детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДУША ОД ЧОВЈЕКА

 

Она је моја колегиница с факултета и ово је наш први сусрет након факултетских дана. У Загребу. Она је успјешна, ја нисам. Родом је из Лиштице, а сада Широког Брига. Из Западне Херцеговине љуте. Гдје је камен врео. Растиње шкрто. Вјера католичка јака. Љубав за НДХ несаломива. И одакле човјека жестоке силе ка Загребу вуку – као ка неком светом мјесту. Да се докаже и покаже. Да се занавијек од сиротиње и биједе утекне. Јер, како ми рече, сан сваког Херцеговца у Загребу је да из свог стана види макар реп коња Бана Јелачића. А она их има три. Три стана. И из сваког од њих види или сапи, или врат, а из једног додуше само реп Бана Јелачића, што у преводу значи да је купила три некретнине у строгом центру Загреба.

-Од чега? –питам је.

- Како од чега. Од превођења и судског тумачења. С хрватског на њемачки и супротном правцу, и од превођења са српског на хрватски, гдје нема другог правца. Једну некретнину сам купила од превођења диплома на њемачки, другу од судског тумачења и присуства као свједок за вријеме вјенчања у матичним уредима и затворима, трећу од превођења ћириличних диплома на хрватски, тј. преписивања с ћирилице на латиницу. То су убједљиво најлакше паре. А наплаћујем највише. Неријетко кажем мојим сурадницима: „Отварајте прозоре. Угуши ме српски!“ Али, као што вели њемачка пословица: „"Einem geschenkten Gaul schaut man eben nicht ins Maul". Или у прeводу:“Поклону се зуби не гледају!“ Или што рече један преводилац са српског на босански из Новог Пазара: „Е, Алаху драги, лахких пара. Џабана право.

Мени од свега у уху и затитра и у памћењу остаде „вјенчање у затворима“, па приупитах:

-Да ли ти оно рече да си преводила и у затворима?

-Да, добро си чуо. Управо тако. Баш сам прије неколико мјесеци имала случај гдје се једна дјевојка из Херцеговине, из једног села покрај Љубушког, удала за њемачког затвореника. Шестоструког силоватеља. Вјенчање је обављено у једном од најмодернијих затвора за окорјеле криминалце у франкфуртском дијелу града Пројнгесхајм. Уз најстрожије мјере обезбјеђења, у присуству шесторице полицајаца, матичара, младожењиног школског друга као кума, док су мене искористили и као тумача и куму из нужде.

-Кад сам у повратку упитала младу, сада као кума, како се могла удати за шестоструког силоватеља и како се уопште упознала с њим, одговорила ми је да су упознали кад је на распусту била код тетке и помагала јој у градској кухињи, а он тада није био кривично гоњен. Рекла ми је још да је то најњежнији и најблажи човјек којег је упознала.

Нисам могла да одолим да је не приупитам: „Ане, јеси ли ти нормална. Јесу ли ти вране мозак попиле. Па, он је шестоструки силоватељ. Монструм. И хоћеш ли га чекати 15 година да изађе на слободу.“

-Кумо – одговорила ми је – он је душа од човика. Пазио ме као очи своје. Читао ми мисли из очију. Угађао. А те што их је силовао су га изазвале. Све ми је испричао. Мамиле га, па се предомислиле у посљедњи час. А код њега нема лале-миле. Нема: „Предомислила се ја.“ И он је узео само оно што је сматрао да му припада. Силом. Да су саме пристале, ништа им се десило не би. Осим тога, обећао ми је да ће се добро владати, па се и ту може која годиница уштедит. Посићиваћу га једном мисично. Планирамо и дицу. Ма, дочекаћу ја њега.“

- Да, тако ми рече Ане и прислони десну руку на стакло аутомобилског прозора на којој начас бљесну вјенчани прстен, док нам је иза леђа остајала њемачка граница.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: