детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Шести део можете прочитати ОВДЕ

ГЛАВА XIX

   Ката је погледала на календар, значи у четвртак је НОВА РИЈЕЧ у штампи. За викенд су новине ту. Треба сада назвати Зорана. Да му каже  да новине мора имати, јер има нешто важно унутра. А у недјељу ради прву смјену до четири поподне. Позвала га је. Био је јако љубопитив. Шта ми то објављујемо, а да он није с тим упознат?

   – Бићеш кад дође вријеме!- обећа му Ката.

  Покушава већ пар дана Драгана добити, а он, као да је у земљу пропао. Не зна му ни тачну адресу стана да  новине поштом пошаље.

   Тачно у три сата у недјељу, зову је на рецепцију клинике. Чуди се, ко то сада  њу тражи на послу. Гдје ради и шта ради, кад није новинар, покушавала је тај податак, сакрити од јавности. Не морају знати ништа од њој. Кад је наишла на љубопитљивост њених личних података, дрско је одговарала, да и она ту особу не испитује. И да није на пијаци са новим комшиницама. Углавном је имала двије врсте контаката: једни су знали да је медицинска сестра, други да је новинар.  Ето, доктори сазнадоше и да је дипломирани правник. И то је крила као змија ноге. Нарочито на послу.

   – Зоки, ти си!

   – Шта ми тепаш? Зар мислиш да сам ја слијеп? Шта сте ви себи умислили да ћете овако важну српску ствар од мене сакртити? Зашто ми ниси рекла шта истражујеш? Знаш ли ти да моја Сека ради у кафетерији Универзитетске болнице и да тамо чује све новости?

   – Добро, добро, не вичи! Гледај како ме ове двије жене гледају. Хајде у кафетерију, за сат времена завршавам  смјену.

   – Донио сам ти новине. Зато сам ти дошао. На ноге!

А ти мени ту  долазак црних беба прешутиш! Знаш ли ти да ће оне отићи к мојој Секи да се породе! Организоваћу новинаре да их сликају!

   – Молим те, смири се. Све ћу ти објаснити кад сиђем.

   – Ја чекам на станици од десет сати бус.

   – Јеси ли гладан?

   – Јесам. Прескочио сам ручак.

   – Чекај, ево ти карта, изабери јело и  у миру ручај.

   – Сада ме хоћеш подмитити?

   – Хоћу да се  смириш. Молим те. Нисмо те заобишли. Чућеш детаље. Одох ти ја у кухињу по јело.

  Зоран је изузетно цијењен. Воли га Боса као рођеног брата. Зна Ката да је он Крајишник, он би својим песницама поравнавао неправде. Онако висок и крупних костију,а затегнутог стомака, оборио би одједном двојицу или чак тројицу на патос. Кад новине изађу, биће и гњева и жеље за осветом. Боји се оних Срба, гдје им крв кључа на сваку ријеч балија и була.  А таквих има свуда, цијела Босна је овдје. Попаљених села и убијених на све стране. Али лаж, лаж је та ријеч која највише погађа.

   Одрадила је Ката и ту недјељу. Радила је скоро сваку, тако су је стављали у распоред и план рада. Оне млађе колегице су јој се захваљивале што могу суботом излазити и ако морају радити, да то буде друга смјена, да се наспавају  до два поподне кад долазе на посао. Њој је свеједно, кад има слободно. Био то радни или нерадни дан.

   –  Колико комада да ти оставим односно да ти дадем?

   – Пет. Боси, мени, Николи, Неђи и Драгану.

   – Одох.

   – Па чекај сада, да ти испричам.

   – Немам времена, види која се магла навукла, а ја морам до доктора Пајића. Шта је то кефзол?

   – То ти је антибиотик и даје се код операција костију.

   – Добио сам позив док сам ручкао. Звали ме са ВМА да им хитно треба. Рањен је командант Купрешког крајишког одреда и траже да нађем начина да лијек стигне у року од четрдесет и осам сати. Добро, кад будеш имала слободно, дођи да се испричамо. И само да знаш! Не можеш бити бољи детектив од мене!

   – Значи, не љутиш се више на мене?

   – Немам разлога. Ти си психолог, да ли ти је то неко рекао?

   – Није, ти си први.

   Тако су се и растали, у миру и међусобном разумијевању.

   Кад је ушла у стан, дочекао ју је факс. Погледала је број. Форензика ВМА пише да је моли за двадесет  бочица кефзола  и да нађе начина да лијек стигне  у идући дан и ноћ. Јер, залихе више нема.  Треба лијек за команданта Крајишког одреда. Доље потпис проф.др. З. Станковић. Чуди се Ката откуд њему њен број? Откуд он сазнаде за њу? Такав стручњак да њу моли за услугу. Окрену телефон и доби доктора Пајића.

    – Докторе, ја сам Ката. Добила сам факс са ВМА, треба им хитно двадесет бочица кефзола. Од једног грама. Имате ли га?

    – Колико памтим има га неких тридесетак кутија.  Ко долази и када?

    – Била сам сада са Зораном Боксером. И он је добио телефонски позив за кефзол, исто са ВМА. Мислим да се ради о истом случају. Он је на путу к вама.

   – Док он дође, ја ћу спремити пошиљку. Реци му да опрезно вози, магла је тако густа да не видиш испред себе ни десет метара.

   – Како да му кажем?

   – Имаш ли његов мобилни?

   – Немам.

   – Като, Като, имаш ли га ти?

   – Немам докторе.

   – Слушај ме и послушај, да си сутра отишла и купила га. Ти си важна особа и  мораш бити доступна и дан и ноћ, разумијеш ли моју наредбу!

   – Разумијем команданте.

    Ката је ово схватила као пријекор. И са таквим критикама морала се носити. Нема јој друге, него у трговину и купити тај мобилни  телефон за којим  многи жуде. Стиже нова технологија у комуникацији и  та финска Нокиа очекује да ће њен изум ускоро освојити свијет.

   Узела је новине у руке и разгледала слиједећи текст, уоквирен на првој страници у црвеној боји:

                       У идућем броју:

             СИЛОВАЊЕ ПОД ЛУПОМ

 Тешке посљедице насиља над женама

 Наши репортери трагом чудних догађаја у појединим родилиштима

 Рођењем црних беба из Босне озбиљно пољуљани извјештаји Мазовјецког и њему сличних

  Шта кажу стручњаци?

                 In the next Number:

                 RAPING IN FOCUS

 Painful Consequences of Violation on Women

  Our Reporters Tracking Strange Events at some Maternity Wards

The Report of Mazowiezky and Others Seriously Jeopadizded by the Birth of Black Babies from Bosnia

 What Do Experts Say?

          Violenza carnale nell` obiettivo

Le gravi consequenze della violenza sulle donne

Nostri giornalisti in traccia di strani avvenimenti in certe case di maternita

La nascita di bambini neri da Bosnia mette in dubbio i rapporti di Mazowiecky e degli altri

Che cosa dicono gli esperti?

 DIE VERGEWALTIGUNG UNTER DIE  LUPPE

 Schwere Folgen der Gewalt an die Frauen

 Unsere Reporter auf den Spuren wunderlicher Ereignisse in Entbindungeanstalten

Die Berichte Mazowiecki und anderer fallen ins Wasser mit Geburt schwarzer Baby aus Bosnien

Was sagen die Fachmänner?

ГЛАВА XX

Идући надолазећи дани најављивали су бурна дешавања. Жене су ушле у девети мјесец трудноће. Ката је најавила и замолила главну сестру да јој промјени смјене.Она би хтјела ову цијелу недјељу да ради ноћну.

   – Имамо велику динамику. Требаш нам по дану.

   – Значи ли то да ми нећеш испунити жељу?

   – Немам никога за твоју замјену.

   – А тако значи! Ноћас сам могла ускочити, ниси се бунила. Слушај, ја сам теби аспирин за твоју главобољу, кад год западнеш у проблеме, онда зовеш да ти будем лијек. Немој тако, испуни ми жељу. Треба ми дан за мене.

  – Ти требаш дан за спавање, за одмор јер су ноћи интензивне.

   – Не брини ти за моје спавање. Наспавам се ја. Јеси ли имала притужбе?

   – Нисам, али знаш...

   – Ништа од тог твојег знаш,– прекиде је и повишеним тоном.

   – Реци, колико желиш ноћи?

   – Цијели април.

   – У комаду? Знаш да то не смијем због закона дуже од седам дана.

   – Онда планирај седам ноћи, па паузу, па понови.

   – Ево, испуњавам ти жељу, али да знаш задњи пут.

   – Тако бих и ја теби могла рећи из разлога што превише искориштаваш моју флексибилност.

    Четвртак је, 1.април 1993. година. Сунце изишло иза облака па сјаји ли сјаји. Људи на улицама у мајицима кратких рукава.  Пуне кафетерије, причају се вицеви  и догађаји ко је кога успио данас насмијати.

   Ката сједи поред фаxа очекујући Драганово мишљење о најави текстова . Купила је мобилни. И број дала само доктору Стоцкеру и Ениси. Само је они могу узнемирити или пробудити из дневног сна.

   Око један сат, мобилни звони.

  – Като, имам трудове, отишла плодова вода.

  – Како често?

  – Сваких десет минута.

  – Припреми се, долазим к теби таксијем.

   Стиже вријеме, она окреће телефон и зове доктора.

  – Немам ја времена толико дуго чекати. Нека дође кад јој трудови буду сваких пет минута. Она је прворотка и пород траје десетак сати.

  – Али докторе, трудови су, сваких десет минута.

  – Онда дођите, а ја зовем бабицу. У пракси ће бити моја асистентица.

   Након тих телеграфских кратких реченица, Ката зовну такси и кренуше у Сухр. Ениса је изишла  на врата са оном великом љубичастом путном торбом што јој је Ката дала. Унутра су све крпице за бебу. Љиља је дала све добро очувано од малог Игора, а Милица је отишла у ЕПУ и тамо купила остатак робе.  И Ката је припремила поклон. Велики пешкир за купање, пластично коферче за ношење и дјечју декицу са великом жутом паткицом. Угурала је у торбу и оних пар својих прња што је штедећи успјела купити. Кад су се смјестиле у ауто, уздахну и поче да се грчи  од труда. Трајало је то пар секунди, а онда потпуо прибрано упита:

   – Кад се породим, куда ћу онда?

   – К мени, у мој стан.

   – Јој сестро, како ћу теби на терет!

   – Сада си терет, не брини. Опусти се и диши онако како сам те учила.

   Бабица се одмах дала на посао. Узела је жилет и обријала је. Затим ју је окренула на десну страну и дала клистир. Показала јој је да оде на wц и да се помокри и притишће на цријева како би се и она испразнила. Да пород буде у строгој хигијени обављен. Док ју је прикључивала на ултра звук, Ката се већ обукла у зелени мантил са маском на носу и капом на глави. Још пар трудова и беба ће изаћи. Тако Ката преводи ријечи држећи чврсто Енису за руку.

    Доктор је дошао, сјео поред бабице и почеле су команде. Ениса је шутјела, није давала ни гласа од себе.

 Чуло се само њено уједначено дисање и напор да коначно из своје утробе истисне то малено чедо.

  И кад дође команда, сада, тискај, она то неочекивано, из једног покушаја учини. Зачу се плач новорођенчета.

   Док је бабица била заузета пупковином и купањем бебе, доктор се нагну над родиљом и рече :

   – Добро дошао Србине!

   – Докторе, ви то рекосте на српском!– изненади се Ката.

   – Да, ја причам српски. Научила ме моја бака Српкиња и да говорим и пишем српски. Ја читам ћирилицу као и готицу.

   – Гдје сте то учили?

   – У Београду, мој дједа је радио у швајцарској дипломатији и упознао је моју баку, онда чиновницу и кад се вратио собом је довео и њу. Она ме је чувала  и научила и језик и како да се прекрстим. Тако сам ишао овдје у школу, а код куће сам упијао њене пјесме у десетерцу о косовском боју.

 Тек сада Кати пукне пред очима. Тражио је доктор од главне сестре да она прима његове пацијентице и да их она припрема за оне најтеже операције када је тотална операција на програму. Имала је увијек мало времена да поприча о припреми за операцију. Ипак се ту ваде и јајници и матерница, одлази дио женског тијела и то се психички тешко подноси. Доктор је био висок, лијепог лица, маленог носа и оних плавих очију које су продорно гледале у сваку пацијентицу. Прича се по клиници како се жене заљубљују у њега, долазе к њему на преглед и кад немају потребу.  Имао је своју жену и дјецу и свој складни породични живот. И то се прича. Једном приликом  је Кати рекао унако успут, одакле јој је толико знања из медицине, а она му је показала брош на бијелој болничкој блузи са склопљеним рукама и ћирилицом исписана Виша медицинска школа Београд.

   – Ениса, честитам вам. Беба је дечкић, врло лијепо дијете. Али црно. Господина Мазоwиецког треба предложити за Нобелову награду због нових открића у медицини из области гинекологије и акушерства за 1993.годину, али тачно 1.априла – љутито рече доктор.

   Ениса му се извини и добаци  да она није пљувала по Србима.

   – Али сте били у тој гомили лажи и пљувања по часној српској војсци. Препознао сам вас из телевизијских слика.

Шта ви хоћете? Дошле сте у ову моју земљу да нас злоупотребите за своју прљаву политику. Дали смо вам азилантски статус, једете мој франак, спавате безбрижно  у миру и тишини и онда кујете планове како би нас ослијепили. Да не разликујемо шта је бијело, а шта црно!

   – Докторе, могу ли да платим пород?,– прекину Ката  његов бијес.

    – Онако како сам вам обећао, пет стотина за бабицу, толико и за педијатра који само што није стигао, а за пород мени, хиљаду франака.

   Ката му пружи оне двије велике љубичасте новчанице и  кад узе потврду, он јој приђе и на њемачком јој рече да са овим није све готово.

   Педијатар је била једна сићушна жена, по годинама, већ  у пензији. Прегледала је бебу тепајући како је сладак. И рече мајци да је дијете ликом на људе из Кеније. Она је добар познавалац  афричких физиономија јер је била  у мисијама  по афричким земљама са доктором Сцхwеизером који је за свој рад добио Нобелову награду за медицину. Убризгала му је и цјепиво против туберкулозе и онако умотаног га стави на њена прса.

   – Исти је Wбун!

   – Како ће се беба звати?- упита бабица.

   – Реци јој да упише Рифат Селимовић. Име оца Wбун.

   – А презиме?

   – Нитанго.

   Кад су ушле у такси, Ениса заплаче. Плакала је горко, јецала  и јецала све до Катиног стана. Ушле су гурајући врата како би унијеле све оне ствари што их је понијела из азилантског смјештаја.

   – Ово је мој живот, све је стало у ову путну торбу.  И у моју утробу, сестро драга.

   – Остави сва та ружна сјећања, баци их иза леђа. Сједи овдје за стол, скувала сам фину пилећу супицу. Требаће ти за млијеко.

   – Зар ћу га дојити?

   – Него шта ћеш? Кад га будеш имала на дојци и кад будеш видјела како слатко сиса, завољећеш га. Баш је сладак, мали наш Угљеша.

   Ката је припремила чај од камилице, узела бебу у наручје и дала му да сиса. Жмурио је, али  је рукице помјерао као да је тражио њену топлу руку.

   – Кад ћу дојити?

   – Кад се наспаваш и одмориш. Неће он бити гладан.

   Док је она тихо хркала, Ката  оде у дневну собу и окрену телефон.

    – Босо, родио нам се Угљеша!

    – Је ли све прошло како треба?

    – Јесте.

    – Гдје си је смјестила?

    – Код мене су у стану. Ту су најсигурнији.

    – Како је доктор реаговао?

    – Бијесан ко рис.

    – Могу мислити

    – Избацио је виц, баш за данашњи дан.

    – Јеси ли ноћна?

    – Јесам.

    – Ја бих дошла са букетом цвијећа да јој честитам на  најчвршћем доказу наше невиности. Она ће сапрати све блато са наше браће и очева по тој земљи Босни.

    – Дођи у суботу, око подне кад се наспавам.

    – Је ли може и Славко?

    – Може.

   Ноћ је била мирна, како вани, тако и на клиници. Ката позва Драгана и за дивно чудо, он се јави. Укратко му исприча данашње догађаје.

    – Немој сада да учиниш грешке у корацима.

    – Какве грешке?

    –  Па Ениса није мутава! Откриће да се не зовеш Смиља.

    – Одлучила сам јој рећи истину. Немам разлога више ништа пред њом скривати.

    – Јеси платила пород?

    – Јесам, двије хиљаде, као што је и рекао.

    – Од чега си саткана, жено драга? Милостивне си душе. Бог види твоја часна дјела.

    – Неко ме гледа и види. Нећу да своју душу огријешим.

Него, да ти кажем, доктор смислио виц. Да онај Пољак треба добити Нобелову награду из медицине, гинекологије и акушерства због нових открића како од двоје бијелих се рађа црно дијете. И да му  се награда додјели баш на 1. април.

   – Хахаха, браво!  То ће он проширити међу колегама. Народ воли докторе, а не политичаре. И њима се вјерује.

    Ката се двоумила да ли да позове доктора Буквића? Није још легао, али  није фер да тај пород таји од њега.

   – Честитам, чуо сам новост! Колико их још пратиш?

   – Још двије. Покривене су.

   – Долазимо Боса  и ја. Моји су у реду. Баш сам данас био тамо. Дјевојчица ће бити пјегава, видим јој већ лице. Причаћемо. Лака ти и мирна ноћ. Тако смо срећни што те имамо.

   Радознала је Ката шта се тамо у Ст.Галлену дешава. Зове Драгу и Марка.

   – Како ти је на послу?

   – Добро, уклопила сам се. На интерној сам клиници.

   – Зар ниси на гинекологији?

   – Не, нико не спомиње премјештај.

   – Имаш ли пипсер уза себе?

   – Немам.

   – Слушај ме добро! Ти мораш отићи на гинекологију радити! Добићеш велики  задатак којег мораш извршти онако по наређењу како га добијеш!

   – Од кога ћу добити?

   – Од мене. Јеси ли Крајишкиња? Хоћеш ли да се бориш овдје метлом за своју браћу на фронту?

   – Ма, ништа те не разумијем. Шта треба да учиним?

   – Мораш са метлом и усисивачем да будеш на гинекологији дан и ноћ идућих десет дана. Ја ћу сутра звати твоју шефицу да те премјести и да ти даде пипсер. Немој случајно да одбијеш. И ако те у ноћи пробуде да је пород у питању, мораш се устати, доћи и очистити рађаону.

  – Некога чекате?

  – Да.

  – Немој крити од мене, реци ми план, да се не плашим.

  – Чекамо ону Османовићку да дође родити црнче. Ти ћеш добити од Николе фотоапарат, полароид који одмах избацује слике. Твој задатак ће бити да је усликаш. Ако њу не можеш, мораш бебу насликати кад је однесу у боx. И те слике ћеш дати Николи. И твоја мисија је готова.

   – Како знаш да је црнче?

   – Не испитуј превише.

   – Смијем ли Марку рећи?

   – Да. Пожељно је. Мотрите на њихов улаз и кад им дођу кола хитне помоћи, ти се пакуј и тамо дежурај. Јеси ме схватила?

   – Јесам. Јој, алај си ме узбудила! А шта ако не успијеш са шефицом договорити ?

   – Знам ја како ћу с њом. Јављам ти сутра. И запамти радиш нешто са историју српског народа! Ништа друго да речеш некоме или да шта питаш! Запамти, у мене је фластер, ја га љепим на туђа смрдљива и лажна уста!

    Јутарњи рапорт се одужио Кати. Онај са инфарктом срца се устао из кревета и наравно му се здравствено стање погоршало. Морала је звати и интернисту и анестезиолога, да му немир смире и да га ослободе те стенокардије која му трне цијелу лијеву руку. Уморна од трчања, легла је уз Енису  и малог Рифата, помјерајући се по брачном кревету да би они могли да се одморе од порода. Заспала је и кад чу неко комешање, отвори очи. Ениса је стављала малог на сису, а он се само протезао  ширећи те слатке мале ручице.

   – Не тако, принеси му сису, утури му брадавицу у уста, да је обухвати  и утури му мало  и колута. Немој да ти гризе брадавице, створиће се ране па ће то јако бољети. И онда од сисања нема ништа.

    Како Ениса није разумјела толико њемачки, Ката се одважи и са кревета позове Хоспиталитy.

    – Ја сам, она новинарка. Хтјела сам вас питати када ће она моја пријатељица да буде на гинекологији са пипсером у џепу?

    – Знате, потребнија нам је на интерној клиници.

    – Госпођо, не могу да вам тајим истину. Мени као новинару ћете учинити велику услугу, ако је премјестите да чисти рађаону. Ја чекам један пород. Сензацију у Швајцарској. Биће у новинама. Помогните ми, на трагу смо великих лажи.

    – Шта би била њена улога?

    – Да наслика дијете које ће се родити.

    – Зар ви то сами не можете?

    – Па ја сам удаљена стотину километара од вас. То мора бити тајна док то не објавимо.

    – На којем ћете језику објавити?

    – На њемачком обавезно.

    – Па ја вам могу изаћи у сусрет да јој дадем додатни посао, да има и  рађаону.

    – Шта вам чини проблем, ако бисте је премјестили да буде само на гинекологији. Мора бити на стациону јер се бебе налазе у боxу.

    – Да, у праву сте.

   – Госпођо моја, бићете јако поносни на себе. Радите нешто добро за ваш швајцарски народ, то вам најављујем.

   – Хоћемо ли и ми бити у новинама?

   – Наравно да хоћете.

   – У реду онда. Да ли вам се жури, је ли то хитно?

   – Јесте, погодили сте. Трудови долазе изненада.

   – Зна ли Драга шта треба учинити?

   – Да, зна.

   – Хоћете ли да јој донесем фотоапарат?

   – Не треба, хвала вам. Има га и има инструкције шта јој је дужност.

   – Идем одмах до њене директне шефице. Пуна сам узбуђења. Сматрајте да је проблем ријешен.

   – Да ли вам је икад ико рекао да сте злато?

   – Није.

   – Онда вам ја кажем!

Ката спусти слушалицу и дубоко удахну.  Ениси то не промакну.

   – Је ли то нешто у вези мене?

   – Није. Али је сличан случај.

   –  Кад ће се та породити?

   – Ових дана.

   –  Хоћеш ли мене онда избацити?

   – Ма шта ти пада на памет! Она је у Ст.Галлену. Само се ти опусти и слушај ме. Мораш се посветити  том нашем мајушном, види га како сиса устима, а сике нигдје.

   – Кад чујем тебе како му тепаш, како га ја онда не бих завољела.

   – То је мој Угљеша, то је врхунац моје каријере.

   – Зар ви  у медицини имате каријеру?

   – Него шта.

Скочила је са кревета, уједе се за језик, скоро јој се отвори. Зато је ушла у купатило, пустила воду да шуми, да ромиња као ова прољетна кишица коју тако жељно чекају овдашњи сељаци. Натопили су своје ливаде  стајском осеком, па сада чекају да падне киша и да то ђубриво добрано нагноји пашњаке.  То је онај непријатни мирис којег примјећују туристи који планинаре по њиховим брдима и који се увриједе ако их упитате одакле тај смрад што штипа за грло и очи.

    Ката се потрудила да јој фрижидер буде пун хране, рече Ениси да устане и једе што год пожели. Она је овдје као код своје куће, нека сама нешто и себи спреми, а да не гледа на њу и њен апетит. Из ноћне смјене га нема, само та кафа и кофеин који јој стимулише те мождане ћелије на које се ослања све ове дане.

   Увече јој је зазвонио телефон.

  – Като, ја сам,  Драга. Била је овдје главна шефица и дала ми је план. Од сутра сам на гинекологији. Показала ми како функционише пипсер. Могу ти се похвалити да сам је све разумјела  и кад сам јој одговорила, похвалила ме.

Рекла је неку нову ријеч и ја одмах узе рјечник у руке и нађе да ми каже да савјесно  обавим повјерени посао. Јеси ли ти њој шта поближе рекла? Чудно ме је гледала.

  – Најавила само  пород. Слушај ме: твој је задатак да насликаш дијете, а ако можеш и родиљу. Ако не, ником ништа. Онда овако: насликаћеш њено име и презиме и тамо ти пише на десној страни  коју Кранкенкассу има. То нам је важније и од слике саме бебе.

   – Синоћ ју је Марко видио око десет сати са родицом. Шетале су.

    – Кад би ви знали, шта ја знам, чекање не би било тако неизвјесно.

   – Реци нам.

   – Ти си родила, слушај ме. Пред крај трудноће стомак се спусти, није више жени под дијафрагмом, под плућима. Кад видиш трудницу да је сав стомак око пупка, знај да је пород ту.

   – Да, да, сјећам се своје трудноће. Тешко сам дисала па ми је свекрва рекла чим се стомак спусти да ћу продисати. Сада ћу ја то објаснити Марку. Опет ће и он у ноћну шетњу.

  И дође опет вече и напорна ноћ. Много свјеже оперисних, а ови из интензивне чим виде да је постоперативни ток у реду, кажу да је пацијент стабилан и да може на одјељење. А онда сестрама остаје праћење виталних функција. Из собе у собу и кад их све обиђеш, сат је откуцао своје минуте, па опет исто. И тако цијелу ноћ. Оно што је Ката радила својим колегицама, да стигне ујутро и  крв да извади, било је изузетно цијењено. Не само због јутарње брзине и лабораторија који је већ укључио апарат, већ и због мањкавог искуства. Броје јој колегице убоде, не успијевају пронаћи болесника кога боде два и више пута, да би извадила и напунила крвљу оне силне епрувете. Кад се вене  не виде или се не пипају, Ката узима електрично јастуче за руку. Омота га око руке и пусти да  његова топлота учини своје: да се вене под топлотом прошире и натекну. И игла јој улази у вену, крв протиче. А када мора да убоде у вену на самој шаци, узима онај лептирић који не изазива бол као нормална игла.

   Обавила је и то јутрос од шест сати, измјерила температуру и све уписала у кардекс. Још и тај рапорт, па мртва уморна се сруши у кревет. Ениса и малени нису се ни мрднули.

   У подне је отворила снене очи, окренула се на другу страну и опет утонула у сан. Звонце се тек у два поподне огласило, зијевајући је отворила врата и онако у спаваћици, зажели гостима добродошлицу.

   – Ениса, да ти се дијете драго представим. Кажем ти дијете јер си млада и лијепа. Ја сам конзул Југославенског конзулата у Зüрицху. Зовем се Боса. А ово је наш доктор Буквић. Дошли смо, чим смо чули веселу вијест, да ти честитамо пород. Још си ти наша држављанка. Кажи, да ли је било напорно и тешко?

   – Сам пород није, али све ово што сам проживјела до порода јесте. Ви знате да сам силована, али то нису учинили Срби, него страни плаћеници у служби хрватске војске. Мене је у тај бус укрцао мој момак, УНпрофорац из Кеније. Ја сам овдје залутала међу моје Муслиманке. Ишла сам с њима по тим митинзима и демострацијама, али ја никада нисам отворила уста и никада нисам изрекла пред никим такве лажи и клевете.  Хтјела сам побјећи из Купленског, из колективног избјегличког смјештаја гдје сам доспјела на крају. То вам је на Кордуну. Наша Кладуша је пала, а Алијина војска нас је протјерала. Ја сам из Загреба отишла на море, а отуда овдје.

   – Ти си Абдићева?

   – Ма, да, из једног крајишког села близу  Цазина.

   – Реци душо, гдје би вољела ићи, да ти помогнемо?

   – Ја се бојим освете мојих. Удавиће и мене и моју  црну бебу. Код сестре Смиље не могу остати. Њој хвала за све што ми је учинила. Види то и Алах, добиће она његову награду. Гдје год да ме смјестите, ја пристајем. Само ме немојте враћати у Босну. Отац би умро од жалости кад би мене и мојег Рифата угледао. Цијело село ме не би испуштало из уста.

ГЛАВА XXI

О овоме случају рађања се ништа није чуло.  Услиједили су априлски дани. Зашутјели су сви медији већ неколико недјеља. Не извјештавају ни о борбама у Босни. 

      Те наредне седмице Боса је добила телефонски позив.

Зове је Зоран, Боксер. Да вечерас гледа београдски програм и обавезно дневник у пола осам. Не рече зашто.

    Недуго затим, зове и Ћућуз, спортски новинар НОВОСТИ.  Пита је да ли има сателитски програм и може ли гледати загребачку телевизију. И предлаже јој да одгледа њихов дневник у пола осам.

   – Па не могу у исто вријеме гледати двије телевизије.

   – Реци коју хоћеш, па ћу ти ја снимити и послати снимак.

   – Одгледаћу београдски.

  – Одлично. Ја преузимам онда Хрватску. Да ли можеш сутра купити Блицк, швајцарске новине?

   – Шта има унутра?

   – Има сензација. Мораш то имати. И сутрашње НОВОСТИ.

   – Ајме човјече, које играо против кога?

   – Видјећеш вечерас, укључујемо се у дневник.

    Никада Боса није била тако узнемирена. Шта би то могло бити, која врста спорта? Можда су играле репрезентације Хрватске и Југославије, а то је њој промакло. Па избили нереди, можда је неко познат настрадао.

    Сјела је у фотељу, ноге подигла на тросјед и чека.

Ударна вијест : У Болници Триемли у Зüрицху под јаком опсадом Муслимана једна "силована Муслиманка" од босанских Срба је родила црнче. Око болнице и сада се налазе муслиманске избјеглице које су блокирале улаз у породилиште.

  Брзо је  промјенила канал и ту исту вијест ухватила и на ХРТ у. Са великим смјешком спикера који је то изговорио.

  – Јеси ли ту, Като?

  – Јесам.

  – Јеси ли чула вијест на дневнику? РТС и ХРТ?

  – Не, немам ја те канале.

  – У Триемлију рођено још једно црнче. Је ли то твоје Вахиде?

  –  Не знам за тај случај. Ко ти је јавио?

  – Ћућуз и наш Зоран. Сутра ће бити у Блицку и НОВОСТИма на насловној страни. Купи новине.

  – Упропастише нам рад.

  – Ко?

  – Па њих двојица.

  – Не, немој тако. Ово твоје ће их још више уздрмати. Јави само Манди да то није ваше.

   Ноге су јој клецале. То је онај Зоран нешто нањушио пратећи најаву црних беба у новинама. Да, Триемли родилиште је популаррно у народу. Издвојено из болничког комплекса, око зграде је могућа опсада. Како су дошли до ње?  Љута окрену мобилни својег колеге с којим се понекад виђала само у цркви.

   – Душко, шта сте то објавили?

   – Истину.

   – Како си је нашао?

   – То је дуга прича. Купи сутра новине и ако хоћеш да чујеш истину, хајде да у то име наздравимо негдје.

   – Можемо ли се наћи на Парадеплатзу, у кафетерији Спрüнглију, око десет?

  Ту ноћ је једва одрадила. Блицк је таблоид. Њему сви вјерују.  Сутра ће швајцарска јавност увидјети своје заблуде. А њихова освета ће услиједити.

   – Дошла си, мислио сам да нећеш стићи.

   – Душко, реци ми како сте дошли до те жене?

   – Ти знаш да сам ја спортски новинар. Крећем се у тим круговима. Гдје има спорта, има и сеxа.

   – Да ли ти знаш да сам и ја на трагу?

   – И шта ја сада имам с тим?

   – Ко је дао телевизијама вијест?

   – Ја. И Загребу и Београду, нека се људи насмију. И саставио сам текст, види како је лијепа насловница. Црнче од босанских Срба. Ево сам ти донио и наше НОВОСТИ.

 Родило се црнче, види наслов. Са мало ријечи смо рекли све.  А гдје ћеш ти објавити случајеве?

    –  У книнским.

    – Видио сам најаву.  Колико их имаш?

    – Четири. Али су све судбине различите.

    – Извини, ми нисмо знали за тебе.

    – Јеси то радио са Зораном?

    – Јесмо. Знаш, немој се љутити. Ја сам војник, љути Крајишник, а и Зоран исто.

    – Одакле си ти?

    – Из Мирковаца. И ми смо Крајина. Знаш ли ти зашто нас сви зову љути Крајишник? Зато, што смо на неправду љути, а ње свуда има.

     – Откуда је та беба?

     – Небитно. Новорођенче има црну кожу, а у Босни нема црнаца Срба. Буди разумна, ово је добро испало.

    Док се враћала, размишљала је о себи. Па које она да брани другима да се баве истим темама. Рат је и намеће своје извјештаје. Потиштена послала је редакцији само једну реченицу: Ово црнче није наше, ми наше чекамо.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: