детаљ слике: КРК Арт дизајн

Трансформације у Трансу

(Роман ТРАНС - Александра Ђорђевић, Издавач: Друштво за афирмацију културе Пресинг - Младеновац)

Милена Станојевић

Извесно је, рекла бих, да се стрмоглави пут у поноре људске душе одувек сматрао подвигом. Најновији роман Александре Ђорђевић Транс доноси управо један такав силазак, у чијим понорима неретко сусрећемо упечатљиве слике. Није било тешко списатељици да сликовитост постигне ако знамо да јој сликарство, којим се активно бави, омогућава да се изрази разноврсно и богато и у књижевности. Она не преза да уђе у срж проблема, растави га на делове; она разматра табу, бави се  темом од које већина окреће главу. Путеви главних јунака романа Транс прожети су трансформацијом и на тим путевима нису лишени интензивних осећања.

Иако је акценат стављен на однос Ведране и Сретена, тема никако не би могла да се сведе на љубав и пријатељство. Она је знатно шира. Желећи да прикаже што уверљивије своје главне ликове, Александра разматра два типа породица, њихове различитости и њихово међусобно прожимање, занима је одрастање и улазак у адолесцентско доба (што је умногоме присутно и у њеном првом роману Девет годишњих доба), као и проблем сексуалности. Списатељица у фокус ставља породичне обрасце и њихов утицај на формирање личности. Градећи их, она се служи неусиљеним дијалозима који природно теку. Ликови кроз разговоре добијају на уверљивости. Док Сретен, на први поглед, не бежи од себе другачијег и речју и делом као да пркоси свету, и док настоји да са себе скине тежак терет наметнутих и друштвено прихваћених норми, Ведрана тежи да разуме и прихвати. Сагледавање догађаја из перспективе главне јунакиње Ведране и приповедање у првом лицу омогућава читаоцу непосреднији увид у размишљања ликова.

Утицај породице на формирање Сретенове личности, нарочито утицај оца, заузима важно место у роману. Списатељица тако отвара питање идентитета и друштвене стигматизације. Растрзан између конзервативног оца Горана и брижне мајке Данке, Сретен не може а да не прође кроз горак процес одрастања и трансформације. У једној од сцена уочавамо очеву реакцију на синовљеве прве знаке промене: „Ђе је момчина татина!“, а потом: „Шта уради то од себе! Какве су ти то боје у коси!“ Његов утицај је снажан и сеже у рано Сретеново детињство. У начину обраћања деци уочава се Горанов наглашени конзерватизам и настојање да Сретена обликује спрам своје визије живота и света. Наменио му је место снажног правог мушкарца и та се позиција не доводи у питање. Сретенови будући избори заправо су све време полемика са оцем, његов бунт и начин да му се супротстави, да изађе из задатих оквира и пробије своје границе. У више наврата у роману наглашен је овај утицај: „Гротескна сцена одраслог мушкарца који свом недораслом сину чита лекцију; сатирична, наказна и жалосна сцена у којој младунче поскакује покушавајући да се ослободи зрелог стиска, али за корак не успева, шепајући, сломљено и понижено, и ја која не знам где да гледам и да се сакријем.“

Примарна проблематика којом се Александра бави је однос друштва према појединцима какав је Сретен и још важније –  однос таквог појединца према себи самом. Водећи нас кроз лавиринте Сретенове и Ведранине душе, ауторка нас води кроз пределе опречних и интензивних осећања. Градативно постиже емоционалност и читаоца суочава са Сретеном какав он уистину јесте чинећи да саосећање са њим постане неизбежно. Стално испитујући своја уверења, Сретен иде до крајњих граница, непрестано рушећи стигму, бунећи се против породице и друштва. У исто време, ону која га једина разуме и прихвата, гура од себе, не желећи њену приврженост.  Са Ведраном у близини осуда изостаје, али и поред тога, тај однос није лековит за Сретена. То је дихотомија у Сретеновом лику – он настоји, с једне стране, да буде оно што јесте и не узмиче пред показивањем свету да је такав какав је, док са друге стране, он је упоран у намери да поништи себе другачијег, гротескног и изобличеног. Његова амбивалентност бива тако наглашена што му у једном тренутку и сама Ведрана говори: „Погледај на шта личиш. Ти себе не можеш да прихватиш! Зашто би се иначе изобличио на овај начин!“

Роман Транс представља причу о тегобном одрастању у друштву које нема слуха за различитости. Александра гради причу градацијски, постепено појачавајући ефекте своје нарације и тиме читаоца никако не оставља равнодушним. Она нас најпре уводи у свет детињства Сретена и Ведране и просипа пред нас слике суморног одрастања које на моменте делују узнемирујуће, а потом нас постепено води до врхунца радње дајући овом прозном делом драмску ноту. Расплет и епилог су отрежњујући. Шта је преполовило Сретена? Ауторка нас у оквиру поглавља „Ми нисмо анђели“ уводи у Сретенову расцепљеност: „Најтежи су гласови изнутра. Они су расцепали реалност и преполовили Сретена“. Психолошко портретисање ликова и њихов унутрашњи свет доминантна су својства Александриног наратива. А тај свет лишен је сваког идеализма или се он, могло би се тако рећи, губи како се одраста. Отуда паралелно са Сретеном стасава и његова сенка, неспокој и тама.

У сврху карактеризације главних ликова, ауторка уводи и споредне ликове који су грађени по принципу контраста. Ведранином лику супротставља лик Миреле, девојку блиску данашњој просечној тинејџерки. Ипак, иако карактерно различите, ова два женска лика остављају простор младом читаоцу за идентификацију. Снажно се прожимајући, и Мирела и Ведрана оличавају савремене тинејџерке јер свака Мирела има у себи једну Ведрану и свака Ведрана носи у себи једну Мирелу. Могло би се рећи да је Мирела парадигма девојке новог времена. Пред читаоцем је осиромашен вокабулар тинејџера, жаргонски, неретко вулгарни израз којим се просечан тинејџер служи, што ове ликове чини репрезентативним и особеним представницима нове генерације. Бавећи се личношћу младих појединаца у друштву на преласку из детињства у младост, ауторка поставља питања актуелних друштвених појава. Описујући Сретеново и Ведранино одрастање, ауторка нас води на различите локације – њихов породични дом, школу, школско игралиште, славе, рођенданске журке, фудбалске утакмице, екскурзије, на којима отвара и секундарне, али не мање значајне теме, као што су тема вршњачког и породичног насиља.

Лепеза ликова која је присутна у роману је веома разноврсна и сви су подједнако битни, сви утичу на формирање Ведранине и Сретенове личности. Опет принципом контраста представљене су и две породице, два брачна односа, посве различита. У начину васпитања деце, стилу живота, свакодневици, животним принципима и ставовима, ауторка Ведранину породицу поставља као противтежу Сретеновој. Све је међу њима у константној супротности и све је опет у сталном преплитању.

Приповедајући у првом лицу из угла Ведране, Александра нам даје могућност да непосредније сагледамо лик Сретена, саживимо се са њим. Списатељица има дар да проникне у танане пределе људске душе својих јунака, постављајући их у изазовне ситуације и поигравајући се њиховим судбинама.

Она смело поставља питања о детерминисаности људске природе – да ли је личност условљена генетиком или је производ породичних и друштвених околности? Има ли цивилизацијског искорака у погледу перпцепције различитости? Где је порекло деструкције и аутодеструкције?

Александра воли читаоца да натера на активно размишљање често постављајући реторска питања: „Ако нисмо тврдокошци, значи ли то да смо мекушци?“ или  „Лепо, значи постала си жена, а можда то и није тако велика ствар. Више пута у животу постанеш жена, кад добијеш, кад се први пут потуцаш, кад се удаш, кад родиш дете и опет није довољно. Па, кад је жена жена?“  

Иако Транс доноси потпуно нову тему, и њен први роман Девет годишњих доба у фокус ставља адолесценткињу, њену рањиву природу, изазове са којима се суочава током одрастања, мајчинство. Ако је први роман дело које би требало да прочита свака жена, онда је Транс роман који би ваљало увек имати при руци као подсетник о трагизму услед неприхватања и промишљању о томе шта би породица, а и друштво у целини могло урадити како би се трагизам и избегао. Мислим да је читалачкој публици, нарочито оној млађој, потребно још оваквих књига.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: