detalj slike: Zoran Vujanovic

Čovek koji voli ljude

„U meni žive zaveti mojih nebeskih Kordunaša“, kaže za SAN pisac Ilija Šaula

Piše Dušica Ivanović

Svaki susret sa Ilijom Šaulom, čovekom mnogih interesovanja i talenata, koji je među našim ljudima i u matici i u rasejanju poznat pre svega kao pisac, u nekom će trenutku otvoriti temu zavičaja. Ilijin zavičaj je Kordun. Preci su mu se na tu zemlju naselili još početkom 18. veka, tako da su tamo bili i u vreme Vojne krajine.

O svom zavičaju Ilija priča sa mnogo strasti, iza koje stoji i dobro poznavanje istorije tog kraja. Naišao je na podatke da je ime Kordun možda nastalo u Napoleonovo vreme, kad je njegova vojska zauzimala tu teritoriju. „Tada su našu granicu prema Osmanlijskom carstvu nazivali kordonom, jer, kad bi se pružio pogled duž granice, videli bi se podignuti čardaci u nizu, a takva formacija se na francuskom naziva kordon“, kaže za SAN Ilija Šaula i nastavlja: „Međutim, neki pokazatelji govore o mnogo starijem poreklu imena Kordun, još iz prethrišćanskog perioda, kada su ostaci plemena Skordisci došli na te prostore nakon izgubljenog rata u centralnoj Grčkoj, gde su doživeli strašan poraz u pokušaju da osvoje svetilište u Delfima, od čega se nisu nikad oporavili. U mletačkim arhivima takođe se može naći naziv Kordun, tako da je francuska varijanta bila verovatno samo potvrda da, pored imena, postoji i snažan simbol koji ga može opravdati.“

Na Kordunu, u selu Dugi Dol, Ilija je proveo detinjstvo, u Krnjaku i u Karlovcu se školovao, a danas živi u američkom gradu Vest Čester u blizini Filadelfije.

autor fotografije:Zoran Vujanovic

Rodnu zemlju je napustio u koloni pre četvrt veka. Oluja je ugasila vatru na ognjištu starom preko dva veka, ali ne i zavičaj, onaj koji se nosi u sećanju, predanju, jeziku, običajima, karakteru, srcu. Na naše pitanje da li je danas, posle četvrt veka, isto toliko Kordunaš koliko i tada, Ilija bez mnogo razmišljanja odgovara:

„Možda još i više. Kad sam odlazio, u meni je odzvanjala mladost koja se selila u neizvesnost. Kordun je za mene bilo kraljevstvo. Od kada živim van Korduna, sve upoređujem sa svojim rodnim krajem. Prošao sam mnogo sveta, ali samo na Kordunu raste lekovita trava za sve moje boljke. Osećam zavete svojih nebeskih Kordunaša za očuvanje našeg pisma i jezika, vere, kulturne baštine i istorijskog nasleđa. Ima onih koji teže da prihvate i više od toga što su dobili rođenjem, pa onda zaborave ono što jesu. Zbog toga mi u rasejanju treba da budemo vrlo obazrivi.“

Nova zemlja nas, hteli mi to ili ne, melje, menja, oblikuje. Retko ko od nas u rasejanju se nije zapitao da li se uopšte može ostati svoj na tuđem, ili tuđe postaje naše kad prospemo svoj znoj, suze i krv na tu zemlju. Ilija kaže da tuđinu nije doživeo kao poraz, već kao odskočnu dasku. Naglašava da bi, prihvatajući ono pozitivno i dobro što je u Americi naučio, ne bežeći od učenja, sticanja novih i korisnih znanja, voleo da ima šansu da sve to prenese na svoj Kordun. Shvatajući da je zavičaj svim ljudima ono mesto na kom smo odrasli, gde smo stekli prva životna iskustva i doživeli prve ljubavi, Ilija je svestan toga da će druga generacija, rođena u rasejanju, novu zemlju doživljavati kao svoj zavičaj. „Ali, i naši preci su se selili“, naglašava naš sagovornik, koji veruje da ćemo „jednog dana doći do spoznaje da je ceo svet naš zavičaj.“

Čitajući Ilijine knjige, posebno prozne zapise i roman „Midar“, možete da pratite tragove njegovog učenja, odrastanja, sazrevanja, puteve njegovog duhovnog rasta. Saznaćete i ko su mu najbolji učitelji: mudraci, posebno oni sa rodnog Korduna, zatim „počivši“ koji su u njemu ostavili traga, umetnici sa „nebeskih bulevara“, priroda, sav živi svet, koji deli istu sudbinu: postojanje u skladnom dvojstvu, gde dobro i zlo, život i smrt, svetlo i tama postoje u isto vreme i jedni bez drugih nemaju smisla.

Na šta pomislite, kad kažete Kordun, pitala sam Iliju prilikom našeg poslednjeg susreta. Preko njegovog lica je prešla senka. „Kad kažem Kordun, prvo pomislim na grobove, nažalost. Mislim da je to rak-rana savremenog Kordunaša, koja se ne može izlečiti bez one travke koju sam ranije pomenuo. Mene bole rane roda mog. Vapaji kordunaških majki u meni odjekuju i pretvaraju se u zavet koji me krvlju veže sa tom zemljom.“

Baka mu je, dok je odrastao, govorila da kud god ode, tamo treba da izgradi kuću. Gradio ih je i gradi ih fizički, sa svojih deset prstiju, ali i duhovno, povezujući se sa ljudima sličnog mentaliteta, jednakih vrednosti i srodnih ciljeva. Pre svega, sa kreativnim ljudima širokih pogleda i velikog srca. Svet pisane reči postao je njegov zaklon od svega ružnog i okrutnog u svetu, a činjenica da piše na jeziku svog roda i da sarađuje sa piscima na srpskom jeziku, učinila je da taj deo Ilijinog života postepeno postane primarna preokupacija. Iako i dalje radi da bi zaradio, ovaj Kordunaš nesebičnog srca najveće zadovoljstvo i strast pronalazi upravo u umetnosti, posebno u književnosti. Književna radionica „Kordun“, čiji je osnivač i predsednik, već godinama objavljuje prve knjige našim mladim talentovanim piscima, koji su tek kročili na spisateljski put.

„Taj Kordun u meni se opredelio za kulturu i umetnost“, kaže Ilija. „Svestan sam da na tom polju nema greške, jer sve što se čini u dobrom je načelu, a lepota i dobrota će spasiti ovaj svet. Književna radionica je objavila do sada više stotina naslova u saradnji sa nekoliko izdavača u Srbiji. Najveći broj autora ne poznajem lično, ali to nije ni važno, jer, ako sam se opredelio da pomažem umetnost, a ona nema granica, nema razloga da ih onda sâm stvaram. KR Kordun ima saradnike i autore na svim kontinentima, želimo da se naša reč daleko čuje. Programi koje smo do sada ostvarili samo su uvod u sve ono što nas očekuje iz te radionice. Vreme će pokazati pravi razlog našeg postojanja.“ 

Internet portal je produžena ruka Radionice. Ilija je na najbolji način razumeo prednosti interneta i društvenih mreža, koje koristi da bi nesebično objavljivao književne radove stvaralaca iz matice i rasejanja. Da bi taj sajt bio tu gde je danas, Ilija ulaže svoje vreme, rad, novčana sredstva i svoje srce, tako da je portal Književne radionice „Kordun“ već odavno prešao granicu pukog opstajanja i postao veoma popularan i posećen.

Od našeg sagovornika saznajemo da je portal je u poslednjih nekoliko meseci privukao više od 150 autora iz Srbije i rasejanja (stanje početkom avgusta 2020 – prim. autora). „Radom na portalu uverio sam se da postoji ogroman broj ljudi koji pišu, ali isto tako da postoje i čitaoci koje zanimaju njihovi radovi“, kaže Ilija. „Često smo spremni da kažemo da se ne čita, da knjiga umire, da niko tome više ne poklanja pažnju. Mi tvrdimo suprotno, radimo u skladu sa tehnologijom i prilagođavamo naš rad najsavremenijim oblicima predstavljanja pisane reči - knjigom, slikom, video ili tonskim zapisom, karticama za memorisanje; ukratko, svim raspoloživim načinima pomažemo da umetnost dođe do svojih korisnika. Umetnost je oduvek bila lekovita za čovekovu psihu, ali danas, u vreme pandemije, ta njena uloga je još izraženija, tako da je važno da nam se približi što više kulturnih sadržaja.“

Ilija Kordun nikad nije izgubio, a Sjedinjene Američke Države su ga prihvatile, tu zarađuje svoj hleb, ali nikada ne prestaje da neguje srpski jezik, pismo, običaje, da se druži sa našim ljudima iz cele bivše Jugoslavije. Interesovalo nas je kako u tom kontekstu vidi Srbiju.

„Srbiju sam uvek video kao zemlju u koju rado dolazim i u kojoj sam najsrdačnije dočekan. To je jedina zemlja u kojoj mogu da kažem sve što mislim i sanjam. Stalo mi je do njenog statusa, političkog stava i odnosa sa zemljama u okruženju. Dobro je da se Srbija uvek bori za svoja prava i odgovarajuću ulogu u svetu. U tom procesu, svi koji je do sada nisu ubili, Srbiju u stvari jačaju.  Srbija u poplavama ne tone, već, kako se diže površina vode, tako se i ona uzdiže.“

Ilija Šaula podjednako neguje pisanje proze i poezije. U razgovoru za SAN kaže da je „u duši pesnik, ali, posle skladanja poezije, uvek se raspričam. Poezija širi ta korita u meni. Nikad neću prestati biti pesnik, a uvek ću imati materijala za dobru priču, jer svake noći sanjam!“ Njegova proza je do sada sabrana u tri knjige, koje se bave onim što najčešće naziva „zaumnim“. Promišljanja o duhovnosti, koju čovek stiče opredeljenjem i izborom, i o duši, onom jedinom trajnom u čoveku, čine prozu Ilije Šaule višeslojnom, često intrigantnom, ali uvek zanimljivom i privlačnom za modernog čitaoca, kome je potrebno više od uzbudljive radnje. Ona se lako čita, ali se o pročitanom dugo razmišlja. Kombinuje mitološko sa stvarnim i modernim, san sa javom, magiju sa surovom realnošću.

Ilijina interesovanja i aktivnosti se ne svode samo na pisanje i izdavaštvo. Pored toga što je pisac, bavi se građevinarstvom i kulinarstvom. Održava snažne veze sa Maticom iseljenika i Srba u rasejanju i aktivan je član Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović“ u Torontu. Samo čovek takvog ugleda i u matici i u rasejanju, mogao je da organizuje 28. septembra 2019. u sali Crkve Svetog Jovana u Patersonu, Nju Džerzi, veoma uspešnu Svečanu akademiju, kojom je obeleženo sedamdeset godina postojanja Matice iseljenika i Srba u regionu i jedna decenija od osnivanja KR Kordun. Na Akademiji su govorili ugledni gosti iz Srbije, SAD i Kanade.

„Mnogi ljudi prestanu da izgrađuju čoveka u sebi, misleći da su već dosta uradili i da znaju dovoljno. Ali, to se radi čitavog života i ako sami investiramo u sebe, i Bog će dodati svoj deo“, piše u Ilijinoj zbirci promisli o životu pod nazivom „Bulevar svetlosti“. Upravo u tome, u stalnoj izgradnji znanja i duha, Ilija je našao svoje mesto među ljudima, nezavisno od toga gde mu je kuća: na Kordunu, u Srbiji ili Americi. Jer, njegova kuća je svuda gde se neguje lepota i gde ima s kim da podeli svoju sreću. U istoj knjizi kaže: „Džaba nam sreća ako je nemamo s kim podeliti.“ Ni sa čim se ne mogu više složiti nego sa tim njegovim odnosom prema pravim životnim vrednostima. 

U nekim ranijim intervjuima je bilo naglašeno da je Šaula humanista. S pravom. Ali, pisac ovih redova na ljudskost ne gleda kao na poziv, nego kao na ono što čoveka čini ljudskim bićem u pravom smislu te reči. Da, Ilija Šaula voli ljude i čini dobro. Nikome ne okreće leđa. Zato mu se to dobro dobrim vraća. Nažalost, ne uvek. Ali, i to spada u učenje, od koga Ilija Šaula ne beži.

Onda kad ljudska zavist i zloba nestanu, dostići ćemo onaj ideal o kom je govorio i blaženopočivši patrijarh srpski Pavle: da svako od nas bude čovek među ljudima, da treba dobro činiti i dobrom se nadati i da obraz i dušu ne smemo izgubiti. Od toga smo, nažalost, još uvek daleko, ali nam ljudi kao što je Ilija Šaula pokazuju put do tog ideala, a to su ljubav, empatija i nesebičnost.

Preuzeto iz SAN Severnoameričke Novine - SAN Serbian Canadian magazine iz Toronta
www.sanmagazine.ca

Na naše pitanje o čemu trenutno piše, Ilija Šaula odgovara: „Sada najviše čitam šta drugi pišu“ i nastavlja uz zagonetni osmeh: „Pored toga, javio mi se Midar iz onostranog, otkriva mi neke tajne, za koje me ovlašćuje da ih mogu podeliti sa drugima. Videćemo koliko od toga mogu drugima da poverim!“

Ilija Šaula je do sada objavio osam knjiga poezije i proze:

Na zgarištu samoće – poezija (1989)

Piramida misli – poezija (2007)

Moj dio neba – poezija i proza (2008)

Žena u meni ili ja u ženi – poezija (2014)

Duše su bešumne, tihe – poezija (2016)

Bulevar svetlosti – promisli o životu, kratka proza (2017)

Midar – roman (2018)

Bijeg iz vječnosti – kratka proza (2019)

PODELITE OVAJ TEKST NA: