Лаура Барна

ЛАУРА БАРНА, приповедач, прозни писац, романсијер и есејиста. Рођена је 6. фебруара 1964. године у Јазову (Банат). Школовала се у Херцег Новом, Сплиту и Београду (Филозофски факултет у Београду, одсек: историја уметности).
Од 1995. године објављује приче, есеје, студије, ликовне критике и стручне радове из историје уметности у домаћој и иностраној књижевној периодици, а пише и рецензије и предговоре (преко 300 публикованих радова). Приче, есеји, као и ликовне критике заступљени су у домаћим и иностраним антологијама, зборницима, алманасима и годишњацима.

Oбјављене књиге:

Есеји: Уметност нема дефиницију („Unus Mundus“, Ниш, 2007).
Романи: Протовир, археолошки роман о преисторијском локалитету Лепенски Вир (Арс Либри, Београд и Бесједа, Бања Лука, 2003); Невоље господина Т. или сутерен (Народна књига, Београд, 2005); Црно тело, роман о Лази Костићу (Дерета, Београд, 2007; друго прерађено издање, Завод за уџбенике, Београд, 2010); Моја последња главобоља, роман о Исидори Секулић (Завод за уџбенике, Београд, 2008; 2012), роман је ушао у најужи избор за НИН-ову награду за 2008. годину; Четири елемента, роман за децу и омладину (Завод за уџбенике, Београд, 2009);Санаторијум под белим (Дерета, Београд, 2009); Ђорђонеова клетва, роман о зачетку и ширењу ренесансне уметности (Завод за уџбенике, Београд, 2011); Пад клавира, роман о академику и историчару религије Веселину Чајкановићу (Завод за уџбенике, Београд, 2013); Црвени пресек, роман о зачетнику српског импресионизма, сликару Кости Миличевићу (Службени гласник, 2015); Југо увек окреће на буру (Лагуна, 2018); Све моје сестре (Дерета, 2021).
Књиге прича: Дијалог о камену, археолошке приче о најзначајнијим српским и европским локалитетима (Друштво љубитеља фантастике „Лазар Комарчић“ и Пројекат „Растко“, 2008); Тамо нека занимања (Арс Либри, Београд и Бесједа, Бања Лука, 2010); Музеј не ради (Задужбина Владете Јеротића и Арс Либри, 2020).
Добитница је многих националних књижевних награда од којих издвајамо:
▪ Шумадијске метафоре, 2003.
▪ Награда часописа Улазница, 2005.
▪ Награда Мирослав Дерета, 2007.
▪ Награда Милутин Ускоковић, 2008.
▪ Награда Српске академија наука и уметности „Бранко Ћопић“, која се додељује за неговање српског језика, 2009.
▪ Награда Димитрије Митриновић, 2009.
Приче и есеји превођени су на мађарски, словачки, пољски и енглески.
Роман Црвени пресек (2015) преведен је на мађарски језик.
Члан је Удружења књижевника Србије.
У сарадњи са Градском општином Савски венац и Кућом краља Петра I од 2009. године уређује и води књижевне и културолошке трибине у оквиру ауторског пројекта „Исидора нас слуша“. Кроз овај пројекат представљени су најзначајнији и најактуелнији српски писци и уметници, као и добитници престижних српских и међународних награда и признања.
Једна је од оснивача Удружене трибинске акције (УТА), заједничког културолошког трибинског пројекта шест највећих институција културе у Београду (Народна библиотека Србије, Кућа краља Петра I, Задужбина Илије М. Коларца, Културни центар Београда, Установа културе Пароброд и Српско књижевно друштво). Циљ овог подухвата је подстицање јавног дијалога на друштвено и књижевно значајне а запостављене теме, као и отварање другачијих начина јавне комуникације.
Учествовала је у организацији многих ликовних изложби, од којих је најзначајнија „Мода српске елите (1804–1918)“, у сарадњи са Кућом краља Петра I и Центром за истраживање дигиталне културе; „Хероине Спомен збирке Павла Бељанског“ у оквиру Фондације Нови Сад европска престоница културе 2022.
Коаутор је ексклузивне изложбе „Исидора“ одржане почетком 2016. године у Кући краља Петра I, где су први пут од књижевничине смрти изнесени њени лични предмети из Легата „Исидора Секулић“ у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду, и у виду књижевничине реконструисане радне собе, након педесет и осам година, представљени на увид широј јавности.
Као познавалац лика и дела Исидоре Секулић учествовала је у снимању филма о њеном животу, раду и сапутницима. Филм – у продукцији ТВ МАГ из Обреновца и Библиотеке „Влада Аксентијевић“ из Обреновца – „Исидора“ приказује се уз ауторкино предавање о великој књижевници по Србији и региону.
По мотивима књиге Лауре Барне „Моја последња главобоља“ урађен је пилот позоришни перформанс у извођењу Тетар Пројекат Објективне Драме – ПОД Театар.
Једна је од чланова жирија за идејно решење споменика Исидори Секулић, а који је заслугом Фонда „Исидора Секулић“ и ГО Савски венац постављен на Топчидерском брду.
У сарадњи са Фондом „Лаза Костић“ из Новог Сада и Центром за предавачку делатност Задужбине Илије М. Коларца, у Коларчевој задужбини отворила је серију предавања ВЕЛИКАНИ НАУКЕ У ЛИМБУ ЗАБОРАВА, где је одржала предавање: „Кућа памти – Веселин Чајкановић (1881–1946)“.
У сарадњи са словачким месечником за књижевност и културу Новy живот, водила је разговор о идентитету и укрштају нација, као chat са словачком филозофкињом и списатељицом Етелом Фаркашовом, што је уз два репрезентативна њена есеја објављено паралелно на српском и словачком језику.
На Седмој међународној научној конференцији, одржаној у Београду (18–19. мај 2018), у организацији Факултета за стране језике, пленарно је изложила научни рад „Бојење речи“, који је публикован у Зборнику радова „Језик књижевност и емоције“ (2019).
Живи и ради у Београду као слободни уметник и лектор за српски језик.