детаљ слике: КРК Арт дизајн

Претходни део можте прочитати ОВДЕ.

ГОРАН - ГЛАВНИ КУВАР

Како је текло Гораново школовање, он је из године у годину био све бољи и бољи. Почео је да исказује интересовање за додатне предмете, у вези са хемијом хране и исхраном, што је у неким случајевима збунило његове наставнике. Повремено су наставници морали да прегледају научну литературу како би Горану дали потпуне одговоре.

Још пре поласка у средњу школу Горан је знао шта су угљени хидрати, беланчевине, витамини, липиди, минералне материје, као и све компоненте исхране, важни у људској исхрани. Био је уверен да треба да познаје хемију и исхрану, како би припремио најбоље и најздравије састојке у сваком оброку за свакога и доказао да ће постати светски признат. То је био разлог зашто је волео предмете као што су неорганска хемија, органска хемија, биохемија, хемија макромолекула, физичка хемија, а посебно хемија хране. Поред свега тога Горан је био веома добар у математици, као иу свим техничким предметима.

За упис на прву годину постдипломских студија Горан је морао да има најбоље оцене из енглеског, биологије, хемије и математике. Већ их је и имао. Студенти који су се фокусирали на храну и исхрану дипломских студија морали су да буду припремљени на интердисциплинарном приступу који комбинује курсеве из хране, здравља, исхране, људске екологије, науке, пословања и друштвених наука. Пошто је живео у Отави, главном граду Канаде, са родитељима и мамом Сандром која је већ радила у Националном истраживачком савету Канаде, владиној институцији није било проблема да Горан изабере неки од познатих универзитета. Дакле, за почетак су одабрали Универзитет у Карлтону, програм науке о храни и исхрани, у Отави, чији професори имају јаке везе са владиним лабораторијама у здравству, пољопривреди, храни, Канадској инспекцији хране и Националним истраживачким саветом Канаде. Програм је био четворогодишњи студиј.

На предмету Исхрана студенти су проучавали метаболизам хране, раст и поправку, како се компоненте хране претварају у једноставније компоненте које користи људско тело и како храна може довести до бољег општег здравља. Каснији курсеви су знање применили на специјализоване теме, као што су исхрана и болести, лечење или превенција, спортска исхрана или нутригеномика (како хранљиве материје утичу на гене).

Готово од самог почетка Горан се укључио у истраживање Студентске додипломске истраживачке награде, са посебним интересовањем за укључивање у истраживање исхране и одојчади у развоју и утицаја липида на њихов мозак. Поред тога, придружио се истраживачкој групи за неуронауку у биохемији. С обзиром да је Горан био оријентисан на студије до највишег степена (PhD), изабрао је да похађа курсеве Безбедност и здравље хране, а као прилика за каријеру похађао је и курсеве за здравствено васпитање и спортску нутриционистику. Такође је учествовао у експерименталном лабораторијском раду курсева хране, исхране и дијететике. Када је стекао диплому, као један од најбољих на универзитету, добио је награду генералног гувернера.

За магистериј Горан је одлучио да студира на Универзитету у Торонту, одсек за науку о исхрани, а за докторску диплому покуша да буде примљен на Универзитету Харвард. Као и обично, студенти се пријављују на неколико универзитета, истовремено, а након пријема бирају онај који им се више свиђа. На основу тог искуства Горан се пријавио на универзитете Стенфорд, Харвард, Јејл, Принстон и Мекгил, очекујући да ће изабрати Харвард ако га прихвате. У међувремену је прошао кроз информације и сазнао да је Универзитет Харвард у Кембриџу, Масачусетс, а Факултет за храну и исхрану у Амхерсту. Годишње прима преко 37.000 ученика, за све нивое, док је преко 60% примљено. На том универзитету имају програме за докторат из јавног здравља са концентрацијом нутриционизма, на нутриционистичкој школи јавних здравствених наука.

Док је био на мастер студијама Универзитета у Торонту, Горан је студирао друге универзитете, само да би у потпуности знао шта сваки од њих нуди.

За Универзитет Станфорд је открио да су њихови програми на Медицинском факултету, студије исхране се раде у истраживачкој групи Центра за истраживање превенције, фокусирајући се на студије интервентне исхране, дијета.

Универзитет Јејл се концентрише на теме истраживања гојазности прехрамбене исхране, што Горану није било од посебног интереса, јер је планирао да има свој ресторан прве класе и да буде кувар, чак ни професор на универзитету.

Универзитет Принстону у свом програму разматра „Еатинг Велл“, који покрива културу, религију, политику, животну средину, медије, лична уверења и преференције у домену здравља и исхране. У њиховом истраживању главни аспекти били су права храна са минималним састојцима, минимално прерађена, свежа или смрзнута, иу сезони, бирајући храну која се узгаја локално или регионално, и по могућности органску. Нутритивно богата храна: свеже воће, поврће, обрани и немасни млечни производи, немасно месо, живина и риба, житарице богате влакнима (овс, хељда, махунарке, ораси и др.).

И коначно, Горан је истраживао Универзитет МцГилл у Монтреалу, један од веома познатих канадских универзитета. Открио је да МцГилл има школу за дијететику и људску исхрану. Њихова примарна мисија је унапређење здравља људи, обучавањем будућих лидера у области дијететике и науке о исхрани, безбедности хране и безбедности хране, како у свету, тако и на међународном нивоу. Школа нуди додипломске и постдипломске програме, укључујући докторске дипломе. Докторски програм обухвата људску исхрану у науци или сродним областима, што Горану најбоље одговара. Каријере укључују академске позиције, високе државне и индустријске позиције, итд. Докторска теза омогућава дубинско истраживање у широком спектру области.

Уосталом, када је Горан завршио мастер у Торонту, и радио неколико година у ресторанима у Торонту и Отави, одлучио је да се упише на Универзитет МцГилл у Монтреалу, јер му није био план да иде на универзитетске позиције, а да је МцГилл Универзитет који га кошта много мање од било кога у Сједињеним Државама. Одабрао је чак и своју докторску тезу која најбоље одговара здравој ресторанској исхрани.

Док је Горан студирао у Отави и Торонту, излазио је са девојкама, углавном са свог факултета, али ништа озбиљно, пошто није планирао да се ожени пре него што заврши све што је планирао. У Отави, док је био на Универзитету Карлетон, његова девојка која је долазила у Горанов дом и познавали су је његови родитељи, била је веома лепог изгледа, светле косе и плавих очију, пореклом из Јужне Америке. Звала се Мина и рођена је у Канади, као и Горан. Њени бака и деда су емигрирали из Перуа у Канаду, тако да је била друга генерација Канађанке. Учили су исте програме и када су заједно у Горановом дому разговарали о посебној храни, али и културама. Горан је био веома заинтересован за цивилизацију Инка, поготово што је његов деда радио у Перуу, као стручњак, и посетио Маћу Пићу, па се чак попео на врх брда Хуајна Пићу. Горанов деда Борис је много пута причао деци о свом искуству у Перуу, посебно истичући списе швајцарског писца Ериха фон Даникена. Био је задивљен цивилизацијом Инка, изражавајући и оно што је Францисцо Пизаро учинио злом Инкама. Деда Борис је једном описао Мини да је видео статуу у манастиру Кустодиа де ла Мерцед у Куску, високу 130 цм, направљену од 22.200 грама 22-каратног злата, са 1518 дијаманата и брилијаната и 615 бисера, који се састоје од рубина, смарагда и топаз. Та статуа је рађена од 1720. до 1804. године, у стилу француског неокласицизма и барока. Када је Мина чула тај опис, рекла је да га није видела, иако је једном посетила Куско са родитељима. Рекла је да би волела да иде још једном са Гораном, да обоје уживају у цивилизацији Инка, што би и Горан веома волео. Борисово искуство у Перуу било је за памћење, јер је имао много незаборавних догађаја, а много је волео Перуанце.

Горан је био популаран међу својим колегама, а волео је и пријатеље. Код куће, и сваки пут када је долазио из Торонта, време је углавном проводио са својом рођаком Вањом, који је такође било студент у Торонту, али две године испред Горана. Често су се виђали док су студирали.

Горан је магистрирао 2035. године, када је имао двадесет четири године. Током наредног летовања рекао је родитељима да планира да настави докторски програм, што су родитељи прихватили без приговора, наводећи само да са магистарском дипломом већ има своју каријеру и на њему је да ли жели више или не. Његов отац је рекао да ће помоћи финансијски колико могу, али је и његова одговорност да све уради на време. „За то нема проблема“, одговорио је Горан. „Знате да сам све остало завршио на време и са најбољим оценама, тако да не очекујем да ће ми се нешто чудно десити. Мој план је заправо да радим годину-две пре тога и да тачно сазнам шта би било најбоље урадити у истраживању”. Било је то између 2035. и 2036. године, када је његова мама Сандра имала 63 године и већ је почела да размишља о пензији. Његов отац Лука био је четири године старији од мајке, већ спреман за пензију, али пошто је водио приватни бизнис, није размишљао о томе. Обоје су тражили од Горана да размисли о браку и планирању сопствене породице. Горан је сваки пут одговарао: „Имам само двадесет пет година, а за то још имам времена. Урадићу то на време, не брините. Бићете бака и деда и имаћете довољно времена да уживате са унуцима”. Прво запослење Горан је пронашао у ресторану хотела Катеау Лауриер, у близини зграде парламента у Отави.

Фаирмонт Катеау Лауриер је сведочанство овог динамичног, напредног града. Смештен поред зграде парламента, знаменити хотел Фаирмонт Катеау је величанствени кречњак француског замка. Овај луксузни хотел у центру Отаве у близини Парлиамент Хилл-а очарава госте својим шармом и достојанственошћу. Лети или зими, у граду има здравих активности. Канал Ридо нуди километре бициклистичких стаза и стаза за ролање и најдуже клизалиште на свету испред наших врата.

У овом хотелу Горан је стекао најбоље могуће искуство, јер су у овом хотелу услужени најугледнији гости, па су морали да припремају храну најбољег квалитета и засновану на различитим културама. То је било најбоље што је Горан могао да очекује за почетак каријере. Као почетник, лично није био изложен превише гостију, али је и поред тога било добро.

Добро искуство за Горана је било учење француског језика. Научио га је у средњој школи као обавезан, али није много коришћен. Док је био у Торонту на мастер програму, није то учио на универзитету, само помало приватно када је било потребно некога нешто питати и/или рећи. У хотелу Катеау Лауриер већина људи је говорила француски више него енглески, па је, свиђало му се то или не, морао да га користи. Али, пошто је Горан планирао да настави студије у Монтреалу, то је била прилика да зна језик пре него што дође време за слушање предавања на француском.

Времена је било релативно кратко, па су кренуле интензивне припреме. Горан је морао да резервише цркву са свештеником, салом, градским функционерима, али и собом. Инес је била у журби за избором венчанице, козметичког салона и других потребних ствари. Њена мама Џули је била најзапосленија, која је бринула о свему за своју ћерку. Адријан се углавном придружио Горану на мушким пословима, док је Сандра покушавала да помогне Џули колико је то било могуће и потребно.

Јесен се завршавала и приближавала се зима, дани су постајали све хладнији, али свеједно није било снега пре средине децембра. За Божић су обе породице биле заједно да би коначно разговарале о детаљима. Када су Адријан и Џули питали Сандру за разлог зашто је изабран седми јануар за дан венчања, она и Горан су објаснили да ће то бити православни Божић по јулијанском календару, који православне цркве и даље славе, иако касни четрнаест дана. Грегоријански календар. У међувремену су сви дочекали Нову 2040. годину, док су младенци изгледали као најсрећнији пар. Њихов живот је тек почео. Био је то почетак њихове светле будућности. Обе мајке, Џули и Сандра, биле су веома срећне, а посебно Џули, чија ће се једина ћерка удати. Желела је да уради све што ће се памтити. Није много размишљала о свом сину Доријану, који је био млађи и он је мушкарац, па ће доћи његово време.

Седмог јануара, у суботу, према договору, лимузина је стигла у Адријанов дом на време. Све их је покупио, док је други одабрао Горана са породицом и обојицу их у исто време довезли у цркву Нотре-Даме у Монтреалу. Младенци су били прописно украшени, као и сва позвана родбина и гости. Млада је изгледала изванредно. Њена венчаница блистала је на сунцу, њене плаве очи уоквирене прелепом шминком и бели зуби сијали као изливени бисери. Златне минђуше у Инесиним ушима са смарагдима сијале су као први јутарњи зраци мајског сунца. На њеном лицу чак ни шминка није била потребна, била је природна лепота. Горан је био озбиљан, држао се право као прави џентлмен. Сви остали су били лепо обучени, срећни и радосни. Дан је био ведар, све онако како се може замислити.

Свирала је класична музика, али врло тихо, људи су се чули док су чекали и причали. Затим се кроз широм отворена врата појављују око два и тридесет поподнева свештеници. Испред њих Инес у дугој венчаници стоји са оцем Адријаном, који ју је држао за леву руку. Док су се кретале ка публици, две девојчице од пет година држале су хаљину која је била много дужа од њених ногу. Инесин силуета која се назире кроз хаљину показала је њену спортску фигуру. Кретали су се полако, хватајући кораке уз звуке музике, приближавајући се двојици свештеника. Један свештеник је био српске православне, а други француске католичке вере. Када Инес и Адријан стану поред Горана, свештеници су им прочитали грађанска права за младенце. Около је владала потпуна тишина. Онда је један свештеник упитао:

„Да ли ви Горан Филиповић узимате Инес Бонневилле за своју жену“? "Да"! Горан је гласно одговорио. Затим је свештеник наставио:

„Јеси ли ти Инес Бонневилле узимаш Горана Филиповића за свог мужа”? "Да'! Одговорила је, али не тако гласно као Горан. Затим је свештеник додао: „Сада вас проглашавам мужем и женом“! „Ти Горан можеш да пољубиш младу, а ти Инес младожењу”! На крају је свештеник питао Инес које презиме би желела да носи. Њен одговор је био: Оба, Бонневилле-Филиповић.

Горан је скинуо Инесину венчаницу са њене главе, дуго су се љубили и разменили прстење. Сви присутни су аплаудирали и почели да им честитају. Прве су биле две најдраже маме Џули и Сандра, а за њима и све остале. Тиме је званична церемонија завршена и славље је настављено у посебно уређеној сали, одмах иза цркве. Трајало је до шест сати увече, а након тога Горан је позвао све госте у дом, где је славље настављено до касно после поноћи. Тек око поноћи, према обичајима, младенци су отишли у своју спаваћу собу, док су остали остали да певају и уживају.

Рано ујутру прва је устала Инес. Изгледала је прелепо, а Горан није скидао поглед са ње. Њен заводљиви поглед га је фасцинирао, била је његова Успавана лепотица. Много су уживали једно у другом. Инес се осећала као на небу. По повратку из купатила дошла је да пољуби Горана и пробуди га. Када је Инес ушла у кухињу њена мама Џули је већ припремила доручак и кафу. Џулијене очи су биле бриљантно сјајне. Била је недеља ујутро и нико никуда није морао да жури. Џули је телефонирала Сандри и позвала њу и Луку, Наташу и Владимира са малим Филипом да им се придруже на кафи, пре него што се враћају у Отаву. Сандра је то прихватила и стигли су око десет сати.

Размењујући информације о себи, Сандра је Јулији рекла да је већ двадесет пет година радила у Националном истраживачком савјету Канаде, док је Лука имао своју компанију у области телекомуникацијских система. Успели су да одгајају децу и да им дају одговарајуће образовање, а сада су обоје сами. Џули је рекла: „Адријан и ја смо помогли Инес да заврши универзитет, она је сада учитељица, а Доријан тек треба да одлучи шта би желео. Некако га занима спорт, па још не зна да ли више воли да буде учитељ спорта или сам спортиста. Он воли обоје. Што се тиче спортских дисциплина, воли кошарку и тенис. Адријан мисли да ће одрадити још неколико година, а затим отићи у пензију. Подигао сам децу, док је Адријан зарађивао довољно за породицу, тако да нисам била званично запослена, осим волонтерског рада који сам радила у заједници”.

Рано поподне Сандра и Лука су отишли, док је Наташа са Владимиром и Филипом одлучила да остане још мало у Монтреалу. Град им се допао, и желели су да прошетају улицама пуним пролазника и туриста. Пре повратка кући отишли су у мали ресторан, да попију пиће и посластицу за Филипа.

Од понедељка ујутро, 9. јануара 2040. године Горан се вратио у хотел Омни Монт-Роиал на посао, а Инес је наставила у својој школи. Предавала је биохемију и физику у средњој школи. Горан је у хотелу Омни Монт-Роиал радио са шефом кухиње господином Ентонијем Карденом, као његовим замеником. Када је почињао, Горан је изразио мишљење да му је план да научи више о припреми француских специјалитета, а када је кренуо у Европу намера му је била и да специјализује европску храну прве класе, као што су француска, италијанска, српска и грчка. То је било апсолутно прихватљиво за Ентонија Кардина, који је Горану дао дозволу да се преслуша код куће. И Горан је био задовољан и очигледно је много научио у хотелу Монт-Ројал. Хотел се налази у улици Схерброоке 1050, Вест, у Монтреалу, што је било згодно за Горана. Инесина школа се такође налазила у центру града, тако да су обоје возили један ауто, када је било згодно. Понекад је Инес морала да иде кући пре Горана, па би у тим случајевима без проблема ишла градским аутобусом.

Како се пролеће приближавало, време је постајало све боље, мање хладно и ветровито, са више сунчаних дана. Чак су и птице почеле да лете по дрвећу око њихове куће. У мају је све било зелено, ближио се Инесин рођендан, 22. маја њен 25. рођендан. Горан јој је за рођендан купио бриљантан дијамантски прстен и резервисао за њихов пут у Европу. Путовање је подразумевало двомесечни боравак у Србији, Грчкој, Италији и Француској. Карте су резервисане за полазак првог јула, убрзо након завршетка Инесине школске године. А повратак је заказан за крај августа, само недељу дана пре него што је требало да почну нове школске године. У међувремену, од времена венчања и одмора обоје су живели у дому Инесиних родитеља. Џули и Адријан су инсистирали на томе, јер није било потребе да изнајмљују стан пре него што имају прецизан план шта желе да раде. У исто време Џули, Инесина мама, била би више сама у кући, него са Адријаном и Доријаном. Адријан је и даље био више у Отави него у Монтреалу, а Доријан је био више одсутан него присутан. То је одговарало и Горану и Инес. Уштедели су нешто новца за учешће, приликом куповине куће.

Дошло је време и Инес и Горан су морали да спакују пртљаг за пут, али и медени месец, у Европу. Инес је више бринула шта да узме. Требале су јој хаљине за сваки дан, за вечерње изласке, а и за купање. Али, као путници, били су ограничени тежином пртљага. Тада јој је Горан рекао:

„У сваком случају, немој то превише узимати. Идемо у Европу где је мода модерна и сигурно ћеш желети да купиш много различитих ствари. Дакле, већи проблем би био на повратку. Мој предлог је, узми само неопходне ствари, што ти је неопходно, да можеш купити више у Паризу и другде”. Након размишљања, пристала је и додала: „У праву си, послушаћу те“!

Била је субота поподне, 30. јуна 2040. када су Горан и Инес напустили Монтреал летећи у Европу на комбиновано путовање, посао и медени месец. Њихов лет је ишао преко Цириха за Београд, где су стигли у недељу поподне. Нису договорили никога да их чека; радије су путовали сами. У Београду су остали само један дан, обишли неколико места од општег интереса, а следећег дана отишли су у Нови Сад. У Новом Саду су резервисали хотел Путник, који се налази у самом центру града, где могу да шетају и уживају. За посету Петроварадинској тврђави узели су такси. У Новом Саду Горан је имао рођаке, по мајчиној страни, Анђелију и Арсена Поповића, које су обавестили о доласку и заказали термин да се виде пре неки дан. У среду касно поподне су се састали и Анђелија и Арсен су препоручили Горану и Инес да оду на један салаш у Ченеј, ''Салаш 137''. Био је то стварно добар погодак. Старински сељачки амбијент са савршеном храном и музиком карактеристичном за војвођански крај, под називом „Војвођанска тамбурица“. Веома су уживали, а Горан је научио и додатне ствари о неким локалним јелима, као што су „Ћевапчићи“, „Карађорђева шницла“, „Прасеће печење“, а за десерт „Штрудла с маком“. Рецепти тих намирница су углавном базирани на бакиним, под називом „Бакини рецепти“. Била је то незаборавна ноћ за Горана и Инес.

Следећег дана, шетајући Змај Јовином улицом, пешачком зоном града, ушли су у туристичку агенцију тражећи добру екскурзију кроз Србију. Симпатична млада дама препоручила је обилазак за посету манастирима. Након њеног објашњења, Инес је била веома узбуђена и одлучили су да то прихвате. Турнеја је морала да почне за два дана. У међувремену, провели су један дан путујући аутобусом кроз Војводину, само да би уживали у њеној лепоти равничарског краја, некада у далекој прошлости званог „Војвођанско море“.

У петак, 6. јула, кренула је тура, обиласком прво фрушкогорских манастира: Бешеново (13. век), Крушедол (1509), Хопово (1451) и Раваница (1375). Иако у Фрушкој Гори има 17 манастира, за све није било времена. У Србији су уврштени: Љубостиња (1388), Каленић (1407), Ариље (1296), Манасија (1407), Милешева (1234), Сопоћани (1260), Студеница (1190), Грачаница (1310), Високи Дечани (1327) , и Лазарица (1376). У повратку су преспавали једну ноћ у Београду и посетили најновији манастир у Београду „Свети Сава“, а поред њега и „Народну библиотеку Србије“ и Српску академију наука и уметности. Када су се вратили у Нови Сад, имали су кратку посету манастиру Ковиље (13. век), где су им понудили чувену шљивовицу „манастирку“ и храну коју је припремио православни монах, што је Горану такође представљало додатно искуство.

Турнеја кроз Србију, укључујући и Војводину, трајала је укупно 10 дана и била је изузетно занимљива и корисна. И Инес је то веома волела. Пре тога није ни помислила да таква земља може имати тако лепа природна места и занимљиву историју. Било јој је драго што је све то видела. Марко је био задовољан колико због себе, тако и због Инес.

„Па, драга моја, шта мислиш о Србији? питао је Горан Инес.

"Ја сам запањена! Никада нисам размишљао о тако малој земљи, да има толико историјски занимљивих места. То је тако лепа земља и тако добри људи. Сви људи су били поштени и добродушни. Чак је и храна одлична. На пример: „Палачинке са медом и орасима“, или „Палачинке са кајмаком“, не зна се шта је боље. „Уштипци“ су такође били добри, али са мало превише масти. Али „Карађорђева шницла” је феноменална. „Ћевапчићи“ су нама на западу непознати, тако једноставни а тако добри. Знам много разних пита, али „Гибаница“ је изузетна. Има бољи укус од било кога кога сам икада пробао. Све у свему, српска храна је, како могу да кажем, једна од најбољих. И, што је најважније, већина је по старим бакиним рецептима и све је природно и здраво. Пробала сам „Сарму“ већ у Монтреалу и тако је добра, мада мислим да је то углавном оброк за зиму. –Јесте, одговори Горан. –Сарма се припрема у свим домаћинствима као зимница.

„А град?“, упитао је Горан Инес? „Нови Сад је град праве величине за миран живот. Свиђа ми се његов централни део који је прилагођен само за пешаке, нема саобраћаја, па људи могу да шетају и уживају. Али знаш шта још? Највише волим дунавско шеталиште. То је нешто велико. Нема много градова на свету који имају тако нешто. Стотине и стотине људи туда шета сваке вечери, и сви се састају са пријатељима без икаквог заказивања. То је дивно. Чак је и Фрушка гора близу, згодна за одлазак на пикник”.

„Генерално, Инес, ти си задовољна посетом Србији, зар не”? питао је Горан Инес. „Дефинитивно јесам“! Рекла је. „Онда можемо да идемо у Грчку, како планирамо“!

Са београдског аеродрома Никола Тесла Горан и Инес су у среду, 11. јула, одлетели за Атину са ЕарСербиа. Било је сунчано, само лепо небо ведро, ни једног облака. Путници су били тихи, ходали су полако, заузимали своја седишта и подешавали ручни пртљаг. Инес је села на прозор. Волела је да гледа док лети. Горан је узео књижицу са подацима о Грчкој и почео да је чита, када је стјуардеса најавила да ће ускоро кренути, тражећи путнике да причврсте седишта. Док су летели изнад Грчке обадвоје су приметили планински Олимп, а петнаест минута касније замољени су да се спреме за приземљавање.

У Атини су резервисали хотел Електра Палаце Атхенс, у који стижу око један поподне. Поподне су се придружили групи туриста који су посетили први Акропољ, планину храма на врху брда и Партенон, рушевине атинског храма, изграђене у 5. веку пре нове ере. Следећег дана, у четвртак, поново са групом туриста са професионалним водичима, Горан и Инес посетили су Археолошки музеј Хераклиона, а после подне провели су неколико сати у хотелском базену.

Горан је у петак пронашао мали моторни чамац из луке Пиреј који их је одвезао на острво Крит, а у поподневним сатима је стигао до хотела Кронос у Ираклиону. Ту су били скоро на плажи, где су проводили већину времена, купајући се и уживајући у љубави на меденом месецу. Једног дана, док су били тамо, направили су екскурзију на острво Санторини, а другог дана посетили локални Археолошки музеј. Горана је такође интересовало да види како у хотелу припремају грчке специјалитете, које му је управник хотела дозволио да погледа, након што је чуо за Горана, ко је он и шта је учио. Горан је менаџеру рекао и да у Канади има много грчких и турских ресторана, али је само док је био тамо био радознао да то и сам види у оригиналу. Горан је свако вече водио Инес у ресторане, наручујући сваки пут другачији оброк, само да их испроба што више. Обадвоје су уживали у храни, као и у топлој морској води, али највише једни у другом.

Грчка традиционална јела су: Барбуни; Долмадес; Гигандес; Гиро; Хориатики; Кефтедес и Кокореци. Неке од тих Горан је пробао, иако је Инес према некима била сумњичава. Обоје су пробали чувену грчку Долму, породицу пуњеног поврћа уобичајеног у медитеранској кухињи. Такође су једном наручили Долмадакију, пуњене листове грожђа. Један од грчких специјалитета је Бурек, породица пуњених пецива од танког лиснатог теста. Исто јело је у Србији познато као национално јело. Друга добро позната грчка храна је кебаб, познат и у Канади. Позната као грчка салата и цацики. Такође слаткиши су чоколадна баклава са орасима, Кали Орекси, Катаифи и Ксеротигана. Горан је узимао рецепте неких специјалних јела иу ресторанима је присуствовао припремању.

На плажи су имали прелеп поглед на море, вода је била тако плава, изражавајући њену дубину мора, док су се мали таласи разбијали у милионима белих капи, попут бисера. Благи поветарац је дувао само поподне, док је пре подне море било тихо, а сунчани зраци су се одбијали од његове површине као из огледала.

„Знаш шта би ти Горане желео“, рекла је Инес.

„Шта“, упитао је Горан?

„Твој план је да имаш свој ресторан са најбољим светским специјалитетима. Волео бих да после твог успеха купиш нешто на оваквом острву и да обоје уживамо до краја живота на мору и сунцу.”

„Драга“, додао је Горан, „очекујем да ће то бити могуће. Једном када зарадимо довољно новца можемо да идемо где год желимо, зашто не? Након што имамо своју децу, даћемо им добро образовање и започети живот, а после тога ћемо бити слободни као птице. И деца ће имати где да дођу”. Инес скочи са лежаљке и пољуби Горана. Он је то прихватио и ухватио је око струка, привукао преко себе и наставио да је љуби. Били су опуштени, не размишљајући ни о чему осим о љубави. Медитеранско сунце и морска вода, са смоквама, лубеницама и грожђем дали су им додатну енергију која је била неопходна за бескрајну љубав. Добили су бронзани тен и Инес је била лепша него икад. Њене плаве очи биле су још тамније него икад, лице блиставо, зуби бели, а њен осмех заводљив. Горан ју је волео, а волела је и она Горана. Њихов медени месец на Криту остаће заувек упамћен.

Десет дана је брзо прошло и морали су да се чамцем врате у Атину, одакле су допловили до Италије. На том путу су прошли кроз Коринтски канал.

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: