детаљ слике: КРК Арт дизајн

МОЛИМ ОДГОВОР

Да ли је јава или је сан?

Да ли је ноћ или је дан?

Да ли је облак тмуран што кишу носи?

Да ли то сунце зору за младу проси?

Да ли је суза угасила осмјех?

Да ли је казна сустигла гријех?

Да ли је нож пустио крв?

Да ли је ближњи постао само један обичан црв?

Да ли је клетва, магија или проклетство неко?

Да ли је судбина је ли неко реко?

Да ли је срам закопан дубуко?

Да ли се само неморал цијени високо?

Да ли се чуда дешавају или су приче празне?

Да ли постоји истина или су све лажи разне?

Да ли је мир скривен негдје тамо?

Да ли је све нестало и тамо и овамо?

Да ли је ко безброј тона тешка туга?

Да ли је свака година бесконачно дуга?

Да ли су мостови одавно срушени?

Да ли су извори ријека пресушили?

Да ли се јецај кроз плач рањено вуче?

Да ли се правда са неправдом туче?

Да ли је анђео спустио крила?

Да ли је нестала горска вила?

Да ли су рођени постали непријатељи?

Да ли се звјери већи пријатељи?

Да ли је вјера за вечеру продана?

Да ли још постоји душа одана?

Да ли се ближи пропаст свијета?

Да ли подмуклост сваким даном све више цвјета?

Да ли је ђаво дошао по своје?

Да ли све што је било више није ни моје ни твоје?

НЕКА БУДЕ СРЕТАН КРАЈ

Вријеме је мјестимично страховито и њежно

Прво киша оголи сумње до голе коже

Потопи углавном необрађена поља

И очи што не виде широко

А онда сунце стидљиво провири у страху,

Људи су свагдје исти

Површни, лажни, мање искрени и одани

Звјери су одувјек знале и знају свој правац

Нагон, инстинкт и поштовање хијерархије,

Чудна су нека дошла времена

Велика, дуга и тешка путовања

У ретровизору видиш само хладноћу како у тишини маше,

У даљини вукови зову чопор

Бјежите невини у свој ров

Толико рђавих, истрошених и искривљених мисли

Направило је погрешна дијела

Рађају се, расту, умиру у мржњи,

Физичка одбојност, религиијска одвратност

Разум пољуљан, закон суспендован

Слатке ријечи у говору

Стријеле забодене у срчани мишић

И цијели вијек прође у страдању жеља,

Рат у глави са собом, са тобом, са ближњим својим

Излије се љубазност

Љубав сагори као дим на цигари

Рушење и насиље владајући господари,

И пламен опече, уједа и ломи

Све док га јача сила не стегне за врат

Онда се повлаче гласноговорници подвијеног репа,

Продане душе у засједи чекају нови ударац

Са злим погледима, ружним амбицијама и поганим језиком

Радују се туђој невољи засљепљени љубомором

Не знају за ријеч што као мелем лијечи,

У самоћи, једином правом путу ка исцјељењу

Пијуни ће пасти покошени од сопствене крви

Живот носи потпуно неразумјевање

Бар нека завршни чин добије аплауз.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: