detalj slike: KRK Art dizajn

Roman Mali UNPROFORac književnice Milke Kajganić iz Ciriha, Švajcarska, donosimo u nastavcima, svakog četvrtka. 

Inspirisan istinitim događajima za vrijeme rata u Krajini i Bosni od 1992.godine i demonstracijama žena po Švajcarskoj

Sedmi deo možete pročitati OVDE

GLAVA  XXII

   

   Uzalud je Marko svako veče šetao oko zgrade. Vijest o crnčiću je bila glavna tema svih ovih dana. Švajcarci su se osjećali prevarenima. Napadali su sami svoje novinare, zvali redakcije, pisali pisma čitalaca.  I naravno, redakcije ništa od toga nisu objavljivale. Vahida nije izlazila iz stana.

   Dok su večerali, Draga se prenu: čuje sirenu. Istrči na balkon, a ono kola hitne pomoći stoje ispred Vahidinog ulaza. Draga sjede u kola, nađe parking i ulete u zgradu. Nikad joj do sada ovaj hodnik nije bi tako dugačak.  Trčala je do garderobe, obukla zeleni mantil, na glavu stavila zelenu kapu, a na nos i usta navuče zelenu masku. Pogledala se u ogledalo: samo joj se oči vide. Ako su se koji put i srele, ne može je Vahida ovako maskiranu prepoznati. Zgrabila je onaj polaroid i trčeći se našla u prostoru za nečisto, uzela kofu sa vodom i  onaj držač  sa krpom.  I tako opremljena htjede ući u rađaonu. Babica je ne pusti unutra, pokaza joj na sat i da dođe kasnije. Nastalo je vrijeme čekanja i neizvjesnosti. Kad je babica konačno otvorila vrata, rodilje tu nije bilo.

   – Gdje je ova žena?

   – U sobi je pet.

   – Je li sve u redu?

   – Jeste. I beba je dobro, lijepo crno novorođenče.

   Draga se dade na pranje poda i preko babičinog ramena gleda u papire  koji stoje ispred nje na stolu. Vidi da babica nema namjeru da izađe iz rađaone. Vidi da on slikanja neće biti ništa. Proleti joj ideja kroz glavu. Otrča do sobe pet i pročita na krevetu njeno ime: Irma Tobler. Ponavlja to ime naglas do sestrinskog ofisa, uze olovku i zapisa. Od slova do slova, da ga pravilno napiše.Kad se vratila ponovo u rađaonu, babica je stajala kod otvorenog ormara i unutra slagala zelene komprese. Draga se nagnu nad stol, pročita Helvetia Krankenkasse. To će zapamtiti.

 Onda uze onaj polaroid i uđe u box. Vidjela je bucmasto crno dijete, škljocnu i hrabro izađe u hodnik. Slika ubrzo izađe, lijepo se vidi samo lice. Vratila se kući, uzela telefon i nazvala Katu.

   – Ljutićeš se na mene, nisam uspjela naslikati sve što si mi rekla. Samo bebu. Ali imam one podatke što si tražila.

   – Slušaj me, sutra ujutro da si se tamo nacrtala. Nađi načina da sa rodiljom stupiš u razgovor. Ispitaj je otkuda je tata. Nemoj sutra nositi polaroid. Nema više snimanja. Glavninu  imamo. Pitaj je gdje će sa bebom?

   Tu noć nije ni Kata zaspala. To je promjena bioritma, tješila je sebe. Nakon toliko noći, prva gdje će spavati  u svojem krevetu. Enisa je primjetila njeno vrpoljenje pa je mislila da joj ona smeta.

   – Spavaj samo, ja odoh u dnevnu sobu, more me misli.

Tek je u šest zaspala, a onda je u osam sati probudi dječji plač. Otvorila je oči i nijemo posmatrala kako Enisa doji svojeg sinčića. Neki val topline je zahvati i ona opet zaspi.

   Oko četiri popodne oglasi se zvono.  Pred vratima stajao je Nikola.

   – Spremaj se, hitno  je.

   Dok su se vozili, Nikola ispriča kako danima šeta i ne ispušta Vahidu iz vida. I popričao je s njom. Draga je danas čistila sobu kad je sestra donijela dijete na podoj.

   – Odakle je tata kad je beba tako lijepa?

   – Iz Maroka je.

   – Dobro je, oboje ste muslimani po vjeri. Nije bitna boja kože.

   – Odakle si ti?

   – Ja, ja sam iz Hrvatske. Nego, ja tebe odnekuda poznajem?

   – Ma gdje bi ti mene vidjela?

   – Mislim u novinama da je bila tvoja slika i tvoja izjava, da si silovana. Znam ja  i gdje stanuješ.

    –Tako  mi je Draga ispričala događaje i zna da se to tebi neće svidjeti. Zato sam došao po tebe. Šta ćemo dalje?

   – Sačekaj minutu, imam ideju. Vozi me prvo u bolnicu. Idem uzeti bijeli mantil. Pa me poslije vozi do prve apoteke. Idem uzeti lapis.

   – Šta ti je to?

   – Srebrni nitrat. Treba mi za pupak.

   – Šta namjeravaš?

   – Je li ona došla kući?

   – Jeste. Vidio sam je kad je ušla sa sestrom i zetom.

   – Idem ja njoj kao terenska sestra u kuću.

   – Odbiće te.

   – Neće. Znam ja kako ću.

   Val ljutnje obuze Katu. U apoteci nema lapisa. Čude se da se to još uvijek upotrebljava.

   – Vozi me do sljedeće, neko ga mora imati.

   Lice joj se ozarilo kad je stari apotekar u toj drugoj apoteci bio radoznao. Odakle je Kata kad primjenjuje to za obradu pupka, da se što prije osuši i otpadne ne ostavljajući iza sebe nikakvo crvenilo kao znak upale.

   Kad je prišla ulazu u zgradu, pritisnu zvonce. Na parlafonu se oglasi muški glas.

   – Dobro veče. Ja sam patronažna sestra pa su mene poslali da obiđem rodilju i bebu.

  – A odakle ste?

  – Odavde, ovdje sam rođena, a znam bošnjački, pa su me poslali da me majka razumije.

  – Ko vas je poslao?

  – Vahidin kućni doktor koji joj je vodio trudnoću.

  – Dobro uđite, na trećem smo spratu.

   Ušla je na prstima, izula cipele i sačeka u hodniku da je domaćica odvede u sobu. Vahida je ležala na dječjem krevetu, onome što se razvlači. Pored nje, u krevetiću, ležao je taj mali smotuljak od djeteta čije je lice Kata već vidjela.

     – Dobro veče, ja sam patronažna sestra,– i vadi slušalice i stavlja ih sebi oko vrata.  Vahida je gleda i smješka se. Gleda  i Kata u nju i  u njen oprobani trik. Koliko ljudi gleda u taj stetoskop, očekujući doktora i njegove riječi ka ozdravljenju.

    –  Dajte da vas prvo pregledam. Ruku lijevu za pritisak. Jeste li u trudnoći imala natečene noge?

   – Da, imala sam.

   – Sada ćemo vidjeli da li se pritisak vratio na normalu.

Odlično. Sada puls i kiseonik. I to je u granicama normale.  Dok sam tu sa oximetrom, treba mi i bebin prstić.

   – Zašto njemu mjerite?

   – Da vidimo da nema hipoksiju.

   – Šta vam je to?

   – Manjak kiseonika u krvi. Znate tako utvrdimo da beba nema kakvu srčanu manu. Dajte ga ovamo, tu kraj majke da bude. Izađite vi van, moram rodilju da pregledam.

   Vahida sluša, povlači spavaćicu do prsa, a Kata pritišće cijelom rukom njen stomak oko pupka.

   –Odlično, maternica se spustila. Za par dana će biti na svojem mjestu. Moram još da pogledam krvarenje. Razmaknite noge. O, vi ste rezana.

   – To me boli i peče.

   –  Znam, krvarenje je oskudno. Za ovaj rez neko mora otići do apoteke i uzeti ovu bepanthen mast. Dobro se istuširajte dva puta dnevno, lagano pređite peškirom da pokupite svu vodu i lagano utrljajte ovu kremu u ranu.

Eto, to bi bilo to za vas, a sada beba. Kako je slađašan! Vidi ti te obraščiće!  Baš je sladak. Odakle je otac?

   – Iz Maroka.

   – Šta ste tamo bila?

   – Ma ne. Upoznala sam ga, tamo dolje kod nas. Bio je UNPROFOR vojnik.

   – Slagao vas. Beba izgleda kao da je tata iz Kenije.  To su afrički ljepotani, zar za to nište čuli?

   – Da li vi mene poznate?

   – Ne, odakle da vas znam?

   – Sa televizije i iz novina.

   – Slabo ja čitam novine, a televizije ni nemam. Ja vam radim i danju i noću. Pa po danu spavam i nemam vremena ni za sebe. Trebam otići u trgovinu, kupiti namirnice, skuvati za porodicu. Tako da neki put  i dva puta u jednom danu idem u krevet.

   – De vidite jesu li moji tamo u dnevnoj sobi? Da vam ispričam svoju životnu priču. U problemu sam.

   I tu ispriča sve, iskreno do zadnjeg detalja kako ju je zet napao što je čistačica nju na našem pitala odakle je otac djeteta kada je ono crno. Objavile su švajcarske novine kako se rodilo jedno crnče, pa se njeni osjećaju ugroženima. Kaže da je rodila na ime svoje rodice. Neće biti sumnjivo. Zet se boji te čistačice, pa traži da se mora odseliti. A ona ne zna kuda? I pita da li joj Kata može pomoći?

   – Čekaj, to što si pričala pred novinarima, ima li zrnce istine?

   – Pa ispričala sam vam sve, do detalja.

   – Znači, nisu te bosanski Srbi silovali?

   – Nisu. Morate razumjeti i moju izbjegličku sudbinu.

   – Ma to znam, ali ti je zet u pravu. Nećeš ti ovdje nastadati od Srba, nego od Švajcaraca. Oni su prevareni, oni su u zabludi bili. Kako ja njih poznajem, uslijediće odmazda. Čuvaj se. Šta da ti kažem. Ja se s takvim problemom nisam do sada susrela. Jedino bi bilo dobro da odeš sa bebom u opštinu socijalnom radniku. Oni će ti naći smještaj i zaštititi od javnosti.

   – Hoćete li vi meni opet doći?

   – Hoću za mjesec dana.

   – Ako me ne nađete, onda idite u socijalnu službu po moju adresu.

   – Vahida draga, kaješ li se što si širila laž?

   – Zašto bi se kajala! Ja sam dobivala ovdje za to  franke i od toga živjela.

   – Ko te je plaćao?

   – Ovi naši aktivisti iz SDA.

   – Pa probaj sada preko njih dobiti smještaj.

   – Ne smijem ja ni njima na oči. Sa crnom bebom , šta ti pada na pamet!

   Ova je baš drska, zaključi  i uhvati se za kvaku.

   – Sestro, ne možete tek tako otići.  Sjednite ovdje da nazdravimo našoj prinovi. Kako ste oni rekli da se zovete?

   – Smilja sam ja.

   – Otkuda su vaši?

   – Moji su iz Like. Sestra mi se udala za Hasana, iz Bužima su njegovi.

    – Ma iz koje familije?

    – Mulahasanića.

   – Ma znam ih, čestita familija. Stari dido bio beg.

  Vidi Kata da ona laže pa laže i  on nju.

   – Recite sestro, koliko košta ova posjeta?

   – Ništa ne košta. To plaća Krankenkassa.

   – Nemojte tako. Možemo li se dogovoriti: da ja vama platim stotinu franaka, a da vi taj račun nikuda ne šaljete.

   – Može. Evo uzeću ih.

   – Šta ti je naša raja!– ponosno reče.

 Kata se obula i otvori ponovo vrata dječje sobe.

    – Zaboravila sam kod maloga ovaj oximetar,– izgovori se i spusti onih stotinu franaka na jastučić.

    Bog zna kako su se iznenadili kasnije. Išla je na parkiralište i stalno se okretala i mahala im. Kad im se svjetlo na balkonu ugasilo, ona priđe autu i sa Nikolom krenuše  pješke do Marka i Drage.

   Kata je još jednom kod njih pogleda ime Krankenkasse, uzela sliku bebe  i stavila je u svoju tašnu. Uz mezetluk ispričali su sve detalje.

   – Ja ću se ovoj osvetiti! Kunem se!– reče Marko.

   – Miran budi! Sve će to leći na svoje.

   – Toliko laži,a nema kajanja!

  Rastali su se uz zagrljaj i veliko hvala.

 

 

 

                             

                              GLAVAXXIII

  

   Eto već   stiže i druga nedjelja, a porod malog crnčića ne prestaje biti svakodnevna tema u svim porama švajcarskog društva.  I doktor Stocker progovorio. Priča kolegama vic kojeg je sam smislio.  I ide glas od usta do usta. Najviše se naslađuju ginekolozi. Bio je i kolegij na kantonalnom nivou. Svi su jedva čekali da završi predavanje, da čuju svojeg dragog kolegu koji im reče, da ta rođena beba nije njegova. Jer i on ima svoj ratni trofej. Pa ako ovako nastavimo otkrivati slučajeve, biće to epidemija, poboja se jedan od njih. Bila je to prilika da se i novinari ismiju. Zašto nisu objavili bar i drugu stranu, našli nekog Srbina koji dobro poznaje Bosnu da i on kaže neku svoju riječ. A ono što boli, reče doktor, tu su ukaljani lažima i krajiški Srbi. To je za ove novinarčiće isto, Bosna je Bosna i ko zna dokle joj granice sežu.

  Nema Srbina Gastarbeitera koji se ne naslađuje i vicem i tom malom crnčetu.  Poslodavci spustili poglede, šefovi se izvinjavaju. Raja sa Balkana prave svoje nove viceve, solidarnost na djelu između Hrvata i Srba. Muslimani se pravdaju da oni sa SDA nemaju ništa. Na sva usta ih ogovaraju. Jedino se bune Albanci. Koji ih je kamerman slikao dok su Muslimankama nudili i davali sendviče? Jasno se likom vide pa se boje policije. Svi su u jedno sigurni, ovdje će biti i istrage. Ali ne znaju, ko će poslati prijavu i šta će  u njoj pisati. Nagađaju da će to sami Švajcarci, onako povjerljivo i diskretno. Bez prisustva javnosti.

   Na taj čin nije trebalo dugo čekati. Kata je ispisivala Vahidu i njenu priču, kad je telefon prekide u radu.

   – Dobar vam dan. Ja vas zovem iz Helvetia Krankenkasse. Jeste li vi novinarka Kata?

  – Jesam, ja sam.

  – Recite mi šta znate o porodu ovih tamnoputih beba, molim vas.

  – Odakle vam ta informacija?

  – Prijavio onaj gospodin ćić, ćić, ćevapćić se zove.

  – Da li je Opačić?

  – Da, da, ja to prezime ne mogu izgovoriti.

 Poznajete li vi Irmu Tobler?

   – Ne.

   – Znate li vi da je Muslimanka rodila ovdje svoju crnu bebu na ime jedne naše klijentice koja nikada nije bila trudna.

   – To ne znam.

   – Kako ne znate kad je gospodin ćić, ćić rekao da ću od vas dobiti sve povjerljive informacije. Za naš postupak.

   – Tu sam vam na usluzi, ostavite mi vaš broj i sve činjenice za koje budem saznala, proslijediću vam.

   – Molim vas za saradnju, ne dozvolite da nas te plaćene žene ne ismijvaju.

    Kata se obukla i krenula na posao u drugu smjenu. Osjećala je vidnu napetost. Znači Marko je ipak otišao  u zdravstveno osiguranje i prijavio slučaj. Ići će sada istraga državnih organa, poznaje ona jako dobro patriotizam ovog naroda koji je otvorio srce i dušu i  u svojoj politici da pomognu svakom u nevolji. Bio to rat ili neka druga katastrofa do gladi i žeđi po afričkim državama.

   U četiri sata je pauza, kolegice su u kafeteriji, a ona sama na odjeljenju. Nagnuta nad laboratorijskim nalazima i ne primjeti da se neko naslonio na pult. Kad podiže pogled, ugleda policajca. Jednog, pa još jednog.

  – Vas tražimo gospođo.

  – Izvolite, stojim vam na raspolaganju.

  – Poznajete li jednog Srbina Marka Opačića?

  – Da, šta mu se dogodilo?

  – Njemu ništa. Poznajete li Irmu Tobler?

  – Samo ime i prezime.

  – Da li je ikad dolazila ovamo k vama na kliniku, privatno ili kao trudnica?

  – Ne poznajem ja nikoga pod tim imenom. Čula sam od Marka odnosno njegove žene za to ime. To ime je uzela Vahida Osmanović , Muslimanka,  za pokriće troškova njenog poroda u Kantonlanoj bolnici. Rodila je crnu bebu, iz ljubavi sa jednim Kenijcem koji je bio vojnik Ujedninjenih nacija  u Krajini.

   – Ukrajini, rekoste?

   – Ne Ukrajina, Krajina.

   – Gdje je to? Dio Bosne?

   – Dio bio Hrvatske, odvojili su se Srbi pa se zato rat vodi između Hrvatske i ustanika.

   – Znači pobunjenici?

   – Taj izraz  nije tačan. Oni su ustanici, a pobunili su se zato što su ih Hrvati izbacili iz Ustava.

   – Šta rade ti vojnici iz UN-a?

   – Čuvaju ljude sa obje strane granice da se ne puca i da vlada mir između zaraćenih strana. U Pink zoni.

   – I šta još rade? Prave djecu pa ih ovamo k nama šalju.

Da i mi crnca Toblera imamo!,– kiselo izgovori. I dok su oni tako razgovarali, vratile se sestre sa odmora i okupiše se oko kantonalnih policajaca. Radoznale su i upadoše u razgovor. Jedna reče kako najviše informacija ima doktor Stocker. I pričaju vic. Nastade smijeh. Zbunjeni policajci se  okrenuše i odoše.

   – Zašto ste vi morale reći za doktora Stockera? To je lječnička tajna. Ako ih neko treba obavijestiti, onda je to doktor lično.– ljutila se Kata.

   U jedanaest sati je završila smjenu i kad izađe iz bolnice, preko mobilnog pozva Bosu.

   – Odale sestre doktora policiji.

   – Neka su.

   – Boso, meni će zakucati na vrata, zar ne vidiš.

   – Ti se ničega ne plaši. Enisa je svoj porod platila.

   – Ali imaju snimak sa demostracija.

   – Šta hoćeš od mene?

   – Ne znam ni sama. Ne mogu razmišljati. Kako bi bilo da nađeš negdje smještaj za Enisu?

   – Kod koga?

   – Valjda poznaješ neku porodicu koja bi je primila.

   – Ne, ne, to ne mogu. Ako uđe i u tramvaj, skrenuće će pogleda putnika na sebe. Švajcarci su bijesni, do ujedanja.

    – Imaš li neku ideju kako bi je mogli prebaciti u Njemačku?

    – Kome tamo?

    – Novostima, neka je redakcija zaštiti!

    – Da znaš da ti je to dobra ideja! Ko bi je pratio? Švajcarci su blokirali sve granične prijelaze.

    – Ko ti reče?

    – Ćućuz me svaki dan obaviještava o zbivanjima. Ti si umorna, pusti me da razmisim. Možeš li je ti pratiti?

    – Kada?

    – Sutra.

    – Ne mogu, radim prvu, ali bih je mogla otpratiti prekosutra. Kada sam noćna. Ujutro da krenemo onim jutarnjim u šest sati i mi smo u Frankfurtu oko jednaest. Da ih predam i da se onim u jedan mogu vratiti nazad. Da stignem u noćnu. Tako neću biti sumnjiva, ako me opet dođu ispitivati.

   – Dobro. Imamo cijeli dan. Kako bi bilo da zovneš tog doktora  i da se njim posavjetuješ?

   – Ne, to, motre sigurno na njega, a telefon prisluškuju.

   Enisa je drhtala kad ugleda Katu ozbiljnog lica.

   – Provaljene smo Enisa.

   – Šta ćemo sada?

   – Zvala sam Bosu. Ti budi spremna za pokret.

   – Joj, alaj sam ti na teretu. Ajde ti mene isprati sutra na bus za Bosnu.

   – Tamo nikuda, ubiće te.

   – Ko će ubiti?

   – Ko neće!  Svima si nezgodan svjedok! I Šviceri te traže, da im ispričaš istinu, da zaustave laži.

  Dok se Kata tuširala, oglasi se zvono na vratima. Skoči kao oparena iz kade, stavi prst na usne, pogasi sva svjetla.

   – Policija, otvorite!

   – Samo da mali ne zaplače,– šapće.

   – Provaliće.

   – Mir, Enisa, neće provaliti.  Otići će, uši su im na vratima, kad ne čuju ništa da se kreće.

   Kata priđe vratima i osluškuje. Policija priča sa komšinicom Francuskinjom. Kata čuje samo ono, no,no.

   Onda i taj bat koraka po stepenicama.

    – Da upalim svjetlo?

    – Ni slučajno, idu oni oko zgrade da vide ima li svjetla.

   – Moraš otići, žao mi je.

   – Kada i kuda?

   – Prekosutra. Slušaj me sada pažljivo, upijaj svaku moju riječ. Ja sam sutra, odnosno danas, već je ponoć prošla, u jutarnjoj smjeni. Neću da čujem da je mali zaplakao. Turaj mu sisu u  usta, ako treba i cijeli dan. Ne smiješ paliti svjetlo. Ne smiješ uključiti peć, ni televiziju. Mora u stanu vladati savršeni mir.

   – Ni kafu da sebi skuvam? Ne razumijem zašto ne peć?

   – Ženo draga, skuvaćemo kafu kad ja pođem na posao pa pij je ledenu. Otići će policija u podrum  da vide okreće li se strujni brojčanik?

   – Pa okreće se jer imaš frižider.

   – Taj se okreće sporo, a kad uključiš peglu ili peć, onda leti onaj okrugli brojčanik.

   – Ti na sve misliš.

   – U frižideru imaš jela. Reci šta da kupim,  čega si željna?

   – Slobode, slobode sam željna,– i briznu u plač.

   – Rekla si neki dan da nisi dugo jela krompir salatu i ribu. Hoćeš da je kupim?

   – Nemoj ništa kupovati. Ja sam sita, sita svega.

   – Glavu gore, idemo dalje! Ne posustaj!

   Ubrzo su zaspale. Malecki je spavao i dalju i noću. Podoji ga oko deset uveče i on spava do osam ujutro. Voli se kupati. Enisa ga nasapuna i takvog ga podmetne pod tuš. Lagano ga protrlja onim dječjim peškirom onako kako ju je Kata naučila. Zatim uzima onaj dječji losion za kožu i prijatan miris se širi po cijeloj sobi. Za sve ovo vrijeme, Kata je dobro pazila na rublje. Uz dječju robicu stavljala je i po tri velika peškira za kupanje. Ako bi neko od komšija zavirio u mašinu, ne bi otkrio te dječje benkice i košuljice. A pelene je odnosila  i bacala u bolnički kontejner. I pored te opreznosti, može samo jedan mali plač da otkrije ilegalca u njenom stanu. Zna Kata da bi Enisu trebala prijaviti i vlasniku stana, ali je tu obavezu jednostavno zanemarila.

    Jutro je osvanulo, ptičice cvrkuću svoj jutarnji pjev, a Kata sa povelikom torbom odlazi na posao. Okreće se oko sebe i u podrumu kad ne vidi nikoga, vadi te papirne pelene  i ubacuje ih. Izlazi na druga vrata i eto je u garderobi.

   U podne je otišla na ručak, ali zalogaji nikako da siđu u stomak.  Kao da hrana nije dovoljno sažvakana, ostaje u grlu. Odgurnula je tanjir, uzela jedan menta čaj, da joj osvježi usta i grlo.

   U dva sata imala je cijela bolnica raport. Jutarnja smjena ga predaje drugoj smjeni koja tad počinje sa radom. I dok je pažljivo  izlagala kolegici njene popodnevne zadatke, pogleda  kud i ostale kolegice. Naslonjeni na staklo recepcije stoje ona dva policajca.

  Glavna joj sestra pokaza da je slobodna.

   – Izvinite šta smetamo, ali smo morali opet doći. Nešto ne štima u vašim izjavama. Gospodin Marko kaže kolegama da vi znate ime Muslimanke  što je rodila pod tuđim imenom.

  – To me niste ni pitali. Zove se Vahida Osmanović.

  – Da li je istina da ste bili kod nje u stanu i vidjeli bebu?

  – Jesam, bila sam.

  – Da li je beba crna?

  – Jeste. Imam i sliku, ako hoćete da vam je dam.

  – Pa to, to tražimo, dokaz. Kako je lijepo raditi sa vama kad sarađujete! Znate li gdje je žena koju je porodio doktor Stocker?

   – To ne znam.

   – Znate li gdje bi mogla biti?

   – Šta kaže doktor?

   –  Doktor nas zasmijava, veli da smo mi sposobna policija da ćemo ući u trag kako od bijelog Srbina i bijele Muslimanke se rađa crno dijete. I pokazao nam potvrdu da je ta Enisa platila svoj porod.

   – Pa šta onda nju tražite?

   – Da radimo po krivičnoj prijavi, da skupljamo dokaze protiv laži i kleveta. Gdje vam je slika?

   – U garderobi. U ormariću.

   – Možemo li je dobiti?

   – Pođite sa mnom.

   Kata je tu napravila svoju veliku životnu grešku koju će budući događaji pokazati. Kad se vratila, osjetila je napetost i čudne poglede svojih kolegica.

   Obišla je sa kolegicom sve pacijente i kod kreveta ponovila šta još treba uraditi.  Napeta i uznemirena, kakvu je nisu viđali.

   – Šta ti imaš sa tim porodima?– upitala ju je Doris, kolegica iz Istočne Njemačke.

   – Nemam ništa.

   – Pa kud si išla sa policijom za vrijeme našeg raporta?

   – Išla sam im dati novine.

   – Kakve novine, Blick?

   – Ne, to imaju. Novine koje izlaze za cijelu Evropu, na našem jeziku.

  – Znači, vi znate za te Afrikance preko vaših novina?

  – Da.

  – Sada znam zašto se Nada i Koviljka toliko smiješe.

 

 

                             GLAVAXXIV

 

   Kata je navratila u Migros, kupila   ribu i požurila u stan. Zatekla je Enisu oteklih kapaka.

   – Ti si plakala. Jesu li bili?

   – Ne, sve je bilo mirno.

   – Ja ću staviti krompir da se kuva, pa ću ti ispričati šta je danas bilo na poslu.

   – Jesu li te tražili na poslu?

   – Jesu. Dala sam im sliku Vahidinog malca. I mislim da im više neću biti sumnjiva.

   – Zašto si ti njima uopšte sumnjiva?

   – Zato, znaju da znam toga dosta, a da tajne ne otkrivam.

   Kad su pojele ručak tek u pet popodne, Kata uze malog Rifata i reče mu:

    – Ne da tebe tvoja Kata. Sakriću te. To ti obećavam.

On je spavao i nije mario za njene riječi i obećanja.

   Oko osam sati, oglasilo se zvono na vratima. Neko se naslonio na zvono.

    – Idem pogledati, ako je policija, ni riječi da si rekla!

 Nije htjela pritisnuti tipku da iz stana otvori ulazna vrata. Sišla je niz stepenice i kad ugleda Bosu, pokaza joj da je slijedi.

    – Vidim da si oprezna. Ovako, sve sam dogovorila. Nisam htjela ništa preko telefona. Vas troje sutra ujutro na voz u šest sati. U Frankfurtu vas čeka vozač sa oznakama CD- piše na tablicama. Idete direktno u naš konzulat. Čeka vas naš konzul, čovjek je iz Vršca, Srbin.  Tamo će vas dočekati naši ljudi iz Krajine, neki Đuro iz Knina. Budi spokojna,  niko te neće uznemiravati.

   – Kako ću preko granice, nemam pasoša ni za sebe, a kamoli za dijete?

   – I zato sam došla. Donijela sam vam putni list. Unutra ste oboje. Ukrali su vam torbicu i dokumente. To morate reći i Nijemcima ako vas budu pretresali i kontrolisali.

I nema telefoniranja. Veza da je sve u redu, prepoznaćemo po reklamama u našim novinama. Ako se na srednjim stranicama pojavi bilo kakav oglas, otkriveni smo. Ja ću svaki dan poslati kurira po novine. Šta je sa našim kninskim novinama?

   – Poslala sam sve. Ostao je samo Fatimin slučaj, ali je urednik rekao, da ćemo lako dopisati tu rečenicu, da je rodila crrnu bebu iz ljubavi sa  studentom iz jedne arapske zemlje koji je studirao u Sarajevu. I novine izlaze 30.og aprila.  sa naslovom Ekspeti umjesto političara, na njemačkom, engleskom, francuskom i srpskom jeziku.

   – Dobro, ja ću obavijestiti Zorana da ostavi par primjeraka za nas.

   – Meni treba dvije stotine komada.

   – Pa šta će ti toliko?

   – Treba mi, za moj naum.

   – A to je?

   – Reći ću ti kad to učinim.

   – Htjela bih imati uspomenu, hoćeš li nas naslikati?

   – Ne, izvini.

   – Zar ti nemaš povjerenja u mene?

   – Boso, ovo je zaštita majke i djeteta. Tu sam profesionalno deformisana. Te podatke znam i vrlo vješto ih sakrivam.

   – Pa znamo sve slučajeve.

   – Znam, ali ja znam sve detalje i sve vidove zloupotrebe.

   Nezadovoljna i bez pozdrava je nestala.

   – Ta nam žena puno znači i puno nam pomaže. I ja sam htjela s njom imati sliku.

   – Enisa, smiri se! Kakvo slikanje! Ona je diplomata. Da bi bila uvjerljiva, izvući  će sliku malog Rifata. I onda će to dijete biti žigosano. Znam šta radim. Slikaćemo se kad za to dođe vrijeme. Ja mislim na vaše sutra. Nećete se moći skrivati unedogled. Negdje ćete zatražiti azil, a ako te ova policija  stavi na interpolovu potjernicu, umjesto slobode imaćeš  zatvor.

   – Ali ja nisam ništa protuzakonito učinila.

   – Bila si u demonstracijama silovanih žena. Obmanula si javnost zemlje koja ti je pružila slobodu! Da ti kažem jedno životno pravilo: istina se uvijek mora reći, ma kako je teško izgovoriš.

    – Nemoj mi se ljutiti, molim te. Ti si mi više od rođene matere. Ne znam te riječi koje bi izgovorila da ti kažem hvala, ta riječ je mala za tvoje veliko djelo.

   Legle su nakon što su obavile tu noćnu njegu tog maleckog koji je svakim danom sve više otvarao očice i gledao oko sebe kao da je shvaćao svoj težak položaj.

   U pet su ustale, popile kafu, usule u bočicu kamiličin čaj i krenule na željezničku stanicu.

   – Zašto vucaraš tu torbetinu, zašto ne uzmemo taksi?

   – Enisa, da taksista kaže policiji da je ranim jutrom vozio dvije žene s malenom bebom. Pa da nas u Baselu skinu sa voza.

    – Izvini, ja ne znam razmišljati tvojom glavom.

   Na praznom peronu nije bilo putnika. Posjela je Kata njih dvoje na klupu i sama otišla do šaltera da kupi karte. Okretala se oko sebe, da sakrije i te riječi da kupuje samo jednu povratnu kartu.

  Ušle su u vagon restoran i udobno se smjestile. Naručile su kafu  obazirući se hoće li još koji putnik ući do Basela.

Bile su jedine unutra do granice. Kata je ustala, pogledala kroz staklo prozora koji se ne otvara. Ugleda njemačku policiju, prođoše mimo njihov vagon  i uđoše u vagon do njih.

   – Do nas su.

   – Hoće li do nas?

   – Ne znam, vidjećemo. Ne budi napeta i ne bulji u tog konobara.

   – Pa kud da gledam?

   – Gledaj kroz prozor. Probaj zatvoriti oči kao da spavaš. Otvorićeš ih kad ti kažem.

  Gleda Kata na sat. Minute prolaze. Ovdje se obično voz zadržava oko petnaestak minuta. Putovala je već nekoliko puta do redakcije u Frankfurt. A vrijeme nikad nije sporije prolazilo. I te sekunde i  one su se ovo jutro ulijenile. Kad je prošla i ta trinaesta minuta, pojaviše se dvojica, pa još jedan policajac. Kata pretrnu. Prođoše mimo njih sa onim pogledom na Enisu i njene zatvorene oči.

     – Da li krećemo?

     – Krećemo, hvala Bogu. I  Bogorodici. Dok smo čekale ja gledam na sat i čitam u sebi molitvu. Još samo da stignemo.

    Maleni se proteže  i proteže. Pa briznu u plač.

    – Šta ti je maleni? Zašto plačeš sada?

    – Žali što napušta zemlju svojeg rođenja,– osmjehnu se Kata.

  Voz je ušao u željezničku stanicu, u minut po voznom redu. Njih dvije izlaze i okreću se, zagledavaju se u putnike koji im dolaze u susret.

   – Jeste li vi Kata?,– čuje svoje ime.

   – Da, ja sam.

   – Dajte meni tu putnu torbu, idite za mnom, bez straha. Ovdje je sve mirno. Nema turbulencija kao kod vas.

   Kad je Enisa pogledala taj mercedes sa onom CD oznakom, otvori se i upita vozača, šta znače ta dva zelena velika slova.

   – To ti je oznaka da je to diplomatski auto. Da nas niko ne smije zaustavljati i pregledavati.

   – Da li to znači i slobodu za mene?

   – Da, Enisa, eto uđosmo u podneblje slobode. Diši duboko i gledaj da se ovdje ne bi kojim slučajem ubacila u muslimanske krugove, to ti na kraju moram reći.

    Jugoslavenski konzul je bio jako prijatan čovjek, vidi se odmah da će uskoro u penziju. Po načinu ophođenja Kata zaključi da je sigurno cijeli život proveo u diplomatiji.

    – Ovako, da vam kažem. Doći će moja supruga, ona će brinuti o vama Enisa. Savjetovao bih vam da se ograničete u kretanju. Idite s njom do Đure. I njega čekamo. On je iz Knina. Znamo da ste propatili dosta.  Ne smijete imati s nikim nepoznatim kontakt. Ni da slučajno uzmete od nekoga novce. Ovdje nećete biti ni žedni ni gladni.  Sačekaćemo 30.april da prođe. Taj nam je datum važan. Kad prođu dvije nedjelje od tog datuma, znači od 15.og maja možete ići sa svojom bebom kuda želite. Jeste li me razumjeli?

    – Jesam , sve. Hvala vam unaprijed.

    – Kato, evo ga dolazi Đuro. Upoznajte se.

 Gleda Kata to mladenačko lice i tu bujnu kosu, tog atletu mišićaste građe, njegovu visinu i bi joj prijatno.

    – Hvala ti sestro što sa nas skidaš sve to izgovoreno i napisano blato. Ne pamti moja Dalmacija nikakvo silovanje, ni u ratu ni u  miru. A  narod  dobro pamti. Kad stignu naše novine, hoćeš li mi poslati bar jedan primjerak?

   – Hoću, daj mi adresu.

   – Koliko primjeraka vama da pošaljem na konzulat?

   – Samo pet, da  imamo. Skupa je poštarina, nemojte se trošiti.

   – Đuro, brate moj, čuvaj mi je. Ona je Abdićeva!,– izgovori Kata i izađe iz prostorija konzulata sa pogledom na siguronosne kamere.

  Vozač  ju je cijelo vrijeme  pogledavao. On  nije progovorio ni riječi, a i Kata nije htjela započinjati nikakvu temu. Srdačno se zahvalila, pružila mu ruku i jako je stisnula. Ušla je u voz  i našla slobodno mjesto. Svoju torbicu je privukla uza sebe  i sklopila oči.  Probudio ju je švajcarski kondukter.

   – Gdje smo to?,– sanjivim glasom upita.

   – Prošli smo Basel. Vi se možete pripremati za izlazak.

   Da, za izlazak , iz svih tih događanja i strepnji. Koliko god je bila sigurna u sebe, toliko se i pribojavala nenadanih reakcija. Rat je, a tu se ne biraju ni sredstva kojim će neprijatelju nanijeti gubitke.

  – Boso, ja sada idem  u noćnu smjenu. Odmorila sam se i odspavala mirno i spokojno.

  – Da, odmori se. Zaslužila si. Pazi na svoju koncentraciju, nemoj da negdje pogriješiš. U tvojim rukama su ljudski životi.

   – Hvala ti. Hoću i hvala na saradnji,– to nekako razvuče u slogovima.

Nastaviće se ...

Prečica do romana Milke Kajganić klikom na sliku!

PODELITE OVAJ TEKST NA: