će se roditi.
    – Zar vi to sami ne možete?
    – Pa ja sam udaljena stotinu kilometara od vas. To mora biti tajna dok to ne objavimo.
    – Na kojem ćete jeziku objaviti?
    – Na njemačkom obavezno.
    – Pa ja vam mogu izaći u susret da joj dadem dodatni posao, da ima i  rađaonu.
    – Šta vam čini problem, ako biste je premjestili da bude samo na ginekologiji. Mora biti na stacionu jer se bebe nalaze u boxu.
    – Da, u pravu ste.
   – Gospođo moja, bićete jako ponosni na sebe. Radite nešto dobro za vaš švajcarski narod, to vam najavljujem.
   – Hoćemo li i mi biti u novinama?
   – Naravno da hoćete.
   – U redu onda. Da li vam se žuri, je li to hitno?
   – Jeste, pogodili ste. Trudovi dolaze iznenada.
   – Zna li Draga šta treba učiniti?
   – Da, zna.
   – Hoćete li da joj donesem fotoaparat?
   – Ne treba, hvala vam. Ima ga i ima instrukcije šta joj je dužnost.
   – Idem odmah do njene direktne šefice. Puna sam uzbuđenja. Smatrajte da je problem riješen.
   – Da li vam je ikad iko rekao da ste zlato?
   – Nije.
   – Onda vam ja kažem!
Kata spusti slušalicu i duboko udahnu.  Enisi to ne promaknu.
   – Je li to nešto u vezi mene?
   – Nije. Ali je sličan slučaj.
     Kad će se ta poroditi?
   – Ovih dana.
     Hoćeš li mene onda izbaciti?
   – Ma šta ti pada na pamet! Ona je u St.Gallenu. Samo se ti opusti i slušaj me. Moraš se posvetiti  tom našem majušnom, vidi ga kako sisa ustima, a sike nigdje.
   – Kad čujem tebe kako mu tepaš, kako ga ja onda ne bih zavoljela.
   – To je moj Uglješa, to je vrhunac moje karijere.
   – Zar vi  u medicini imate karijeru?
   – Nego šta.
Skočila je sa kreveta, ujede se za jezik, skoro joj se otvori. Zato je ušla u kupatilo, pustila vodu da šumi, da rominja kao ova proljetna kišica koju tako željno čekaju ovdašnji seljaci. Natopili su svoje livade  stajskom osekom, pa sada čekaju da padne kiša i da to đubrivo dobrano nagnoji pašnjake.  To je onaj neprijatni miris kojeg primjećuju turisti koji planinare po njihovim brdima i koji se uvrijede ako ih upitate odakle taj smrad što štipa za grlo i oči.
    Kata se potrudila da joj frižider bude pun hrane, reče Enisi da ustane i jede što god poželi. Ona je ovdje kao kod svoje kuće, neka sama nešto i sebi spremi, a da ne gleda na nju i njen apetit. Iz noćne smjene ga nema, samo ta kafa i kofein koji joj stimuliše te moždane ćelije na koje se oslanja sve ove dane.
   Uveče joj je zazvonio telefon.
  – Kato, ja sam,  Draga. Bila je ovdje glavna šefica i dala mi je plan. Od sutra sam na ginekologiji. Pokazala mi kako funkcioniše pipser. Mogu ti se pohvaliti da sam je sve razumjela  i kad sam joj odgovorila, pohvalila me.
Rekla je neku novu riječ i ja odmah uze rječnik u ruke i nađe da mi kaže da savjesno  obavim povjereni posao. Jesi li ti njoj šta pobliže rekla? Čudno me je gledala.
  – Najavila samo  porod. Slušaj me: tvoj je zadatak da naslikaš dijete, a ako možeš i rodilju. Ako ne, nikom ništa. Onda ovako: naslikaćeš njeno ime i prezime i tamo ti piše na desnoj strani  koju Krankenkassu ima. To nam je važnije i od slike same bebe.
   – Sinoć ju je Marko vidio oko deset sati sa rodicom. Šetale su.
    – Kad bi vi znali, šta ja znam, čekanje ne bi bilo tako neizvjesno.
   – Reci nam.
   – Ti si rodila, slušaj me. Pred kraj trudnoće stomak se spusti, nije više ženi pod dijafragmom, pod plućima. Kad vidiš trudnicu da je sav stomak oko pupka, znaj da je porod tu.
   – Da, da, sjećam se svoje trudnoće. Teško sam disala pa mi je svekrva rekla čim se stomak spusti da ću prodisati. Sada ću ja to objasniti Marku. Opet će i on u noćnu šetnju.
  I dođe opet veče i naporna noć. Mnogo svježe operisnih, a ovi iz intenzivne čim vide da je postoperativni tok u redu, kažu da je pacijent stabilan i da može na odjeljenje. A onda sestrama ostaje praćenje vitalnih funkcija. Iz sobe u sobu i kad ih sve obiđeš, sat je otkucao svoje minute, pa opet isto. I tako cijelu noć. Ono što je Kata radila svojim kolegicama, da stigne ujutro i  krv da izvadi, bilo je izuzetno cijenjeno. Ne samo zbog jutarnje brzine i laboratorija koji je već uključio aparat, već i zbog manjkavog iskustva. Broje joj kolegice ubode, ne uspijevaju pronaći bolesnika koga bode dva i više puta, da bi izvadila i napunila krvlju one silne epruvete. Kad se vene  ne vide ili se ne pipaju, Kata uzima električno jastuče za ruku. Omota ga oko ruke i pusti da  njegova toplota učini svoje: da se vene pod toplotom prošire i nateknu. I igla joj ulazi u venu, krv protiče. A kada mora da ubode u venu na samoj šaci, uzima onaj leptirić koji ne izaziva bol kao normalna igla.
   Obavila je i to jutros od šest sati, izmjerila temperaturu i sve upisala u kardeks. Još i taj raport, pa mrtva umorna se sruši u krevet. Enisa i maleni nisu se ni mrdnuli.
   U podne je otvorila snene oči, okrenula se na drugu stranu i opet utonula u san. Zvonce se tek u dva popodne oglasilo, zijevajući je otvorila vrata i onako u spavaćici, zaželi gostima dobrodošlicu.
   – Enisa, da ti se dijete drago predstavim. Kažem ti dijete jer si mlada i lijepa. Ja sam konzul Jugoslavenskog konzulata u Zürichu. Zovem se Bosa. A ovo je naš doktor Bukvić. Došli smo, čim smo čuli veselu vijest, da ti čestitamo porod. Još si ti naša državljanka. Kaži, da li je bilo naporno i teško?
   – Sam porod nije, ali sve ovo što sam proživjela do poroda jeste. Vi znate da sam silovana, ali to nisu učinili Srbi, nego strani plaćenici u službi hrvatske vojske. Mene je u taj bus ukrcao moj momak, UNproforac iz Kenije. Ja sam ovdje zalutala među moje Muslimanke. Išla sam s njima po tim mitinzima i demostracijama, ali ja nikada nisam otvorila usta i nikada nisam izrekla pred nikim takve laži i klevete.  Htjela sam pobjeći iz Kuplenskog, iz kolektivnog izbjegličkog smještaja gdje sam dospjela na kraju. To vam je na Kordunu. Naša Kladuša je pala, a Alijina vojska nas je protjerala. Ja sam iz Zagreba otišla na more, a otuda ovdje.
   – Ti si Abdićeva?
   – Ma, da, iz jednog krajiškog sela blizu  Cazina.
   – Reci dušo, gdje bi voljela ići, da ti pomognemo?
   – Ja se bojim osvete mojih. Udaviće i mene i moju  crnu bebu. Kod sestre Smilje ne mogu ostati. Njoj hvala za sve što mi je učinila. Vidi to i Alah, dobiće ona njegovu nagradu. Gdje god da me smjestite, ja pristajem. Samo me nemojte vraćati u Bosnu. Otac bi umro od žalosti kad bi mene i mojeg Rifata ugledao. Cijelo selo me ne bi ispuštalo iz usta.


GLAVA XXI


O ovome slučaju rađanja se ništa nije čulo.  Uslijedili su aprilski dani. Zašutjeli su svi mediji već nekoliko nedjelja. Ne izvještavaju ni o borbama u Bosni. 
      Te naredne sedmice Bosa je dobila telefonski poziv.
Zove je Zoran, Bokser. Da večeras gleda beogradski program i obavezno dnevnik u pola osam. Ne reče zašto.
    Nedugo zatim, zove i Ćućuz, sportski novinar NOVOSTI.  Pita je da li ima satelitski program i može li gledati zagrebačku televiziju. I predlaže joj da odgleda njihov dnevnik u pola osam.
   – Pa ne mogu u isto vrijeme gledati dvije televizije.
   – Reci koju hoćeš, pa ću ti ja snimiti i poslati snimak.
   – Odgledaću beogradski.
  – Odlično. Ja preuzimam onda Hrvatsku. Da li možeš sutra kupiti Blick, švajcarske novine?
   – Šta ima unutra?
   – Ima senzacija. Moraš to imati. I sutrašnje NOVOSTI.
   – Ajme čovječe, koje igrao protiv koga?
   – Vidjećeš večeras, uključujemo se u dnevnik.
    Nikada Bosa nije bila tako uznemirena. Šta bi to moglo biti, koja vrsta sporta? Možda su igrale reprezentacije Hrvatske i Jugoslavije, a to je njoj promaklo. Pa izbili neredi, možda je neko poznat nastradao.
    Sjela je u fotelju, noge podigla na trosjed i čeka.
Udarna vijest : U Bolnici Triemli u Zürichu pod jakom opsadom Muslimana jedna "silovana Muslimanka" od bosanskih Srba je rodila crnče. Oko bolnice i sada se nalaze muslimanske izbjeglice koje su blokirale ulaz u porodilište.
  Brzo je  promjenila kanal i tu istu vijest uhvatila i na HRT u. Sa velikim smješkom spikera koji je to izgovorio.
  – Jesi li tu, Kato?
  – Jesam.
  – Jesi li čula vijest na dnevniku? RTS i HRT?
  – Ne, nemam ja te kanale.
  – U Triemliju rođeno još jedno crnče. Je li to tvoje Vahide?
    Ne znam za taj slučaj. Ko ti je javio?
  – Ćućuz i naš Zoran. Sutra će biti u Blicku i NOVOSTIma na naslovnoj strani. Kupi novine.
  – Upropastiše nam rad.
  – Ko?
  – Pa njih dvojica.
  – Ne, nemoj tako. Ovo tvoje će ih još više uzdrmati. Javi samo Mandi da to nije vaše.
   Noge su joj klecale. To je onaj Zoran nešto nanjušio prateći najavu crnih beba u novinama. Da, Triemli rodilište je popularrno u narodu. Izdvojeno iz bolničkog kompleksa, oko zgrade je moguća opsada. Kako su došli do nje?  Ljuta okrenu mobilni svojeg kolege s kojim se ponekad viđala samo u crkvi.
   – Duško, šta ste to objavili?
   – Istinu.
   – Kako si je našao?
   – To je duga priča. Kupi sutra novine i ako hoćeš da čuješ istinu, hajde da u to ime nazdravimo negdje.
   – Možemo li se naći na Paradeplatzu, u kafeteriji Sprüngliju, oko deset?
  Tu noć je jedva odradila. Blick je tabloid. Njemu svi vjeruju.  Sutra će švajcarska javnost uvidjeti svoje zablude. A njihova osveta će uslijediti.
   – Došla si, mislio sam da nećeš stići.
   – Duško, reci mi kako ste došli do te žene?
   – Ti znaš da sam ja sportski novinar. Krećem se u tim krugovima. Gdje ima sporta, ima i sexa.
   – Da li ti znaš da sam i ja na tragu?
   – I šta ja sada imam s tim?
   – Ko je dao televizijama vijest?
   – Ja. I Zagrebu i Beogradu, neka se ljudi nasmiju. I sastavio sam tekst, vidi kako je lijepa naslovnica. Crnče od bosanskih Srba. Evo sam ti donio i naše NOVOSTI.
 Rodilo se crnče, vidi naslov. Sa malo riječi smo rekli sve.  A gdje ćeš ti objaviti slučajeve?
      U kninskim.
    – Vidio sam najavu.  Koliko ih imaš?
    – Četiri. Ali su sve sudbine različite.
    – Izvini, mi nismo znali za tebe.
    – Jesi to radio sa Zoranom?
    – Jesmo. Znaš, nemoj se ljutiti. Ja sam vojnik, ljuti Krajišnik, a i Zoran isto.
    – Odakle si ti?
    – Iz Mirkovaca. I mi smo Krajina. Znaš li ti zašto nas svi zovu ljuti Krajišnik? Zato, što smo na nepravdu ljuti, a nje svuda ima.
     – Otkuda je ta beba?
     – Nebitno. Novorođenče ima crnu kožu, a u Bosni nema crnaca Srba. Budi razumna, ovo je dobro ispalo.
    Dok se vraćala, razmišljala je o sebi. Pa koje ona da brani drugima da se bave istim temama. Rat je i nameće svoje izvještaje. Potištena poslala je redakciji samo jednu rečenicu: Ovo crnče nije naše, mi naše čekamo.




Nastaviće se ...

Prečica do romana Milke Kajganić klikom na sliku!







PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"