детаљ слике: Zoran Vujanovic

Човек који воли људе

„У мени живе завети мојих небеских Кордунаша“, каже за САН писац Илија Шаула

Пише Душица Ивановић

Сваки сусрет са Илијом Шаулом, човеком многих интересовања и талената, који је међу нашим људима и у матици и у расејању познат пре свега као писац, у неком ће тренутку отворити тему завичаја. Илијин завичај је Кордун. Преци су му се на ту земљу населили још почетком 18. века, тако да су тамо били и у време Војне крајине.

О свом завичају Илија прича са много страсти, иза које стоји и добро познавање историје тог краја. Наишао је на податке да је име Кордун можда настало у Наполеоново време, кад је његова војска заузимала ту територију. „Тада су нашу границу према Османлијском царству називали кордоном, јер, кад би се пружио поглед дуж границе, видели би се подигнути чардаци у низу, а таква формација се на француском назива кордон“, каже за САН Илија Шаула и наставља: „Међутим, неки показатељи говоре о много старијем пореклу имена Кордун, још из претхришћанског периода, када су остаци племена Скордисци дошли на те просторе након изгубљеног рата у централној Грчкој, где су доживели страшан пораз у покушају да освоје светилиште у Делфима, од чега се нису никад опоравили. У млетачким архивима такође се може наћи назив Кордун, тако да је француска варијанта била вероватно само потврда да, поред имена, постоји и снажан симбол који га може оправдати.“

На Кордуну, у селу Дуги Дол, Илија је провео детињство, у Крњаку и у Карловцу се школовао, а данас живи у америчком граду Вест Честер у близини Филаделфије.

autor fotografije:Zoran Vujanovic

Родну земљу је напустио у колони пре четврт века. Олуја је угасила ватру на огњишту старом преко два века, али не и завичај, онај који се носи у сећању, предању, језику, обичајима, карактеру, срцу. На наше питање да ли је данас, после четврт века, исто толико Кордунаш колико и тада, Илија без много размишљања одговара:

„Можда још и више. Кад сам одлазио, у мени је одзвањала младост која се селила у неизвесност. Кордун је за мене било краљевство. Од када живим ван Кордуна, све упоређујем са својим родним крајем. Прошао сам много света, али само на Кордуну расте лековита трава за све моје бољке. Осећам завете својих небеских Кордунаша за очување нашег писма и језика, вере, културне баштине и историјског наслеђа. Има оних који теже да прихвате и више од тога што су добили рођењем, па онда забораве оно што јесу. Због тога ми у расејању треба да будемо врло обазриви.“

Нова земља нас, хтели ми то или не, меље, мења, обликује. Ретко ко од нас у расејању се није запитао да ли се уопште може остати свој на туђем, или туђе постаје наше кад проспемо свој зној, сузе и крв на ту земљу. Илија каже да туђину није доживео као пораз, већ као одскочну даску. Наглашава да би, прихватајући оно позитивно и добро што је у Америци научио, не бежећи од учења, стицања нових и корисних знања, волео да има шансу да све то пренесе на свој Кордун. Схватајући да је завичај свим људима оно место на ком смо одрасли, где смо стекли прва животна искуства и доживели прве љубави, Илија је свестан тога да ће друга генерација, рођена у расејању, нову земљу доживљавати као свој завичај. „Али, и наши преци су се селили“, наглашава наш саговорник, који верује да ћемо „једног дана доћи до спознаје да је цео свет наш завичај.“

Читајући Илијине књиге, посебно прозне записе и роман „Мидар“, можете да пратите трагове његовог учења, одрастања, сазревања, путеве његовог духовног раста. Сазнаћете и ко су му најбољи учитељи: мудраци, посебно они са родног Кордуна, затим „почивши“ који су у њему оставили трага, уметници са „небеских булевара“, природа, сав живи свет, који дели исту судбину: постојање у складном двојству, где добро и зло, живот и смрт, светло и тама постоје у исто време и једни без других немају смисла.

На шта помислите, кад кажете Кордун, питала сам Илију приликом нашег последњег сусрета. Преко његовог лица је прешла сенка. „Кад кажем Кордун, прво помислим на гробове, нажалост. Мислим да је то рак-рана савременог Кордунаша, која се не може излечити без оне травке коју сам раније поменуо. Мене боле ране рода мог. Вапаји кордунашких мајки у мени одјекују и претварају се у завет који ме крвљу веже са том земљом.“

Бака му је, док је одрастао, говорила да куд год оде, тамо треба да изгради кућу. Градио их је и гради их физички, са својих десет прстију, али и духовно, повезујући се са људима сличног менталитета, једнаких вредности и сродних циљева. Пре свега, са креативним људима широких погледа и великог срца. Свет писане речи постао је његов заклон од свега ружног и окрутног у свету, а чињеница да пише на језику свог рода и да сарађује са писцима на српском језику, учинила је да тај део Илијиног живота постепено постане примарна преокупација. Иако и даље ради да би зарадио, овај Кордунаш несебичног срца највеће задовољство и страст проналази управо у уметности, посебно у књижевности. Књижевна радионица „Кордун“, чији је оснивач и председник, већ годинама објављује прве књиге нашим младим талентованим писцима, који су тек крочили на списатељски пут.

„Тај Кордун у мени се определио за културу и уметност“, каже Илија. „Свестан сам да на том пољу нема грешке, јер све што се чини у добром је начелу, а лепота и доброта ће спасити овај свет. Књижевна радионица је објавила до сада више стотина наслова у сарадњи са неколико издавача у Србији. Највећи број аутора не познајем лично, али то није ни важно, јер, ако сам се определио да помажем уметност, а она нема граница, нема разлога да их онда сâм стварам. КР Кордун има сараднике и ауторе на свим континентима, желимо да се наша реч далеко чује. Програми које смо до сада остварили само су увод у све оно што нас очекује из те радионице. Време ће показати прави разлог нашег постојања.“ 

Интернет портал је продужена рука Радионице. Илија је на најбољи начин разумео предности интернета и друштвених мрежа, које користи да би несебично објављивао књижевне радове стваралаца из матице и расејања. Да би тај сајт био ту где је данас, Илија улаже своје време, рад, новчана средства и своје срце, тако да је портал Књижевне радионице „Кордун“ већ одавно прешао границу пуког опстајања и постао веома популаран и посећен.

Од нашег саговорника сазнајемо да је портал је у последњих неколико месеци привукао више од 150 аутора из Србије и расејања (стање почетком августа 2020 – прим. аутора). „Радом на порталу уверио сам се да постоји огроман број људи који пишу, али исто тако да постоје и читаоци које занимају њихови радови“, каже Илија. „Често смо спремни да кажемо да се не чита, да књига умире, да нико томе више не поклања пажњу. Ми тврдимо супротно, радимо у складу са технологијом и прилагођавамо наш рад најсавременијим облицима представљања писане речи - књигом, сликом, видео или тонским записом, картицама за меморисање; укратко, свим расположивим начинима помажемо да уметност дође до својих корисника. Уметност је одувек била лековита за човекову психу, али данас, у време пандемије, та њена улога је још израженија, тако да је важно да нам се приближи што више културних садржаја.“

Илија Кордун никад није изгубио, а Сједињене Америчке Државе су га прихватиле, ту зарађује свој хлеб, али никада не престаје да негује српски језик, писмо, обичаје, да се дружи са нашим људима из целе бивше Југославије. Интересовало нас је како у том контексту види Србију.

„Србију сам увек видео као земљу у коју радо долазим и у којој сам најсрдачније дочекан. То је једина земља у којој могу да кажем све што мислим и сањам. Стало ми је до њеног статуса, политичког става и односа са земљама у окружењу. Добро је да се Србија увек бори за своја права и одговарајућу улогу у свету. У том процесу, сви који је до сада нису убили, Србију у ствари јачају.  Србија у поплавама не тоне, већ, како се диже површина воде, тако се и она уздиже.“

Илија Шаула подједнако негује писање прозе и поезије. У разговору за САН каже да је „у души песник, али, после складања поезије, увек се распричам. Поезија шири та корита у мени. Никад нећу престати бити песник, а увек ћу имати материјала за добру причу, јер сваке ноћи сањам!“ Његова проза је до сада сабрана у три књиге, које се баве оним што најчешће назива „заумним“. Промишљања о духовности, коју човек стиче опредељењем и избором, и о души, оном једином трајном у човеку, чине прозу Илије Шауле вишеслојном, често интригантном, али увек занимљивом и привлачном за модерног читаоца, коме је потребно више од узбудљиве радње. Она се лако чита, али се о прочитаном дуго размишља. Комбинује митолошко са стварним и модерним, сан са јавом, магију са суровом реалношћу.

Илијина интересовања и активности се не своде само на писање и издаваштво. Поред тога што је писац, бави се грађевинарством и кулинарством. Одржава снажне везе са Матицом исељеника и Срба у расејању и активан је члан Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“ у Торонту. Само човек таквог угледа и у матици и у расејању, могао је да организује 28. септембра 2019. у сали Цркве Светог Јована у Патерсону, Њу Џерзи, веома успешну Свечану академију, којом је обележено седамдесет година постојања Матице исељеника и Срба у региону и једна деценија од оснивања КР Кордун. На Академији су говорили угледни гости из Србије, САД и Канаде.

„Многи људи престану да изграђују човека у себи, мислећи да су већ доста урадили и да знају довољно. Али, то се ради читавог живота и ако сами инвестирамо у себе, и Бог ће додати свој део“, пише у Илијиној збирци промисли о животу под називом „Булевар светлости“. Управо у томе, у сталној изградњи знања и духа, Илија је нашао своје место међу људима, независно од тога где му је кућа: на Кордуну, у Србији или Америци. Јер, његова кућа је свуда где се негује лепота и где има с ким да подели своју срећу. У истој књизи каже: „Џаба нам срећа ако је немамо с ким поделити.“ Ни са чим се не могу више сложити него са тим његовим односом према правим животним вредностима. 

У неким ранијим интервјуима је било наглашено да је Шаула хуманиста. С правом. Али, писац ових редова на људскост не гледа као на позив, него као на оно што човека чини људским бићем у правом смислу те речи. Да, Илија Шаула воли људе и чини добро. Никоме не окреће леђа. Зато му се то добро добрим враћа. Нажалост, не увек. Али, и то спада у учење, од кога Илија Шаула не бежи.

Онда кад људска завист и злоба нестану, достићи ћемо онај идеал о ком је говорио и блаженопочивши патријарх српски Павле: да свако од нас буде човек међу људима, да треба добро чинити и добром се надати и да образ и душу не смемо изгубити. Од тога смо, нажалост, још увек далеко, али нам људи као што је Илија Шаула показују пут до тог идеала, а то су љубав, емпатија и несебичност.

Преузето из САН Северноамеричке Новине - SAN Serbian Canadian magazine из Торонта
www.sanmagazine.ca

На наше питање о чему тренутно пише, Илија Шаула одговара: „Сада највише читам шта други пишу“ и наставља уз загонетни осмех: „Поред тога, јавио ми се Мидар из оностраног, открива ми неке тајне, за које ме овлашћује да их могу поделити са другима. Видећемо колико од тога могу другима да поверим!“

Илија Шаула је до сада објавио осам књига поезије и прозе:

На згаришту самоће – поезија (1989)

Пирамида мисли – поезија (2007)

Мој дио неба – поезија и проза (2008)

Жена у мени или ја у жени – поезија (2014)

Душе су бешумне, тихе – поезија (2016)

Булевар светлости – промисли о животу, кратка проза (2017)

Мидар – роман (2018)

Бијег из вјечности – кратка проза (2019)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: