детаљ слике: Инфо ЛИГА

МИСТЕРИЈА ШЕКСПИР ИЛИ КАКО ЈЕ ПАЛА ИДЕЈА ДА СЕ ИДЕ НА ИТАКУ 

 

Међународни је Сајам књига у Београду, ове, 2016. године 61. по реду, дакле, дуга традиција за празновање писане речи. На већ десетак година истом штанду издавачке куће „Пешић и синови“, ономе у прстену велике хале где се упућују махом заљубљеници у историјске недоумице, влада невероватна гужва. У тридесет квадрата у том тренутку тиска се више од педесет људи ако се од тог броја изузму запослени момци на штанду, домаћини са ауторима, музичари са својим инструментима... Музичари су ту да са своје две нумере употпуне свечаност отварања првог дана и на опште одобравање свирају наизменично српске и руске песме и ону коју прозвасмо „омиљена песма светског мега цара Владимира Путина“. А и како другачије на измаку 2016. и у очекивању великих светских расплета?

Док је адреналин већ увелико надилазио свој нормални ниво, уз потписивање књига, поздрављање, општи жамор и музику, на штанду је постојало мало скровиште у које сте могли да се повучете од те гунгуле и само на тренутак саберете мисли, седнете на пакете наслаганих књига и у потаји запалите цигарету. У том тренутку су Ирина и Весна у том скровишту наизменично пушиле једну цигарету, чаврљајући о најбољим стратегијама пласмана Иринине књиге коју је Весна управо објавила. Ипак, био је један човек, ту на штанду, који је, пошто се докопао последње слободне столице, већ сатима седео и редом узимао и читао изложене књиге. Као да га је негде, неком приликом, некад видела али га није запамтила, Весна упита Ирину:

 

- Знаш ли ти ко је онај лик што већ сатима седи и чита књиге?

- Не знам. Али он рече да мене зна. Зна и за мог оца. – одговори Ирина.

 

У намери да сазна идентитет човека, а не желећи да га прекида у очигледном уживању док листа изложене књиге, Весна приупита још неколицину људи на њеном штанду али од свих доби запањујуће исти одговор који је гласио отприлике: „Не знам, али он рече да мене зна.“

 

- Ха, ето мистерије – рече Весна кад се вратила у тајно скровиште код Ирине. – Ту је човек који све зна о свакоме, а њега нико не зна. Шта да радимо?

- Да побегнемо што даље одавде – предложи Ирина.

- И то негде где никада нисмо биле.

 

Негде где се не иде у ово доба године... где нема туриста који су у стању да упропасте сваки први сусрет са непознатим... где је аутентичност одолела модерним временима...

Одлука је пала. Итака је наше одредиште.

У одушевљењу, чим смо изашле из скровишта, похвалисмо се на глас. „Ко још иде на море у новембру“, „Падаће вам киша тамо“ – пљуштале су примедбе. Сви као да су били против нашег одласка на Итаку. Само мистериозни човек подиже главу из књиге и рече: „Итака је острво повратка. Сви, пре или касније, треба да се врате на Итаку“.

Владимир, који је све време био на услузи посетиоцима штанда „Пешић и синови“, озарено погледа у правцу мистериозног човека и рече гласно:

 

-          Па то је мој профа из гимназије! Предавао нам је српски. Звали смо га Шекспир!

 

Мистерија првог дана Сајма књига је решена. Шекспир је разоткривен! Коцка је бачена. Ирина и Весна иду на Итаку. Чим се Сајам заврши.

 

 Аутор: Весна Пешић

 

 

 

ЗАШТО ИТАКА?

 

            Итакa је име. Итака је име грчког острва. Американци, а и други, који се обавештавају преко интернета, могу помешати грчко острво Итака са америчким градом Итаком у држави Њујорк (на енглеском се обе речи пишу исто).

            Убога Итака! На глобалистичкој мрежи једва да је нашла простора!

            Сáмо по себи име Итака нема значење. Али, Итака је име, којем је још давно уписано много значења.

            Итака је име са више значења него површине!

            Итака је митолошко место, место песника успелих и неуспелих, место луталица, гусара, трагача и ловаца, место Хомера, Кавафија и Казанцакиса. Понајвише, она је Одисејев завичај, непрежаљена љубав, на коју се вратити мора. Место које чак ни чаробнице, нимфе и сирене не могу ишчупати из Одисејевог срца, ма колико да су лепе и замамне.

            На Итаку се долази после немогућих препрека, бесмислених борби, недођија, ужасних дуела са страхотним чудовиштима.

            Али оставимо поезију и митове! Итака је место заобиђено и заборављено од важних историјских догађаја.

            Итака је место из којег се одлази, да би се у њега вратило, место почетка и краја. Итачанин се враћа Итаки, сиромашној, стеновитој, бесплодној. А толико вољеној, као да је сва та немања чине још вољенијом.

            Итака је место које се развија дуго, и то уназад. Њена временитост сеже у почетке. Њих не знамо, али нам зато Итака показује ожиљке, бразде и трагове времена.

            Итака је име за место којег нема. Можда Хомер о њој само машта, а богови га инспиришу да лаже, као што и сâм Одисеј тако довитљиво лаже. А зашто? Јер Итака уме да утеши, и Одисеја и све нас. Да нам дâ наду и сигурност да нас чека. А шта ако Итаке доиста више и нема, чак ни у нашим уображењима?

            Итака је место које је моје, твоје, његово, њено. Место којег има за свакога од нас. Место толико моје да га не могу никоме дати, јер како ћу да истргнем ја од себе?! Неодвојива од мене, тебе, ње, њега, Хомера, Одисеја, Лаертија, Пенелопе, Телемаха, Кавафија, Казанцакиса..., па и од оних заборављених. Трагови о њима су остали на Итаки, која у јесен ишчезава у магли.

            Итака је место што пркоси страшним олимп­ским боговима. Чуди ме како jeјош давно нису згромили, и то већина њих, пошто су Одисеја, тог дезертера, отерали у рат и спалили тај његов убоги дом, а Пенелопу и Телемаха продали у робље. Не би им било први пут да чине тако нешто.

            Каква је уистину та Итака? Хоћемо чулно сведочанство о њој. Слушали смо о Итаки бескрајно ткане приче, речима које су вешто извајане, а сада ћемо сазнати из чега је она саздана, какви су њени ваздух, земља, вода, камен, хриди, маслињаци и смокве. Да је чулно додирнемо, опипамо, удахнемо њен ваздух, да осетимо како се њен грумен земље обликује у нашим шакама! Да је утешимо ако је сама. Да видимо одговара ли она нашим књишким представама или је творевина наших уображења без којих не можемо да живимо.

            Зашто је Одисеј наменио најмањем, најсиромашнијем острву да над осталима влада?

            Итакооо, побиј наше незнање, разори наше славољубиве представе, суочи нас преко себе са нама самима!

 

 

 Аутор: Ирина Деретић

 

 

 

 

 

КАКО ДО ИТАКЕ?       

 

            У јесен је до Итаке готово немогуће доћи. Ако покушате и успете у томе, доживећете својеврсну одисеју. А та одисеја није кретање и развој људског духа неког јунака или јунакиње новог доба, него напорно путовање испуњено непријатностима и препрекама сваке врсте.

            Преко глобалне мреже booking.com, Весна и Ирина су пронашле кућу која им је одговарала: лепа, завучена, рустична и са чије се терасе отварао поглед на градић Вати и његов залив – тако су мислиле на почетку свога путешествија. Онда су опазиле да се на самој мрежи догађа нешто необично. Искакала су им обавештења да на Итаки више нема места за коначиште, да је све распродато и попуњено, да су остала расположива свега четири кревета, па онда три, па два, па један, па ниједан. Стекле су утисак да је Итака врло популарно острво, нарочито у новембру. Сви су решили, у исто време кад и оне, да посете Одисејево острво.

            Није било другог решења него да посредством мреже покушају да пронађу власника Телемахове куће. Најпре да виде постоји ли уопште власник те куће, да ли је он људско биће, да ли је та кућа заиста кућа, и на крају, да ли има неко слободно место за спавање, зато што се Телемахов дом на мрежи час појављује, час нестаје, час у њему има слободних места, час су сва распродата.

            Хтеле су да дођу до власника те куће, а од њега ни трага ни гласа. Уколико му се јаве имејлом, преписка не може да буде искрена, јер је контролише booking.com. Питале су се ко је власник овог прелепог дома: прозора огрнутих дрвеним капцима, необичног кривудавог и заобљеног намештаја? Купатила новог а као да је рађено пре неколико хиљада година? Безуспешно су трагале за његовим именом на свим сајтовима, а онда су наједном угледале неколико бројева телефона у једва приметном углу вебстранице, што рекламира Телемахов дом, од којих су један препознале као број грчког мобилног телефона. Та особа је на вајберу и зове се Константин. Ирина га је позвала не надајући се било чему. Када му је чула глас, све је било решено. Брзо су се договорили. Телемахова кућа је Константиново власништво, до Итаке се долази у ово доба године само на један једини начин: из Атине аутобусом до епирске луке Астакос, а онда трајектом до Итаке. Цена је била изузетно повољна. Са Грцима се Срби договоре малим бројем речи, што подразумева обострано поверење и саветовање око тога како да се преваре глобални сајтови, ти привидни помагачи, а заправо обмањивачи и мамипаре.

            Намеравале су да до Солуна допутују возом, што им није пошло за руком. Воз је укинут два месеца пре него што су решиле да отпутују, а ни аутобуса није било. Преостало им је једино или да аутостопирају или да одустану од путовања. Двоумивши се између ова два подједнако (не)привлачна циља, искрсло је решење сáмо од себе. Довољно је да снажно пожелиш да отпутујеш, и пут ће се некако отворити, премда није најјасније како тај пут прећи, па из места Б доћи до жељеног места И. И, на крају, изнебуха су се појавиле невероватно јефтине авионске карте. Летећи за Атину, Весна и Ирина молиле су се Богу да Константин није преварант, да аутобус од Атине иде сваки дан до Астакоса и да од те луке трајект плови до Итаке сваке вечери. Ако се било који од ових претпостављених услова не испуни, путовање се распада, ударајући о зидове лепе замисли.

            „Да ли ће ове две жене стварно превалити пут преко Србије и половине Грчке како би стигле до Итаке?“, запитао се Константин.

            „Од Београда до Атине летеће авионом, па ће се возити још пет сати до мале епирске луке, а из ње још три и по сата немирним водама Јонског мора. Не делују лудо. Мора да имају неки добар разлог и развијен план. Зашто би неко уопште долазио у јесен на Итаку, када у њу путници баш не хрле ни лети. Све ће се разјаснити на време. Никуда не журим. Једино треба сачекати“, развијао је Константин мисли свакојаке, док је авион са Весном и Ирином био изнад Солуна.

 

  Аутор: Ирина Деретић

 

 

 

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ПРОТИВ ЕРДОГАНА ИЛИ НЕКИ СРПСКИ ТРАГОВИ

 

По доласку на атински аеродром, Весни и Ирини се учинило да су већ надомак Итаке. Дочекали су их сунце, топлота и суви атински ваздух. Све је било прозрачно, а оне су биле решене да што пре дођу до Итаке. Аутобусом X95 са аеродрома кренуле су према центру Атине.

Аутобус је бесконачно дуго возио, а њихово узбуђење је расло, док се наједном возило није нагло зауставило у Булевару Василис Софијас (Царице Софије), недалеко од Византолошког музеја. Саобраћај је био заустављен. Демонстранти и нешто мало полицајаца, уморних лица, препречили су овај Булевар као да немају ништа друго да раде недељом поподне него да протестују.

Грци су, иначе, изазито политичан народ, са формираним политичким ставовима, које гласно и јасно саопштавају другима. Понекад се чини као да им ништа није милије него да расправљају о политици. Само хвалисавци, непристојни људи, једном речју, идиоти говоре о ἰδιωτικά πράγματα (приватним стварима, нпр. имовини), док прâви људи говоре о стварима које се тичу заједнице и полиса, његовог неправедног или, ређе, праведног устројства. Политичке ствари нису једино предмет жустрих дискусија него и разлог за честа јавна окупљања у којима се протестује против нечега или се нешто подржава. На демонстрације не излазе Грци само због личних мука и недаћа, него и да би делатно исказали своје мишљење о нечему што их се и не мора директно тицати. Овога пута су се окупили углавном млади људи, како би подржали и изразили симпатије према курдској, левичарској партији коју је Ердоган забранио. И није их било мало. Носили су црвене заставе.

Весна је разговарала са једним од демонстраната. Занесено је говорио о томе како је неопходно супротставити се Ердогану, који је толико зла нанео и Курдима и турским левичарима и интелектуалцима. Слушајући говор младог Грка, Ирина је покушала да замисли сличну ситуацију у Београду. Да ли би Београђани изашли на улице, уколико би, на пример, нека десничарска власт у Хрватској забранила неки левичарски покрет у тој земљи?

Помало збуњене и дирнуте, две другарице су прошле кроз групу ових демонстранатанерачунџија и пред очима им се указала осунчана Синтагма, један од средишњих атинских тргова. На њему је велика жута зграда грчког парламента, грађена у неокласичном стилу, испред чије капије непомично стоје два висока и лепа војника (евзона), обучена у традиционалну грчку одежду. Угледале су и луксузни хотел „Гран Бретањ“. У овај Трг се сливају многе улице, а међу њима и улица Митрополеос, која води до Атинске митрополије, испред које је подигнут споменик последњем византијском цару, Константину Палеологу, сину византијског императора Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Тај последњи имератор Источног римског царства погинуо је у одежди обичног војника те страшне 1453. године, како Турци не би његово тело растргли и оскрнавили. Оставивши инсигније, печатњак и царски мач, Константин Драгаш је отишао у бој. Није се знало где се борио и где је погинуо. Легенда каже да док се његово тело не споји са главом, тај велики град на Босфору биће привремено у рукама оних који су га заузели. Православна црква канонизовала га је у свеца. У близини Синтагме је и отмена улица која је добила назив по Карађорђу, Карагеорги Сервиас. Две пријатељице су биле поносне што су преци њиховог отачаства оставили траг у сећању овог митског града, док су са багажом урониле у лавиринт улица што води према тргу Омонија.

                       

 Аутор: Ирина Деретић

Књигу можете купити кликом на овај текст или слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: