детаљ слике: КРК Арт дизајн

XV део можете прочитати ОВДЕ

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХVI deo

АЈЗИБАН

38.

Дојадили више ими Русима иони нама,па почели лагано да нас лферују. Млого је то света, сто ајзибана одједаред да дотераду,ни полак не могу одвадити,а свима се жури.

Жури се Русима да скинеду беду с врата,а оном дома-ћем свету,да ти ине диваним. Нит'су кадгода црње госте угостили нит'су тол'ко стра'ота за цели рат претрпили.

Жури се инама ал', бато мој, жури се исвекрви да јој снаја у кућу уђе,а после зло инаопако…Са'тек стиже она брига шта ћеш икога ћеш код куће затећи…У Сомбатељу се свакојаки'стра'ота наслушали,па нек полак од тог у воду бациш,с оном другом полом мо'ш исам у најдубљу воду скочити.

Вуче се ајзибан кô гладна година. Мало, мало,па стане...Што сад стоји?Испитуједу пругу, бојиду се да нема как'и'мина.

Ка' смо прешли границу, нема фала Богу,мина ал' нема ни пруге. Однôје Шваба ка'се повлачијо…

Било како било, што се више ближимо,све је мање ларме игаламе. Сваком своје бриге најпрече,па нит'је рад туђе слушати нитисвоје с киме поделити…Гледим ја у Саву…Најурцô се ови'дана по Сомбатељу ибекељијо од радости кô мало дете,а сад нешто наједред покисô. Само ћути инешто премишља.Што'но кажеду,когод да је штогод ипредосећô, а,чедо моје, кол'ко год да је на зло помишљô,још га веће и дочекало.

Отац, мати, млађи брат идве сестре с песмом га у војску испратили,а сад, туго моја, кад је капију отворијо нит'је кер залајô нит'ко пред њега изишô. Пуста кућа, у коров зарасла.

Брат је поткрај четр'ес' прве о'шо'у четнике, а младо-лудо, није му још ни брада честито израсла ка'су га кући донели…Метак у леђи,а чији је,не зна се…Дал'је парти-зански, због комунизма, ил'је онај момачки због отете девојке.

Мало потом наишли четници и намртво оца премла-тили. Што су га премлатили, па боже мој…Јел'се може когод пофалити да је више српски'глава посекô од нас сами'?

"Саво,брате, да нису тебека штогод криво пренели?Како га четници умлатили,а син му код њи'главу изгубијо?

"Е,мој кумрија…Шта ти мислиш, да је то Аустрија?То је,брале,јебана Шумадија! Јесте мој Анђелко бијо у четници, ал' код Драже. Ови што су оца су умлатили, Љоти-ћевци.Шта се ту кој'коме замеријо, јебем ли га…Нити знам,нит'ћу икад сазнати."

Мати грешна остала сама.Из куће у авлију, из авлије у кућу, од сванућа до смакнућа…Кад зајутра замеси проју,прво мужу исину на гробље однесе,а Савин део чело његовог кревета постави. Оно мало што преостане,ито јој млого.

Ћерке несретнице, место да се матери у невољи нађеду, још јој дубље по ранама копаду. Једној муж у четницима, другој о'шô у партизане па се замрзле, једна другој децу проклињеду.

Трпила старица док се трпити дало,па на послетку узме штрик иобеси се…На појутарје Светог Игњатија, крсну славу Анђелковића.

Милутин?Са' 'ш чути иза њега…

Лепу су кућу они његови у Београду имали,а да је овај није пуно волô,не би нам тол'ко пуно о њој ни диванијо. Јебеш га…У њој се родијо, у њој про'одô, из ње су га иу војску испратили.

Волô је он млого и његовог деда Миндру што је ту кућу подигô.

Кол'ко се у то доба војска служила, ја ти не умем касти, ал' за сво то време младом Миндри само два писма стигла.У једном да му умро отац, у овом другом да му умрла мати. Кад је своје о'служијо, да се кући враћа, ине помишља…Нит'се он има на чега вратити нит'га браћа жељно ишче-кују.

С опанкама шиљанима не'ш се пуно по београцкој калдрми на'одати ако се как'ог посла не при'ватиш,па ди ће сад мученик друго нег'на пијацу.Зором осване, ноћом омркне…Овом принеси, оном донеси, па кане ту који динар да се пре'рани.

Е, сад…Да је чарапан само на 'рану мислијо,не би он ни у његовој Жупи гладан остô…Мало по мало, почôисам да тргује. Од овог купи јевтиније, оном продај скупље, динар на динар, па ево ти и првог дуката.

Добро се на добром лако прима,па ка'се се за коју годину из добре куће оженијо, бато мој, нит'бољег домаћи-на нит'јачег трговца. Кад прође шором, дорћолска господа скидаду шешире да га поздраве, а сиротиња се до земље клања.

Каже Милутин, само се у једној ствари матори прерачунô. Сина Божу је на велике школе намерачијо,па нит'му штогод давô да ради нит'га у трговину уводијо.Ишла је овом школа од руке ито љуцки. Дал'је пре за професора изучијо ил'је пре ипосô добијо… Казô би когод…

"Шта ћеш лепше од тог, наопако,кумрија…"

Јесте…Тако је иМиндра испрва држô…Није се фали-јо ни кад је кућу купијо ни кад је први дућан отворијо,а сад није издржô…Десет дана се по чаршији орило…

             "Господин професор изашô на прозор,

              и спази братију, ди пију ракију...''

Лепо је, чедо моје, бити господин кад имаш сучим…Да га овај није до гроба дотирô,не би Божа с професорском платом ни себе пре'ранијо а камоли још жену итроје деце.

На станици у Београду неће Миндрин унук да се премишља шта ће икако ће нег'о'ма'седа на фијакер…Све џепове да му изврнеш,не би крајцара једна из њи'испала, ал' није то греда…Кад стигне кући,платиће Божа.

Како не би платијо, наопако…Није то шала…Млади доктор Стајић се после шест крвави'година вратијо у свој родни град.

Гледи он успут у оне рушевине,па му тек ондак дошло у памет:

"Сунце ти јебем, спрам овог чуда, оно мало рата у Аустрији као нека зајебанција…"

Кад је фијакер и у његов сокак зашô,тек ондак има шта ида види. Од пет кућа, 'ајде да је једна остала читава, а оне остале 'рпа цигљи иземљурине. Окренô му се онај фијакер,па нит'више зна ди се налази нит'ди је пошô.

Пита га кочијаш :

"Господине,каж'те ми ди ћемо даље?"

"Нигде,стриче, стани овде…"

По старом је орају своју кућу познô, ил'боље да кажеш место, ди је ова кадгодабила…Свуд около 'рпа цигљи и чатловки,само он остô читав.Како?То само Бог зна.Деда Миндра га је тудекана засадијо, оног дана кад му се унук родијо, иви'ш ти,молим те…Когод да му сад о'зго пору- чује :

"Милутине,чедо дедино, не дај се…Не може се семе Стајића тако лако затрти. Ти си моја крв,направићеш ти још три 'ваке куће…"

Сео Милутин под орај и плаче…Није сад важно шта је од куће остало нег'шта је под њом остало…Под оном стра'отом ни мачка није могла живу главу извући,а камоли они његови.

Фијакериста с'ватијо о чемусе ту ради :

"Господине,могу ли вам ја штогод помоћи?"

"Фала ти,стриче, снаћу се већ некако…Него слушај, немам новаца да ти платим…"

Извадијо Јозефов сајгер из џепа ипружа га кочијашу. Он ти је 'вако бијо ивелики зајебант ибећар,ал' што се так'и'ствари тиче држô је до себе, знаш како…Ваљда му је то од деде остало,па никад ником тај није остô дужан.Ни новаца ни дивана.

"Пусти новце,сине. Имаш ти доста брига ибез мене."

Окрете човек фијакер иоде,а Милутин опет седне под орај да види шта ће сад и како ће…Утом, ето ти инеког гос-подина :

"Милутине,сине,јесил'то ти ил'ме ове старачке очи варају?"

Окренô се Милутин да види кога то зове,кад оно његов бивши комшија. Дошô човек да обиђе своје згариште. Тера га,каже,неки ђаво да дође,а кад дође,не може да не оплаче.

"Не брини,сине,ништа, твоји су,фала Богу живи издрави. Ето,баш сам јутрос бијо са Божом…"

Оприча му ондак човек све по реду…Како су Американци бомбардовали Београд ка'се нико так'ој савезничлој помоћи није надô…Сва срећа па су ови на време утекли,а да су којим случајем само минут окаснили остале би им кости под овим цигљама.

Кад је Милутин то менека пренô, бог га јебô, не могу лепо да верујем. Све држим да је опет нека његова зајебанција, ал није…Камо среће да јесте.

"Е,мој Милутине,ви'ш ти гадова латински'. Тамо се у Аустрији правиду фини,а волију се на Србију посрати нег''леба се најести."

 39.

Одавно је поноћ прошла кад је ајзибан у Румску станицу ушô,а није се он пуно у њој ни задржавô. Когод оно субатом кад се утрефи леп дан па навали народ у Б'ељину на пијацу…

Памтим ја добро кол'ко је нас регрута с овог перона у ајзибан ушло,па сад баш гледим кол'ко ће нас сићи.

Шта да ти кажем?Буде ли још так'и'ајзибана кроз Руму пролазило,неће више тудекана станица ни требати….

Свако на своју страну,а ја стао па се премишљам…Да одем дигод на конак, не волем људе да будим…Да преспа-вам у станици на клупи, баш нешто инисам рад…

"Ај'ти,Мито,пругом, лагано…Ако се иту није штогода променило,мора она тебека до твоји'Путинаца довести…"

Сагô се да узмем куфер,кад ме неко лупа по рамену.

"Кумрија,брате мој слатки…Па јел'то могуће?"

Бог те материн…Мој друг Жикица из Доњи'Петроваца. Од малена смо се лепо дружили, истог дана у војску пошли иево сад,богати, удесила судба да се скупа икући врћемо.

Ногу пред ногу, ал' успут више ћутимо нег'што дивани-мо…Није, наопако, да немамо о чему диванити. Тол'кегодине итол'ка чудеса преко глава претурили, нег'таки ти је он бијо…Ако га штогод приупиташ, одговориће…Ако га ништа не питаш, још боље…

Шта сад да га приупитам, јебô ме сав свет ако знам…О том ди је бијо икако му је било, баш нешто инисам рад…О том шта ћемо код куће затећи, поготово…Њега су они његови на који дан пред војску оженили,па није згодно. Помислиће човек да га штогод зајебавам.

'Ајд',рекô,да га питам, чега се највише ужелијо…Рачунам,чедо, кашће…

"Моје Зорке….Макаршта ме,Мито,ипиташ…"

Ил''ајд'да кажеш, оца иматере…Не би му ни то замеријо. Кол'ко је са Зорком бијо,добро је да јој илика упамтијо,а од ови'се мученика никад у свом веку одвајô није…Ал' кол'ко петак од субате…

Кад 'оћеш очин…Знаш шта загула каже:

"Јој,кумрија, знаш,брате,чега…Паприкаша с резанцима. Еј,стопут сам себи казô : .Жикице, ако да Бог да се жив кући вратиш, о'ма'ћеш с врата заповедити жени да га пристави. После редом. Сваки дан, сваки дан…Док ти се не огади…."

"Иди,Жикице,у материну ити и резанци…Јеси ти имô тамо как'у Швабицу ка'се ниси ужелијо они'ствари?"

"Та ужелијо сам се,кумрија, како се не би ужелијо, наопако…Нег'шта ти мислиш, јел'прошла мирођија?"

Помислијо ја да 'оће штогод с мирођијом да ме зајебе, ал' как'а зајебанција…Ужелијо се човек и соса од мирођије. Мало му сад и то,па почô да набраја шта ће му све његова Зорка од 'ране спремати.

За фруштук - пет јаја на око, с прженом сланином имладим луком. За ручак - млади кромпирићи с покованим тиквицама,а приде, парадајз салата икраставчићи…За вечеру и не тражи млого…Гибаница од младог сира.

Ондак други дан, па трећи…Дошли већ идо Краље-ваца,ал' још ти се мој Жикица није љуцки најô. Има ту још свакојаки'ђаконија, па сад баш ако Зорка штогод и не уме спремити, ту је мати.

Кад је дошô до штрудле…Шлус…Не могу га више трпити, почела вода на уста да цури.

"Слушај,Жикице, пичка ти материна! Код Швабе си живу главу извукô, гре'ота би било да те сад на кућном прагу задавим, ал' будеш ли брате још једну о 'рани прозборијо, слатко ћу те одробијати…"

Како смо у наш атар зашли,тако почело и да свањи-ва…Извирује село из помрчине, радо је видити как'и му то гости на сабајле пристижу, а рад сам и ја млого тога видити.Не знам лепо ди би се пре окренôиу чега би пре погледијо.Дал'у оне кровове што се из грања промаљају, дал'у њиве што су у коров зарасле, ил'у сунце штои'све заједно ушуш-кава кô матер уснуло дете…

Пролупало срце кô Иштванов добош…Да ме није стид од Жикице,сео би на шине да се малко смирим…

Далеко од тог да у Шлазингену није лепо видити кад се леп дан рађа, ал' како бити казô…Нема тамо ове ширине…Ди год се окренеш,око тебе небо.

На станици, нашој путиначкој, отправник искретничар малко задремали. Ако је по ајзибанима судити,не мораду се они данаске ни будити,а ако је по нама, ништа не мари. Две се кере по перону витлале,па ка'су нас спазиле,идеду пред нас.Казô би когод :

"Јебô вас дочек!"

Врага…Обрадовали се, чедо моје, ими њима ионе нама.

У мом шору, фалим те мили Боже, све на свом месту. Ал'когод да никад из њега нисам ни излазијо…Можда фали по која клупа,ал' то се ибрез рата дешавало. Запиједу се бећари ноћом по бирцузима,па ди ће зајутра ишчупати клу-пу нег'тамо ди у кући има добри'удавача. Мало које јутро да не чујеш :

"Бог и'материн, јопет клупу ишчупали! А, руке им отпа-ле само кади'ја једаред затекнем!"

'Оћеш, мало морген! Пре ћеш врапца на спавању зате-ћи нег'њи'. Ил'кћер удавај,ил'нову намештај јербо шта ти је кућа брез клупе. Кô мушкарац брез бркова.

Кадгода сам ја имô, да кажеш, неку меру. Јел'сам с ајзибана сишô, запалим цигару, а на мојој ћуприји бацим чиклић.Нисам сад палијо цигару, јербо је нисам ни имô, а да сам је имô,ни полак је не би испушијо.

Стао насред ћуприје,па гледим кô чобан у стадо. Све су овце на броју,ал' још ми се нешто не улази… 'Оћу баш фест да се нагледам икуће икапије икапиџика исвег оног што сам тамо тол'ко пута сањô.

Знаш кад оно кажеду :

"Велик кô кућа…"

Није ова наша велика била,ал' нисам ја никада већу ни пожелијо. Таман тол'ка да имаш ди госте дочекати иславу прославити,а дал'ће коме бити тесно ил'неће, то ти,чедо моје, најмање од куће зависи.

Гледим је сад па ме нека туга спопала. Нит'је скоро кречена нит'поткречавана,а на пар места и черпић извиријо.Не би то бáба кадгода допустијо, нипошто.Лепо је он умô да чатлива,а бар нам блата иплеве никад није усфалило.

Шелукатори исто тако.На'ерили се, канда да се не могу љуцки ни затворити, а то ми баш здраво сумњиво.Откако су на шору бандере насадили,не би ти мој дејка под електри-ком заспô, да га убијеш!

На капиџику сам ја својом руком резу направијо, па није,чедо да се штогод фалим, ал' мало ко даје шором прошôа да не застанеда ито чудо види…Малим је прстом отвориш, малим изатвориш,ал' сад оћеш очин… Зарђала,па се ине помера.

Не помера се ни капиџик.Подбочијо га бáба с неком дурунгом.Тенк,онај швапски,да натераш не би га срушијо, ал' 'ајд'сад…Ко се чува,иБог ће га сачувати.

Утом ме некако икере осетиле па залајале.Боже мили радости велике…Нису то ни моја Лола, ни моја Жужа,ал' ништа сад не мари…У којој кући има керова,ту има идомаћина,а све друго нек иде у очин!

"Шибе, цркле дабогда…Шта вам је, јесте полудиле?"

Није бáба назуо опанке па му се нејде даље од гонка,ал' само кад је он изишô… Лако ћу ја њега довикати:

"Отварај,домаћине…Јесил'рад гостима?"

Кад је кол'ко у године зашô,добро је он мученик на ушима ослабијо,ал' ово би чуо па да су му оба о'секли. Познô ми глас, 'тео би кобојаги да се одазове,ал' бадава кад неће реч из усти. Руке му се потресле, једва некако успô да скине дурунгу.

Мати вири на пенџер.Препала се грешна па нит'види ко је нит'га сме широм отворити. Кад ми глас познала,боса на авлију истрчала :

"Мито,срећо моја! Да знаш само кол'ко ноћи мати није ока склопила…Да знаш само кол'ко сам ти пута име поме-нула…"

Све тако редом, Боже саклони, когод да сам умро па запева над сандуком.

Мајка,мученица,није кадра из кревета устати,ал' осетила иона да се нешто важно у авлији дешава,па виче бáбу:

"Милоше,сине,ко је то?… 'Оћел'ми когод касти шта се то дешава?"

Е,чедо моје…Да је менека когод казô кол'ко чељаде може од бриге остарити, не би му веровô….Кад ме у војску испраћала,ициганчицу је сиграла,а сад зло инаопако. Нит'види, нит'чује, нит'је кадра сама ради себе отићи.Да јој није оно мало разума у глави остало,ништа се од биљке не би разликовала.

Пришô бáба да је подигне,па јој виче на уво:

"Вратијо нам се наш Мита…"

Не може она тако наједаред да скопча,ал'кад је скопчала,стисла ме па не пушта. Док је суза имала,ништа ине дивани,ал'кад почела да запева,расплакала инас дво-јицу :

"Мито,рано моја… Само је мајка тебе чекала…Фалим Боже име твоје,сад могу мирно умрети…"

Ка'сам ија на послетку дошô себи, окрећем се по соби,тражим мог дејку… Све сам се успут надô да ћу њега првог угледати, ал' врага…

"Бáбо,ди је деда Марко?"

"Е,ди је…О'шо је,сине,у старе Путинце. О'ма', пар месеци после тебе."

Тако је деда звао наше гробље…Стари Путинци..

"Јел'бијо млого болестан?Јел'се здраво напатијо?"

"Није,сине. Ни пô дана није боловô…"

Навече је,каже,лепо вечерôиопрô ноге,па стао пред светог Ђорђа. Кад је завршијо с оченашом, нејде му се још у кревет,загледô се нешто у сребрни динар. Онај што га га мајка о Божићу у чесницу меће.

"Знаш шта,баба…Кад дáБог да нам се наш Мита врати, кажи му да би здраво волô да овај динар сачува."

Откуд му баш то у памет дошло,само су он исвети Ђорђе знали.

"Ју, Марко,Бог с тобом. Па ти'ш му касти, што да му ја преносим?"

"Е, што... Никад се не зна кад омркнеш дал'ћеш иосванути."

Буди га мајка уј'тру,ал'залуд…Биће да је њеном Марку још пре поноћи свануло.

40.

Спрема ми мати фруштук,па се здраво ушепртљала. Не зна мученица од радости шта би пре на астал ставила исучим би ме више обрадовала… 'Оћеш,сине,ово?… 'Оћу,мати… 'Оћеш оно?…Може...

"Оћеш да ти испржим јаја ипаприке?То си здраво волô."

"Е, баш то,мати…Знаш кол'ко сам се ужелијо ови'наши'јаја, ал' немој млого ни журити. Има кад…Идем малко до баште да видим шта си посејала."

Да ме когод ноћаске кроз ављију провô,не би му дао заправо да је то она моја авлија,па таман пушку у мене уперијо…Тараба се љуцки на'ерила…Што кере провалиле, што ветар порушијо, когод да је инема.

Штала зврји празна.У валогу се мачке мациле док није скроз иструлијо,а на јаслама се на'ватала паучина.Голуб на њу да слети, не би га мајци више полетијо.

У великој кочини, ди смо кадгода добре прашчаре држали, мати насадила гуску. Ако да Бог да се добро излеже,имаћемо,ето ипет гушчића…Еј,богати, силне радости! Оно кадгода ка'се с пролећа излегу пилићи, па гушчићи, па пачићи, па морке, од силне живине не мо'ш кроз авлију проћи…Сад да нема они'пар кокошака иједног петла, празна авлија кô црквена порта.

У башти, ардала…Није ту поодавно нит'орано нит'копано, а да је штогод засађено, Боже сачувај…

Све у свему…Канда да је неко велико зло и њи'стре-фило, само какво - то још не знам… 'Ај'сад,да кажеш :

"Тешко ти је,мој Мито,у рату зла пронаћи, кол'ко земље на орању…"

Јесте, ал' познам ја мог бáбу. Не би он брез велике муке пустијо да му башта 'вако зарасте, голим би је рукама окопô.

"Мито,сине, 'ај'по'итај софорт…"

Виче ме бáба…Канда да је нешто здраво важно кад му се тол'ко жури,а канда да није ни сам. Неки човек је с њим.Да је од они'из Општине,не би сељачки гуњ огрнô,а да га ја однекуд познам, не би баш казô.

"Доброј'тро"…"Доброј'тро"…Прилази он да се изљу-бимо…

"Комшо,јел'то наш Мито?"

"Јесте,комшија, фала Богу,вратијо се."

"Е,дођи,људино,да те чика Ђуро ижљуби."

Ка'смо се тако јуначки целивали, гледим ја у бáбу кô теле у шарена врата. Види овај шта је по среди,па 'ај'сад…Тек тол'ко кол'ко да ме упути у ствар:

"Сине,ја ти нисам казô…Чика Ђура је наш нови комшија. Ушô је у Сепову кућу."

Е,јебеш га,бáбо, са'си ми све казô…Знам шта је комшија, наопако кад то не би знао, ал' не знам,брате,како је то овај ушô у туђу кућу.Да кажеш да му је Сеп продô, таман посла…Не личи ми то на Швабе.

"Бáбо, ниси ми казô ди је Сеп. Шта је с њим?"

"А ди ће бити,сине…О'шô је у Немачку кôидруги…Нема више у селу ни једног Швабе. Сви су побегли."

Ко је кога у Срем довô, ја ти не умем заправо касти, ал' за ове наше Швабе се знало…Довôи'је гроф Пејачевић не бил', кобојаги, оне његове силне пустаре оживијо…Как'е пустаре, пусте му остале! Да се чему ваљале,одавно би српска сиротиња по њима рмбала,нег'друге су ту шпеку-лације биле…Пошô римски Папа на исток,па којуда ће друго нег'тамо ди су добри путеви иди земља добро рађа.

Није ни гроф бијо мутав…Што оне књижурине кажеду да је велики католик бијо, мачку о реп. Што у кућу треба,у цркву се не носи…Да се њему деда ипрадеда нису сатри прста крстили,не би се он на "ић" презивôине би тол'ко Србе поганијо…

Ка'се код нас коме посрећи да се штогод од сиротиње отргне,ако се на фамилију не попиша,когод да ништа није ни створијо,а код Шваба,Боже сачувај…Дал'више радиду ил'више шпараду,па како се који огазди,тако оне његове из Немачке довуче…Из године у годину њина земља најбоља, њине куће највеће,па једаред - "цврц".... Веће њино гробље нег'наше…

Ка'су, осамсто инеке ицркву сазидали, нема ту сад пуно дивана…Што си изгубијо,не тражи, што нађеш не кажи. Није више важно ни кол'ко ко има ни које први дошô, сад је важно ко ће први отићи.

Два су то света,а даи'штогод спојиш, нема ту шансе, кол'ко лубенице на камару да поређаш.За тол'ке године нит'је која Српкиња за Швабу одбегла, нит'је који Србин Швабицу довô…Да зло буде веће, нит'се они с нама у коло ватаду нит'ми њине полке ивалцере разумемо….

Ишло то тако, како је ишло, док једаред неки Данчика опанчар није неким послом у Пешти бијо и донô фузбал…Први фузбал у селу, а јебо га онај кô га изумô, полудили момци инаши ињини. Није више важно ни како ти се презиме завршава, ни како се крстиш, важно је само јел'умеш да шутираш.

Шта'ш сад друго нег'да крене добош по селу :

"Пажња, Пажња…Ахтунг, ахтунг…По одлуки месног одбора села Путинци,а по Бож'јој вољи иблагослову наши'угледни'домаћина, створиће се фузбалска дружина Путин-ци…Младеж, вољна икадра да се с овом сигром занима, нек се прикључи…"

Да је требало тарабу на гробљу поправити, да се кере по гробовима не витладу, пô године би младеж по шоровима сакупљô,а 'вако не мораш ни прстом мрднути…Прикључила се младеж и наша и њина, па мало по мало, прикључило се,ицело село. Ка'се с киме сиграду, што је кадро 'одати на сигралиште се сјати, па да ви'ш сад чуда невиђена…Оно кадгода…Јел'се село на как'и збор окупи-ло, зна се…Ако ће Швабе лево, Срби ће десно,а у среди попови иучитељи…Сад нема реда…Сви се скупиду око гола да штогод не пропусте.

Кол'ко ја памтим, нису Швабе бар оно испрва, пуно за Немачку мариле. Како би'ти казô…Кол'ко смо ми до Русије држали тол'ко иони до ње,ал' како је онај угурцуз 'Итлер узô кајасе, друга је то песма.Јебô им он матер, јел'ноћаске у Берлину прднô, зајутра већ иу Путинци'смрди.Није то још таки смрад да ће кога угушити,ал' да ће бити фришког ваздука, неће скоро…

Дошô им једаред неки главоња, директ из Беча. Не знамо ми ни ко је он ни шта је,ал' успрцкале се Швабе око њега кô мачка око врући'чварака…Навече ће, кобојаги, за уваженог госта и мало приредбе направити,а как'а је то приредба брез плек оркестра. Удараду ови оне њине валцере,па једаред окренули и "Диван је кићени Срем…"Зна главоња канда о чем се ту пева,па му није право. Шапуће нешто Милеру сајџији,а овај о'ма'трк до капелана. Не чује га овај од музике,ал'не предаје се Милер. Дрма га за раме да моментално станеду. Рад је, кобојаги, главоња штогод казати,а то што ће касти баш нешто инејде уз песму…

Слушаду га Швабе, не трепћеду од знатижеље, ал'слуша њега имој теча Сава…Добро он разуме швапски, мало штогод да му може промаћи, ал' канда да иШваба добро сере чим овај тол'ко врти главом…Кад је дара превр-шила меру,не може Сава више да трпи :

"Матер ти јебем швапску, са' 'ш ти менека упамтити!"

Скочиле Швабе да уваженог госта одбране,а скочило ионо мало Срба око њега :

"Немој,Саво, јеси полудијо? Пусти га нек лаје, неће још дуго."

О'шô главоња из села па се иШвабе малко умириле,ал'не да им ђаво мира…Једно јутро на пенџеру култур-бунда осванула 'Итлерова слика. Силан свет се окупијо да ито чудо види,ал'добро…Ако је осванула не мора и зано-ћити….

Да је цигља из сеоског тротоара,то се о'ма'сазнало,а које у пенџер завитлô,нит'се зна, нит'је то сад пуно иважно…Српска је рука била па чија год да је.

Неће Швабе пуно о том случају ни да диване,а да су се пуно увредили, увредили су се…Неће више Бушпахер Србе да лечи, неће Мајер да им даје робу на вересију,а неће ни ватрогасци српске ватре да гасиду.Кад је чика Ради Бачванском плануло гувно, да није через швапског било, не би ови ни прстом мрднули.

Мало по мало, испувô се иДанчикин фузбал кô да га никад није ни било.Направиле Швабе свој Ајнтрахт,па ка'су однекуд инове мајице добили,казô би когод :

"Ово је бечки Рапид…Как'е путиначке Швабе, наопако."

Како која недеља осване,поседају у фијакере па идеду у Марадик, Голубинце ишта ти ја знам ди је још све Шваба иШокаца било да се с њима сиграду, само неће с нама.

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: