детаљ слике: КРК Арт дизајн

Роман Мали УНПРОФОРац књижевнице Милке Кајганић из Цириха, Швајцарска, доносимо у наставцима, сваког четвртка. 

Инспирисан истинитим догађајима за вријеме рата у Крајини и Босни од 1992.године и демонстрацијама жена по Швајцарској

Седми део можете прочитати ОВДЕ

ГЛАВА  XXII

   

   Узалуд је Марко свако вече шетао око зграде. Вијест о црнчићу је била главна тема свих ових дана. Швајцарци су се осјећали преваренима. Нападали су сами своје новинаре, звали редакције, писали писма читалаца.  И наравно, редакције ништа од тога нису објављивале. Вахида није излазила из стана.

   Док су вечерали, Драга се прену: чује сирену. Истрчи на балкон, а оно кола хитне помоћи стоје испред Вахидиног улаза. Драга сједе у кола, нађе паркинг и улете у зграду. Никад јој до сада овај ходник није би тако дугачак.  Трчала је до гардеробе, обукла зелени мантил, на главу ставила зелену капу, а на нос и уста навуче зелену маску. Погледала се у огледало: само јој се очи виде. Ако су се који пут и среле, не може је Вахида овако маскирану препознати. Зграбила је онај полароид и трчећи се нашла у простору за нечисто, узела кофу са водом и  онај држач  са крпом.  И тако опремљена хтједе ући у рађаону. Бабица је не пусти унутра, показа јој на сат и да дође касније. Настало је вријеме чекања и неизвјесности. Кад је бабица коначно отворила врата, родиље ту није било.

   – Гдје је ова жена?

   – У соби је пет.

   – Је ли све у реду?

   – Јесте. И беба је добро, лијепо црно новорођенче.

   Драга се даде на прање пода и преко бабичиног рамена гледа у папире  који стоје испред ње на столу. Види да бабица нема намјеру да изађе из рађаоне. Види да он сликања неће бити ништа. Пролети јој идеја кроз главу. Отрча до собе пет и прочита на кревету њено име: Ирма Тоблер. Понавља то име наглас до сестринског офиса, узе оловку и записа. Од слова до слова, да га правилно напише.Кад се вратила поново у рађаону, бабица је стајала код отвореног ормара и унутра слагала зелене компресе. Драга се нагну над стол, прочита Хелветиа Кранкенкассе. То ће запамтити.

 Онда узе онај полароид и уђе у боx. Видјела је буцмасто црно дијете, шкљоцну и храбро изађе у ходник. Слика убрзо изађе, лијепо се види само лице. Вратила се кући, узела телефон и назвала Кату.

   – Љутићеш се на мене, нисам успјела насликати све што си ми рекла. Само бебу. Али имам оне податке што си тражила.

   – Слушај ме, сутра ујутро да си се тамо нацртала. Нађи начина да са родиљом ступиш у разговор. Испитај је откуда је тата. Немој сутра носити полароид. Нема више снимања. Главнину  имамо. Питај је гдје ће са бебом?

   Ту ноћ није ни Ката заспала. То је промјена биоритма, тјешила је себе. Након толико ноћи, прва гдје ће спавати  у својем кревету. Ениса је примјетила њено врпољење па је мислила да јој она смета.

   – Спавај само, ја одох у дневну собу, море ме мисли.

Тек је у шест заспала, а онда је у осам сати пробуди дјечји плач. Отворила је очи и нијемо посматрала како Ениса доји својег синчића. Неки вал топлине је захвати и она опет заспи.

   Око четири поподне огласи се звоно.  Пред вратима стајао је Никола.

   – Спремај се, хитно  је.

   Док су се возили, Никола исприча како данима шета и не испушта Вахиду из вида. И попричао је с њом. Драга је данас чистила собу кад је сестра донијела дијете на подој.

   – Одакле је тата кад је беба тако лијепа?

   – Из Марока је.

   – Добро је, обоје сте муслимани по вјери. Није битна боја коже.

   – Одакле си ти?

   – Ја, ја сам из Хрватске. Него, ја тебе однекуда познајем?

   – Ма гдје би ти мене видјела?

   – Мислим у новинама да је била твоја слика и твоја изјава, да си силована. Знам ја  и гдје станујеш.

    –Тако  ми је Драга испричала догађаје и зна да се то теби неће свидјети. Зато сам дошао по тебе. Шта ћемо даље?

   – Сачекај минуту, имам идеју. Вози ме прво у болницу. Идем узети бијели мантил. Па ме послије вози до прве апотеке. Идем узети лапис.

   – Шта ти је то?

   – Сребрни нитрат. Треба ми за пупак.

   – Шта намјераваш?

   – Је ли она дошла кући?

   – Јесте. Видио сам је кад је ушла са сестром и зетом.

   – Идем ја њој као теренска сестра у кућу.

   – Одбиће те.

   – Неће. Знам ја како ћу.

   Вал љутње обузе Кату. У апотеци нема лаписа. Чуде се да се то још увијек употребљава.

   – Вози ме до сљедеће, неко га мора имати.

   Лице јој се озарило кад је стари апотекар у тој другој апотеци био радознао. Одакле је Ката кад примјењује то за обраду пупка, да се што прије осуши и отпадне не остављајући иза себе никакво црвенило као знак упале.

   Кад је пришла улазу у зграду, притисну звонце. На парлафону се огласи мушки глас.

   – Добро вече. Ја сам патронажна сестра па су мене послали да обиђем родиљу и бебу.

  – А одакле сте?

  – Одавде, овдје сам рођена, а знам бошњачки, па су ме послали да ме мајка разумије.

  – Ко вас је послао?

  – Вахидин кућни доктор који јој је водио трудноћу.

  – Добро уђите, на трећем смо спрату.

   Ушла је на прстима, изула ципеле и сачека у ходнику да је домаћица одведе у собу. Вахида је лежала на дјечјем кревету, ономе што се развлачи. Поред ње, у креветићу, лежао је тај мали смотуљак од дјетета чије је лице Ката већ видјела.

     – Добро вече, ја сам патронажна сестра,– и вади слушалице и ставља их себи око врата.  Вахида је гледа и смјешка се. Гледа  и Ката у њу и  у њен опробани трик. Колико људи гледа у тај стетоскоп, очекујући доктора и његове ријечи ка оздрављењу.

    –  Дајте да вас прво прегледам. Руку лијеву за притисак. Јесте ли у трудноћи имала натечене ноге?

   – Да, имала сам.

   – Сада ћемо видјели да ли се притисак вратио на нормалу.

Одлично. Сада пулс и кисеоник. И то је у границама нормале.  Док сам ту са оxиметром, треба ми и бебин прстић.

   – Зашто њему мјерите?

   – Да видимо да нема хипоксију.

   – Шта вам је то?

   – Мањак кисеоника у крви. Знате тако утврдимо да беба нема какву срчану ману. Дајте га овамо, ту крај мајке да буде. Изађите ви ван, морам родиљу да прегледам.

   Вахида слуша, повлачи спаваћицу до прса, а Ката притишће цијелом руком њен стомак око пупка.

   –Одлично, матерница се спустила. За пар дана ће бити на својем мјесту. Морам још да погледам крварење. Размакните ноге. О, ви сте резана.

   – То ме боли и пече.

   –  Знам, крварење је оскудно. За овај рез неко мора отићи до апотеке и узети ову бепантхен маст. Добро се истуширајте два пута дневно, лагано пређите пешкиром да покупите сву воду и лагано утрљајте ову крему у рану.

Ето, то би било то за вас, а сада беба. Како је слађашан! Види ти те обрашчиће!  Баш је сладак. Одакле је отац?

   – Из Марока.

   – Шта сте тамо била?

   – Ма не. Упознала сам га, тамо доље код нас. Био је УНПРОФОР војник.

   – Слагао вас. Беба изгледа као да је тата из Кеније.  То су афрички љепотани, зар за то ниште чули?

   – Да ли ви мене познате?

   – Не, одакле да вас знам?

   – Са телевизије и из новина.

   – Слабо ја читам новине, а телевизије ни немам. Ја вам радим и дању и ноћу. Па по дану спавам и немам времена ни за себе. Требам отићи у трговину, купити намирнице, скувати за породицу. Тако да неки пут  и два пута у једном дану идем у кревет.

   – Де видите јесу ли моји тамо у дневној соби? Да вам испричам своју животну причу. У проблему сам.

   И ту исприча све, искрено до задњег детаља како ју је зет напао што је чистачица њу на нашем питала одакле је отац дјетета када је оно црно. Објавиле су швајцарске новине како се родило једно црнче, па се њени осјећају угроженима. Каже да је родила на име своје родице. Неће бити сумњиво. Зет се боји те чистачице, па тражи да се мора одселити. А она не зна куда? И пита да ли јој Ката може помоћи?

   – Чекај, то што си причала пред новинарима, има ли зрнце истине?

   – Па испричала сам вам све, до детаља.

   – Значи, нису те босански Срби силовали?

   – Нису. Морате разумјети и моју избјегличку судбину.

   – Ма то знам, али ти је зет у праву. Нећеш ти овдје настадати од Срба, него од Швајцараца. Они су преварени, они су у заблуди били. Како ја њих познајем, услиједиће одмазда. Чувај се. Шта да ти кажем. Ја се с таквим проблемом нисам до сада сусрела. Једино би било добро да одеш са бебом у општину социјалном раднику. Они ће ти наћи смјештај и заштитити од јавности.

   – Хоћете ли ви мени опет доћи?

   – Хоћу за мјесец дана.

   – Ако ме не нађете, онда идите у социјалну службу по моју адресу.

   – Вахида драга, кајеш ли се што си ширила лаж?

   – Зашто би се кајала! Ја сам добивала овдје за то  франке и од тога живјела.

   – Ко те је плаћао?

   – Ови наши активисти из СДА.

   – Па пробај сада преко њих добити смјештај.

   – Не смијем ја ни њима на очи. Са црном бебом , шта ти пада на памет!

   Ова је баш дрска, закључи  и ухвати се за кваку.

   – Сестро, не можете тек тако отићи.  Сједните овдје да наздравимо нашој принови. Како сте они рекли да се зовете?

   – Смиља сам ја.

   – Откуда су ваши?

   – Моји су из Лике. Сестра ми се удала за Хасана, из Бужима су његови.

    – Ма из које фамилије?

    – Мулахасанића.

   – Ма знам их, честита фамилија. Стари дидо био бег.

  Види Ката да она лаже па лаже и  он њу.

   – Реците сестро, колико кошта ова посјета?

   – Ништа не кошта. То плаћа Кранкенкасса.

   – Немојте тако. Можемо ли се договорити: да ја вама платим стотину франака, а да ви тај рачун никуда не шаљете.

   – Може. Ево узећу их.

   – Шта ти је наша раја!– поносно рече.

 Ката се обула и отвори поново врата дјечје собе.

    – Заборавила сам код малога овај оxиметар,– изговори се и спусти оних стотину франака на јастучић.

    Бог зна како су се изненадили касније. Ишла је на паркиралиште и стално се окретала и махала им. Кад им се свјетло на балкону угасило, она приђе ауту и са Николом кренуше  пјешке до Марка и Драге.

   Ката је још једном код њих погледа име Кранкенкассе, узела слику бебе  и ставила је у своју ташну. Уз мезетлук испричали су све детаље.

   – Ја ћу се овој осветити! Кунем се!– рече Марко.

   – Миран буди! Све ће то лећи на своје.

   – Толико лажи,а нема кајања!

  Растали су се уз загрљај и велико хвала.

 

 

 

                             

                              ГЛАВАXXIII

  

   Ето већ   стиже и друга недјеља, а пород малог црнчића не престаје бити свакодневна тема у свим порама швајцарског друштва.  И доктор Стоцкер проговорио. Прича колегама виц којег је сам смислио.  И иде глас од уста до уста. Највише се наслађују гинеколози. Био је и колегиј на кантоналном нивоу. Сви су једва чекали да заврши предавање, да чују својег драгог колегу који им рече, да та рођена беба није његова. Јер и он има свој ратни трофеј. Па ако овако наставимо откривати случајеве, биће то епидемија, побоја се један од њих. Била је то прилика да се и новинари исмију. Зашто нису објавили бар и другу страну, нашли неког Србина који добро познаје Босну да и он каже неку своју ријеч. А оно што боли, рече доктор, ту су укаљани лажима и крајишки Срби. То је за ове новинарчиће исто, Босна је Босна и ко зна докле јој границе сежу.

  Нема Србина Гастарбеитера који се не наслађује и вицем и том малом црнчету.  Послодавци спустили погледе, шефови се извињавају. Раја са Балкана праве своје нове вицеве, солидарност на дјелу између Хрвата и Срба. Муслимани се правдају да они са СДА немају ништа. На сва уста их оговарају. Једино се буне Албанци. Који их је камерман сликао док су Муслиманкама нудили и давали сендвиче? Јасно се ликом виде па се боје полиције. Сви су у једно сигурни, овдје ће бити и истраге. Али не знају, ко ће послати пријаву и шта ће  у њој писати. Нагађају да ће то сами Швајцарци, онако повјерљиво и дискретно. Без присуства јавности.

   На тај чин није требало дуго чекати. Ката је исписивала Вахиду и њену причу, кад је телефон прекиде у раду.

   – Добар вам дан. Ја вас зовем из Хелветиа Кранкенкассе. Јесте ли ви новинарка Ката?

  – Јесам, ја сам.

  – Реците ми шта знате о породу ових тамнопутих беба, молим вас.

  – Одакле вам та информација?

  – Пријавио онај господин ћић, ћић, ћевапћић се зове.

  – Да ли је Опачић?

  – Да, да, ја то презиме не могу изговорити.

 Познајете ли ви Ирму Тоблер?

   – Не.

   – Знате ли ви да је Муслиманка родила овдје своју црну бебу на име једне наше клијентице која никада није била трудна.

   – То не знам.

   – Како не знате кад је господин ћић, ћић рекао да ћу од вас добити све повјерљиве информације. За наш поступак.

   – Ту сам вам на услузи, оставите ми ваш број и све чињенице за које будем сазнала, прослиједићу вам.

   – Молим вас за сарадњу, не дозволите да нас те плаћене жене не исмијвају.

    Ката се обукла и кренула на посао у другу смјену. Осјећала је видну напетост. Значи Марко је ипак отишао  у здравствено осигурање и пријавио случај. Ићи ће сада истрага државних органа, познаје она јако добро патриотизам овог народа који је отворио срце и душу и  у својој политици да помогну сваком у невољи. Био то рат или нека друга катастрофа до глади и жеђи по афричким државама.

   У четири сата је пауза, колегице су у кафетерији, а она сама на одјељењу. Нагнута над лабораторијским налазима и не примјети да се неко наслонио на пулт. Кад подиже поглед, угледа полицајца. Једног, па још једног.

  – Вас тражимо госпођо.

  – Изволите, стојим вам на располагању.

  – Познајете ли једног Србина Марка Опачића?

  – Да, шта му се догодило?

  – Њему ништа. Познајете ли Ирму Тоблер?

  – Само име и презиме.

  – Да ли је икад долазила овамо к вама на клинику, приватно или као трудница?

  – Не познајем ја никога под тим именом. Чула сам од Марка односно његове жене за то име. То име је узела Вахида Османовић , Муслиманка,  за покриће трошкова њеног порода у Кантонланој болници. Родила је црну бебу, из љубави са једним Кенијцем који је био војник Уједнињених нација  у Крајини.

   – Украјини, рекосте?

   – Не Украјина, Крајина.

   – Гдје је то? Дио Босне?

   – Дио био Хрватске, одвојили су се Срби па се зато рат води између Хрватске и устаника.

   – Значи побуњеници?

   – Тај израз  није тачан. Они су устаници, а побунили су се зато што су их Хрвати избацили из Устава.

   – Шта раде ти војници из УН-а?

   – Чувају људе са обје стране границе да се не пуца и да влада мир између зараћених страна. У Пинк зони.

   – И шта још раде? Праве дјецу па их овамо к нама шаљу.

Да и ми црнца Тоблера имамо!,– кисело изговори. И док су они тако разговарали, вратиле се сестре са одмора и окупише се око кантоналних полицајаца. Радознале су и упадоше у разговор. Једна рече како највише информација има доктор Стоцкер. И причају виц. Настаде смијех. Збуњени полицајци се  окренуше и одоше.

   – Зашто сте ви морале рећи за доктора Стоцкера? То је љечничка тајна. Ако их неко треба обавијестити, онда је то доктор лично.– љутила се Ката.

   У једанаест сати је завршила смјену и кад изађе из болнице, преко мобилног позва Босу.

   – Одале сестре доктора полицији.

   – Нека су.

   – Босо, мени ће закуцати на врата, зар не видиш.

   – Ти се ничега не плаши. Ениса је свој пород платила.

   – Али имају снимак са демострација.

   – Шта хоћеш од мене?

   – Не знам ни сама. Не могу размишљати. Како би било да нађеш негдје смјештај за Енису?

   – Код кога?

   – Ваљда познајеш неку породицу која би је примила.

   – Не, не, то не могу. Ако уђе и у трамвај, скренуће ће погледа путника на себе. Швајцарци су бијесни, до уједања.

    – Имаш ли неку идеју како би је могли пребацити у Њемачку?

    – Коме тамо?

    – Новостима, нека је редакција заштити!

    – Да знаш да ти је то добра идеја! Ко би је пратио? Швајцарци су блокирали све граничне пријелазе.

    – Ко ти рече?

    – Ћућуз ме сваки дан обавијештава о збивањима. Ти си уморна, пусти ме да размисим. Можеш ли је ти пратити?

    – Када?

    – Сутра.

    – Не могу, радим прву, али бих је могла отпратити прекосутра. Када сам ноћна. Ујутро да кренемо оним јутарњим у шест сати и ми смо у Франкфурту око једнаест. Да их предам и да се оним у један могу вратити назад. Да стигнем у ноћну. Тако нећу бити сумњива, ако ме опет дођу испитивати.

   – Добро. Имамо цијели дан. Како би било да зовнеш тог доктора  и да се њим посавјетујеш?

   – Не, то, мотре сигурно на њега, а телефон прислушкују.

   Ениса је дрхтала кад угледа Кату озбиљног лица.

   – Проваљене смо Ениса.

   – Шта ћемо сада?

   – Звала сам Босу. Ти буди спремна за покрет.

   – Јој, алај сам ти на терету. Ајде ти мене испрати сутра на бус за Босну.

   – Тамо никуда, убиће те.

   – Ко ће убити?

   – Ко неће!  Свима си незгодан свједок! И Швицери те траже, да им испричаш истину, да зауставе лажи.

  Док се Ката туширала, огласи се звоно на вратима. Скочи као опарена из каде, стави прст на усне, погаси сва свјетла.

   – Полиција, отворите!

   – Само да мали не заплаче,– шапће.

   – Провалиће.

   – Мир, Ениса, неће провалити.  Отићи ће, уши су им на вратима, кад не чују ништа да се креће.

   Ката приђе вратима и ослушкује. Полиција прича са комшиницом Францускињом. Ката чује само оно, но,но.

   Онда и тај бат корака по степеницама.

    – Да упалим свјетло?

    – Ни случајно, иду они око зграде да виде има ли свјетла.

   – Мораш отићи, жао ми је.

   – Када и куда?

   – Прекосутра. Слушај ме сада пажљиво, упијај сваку моју ријеч. Ја сам сутра, односно данас, већ је поноћ прошла, у јутарњој смјени. Нећу да чујем да је мали заплакао. Турај му сису у  уста, ако треба и цијели дан. Не смијеш палити свјетло. Не смијеш укључити пећ, ни телевизију. Мора у стану владати савршени мир.

   – Ни кафу да себи скувам? Не разумијем зашто не пећ?

   – Жено драга, скуваћемо кафу кад ја пођем на посао па пиј је ледену. Отићи ће полиција у подрум  да виде окреће ли се струјни бројчаник?

   – Па окреће се јер имаш фрижидер.

   – Тај се окреће споро, а кад укључиш пеглу или пећ, онда лети онај округли бројчаник.

   – Ти на све мислиш.

   – У фрижидеру имаш јела. Реци шта да купим,  чега си жељна?

   – Слободе, слободе сам жељна,– и бризну у плач.

   – Рекла си неки дан да ниси дуго јела кромпир салату и рибу. Хоћеш да је купим?

   – Немој ништа куповати. Ја сам сита, сита свега.

   – Главу горе, идемо даље! Не посустај!

   Убрзо су заспале. Малецки је спавао и даљу и ноћу. Подоји га око десет увече и он спава до осам ујутро. Воли се купати. Ениса га насапуна и таквог га подметне под туш. Лагано га протрља оним дјечјим пешкиром онако како ју је Ката научила. Затим узима онај дјечји лосион за кожу и пријатан мирис се шири по цијелој соби. За све ово вријеме, Ката је добро пазила на рубље. Уз дјечју робицу стављала је и по три велика пешкира за купање. Ако би неко од комшија завирио у машину, не би открио те дјечје бенкице и кошуљице. А пелене је односила  и бацала у болнички контејнер. И поред те опрезности, може само један мали плач да открије илегалца у њеном стану. Зна Ката да би Енису требала пријавити и власнику стана, али је ту обавезу једноставно занемарила.

    Јутро је освануло, птичице цвркућу свој јутарњи пјев, а Ката са повеликом торбом одлази на посао. Окреће се око себе и у подруму кад не види никога, вади те папирне пелене  и убацује их. Излази на друга врата и ето је у гардероби.

   У подне је отишла на ручак, али залогаји никако да сиђу у стомак.  Као да храна није довољно сажвакана, остаје у грлу. Одгурнула је тањир, узела један мента чај, да јој освјежи уста и грло.

   У два сата имала је цијела болница рапорт. Јутарња смјена га предаје другој смјени која тад почиње са радом. И док је пажљиво  излагала колегици њене поподневне задатке, погледа  куд и остале колегице. Наслоњени на стакло рецепције стоје она два полицајца.

  Главна јој сестра показа да је слободна.

   – Извините шта сметамо, али смо морали опет доћи. Нешто не штима у вашим изјавама. Господин Марко каже колегама да ви знате име Муслиманке  што је родила под туђим именом.

  – То ме нисте ни питали. Зове се Вахида Османовић.

  – Да ли је истина да сте били код ње у стану и видјели бебу?

  – Јесам, била сам.

  – Да ли је беба црна?

  – Јесте. Имам и слику, ако хоћете да вам је дам.

  – Па то, то тражимо, доказ. Како је лијепо радити са вама кад сарађујете! Знате ли гдје је жена коју је породио доктор Стоцкер?

   – То не знам.

   – Знате ли гдје би могла бити?

   – Шта каже доктор?

   –  Доктор нас засмијава, вели да смо ми способна полиција да ћемо ући у траг како од бијелог Србина и бијеле Муслиманке се рађа црно дијете. И показао нам потврду да је та Ениса платила свој пород.

   – Па шта онда њу тражите?

   – Да радимо по кривичној пријави, да скупљамо доказе против лажи и клевета. Гдје вам је слика?

   – У гардероби. У ормарићу.

   – Можемо ли је добити?

   – Пођите са мном.

   Ката је ту направила своју велику животну грешку коју ће будући догађаји показати. Кад се вратила, осјетила је напетост и чудне погледе својих колегица.

   Обишла је са колегицом све пацијенте и код кревета поновила шта још треба урадити.  Напета и узнемирена, какву је нису виђали.

   – Шта ти имаш са тим породима?– упитала ју је Дорис, колегица из Источне Њемачке.

   – Немам ништа.

   – Па куд си ишла са полицијом за вријеме нашег рапорта?

   – Ишла сам им дати новине.

   – Какве новине, Блицк?

   – Не, то имају. Новине које излазе за цијелу Европу, на нашем језику.

  – Значи, ви знате за те Африканце преко ваших новина?

  – Да.

  – Сада знам зашто се Нада и Ковиљка толико смијеше.

 

 

                             ГЛАВАXXIV

 

   Ката је навратила у Мигрос, купила   рибу и пожурила у стан. Затекла је Енису отеклих капака.

   – Ти си плакала. Јесу ли били?

   – Не, све је било мирно.

   – Ја ћу ставити кромпир да се кува, па ћу ти испричати шта је данас било на послу.

   – Јесу ли те тражили на послу?

   – Јесу. Дала сам им слику Вахидиног малца. И мислим да им више нећу бити сумњива.

   – Зашто си ти њима уопште сумњива?

   – Зато, знају да знам тога доста, а да тајне не откривам.

   Кад су појеле ручак тек у пет поподне, Ката узе малог Рифата и рече му:

    – Не да тебе твоја Ката. Сакрићу те. То ти обећавам.

Он је спавао и није марио за њене ријечи и обећања.

   Око осам сати, огласило се звоно на вратима. Неко се наслонио на звоно.

    – Идем погледати, ако је полиција, ни ријечи да си рекла!

 Није хтјела притиснути типку да из стана отвори улазна врата. Сишла је низ степенице и кад угледа Босу, показа јој да је слиједи.

    – Видим да си опрезна. Овако, све сам договорила. Нисам хтјела ништа преко телефона. Вас троје сутра ујутро на воз у шест сати. У Франкфурту вас чека возач са ознакама ЦД- пише на таблицама. Идете директно у наш конзулат. Чека вас наш конзул, човјек је из Вршца, Србин.  Тамо ће вас дочекати наши људи из Крајине, неки Ђуро из Книна. Буди спокојна,  нико те неће узнемиравати.

   – Како ћу преко границе, немам пасоша ни за себе, а камоли за дијете?

   – И зато сам дошла. Донијела сам вам путни лист. Унутра сте обоје. Украли су вам торбицу и документе. То морате рећи и Нијемцима ако вас буду претресали и контролисали.

И нема телефонирања. Веза да је све у реду, препознаћемо по рекламама у нашим новинама. Ако се на средњим страницама појави било какав оглас, откривени смо. Ја ћу сваки дан послати курира по новине. Шта је са нашим книнским новинама?

   – Послала сам све. Остао је само Фатимин случај, али је уредник рекао, да ћемо лако дописати ту реченицу, да је родила цррну бебу из љубави са  студентом из једне арапске земље који је студирао у Сарајеву. И новине излазе 30.ог априла.  са насловом Експети умјесто политичара, на њемачком, енглеском, француском и српском језику.

   – Добро, ја ћу обавијестити Зорана да остави пар примјерака за нас.

   – Мени треба двије стотине комада.

   – Па шта ће ти толико?

   – Треба ми, за мој наум.

   – А то је?

   – Рећи ћу ти кад то учиним.

   – Хтјела бих имати успомену, хоћеш ли нас насликати?

   – Не, извини.

   – Зар ти немаш повјерења у мене?

   – Босо, ово је заштита мајке и дјетета. Ту сам професионално деформисана. Те податке знам и врло вјешто их сакривам.

   – Па знамо све случајеве.

   – Знам, али ја знам све детаље и све видове злоупотребе.

   Незадовољна и без поздрава је нестала.

   – Та нам жена пуно значи и пуно нам помаже. И ја сам хтјела с њом имати слику.

   – Ениса, смири се! Какво сликање! Она је дипломата. Да би била увјерљива, извући  ће слику малог Рифата. И онда ће то дијете бити жигосано. Знам шта радим. Сликаћемо се кад за то дође вријеме. Ја мислим на ваше сутра. Нећете се моћи скривати унедоглед. Негдје ћете затражити азил, а ако те ова полиција  стави на интерполову потјерницу, умјесто слободе имаћеш  затвор.

   – Али ја нисам ништа протузаконито учинила.

   – Била си у демонстрацијама силованих жена. Обманула си јавност земље која ти је пружила слободу! Да ти кажем једно животно правило: истина се увијек мора рећи, ма како је тешко изговориш.

    – Немој ми се љутити, молим те. Ти си ми више од рођене матере. Не знам те ријечи које би изговорила да ти кажем хвала, та ријеч је мала за твоје велико дјело.

   Легле су након што су обавиле ту ноћну његу тог малецког који је сваким даном све више отварао очице и гледао око себе као да је схваћао свој тежак положај.

   У пет су устале, попиле кафу, усуле у бочицу камиличин чај и кренуле на жељезничку станицу.

   – Зашто вуцараш ту торбетину, зашто не узмемо такси?

   – Ениса, да таксиста каже полицији да је раним јутром возио двије жене с маленом бебом. Па да нас у Баселу скину са воза.

    – Извини, ја не знам размишљати твојом главом.

   На празном перону није било путника. Посјела је Ката њих двоје на клупу и сама отишла до шалтера да купи карте. Окретала се око себе, да сакрије и те ријечи да купује само једну повратну карту.

  Ушле су у вагон ресторан и удобно се смјестиле. Наручиле су кафу  обазирући се хоће ли још који путник ући до Басела.

Биле су једине унутра до границе. Ката је устала, погледала кроз стакло прозора који се не отвара. Угледа њемачку полицију, прођоше мимо њихов вагон  и уђоше у вагон до њих.

   – До нас су.

   – Хоће ли до нас?

   – Не знам, видјећемо. Не буди напета и не буљи у тог конобара.

   – Па куд да гледам?

   – Гледај кроз прозор. Пробај затворити очи као да спаваш. Отворићеш их кад ти кажем.

  Гледа Ката на сат. Минуте пролазе. Овдје се обично воз задржава око петнаестак минута. Путовала је већ неколико пута до редакције у Франкфурт. А вријеме никад није спорије пролазило. И те секунде и  оне су се ово јутро улијениле. Кад је прошла и та тринаеста минута, појавише се двојица, па још један полицајац. Ката претрну. Прођоше мимо њих са оним погледом на Енису и њене затворене очи.

     – Да ли крећемо?

     – Крећемо, хвала Богу. И  Богородици. Док смо чекале ја гледам на сат и читам у себи молитву. Још само да стигнемо.

    Малени се протеже  и протеже. Па бризну у плач.

    – Шта ти је малени? Зашто плачеш сада?

    – Жали што напушта земљу својег рођења,– осмјехну се Ката.

  Воз је ушао у жељезничку станицу, у минут по возном реду. Њих двије излазе и окрећу се, загледавају се у путнике који им долазе у сусрет.

   – Јесте ли ви Ката?,– чује своје име.

   – Да, ја сам.

   – Дајте мени ту путну торбу, идите за мном, без страха. Овдје је све мирно. Нема турбуленција као код вас.

   Кад је Ениса погледала тај мерцедес са оном ЦД ознаком, отвори се и упита возача, шта значе та два зелена велика слова.

   – То ти је ознака да је то дипломатски ауто. Да нас нико не смије заустављати и прегледавати.

   – Да ли то значи и слободу за мене?

   – Да, Ениса, ето уђосмо у поднебље слободе. Диши дубоко и гледај да се овдје не би којим случајем убацила у муслиманске кругове, то ти на крају морам рећи.

    Југославенски конзул је био јако пријатан човјек, види се одмах да ће ускоро у пензију. По начину опхођења Ката закључи да је сигурно цијели живот провео у дипломатији.

    – Овако, да вам кажем. Доћи ће моја супруга, она ће бринути о вама Ениса. Савјетовао бих вам да се ограничете у кретању. Идите с њом до Ђуре. И њега чекамо. Он је из Книна. Знамо да сте пропатили доста.  Не смијете имати с никим непознатим контакт. Ни да случајно узмете од некога новце. Овдје нећете бити ни жедни ни гладни.  Сачекаћемо 30.април да прође. Тај нам је датум важан. Кад прођу двије недјеље од тог датума, значи од 15.ог маја можете ићи са својом бебом куда желите. Јесте ли ме разумјели?

    – Јесам , све. Хвала вам унапријед.

    – Като, ево га долази Ђуро. Упознајте се.

 Гледа Ката то младеначко лице и ту бујну косу, тог атлету мишићасте грађе, његову висину и би јој пријатно.

    – Хвала ти сестро што са нас скидаш све то изговорено и написано блато. Не памти моја Далмација никакво силовање, ни у рату ни у  миру. А  народ  добро памти. Кад стигну наше новине, хоћеш ли ми послати бар један примјерак?

   – Хоћу, дај ми адресу.

   – Колико примјерака вама да пошаљем на конзулат?

   – Само пет, да  имамо. Скупа је поштарина, немојте се трошити.

   – Ђуро, брате мој, чувај ми је. Она је Абдићева!,– изговори Ката и изађе из просторија конзулата са погледом на сигуроносне камере.

  Возач  ју је цијело вријеме  погледавао. Он  није проговорио ни ријечи, а и Ката није хтјела започињати никакву тему. Срдачно се захвалила, пружила му руку и јако је стиснула. Ушла је у воз  и нашла слободно мјесто. Своју торбицу је привукла уза себе  и склопила очи.  Пробудио ју је швајцарски кондуктер.

   – Гдје смо то?,– сањивим гласом упита.

   – Прошли смо Басел. Ви се можете припремати за излазак.

   Да, за излазак , из свих тих догађања и стрепњи. Колико год је била сигурна у себе, толико се и прибојавала ненаданих реакција. Рат је, а ту се не бирају ни средства којим ће непријатељу нанијети губитке.

  – Босо, ја сада идем  у ноћну смјену. Одморила сам се и одспавала мирно и спокојно.

  – Да, одмори се. Заслужила си. Пази на своју концентрацију, немој да негдје погријешиш. У твојим рукама су људски животи.

   – Хвала ти. Хоћу и хвала на сарадњи,– то некако развуче у слоговима.

Наставиће се ...

Пречица до романа Милке Кајганић кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: