Роман Мидар који је написао Илија Шаула, а објавила издавачка кућа АЛМА, Београд, добио је књижевну награду Растко Петровић за најбоље прозно дело српских аутора у расејању за 2019. годину. Награду додељује Матица исељеника Србије и Срба у региону.

18. 12. 2019. Филип Исток

О лику Мидар и како је настао роман са његовим именом

Ношен енергијом сна и ношем љубави према духу свог краја и народа досегао сам до ликова у пољу свести који су почели да у мени граде овај роман. Као да ми је божанска сила исклесала речи које сам умео препознати и употребити за ову причу. Као да сам држао ухо наслоњено на стенку која раздваја живот од заумног простора и ослушкивао гласове бескраја. Писао сам невидљивом руком и оловком слово по слово у својим сновиђењима, ловио слике и слушао космички бруј вечности. Ан и Мидар су ме запосели, нису ми дали да одахнем, утонуо сам у њихове мисли и разговоре, плакао од бујица емоција и скривао се у „пећини“ да би непримећен сагледао њихову духовну стварност и покушао да што верније пренесем на папир. Знам да сам морао често искочити из тока својих мисли и прилагодити се њиховом мудровању, након чега сам постајао паметнији и слободоумнији. Није ме било страх што су расли у мени. Заволео сам их, као што волим свој Кордун и све његове људе. Мидар је љубав која ће вечно волети сав свет и тежити да од њега учини боље и лепше место за живот, посебно оним душама које се нису наживеле, а чекају на поновно отелотворење. Мидаров пољубац је знак да имамо Господа за сведока!

Мој Мидар је угледао живот и помислио да је то оно најидеалније што се човеку може догодити. Како каже Мидар: - Ђаво уме да сачека на најлепшим местима! Та места и такви сусрети су наше слабости! Мислим да борба за живот не постоји, док борба у животу траје непрестано. Зашто то тако мислим? Зато што смо опхрвани лошим мислима које нам доносе невољу, разболимо се сами од себе, од стреса који сами себи причинимо, заборављамо на равну по којој је све постављено, несвесни да не можемо ништа да мењамо, али ми упорно хоћемо другачије. Тад су нам мисли опаке на супротној су страни од нас, угрожавају нас, бранимо се сами од себе, мислећи да се боримо за живот, несвесни да се боримо против њега. Мидар је изабрао другу страну, ону на којој нема двоумљења, већ сушта истина у мислима, крвотуку, телу, духу. Ми за ту стазу знамо, али нам је још увек непозната. Некад су постојали умирући богови, они су одлазили том непознатом стазом и враћали се. Говорили нам о њој, али наше главе су толико тврде да та спознаја у њих јако тешко улази, ако би ушла прихватала би се са неповерењем. Кажу да је тих Богова све мање, уместо њих трпимо једноумље, болести, јавашлук, примитивизам, беду, тугу ума, па чак и сам живот. Мидар је животно ослобођен, доносиоц је и делиоц, да ли је то ново свитање или само светлост која није оставила свој траг па се понавља. Не знам! Живот кад је прихвати и кад му обоји саткану судбину у проверено искуство, тад се отворе врата вечности иза којих је огромна пирамида чији врх светли у облаку знања.

Маг(л)ичасто сипи над свима нама и урања у поре наше свести.

За Мидара се не зна да ли је био или јесте. Свевремен и безвремен је. Утичница за вечност.

Мидар вам је пред очима, загрлите га и пољубите, не одузимајте му право да вас воли.

Остали награђен за 2019. годину су: Силвија Оташевић, Иво Мунћан и Горан Врачар.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: