detalj slike: KRK Art dizajn

Prvi deo možete pročitati OVDE.

GORAN - GLAVNI KUVAR

ROMAN

Dok je Goran studirao u Otavi i Torontu, izlazio je sa devojkama, uglavnom sa svog fakulteta, ali ništa ozbiljno, pošto nije planirao da se oženi pre nego što završi sve što je planirao. U Otavi, dok je na Univerzitetu Karleton, njegova devojka koja je dolazila u Goranov stan i poznavali su je njegovi roditelji, bila je veoma lepog izgleda, svetle kose i plavih očiju, poreklom iz Južne Amerike. Zvala se Mina i rođena je u Kanadi, kao i Goran. Njeni baka i deda su emigrirali iz Perua u Kanadu, tako da je bila druga generacija Kanađanke. Učili su iste programe i kada su zajedno u Goranovom stanu razgovarali o posebnoj hrani, ali i kulturama. Goran je bio veoma zainteresovan za civilizaciju Inka, pogotovo što je njegov deda radio u Peruu, kao stručnjak, i posetio Maću Piću, pa se čak popeo na vrh brda Huajna Piću. Goranov deda Boris je mnogo puta pričao deci o svom iskustvu u Peruu, posebno ističući opise švajcarskog pisca Eriha fon Danikena. Bio je zadivljen civilizacijom Inka, izražavajući i ono zlo što je Francisko Pizaro učinio Inkama. Deda Boris je jednom opisao Mini da je video statuu u manastiru Kustodia de la Merced u Kusku, visoku 130 cm, napravljenu od 22.200 g 22-karatnog zlata, sa 1518 dijamanata i brilijanata i 615 bisera, koji se sastoje od rubina, smaragda i topaza. Ta statua je rađena od 1720. do 1804. godine, u stilu francuskog neoklasicizma i baroka. Kada je Mina čula taj opis, rekla je da ga nije videla, iako je jednom posetila Kusko sa roditeljima. Rekla je da bi volela da ide još jednom sa Goranom, da oboje uživaju u civilizaciji Inka, što bi i Goran veoma voleo. Borisovo iskustvo u Peruu bilo je za pamćenje, jer je imao mnogo nezaboravnih događaja, a mnogo je voleo Peruance.

Kada je Goran studirao magistarske studije u Torontu, imao je devojke sa kojima je izlazio, ali nikada nije pričao mnogo o njima. Bili su kolege i s vremena na vreme odlazili u restorane, a nekoliko puta godišnje u pozorište ili na neke koncerte. Goran je bio popularan među svojim kolegama, a voleo je i prijatelje. Kod kuće, i svaki put kada je dolazio iz Toronta, uglavnom se družio sa svojim rođakom Vanjom, koji je takođe bio student u Torontu, ali dve godine ispred Gorana. Često su se viđali dok su studirali, a i družili su se.

Goran je magistrirao 2035. godine, kada je imao dvadeset četiri godine. Tokom sledećeg letovanja rekao je roditeljima da planira da nastavi doktorski program, što su roditelji prihvatili bez prigovora, navodeći samo da sa magistarskom diplomom već ima svoju profesiju i na njemu je da li želi više ili ne. Njegov otac je rekao da će mu pomoći za finansijski koliko oni mogu, ali je i njegova odgovornost da sve uradi na vreme. „Za to nema problema“, odgovorio je Goran. „Znate da sam sve ostalo završio na vreme i sa najboljim ocenama, tako da ne očekujem da će mi se nešto čudno desiti. Moj plan je zapravo da radim godinu-dve pre toga i da tačno saznam šta bi bilo najbolje uraditi u istraživanju”. To je bilo vreme između 2035. i 2036. godine, kada je njegova mama Sandra imala 63 godine, a već je počela da razmišlja o penziji. Njegov otac Luka bio je četiri godine stariji od majke, već spreman za penziju, ali pošto je vodio privatni biznis, nije razmišljao o tome. Oboje su tražili od Gorana da razmisli o braku i planiranju sopstvene porodice. Goran je svaki put odgovarao: „Imam samo dvadeset pet godina, a još imam vremena za to. Uradiću to na vreme, ne brinite. Bićete baka i deda i imaćete dovoljno vremena da uživate sa unucima”. Prvo zaposlenje Goran je pronašao u restoranu hotela Kateau Laurier, u blizini zgrade parlamenta u Otavi.

Fairmont Kateau Laurier je svedočanstvo ovog dinamičnog, naprednog grada. Smešten pored zgrade parlamenta, znameniti hotel Fairmont Kateau je veličanstvena građevina, zamak, francuskog stila. Ovaj luksuzni hotel u centru Otave u blizini Parlamenta Hill-a očarava goste svojim šarmom i dostojanstvenošću. Leti ili zimi, u gradu ima zdravih aktivnosti. Kanal Rido nudi kilometre biciklističkih staza i staza za rolšue i najduže klizalište na svetu gotovo ispred naših vrata.

U ovom hotelu Goran je stekao najbolje moguće iskustvo, jer su u ovom hotelu usluženi najugledniji gosti, pa su morali da pripremaju hranu najboljeg kvaliteta i zasnovanu na različitim kulturama. To je bilo najbolje što je Goran mogao da očekuje za početak karijere. Kao početnik, nije bio lično izložen mnogim gostima, ali je i pored toga imao dobar uvid u hranu.

Dobro iskustvo za Gorana je bilo i učenje francuskog jezika. Naučio ga je u srednjoj školi kao obavezan predmet, ali ga nije mnogo koristio. Dok je bio u Torontu na master programu, nije to učio na univerzitetu, samo pomalo privatno kada je bilo potrebno nekoga nešto pitati i/ili reći mu. U hotelu Kateau Laurier većina ljudi je govorila francuski više nego engleski, pa je, sviđalo mu se to ili ne, morao da ga koristi. Ali, pošto je Goran planirao da nastavi studije u Montrealu, to je bila prilika da zna jezik pre nego što dođe vreme za slušanje predavanja na francuskom.

Goran je znao neke činjenice o svom gradu, u kome je rođen, i želeo je da ih i drugi pamte.

Brdo Parlamenta u Otavi stoji visoko iznad reke Otave i krasi ga neogotički stilom. Zgrade parlamenta podignute su u poslednjoj polovini 19. veka. Najistaknutija karakteristika je Kula mira koja deli Donji dom i Senat sa obe strane. Ispred zgrada parlamenta je Stogodišnji plamen, zapaljen 1966. godine u znak sećanja na stogodišnjicu Kanadske konfederacije, a iza zgrada je bašta skulptura. U leto, smena straže se odvija na travnjaku ispred zgrade parlamenta, ako vreme dozvoljava. Ispod brda Parlamenta, lepa staza za šetnju duž reke Otave.

U Otavi se spajaju dve reke, reka Otava koja dolazi sa zapada i reka Rido koja joj se pridružuje sa desne strane. U Otavi postoji mnogo parkova i mesta za rekreaciju. Jedan od najboljih i najvećih je park Muni's Bei, koji se nalazi na desnoj strani reke Rido, sa gradskom peščanom plažom. Nivo reke je regulisan kapijama, tako da je leti visok, a zimi veoma nizak. Tokom leta, dok je nivo vode visok u Muni's Bai Parku, održava se kanadsko kajak takmičenje. Tih dana otvoreno je na stotine velikih šatora za prodaju suvenira i hrane. Hiljade posetilaca uživa u spektaklima i muzičkim bendovima. Ispod rečnih kapija su vodopadi, atrakcija za brojne posetioce. Žubor vode svima prija, dok stotine ptica cvrkuću na svim stablima koje opkoljavaju stene i reku. Od padajuće vode dižu se milioni kapljica vode kroz koje se probija svetlost i formira dugu. Deca uživaju u tome. Kroz paralelne kapije voda se uliva i u kanal Rido, koji se zimi zamrzava i hiljade ljudi uživa u klizanju na kanalu. Ovo klizalište je dugačko preko sedam kilometara i jedno je od najdužih na svetu. Mnogi studenti dolaze na univerzitet zimi na klizaljkama.

Otava je grad od oko 1,2 miliona stanovnika, sastavljen od većine svih svetskih nacija. Veoma je lepo živeti u Otavi, čak i zimi kada su snegovi duboki i temperature padaju do -40°S. Ulice se čiste istog dana kada sneg pada i ljudi su propisno obučeni. Školski autobusi obično voze na vreme.

Otava je nacionalna prestonica i kosmopolitski grad. Glavna industrija u Otavi je savezna vlada, a centralni deo je Parlament brdo. Inače, Otava je kulturni centar i zaista lepo mesto za život i posete.

Otava je sedma najhladnija prestonica na svetu. U Otavi postoji više od 14 muzeja, ali Kanadski muzej civilizacije i Muzej vazduhoplovstva su najposećeniji muzeji u Kanadi. U Otavi postoji 35 velikih festivala. Kanadski festival lala, koji se održava svakog maja, jedan je od najpoznatijih. Prekrasan Kateau Laurier sagradio je Karles Melville Hais, predsednik kompanije koja je poginula na Titaniku, 12 dana pre otvaranja hotela.

Istorija Otave nije bez razaranja. Bila su dva velika požara. Prvi je bio Veliki požar iz 1900. godine koji je uništio stotine zgrada i drvoprerađivača. Drugi požar je bio 1916. godine kada je izbio požar na Parlamentarnom brdu u Centralnom bloku. Ostala je samo Biblioteka parlamenta.

Engleski i francuski su glavni jezici koji se govore u Otavi. Čućete i mnoge druge jezike, pošto je Otava raznovrstan, multikulturalni grad, a oko 25 odsto njegovih stanovnika je iz drugih zemalja.

Otava je radost za entuzijaste na otvorenom. Osim što je dom Vlade Kanade, Otava je centar visoke tehnologije i ima više inženjera, naučnika i doktora nauka po glavi stanovnika nego bilo koji drugi grad u Kanadi. To je sjajno mesto za podizanje porodice i fascinantan grad koji treba posetiti. Otava je višejezičan grad. Približno 50% ljudi govori engleski, 32% francuski, a ostatak mešavinu drugih jezika uključujući kineski, arapski, italijanski, španski, portugalski i srpski.

Region glavnog grada Otave posećuje više od 8 miliona posetilaca godišnje. Otava je četvrti najčistiji grad od 300 velikih gradova rangiranih širom sveta. Postoji sedam skijališta za spust u blizini Otave.

Nacionalna galerija Kanade, Kanadski muzej savremene fotografije, Laurier Hous, Kraljevska kanadska kovnica, Biblioteka i arhiv Kanade, Muzej valute Banke Kanade, Kanadski muzej prirode, Kanadski ratni muzej, Kanadski muzej nauke i tehnologije i Kanadski Muzej vazduhoplovstva i svemira su kanadsko blago nauke i umetnosti.

Indijsko pleme Otava je u srodstvu sa plemenom Čipeva (poznato i kao pleme Odžibva.) Čipeva i Otava imaju slične običaje i govore dijalekte istog jezika, baš kao što Amerikanci i Kanađani govore engleski sa različitim akcentima. Većina Indijanaca Otave živi u svojoj prvobitnoj domovini u južnom Ontariju. Danas ima preko 15.000 Indijanaca iz pkpline Otave. Svaka zajednica Indijanaca u Otavi živi u sopstvenom rezervatu u Kanadi. Politički vođa otavskog benda se zove Šef (na jeziku Otava/Ojibvai). Mnoga deca iz indijske Otave vole da idu u lov i pecanje sa svojim očevima. Žene iz Otave su nosile dugačke haljine sa odvojivim rukavima i obično su nosile kožne mokasine na nogama. Još 1800-ih, neki muškarci iz Otave počeli su da nose dugačke pokrivače za glavu kao njihovi susedi Sijuksi. Ostali muškarci iz Otave nosili su kosu u stilu Mohavka. Danas, neki ljudi iz Otave i dalje nose mokasine ili košulju sa perlama, ali nose i modernu odeću poput farmerki, a perje u kosi nose samo u posebnim prilikama, poput plesa. Postoji mnogo tradicionalnih otavskih legendi i bajki. Pripovedanje je veoma važno za indijsku kulturu Otave.

Šef kuhinje u hotelu Šato Lorije bio je Francuz Adrijan, koji je bio velikodušan prema Goranu, a Goran je uvek bio nežan prema njemu. Goran je uvek dolazio na vreme na posao, bio je veoma čist i nežan prema svom osoblju, tako da je naučio da se povinuje najvišoj klasi i svi su bili pošteni prema njemu. Gospodin Adrijan je jednom Goranu rekao da je iz obližnjeg Montreala, gde još uvek imaju kuću, koja se više koristi kao vikendica. On i njegova supruga Džuli imaju ćerku Ines, koja je upravo završila studije jezika, od dvadeset i jedne godine, počela je da radi u lokalnoj srednjoj školi i mlađeg sina, sedamnaestogodišnjeg Dorijana, koji je na poslednjoj godini srednje škole. Kada je Adrijan čuo za Goranov plan da doktorira u Montrealu, bio je srećan što je nastavio dobar odnos sa njim. Rekao je: „Kada budemo u Montrealu, upoznaću vas sa svojom porodicom i otići ćemo u našu vikendicu na vikend.

Goran je Adrijanu ispričao svoju rođaku Vanji, čiju karijeru veoma voli.

„Moj rođak Vanja je samo dve godine stariji od mene, nedavno je završio fakultet, i već se oženio, obe (Vanja i Nikolina) su zaposleni u Nacionalnom istraživačkom savetu Kanade. Šef odeljenja gde Nikolina radi sa dr Luizom Stahovski i dr Anastasijom Kristofer iz Kanadske svemirske agencije (CSA) preporučio je Nikolini da ide na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS) sa svojim mužem Vanjom (mojim rođakom) da bi se tamo porodila u svemiru za Kanadski medicinski istraživački eksperiment. Svi u našoj porodici radujemo se što ćemo imati prvu kanadsku bebu rođenu u svemiru, iako i to nosi mnogo rizika. Goran je voleo Vanju i osećao se kao Vanjin najbolji prijatelj.

Adrijan je sa interesovanjem slušao Gorana, izražavajući nadu u uspešan eksperiment u svemiru za Kanađane, sa ljudima koje poznaje.

Posle dve godine provedene u hotelu Kateau Laurier, radeći pod Adrijanovim nadzorom, Goran je mnogo naučio, usavršio francuski i odlučio da napusti posao i upiše se na Univerzitet MekGil. Bila je 2038. godina, a Goran je imao 27 godina. Njegova mama je napunila 65, ali je ipak nastavila da radi još godinu-dve, samo da bi pomogla Goranu da plati školarinu. Goran je za te dve godine uštedeo većinu svog novca koji je zaradio, ali roditelji uvek žele da budu iza svoje dece.

Pre početka školske godine Goran je sve sredio na fakultetu i otišao u Montreal da iznajmi stan. Adrijan mu je predložio koji deo grada se čini najbezbednijim. Bio je to vikend krajem avgusta, još uvek veoma topao i zelena okolina. Po dogovoru, Goran je stigao u Adrijanovu kuću, gde ga je Adrijan dočekao i upoznao sa njegovom porodicom. Goran se najviše radovao susretu sa Ines. Rukovajući se sa svima, takođe je zagrlio sve, a poljubio je i gospođu Džuli i Ines. I Goran i Ines izgledali su srećni, sa vedrim osmesima na licima. Mama Džuli je pratila svaki njihov pogled i pokret. Već je mnogo čula o Goranu od svog supruga Adrijana, intimno očekujući njihovu privrženost.

Dok je sedeo i razgovarao sa Adrijanom i Džuli, Goran je potajno bacao poglede na Ines, primetivši njenu elegantno oblikovanu figuru sa strukom, njenu kestenjastosmeđu kosu preko ramena i njene dubokomorske plave oči, pomešane sa malo zelene nijanse na tirkiznoj boji. U šetnji se kreće elegantno i ima modnu odeću. Očigledno je očekivala da upozna gospodina, pa se obukla kako treba. Nosila je gotičku odeću u obliku tela. Kada se Ines osmehne, ona pokazuje sjajne bele zube koji liče na nizove bisera. Ines je bila visoka oko 5’-10” (177cm), sedam do osam centimetara manja od Gorana 6’-1” (185cm). On ima 78 kg, ona 64 kg, oboje idealni, savršeni kao par. Goran je imao 27 godina, Ines 23 godine.

Posle formalnog razgovora, Adrijan je otišao da uradi nešto sa svojim kolima, a Džuli je otišla u kuhinju, počevši da se sprema za večeru. Te večeri je spremala posebno francusko jelo za specijalnog gosta. Njihov sin Dorijan ih je napustio ranije i bio je u svojoj sobi, ili je igrao igrice na kompjuteru ili čitao knjigu. Njegova vrata su bila zatvorena i iz sobe se čula lagana muzika. Goran i Ines ostali su sami zajedno u dnevnoj sobi, koja se obadvoma najviše dopala.

Bio je to praznik vikenda kada su se prvi put sreli na egzotičnom mestu. Bližila se noć i nežna mesečeva svetlost se upravo pretvorila u srebrni plamen. Ines je imala savršenu figuru, sportske građe. To Gorana nije iznenadilo, jer je očekivao da vidi nekog lepog, rođenog. Njene obrve u obliku polumeseca bile su blago ofarbane, kao i trepavice u baršunasto-crnim trepavicama polako pozivajući Gorana u svoj zagrljaj. Goran je prišao Ines, čvrsto je zagrlio, primetivši njene elegantne uši i nos. Rekao je:

„Kada sam je zagrlio, dotakla me je nosom, kao što to čine Indijci kada nekoga sretnu prvi put. Bila je to naša ljubav na prvi pogled”. Goran je takođe primetio da Ines ima medeno slatke usne i da su jorgovano meke. Kada joj je dodirnuo lice, primetio je da joj je koža sjajna. „Njeni divni beli zubi su bljesnuli i poljubili su se. Njena kosa je bila veličanstvena, pokrivala je Goranovo lice, a njene oči su usmerene u njegovo srce. Njene medene slatke usne su se naslagale na Goranove, a njena elegantna ličnost ga je opčinila.” Ines i Goran su imali i više nego što je svako od njih očekivao, i obadvoje su zaključili da će nastaviti da idu zajedno nakon što se Goran preseli u Montreal, možda do beskonačnosti. Bilo je oko sedam sati kada ih je Džuli pozvala sve da joj se pridruže u trpezariji na večeri. Adrijan je ponudio piće, a Ines je uključila klasičnu muziku.

Večera kod Adrijana i Džuli je trajala do kasno uveče, a Goranu su ponudili da prenoći kod njih. Prihvatio je to i spavao u sobi za goste. Sutradan, nakon što su svi ustali, Goran im je rekao: „U mojoj porodici me svi zovu Goran, i to je moje pravo srpsko ime“. Dodao je: „Deda mi je dao nadimak Gogi, koji su prihvatili svi članovi porodice i rođaci, mada me retko ko tako oslovljava”. Adrijan je dodao da je „Goran lepo ime i lako se izgovara“, pa je rekao: „Ako nemaš ništa protiv, zvaćemo te i mi Goran“.

Posle doručka mama Džuli je rekla Ines: „Tvoji časovi su danas popodne, zar ne?“ „Da“, odgovorila je! „Onda možete da idete zajedno na fakultet, kada Goran završi administrativnu registraciju vratite se oboje na ručak”. Ines je to prihvatila i otišli su Goranovim autom. Na povratku kući, Goran je rekao Ines: „Ako želiš, mogu da te odvedem u tvoju školu, a onda ću nastavitiput za Otavu“. Ines je ispružila levu ruku preko Goranovog ramena i oni su se poljubili. „Tako si mi draga“, rekao je Goran. „I ti si meni“, odgovorila je Ines. Gledali su se u oči i smejali. Oboje su bili srećni, srećni što su otkrili jedno drugo. Zatim je Ines dodala: „Bolje da uzmem auto, pošto moram da se vratim iz škole uveče, pa će biti sigurnije“.

Kada su se vratili kući mama Džuli je spremala ručak i morali su malo da sačekaju da stigne Adrijan, iz banke. Dorijan je čitao kod kuće, školska godina mu još nije počela. Adrijan je stigao oko pola sata kasnije, a posle ručka su svi mahnuli Goranu za srećan put, pošto je on poljubio obe dame i čvrsto su se zagrlili oba muškarca.

Kada je Goran stigao kući, nazvao je Ines i proveli su pola sata na telefonu, pričajući jedno drugom utiske i osećaj ljubavi. Goranova mama Sandra shvatila je da je našao devojku koju voli. Nakon posete Montrealu i predstavljanja Ines, Goran joj je svakodnevno telefonirao.

Početkom septembra 2038. godine Goran se preselio u Montreal, i iznajmio stan, posetio Adrijanovu porodicu i započeo istraživanje na Univerzitetu MekGil. Jesen je bila izuzetno lepa, topla, drveće još uvek sa zelenim lišćem koje je tek počelo da žuti. U parkovima su ptice bile aktivne, cvrkutale su i spremale gnezda za zimu. Cela priroda je izgledala aktivno i živo. Goran je izvodio Ines kad god je bila slobodna sa nastave u školi. Uživali su držeći se za ruku, oboje srećni. Inesini roditelji bili su zadovoljni njihovom vezom. Shvatili su da oboje, mladi par, izgledaju ozbiljno, zrelo, bliži im se vreme za brak.

Kada je mama Džuli pitala Ines za mišljenje o Goranu, ona je odgovorila da je Goran baš tip dečka koji joj se dopada i dodala: „Mama, mislim da ga već volim. Rekla je svoje mišljenje da i on nju voli. Mama, mi smo zaljubljeni, volela bih da se udam za njega, ako me pita”. Mama Džuli je bila zadovoljna, zagrlila Ines i poljubila je. Njihov razgovor se nastavio sve dok Adrijan nije stigao i shvatio da dame pričaju o intimnim temama.

Goranovi eksperimenti su počeli dobro i njegov mentor, profesor dr Pjer Bertran, bio je zadovoljan njegovim pristupom. Dr Bertrand je morao samo da uputi Gorana na opšti način fundamentalnih istraživanja, po univerzitetskim pravilima, kakva su se decenijama održavala. Goran je tokom magistarskog studija imao istraživačko iskustvo, tako da su timski sarađivali odlično.

Adrianova kuća se nalazila u oblasti Sainte-Rose, na Bulevaru Sainte-Rose, pored reke des Mille Iles. Iz njihovog doma se mogu videti mnoga mala ostrva u reci. Iz njihovog područja vodi Autoroute des Laurent ides do centra grada. Goran je iznajmio stan, veličine za neženju, u Bul St-Laurentu, u blizini malog parka Park Jeanne-Mance, odakle je pešačio do MkGill-a. Nedaleko od njegovog stana bili su Univerziteti Kvebek i Univerzitet Montreal, Pleis des Art i mnoga druga važna mesta. Na pešačkoj udaljenosti nalazila se i rijeka St. Lavrence, Centre des Science de Montreal, Habitat 67 i broj restorana. Među restoranima je bio Švarcov Deli u Goranovoj ulici, a na obali reke Le Bremner, Maggie Oaks, Modavie, Stas Kafe i drugi. Postoji nekoliko malih restorana u blizini MkGill univerziteta, kao i u svim ulicama okolo. Kada se Goran upoznao sa okolinom, počeo je da izvodi Ines u razne male restorane. Ionako se uglavnom hranio u restoranima, a tek s vremena na vreme pripremao je sebi hranu koja mu se najviše dopala. Pošto je bio kuvar, bio je veoma upoznat sa pripremanjem hrane. Čak i kada je doveo Ines u svoj stan, pravio je hranu za njih dvoje. Jednog dana, kada je bio u poseti Inesinim roditeljima, ponudio je Džuli da napravi ručak za celu porodicu. Bio je genije u pripremanju nacionalnih specijaliteta, poput srpskih, italijanskih, francuskih, čak i nekih sibirskih jela.

Biće nastavljeno

Univerzitet MkGill, Montreal

PODELITE OVAJ TEKST NA: