Roman Midar koji je napisao Ilija Šaula, a objavila izdavačka kuća ALMA, Beograd, dobio je književnu nagradu Rastko Petrović za najbolje prozno delo srpskih autora u rasejanju za 2019. godinu. Nagradu dodeljuje Matica iseljenika Srbije i Srba u regionu.
18. 12. 2019. Filip Istok
O liku Midar i kako je nastao roman sa njegovim imenom
Nošen energijom sna i nošem ljubavi prema duhu svog kraja i naroda dosegao sam do likova u polju svesti koji su počeli da u meni grade ovaj roman. Kao da mi je božanska sila isklesala reči koje sam umeo prepoznati i upotrebiti za ovu priču. Kao da sam držao uho naslonjeno na stenku koja razdvaja život od zaumnog prostora i osluškivao glasove beskraja. Pisao sam nevidljivom rukom i olovkom slovo po slovo u svojim snoviđenjima, lovio slike i slušao kosmički bruj večnosti. An i Midar su me zaposeli, nisu mi dali da odahnem, utonuo sam u njihove misli i razgovore, plakao od bujica emocija i skrivao se u „pećini“ da bi neprimećen sagledao njihovu duhovnu stvarnost i pokušao da što vernije prenesem na papir. Znam da sam morao često iskočiti iz toka svojih misli i prilagoditi se njihovom mudrovanju, nakon čega sam postajao pametniji i slobodoumniji. Nije me bilo strah što su rasli u meni. Zavoleo sam ih, kao što volim svoj Kordun i sve njegove ljude. Midar je ljubav koja će večno voleti sav svet i težiti da od njega učini bolje i lepše mesto za život, posebno onim dušama koje se nisu naživele, a čekaju na ponovno otelotvorenje. Midarov poljubac je znak da imamo Gospoda za svedoka!
Moj Midar je ugledao život i pomislio da je to ono najidealnije što se čoveku može dogoditi. Kako kaže Midar: - Đavo ume da sačeka na najlepšim mestima! Ta mesta i takvi susreti su naše slabosti! Mislim da borba za život ne postoji, dok borba u životu traje neprestano. Zašto to tako mislim? Zato što smo ophrvani lošim mislima koje nam donose nevolju, razbolimo se sami od sebe, od stresa koji sami sebi pričinimo, zaboravljamo na ravnu po kojoj je sve postavljeno, nesvesni da ne možemo ništa da menjamo, ali mi uporno hoćemo drugačije. Tad su nam misli opake na suprotnoj su strani od nas, ugrožavaju nas, branimo se sami od sebe, misleći da se borimo za život, nesvesni da se borimo protiv njega. Midar je izabrao drugu stranu, onu na kojoj nema dvoumljenja, već sušta istina u mislima, krvotuku, telu, duhu. Mi za tu stazu znamo, ali nam je još uvek nepoznata. Nekad su postojali umirući bogovi, oni su odlazili tom nepoznatom stazom i vraćali se. Govorili nam o njoj, ali naše glave su toliko tvrde da ta spoznaja u njih jako teško ulazi, ako bi ušla prihvatala bi se sa nepoverenjem. Kažu da je tih Bogova sve manje, umesto njih trpimo jednoumlje, bolesti, javašluk, primitivizam, bedu, tugu uma, pa čak i sam život. Midar je životno oslobođen, donosioc je i delioc, da li je to novo svitanje ili samo svetlost koja nije ostavila svoj trag pa se ponavlja. Ne znam! Život kad je prihvati i kad mu oboji satkanu sudbinu u provereno iskustvo, tad se otvore vrata večnosti iza kojih je ogromna piramida čiji vrh svetli u oblaku znanja.
Mag(l)ičasto sipi nad svima nama i uranja u pore naše svesti.
Za Midara se ne zna da li je bio ili jeste. Svevremen i bezvremen je. Utičnica za večnost.
Midar vam je pred očima, zagrlite ga i poljubite, ne oduzimajte mu pravo da vas voli.
Ostali nagrađen za 2019. godinu su: Silvija Otašević, Ivo Munćan i Goran Vračar.
