детаљ слике: prvisvetskirat.rs

ОГЊИШТЕ, најмоћнији симбол живота

Стара камена кућа. Мирис празнине и минулих времена. Насред куће огњиште са сачом и чађавим веригама, на којима виси већи гарав бакрач. Подаље, на земљаном поду, дрвене клупе и троношци. У буџаку стап, поређане каце пуне смока, вреће са кромпиром и житом, неколико крупних тикава, дрвено буре с водом, карлица, наћвар. У другом делу – тестије, лимено посуђе, пегла на жар. На каменом дувару окачене две софре, лампе петролејке, фењер, срп, сито, гусле и гудало. Уза зид савијене сламарице, поред њих колевка, преслице, плехано корито. На другом зиду трофејни рогови јелена. На храстовим роговима изнад огњишта виси месо које се суши. Све наведено у складној хармонији са амбијентом, људима, њиховом традицијом и вредностима.
Ова имагинација узета из времена и шире стварности садржи чаробан свет снова, слика и прича, у којима могуће и немогуће имају своје оправдање, смисао и чар. То је било човеково најчвршће тло под ногама, око кога су се плеле најлепше и најдрагоценије породичне приче, где су се укрштали сви путеви и задовољавале све потребе, нудећи људима наду, свесност, интимност, мир. Стециште радости, свакојаких рана и урушених снова, људи повезаних крвљу, истим карактером, понекад раздвојеним ситним неразумевањем. Описана просторија у којој се налазило огњиште била је наука фамилијарног живота а у хармонији са спољним светом и природом, извор моралности, знања, милости и лепоте многим покољењима. Свако се у њој осећао најсигурније, пун достојанства, искрености и љубави.
Од искона се знало да је простор огњишта повлашћен у односу на време и на сваку људску коначност јер је то егзистенцијални минимум људске потребе. У еволутивном и егзистенцијалном смислу, огњиште је одвојило човека од анималног и одиграло најзначајнију улогу у његовом развоју. Колико је данас интернет значајан за глобални свет, толико је огњиште било драгоценост за историју човека и за његову духовност. Та природна, најприснија, најинтимнија, вечна и непроменљива веза између људи и огњишта релативизирала је и релаксирала њихов однос, пун узајамног заједништва и блискости, због чега су постали сродници у патњи и смиреној нужности. Од памтивека поштују живот, играјући из почетка до краја, добро се познају и ту промашаја нема. Увек су били у деликатној спрези ироније, трагизма и неодољиве паћеничке људскости.
Казати шта огњиште није, свакако је једноставније него набрајати све оно што јесте. Огњиште је колевка људске цивилизације и њене раскоши. То је централно, најстарије и најважније место у кући, око кога се окупљала породица, и средиште сваког дружења. Огњиште је монументални објекат људске интиме и врхунски хроничар своје свакодневице. Задуго је био породични олтар, најмоћнији симбол живота; уточиште; место заједничке молитве; најјача унутрашња тачка ослонца; кодирани енергетски потенцијал. То је центар око којег се врти највећи део породичног живота и амбијент у којем је човек пронашао своје склониште и коначиште. Или, како би рекао Бранко Ћопић: Огњиште је јежева кућица. Има карактер светиње, без обзира на своје профано порекло и функционалну обичност.
Каква год кућа била – мала, велика, богата, од камена, дрвета, сиромашна – поред огњишта је било комотно, пространо, широко, високо. Било отворено, провизорно ограђено или полузатворено, оно греје, светли, на њему се кува, пече. Они који немају превише, или они који су лишени свега, једнако су имали своја огњишта на која су били поносни и која су их чинила срећним. У бројнијим фамилијама постојала су два огњишта или више огњишта. Тамо где су била два, око једног су се окупљали млађи, око другог старији чланови фамилије. Од древних времена огњишта су била насред куће. Дим се слободно дизао до крова, а одатле на различите начине одлазио у атмосферу. Код кућа покривених сламом или шиндром постојала је латентна опасност да искре пламена запале кров због чега се огњишта измештају ка зидовима, а дим се одводи ван крова. Била су различитог облика и висине, од нивоа пода па до пола метра. И оно склепано на три камена имало је исту функцију као и огњиште у замку. Данашњи камини су сурогати и лоше копије.
Као социолошка, етнолошка, идентитетска и историјска одредница, огњиште је уграђено у темеље сваке људске традиције, културе, духовног и материјалног наслеђа. То је најдрагоценија и најкомплекснија метафора, са значењем и језиком који познају и признају сви народи света. Као глобални и метаисторијски феномен, универзална и космополитска појава, реторичка и фреквентна тема, са много идиома, синонима, синтагми, симбола, фраза, оно има хуману, интегративну, културну, социјалну, едукативну функцију. У мислима и осећањима сваког народа и појединца – огњиште је живо, наглашено присутно, активно место живота, које упркос општеприхваћеној универзалности поседује локалне боје и карактер. Његова димензија је величанствена, ванвременска, свеприсутна, изванпросторна. На њему је све оно што нам преци, рођаци, прадедови оставише. Огњиште је светиња која се прелива преко граница речи, живота, народа, слободе, судбине, глади. Не постоји кôд којим се може декодирати улаз у његову тајну.
Прво је настала ватра, па огњиште, а тек после око њега направљена кућа – да би се сачувала ватра. Зато је огњиште сведена кућа, дом. Од тада почиње прича о животу, а огњиште постаје културолошки аксиом и привилегија човека. Огњиште се не може тумачити изван ритуалног значења ватре јер је она његов главни архетипски симбол. Неизвесност, несигурност, несталност престају појавом ватре и огњишта. Све оно што ватра представља човеку, то симболизује и огњиште на којем се она ложи. Тиха ватра на огњишту и са огњишта штитила је људе, одржавала живот и све то затворила у круг. Људи су поред ње препознавали најприроднији облик своје егзистенције и властитог постојања. Пламен је нудио људима илузију о томе да живот има смисла, да постоји љубав и начин да се он осмисли, испуни, реализује. Иако дани и ноћи у тескоби, пламен огњишта је грејао људску душу и њихове наде у боље сутра. Поред ватре огњишта живот је сваког дана призивао сунце, које је, и тада једнако као и данас, неједнако грејало на земљи. У пламену огњишта текао је живот, а у пепелу се таложиле успомене.
Посматрајући огњиште у свом историјском развоју, можемо слободно рећи да ништа није унело у сваки дом толико љубави, мира, страсти, сна и радости, спокоја и оданости, као оно. Има ли нешто што дубље увире у огњиште и извире из огњишта него што је живот будући да је живот био увек тамо где се оно налазило? Огњиште се свега може лишити сем људског присуства и живота. То мало ватриште среће осветљавало је трновит пут наших предака, њихових неуспеха и тријумфа, неостварености са ослонцем или без ослонца. Био је то аутентичан живот који је превазилазио привид стварности јер се огњиште преливало преко живота, понекад више, понекад мање, неретко скривеније. Огњиште је обједињавајућа метафора живота, којем даје сваки смисао, пуни га сочношћу и значењима, даје му димензију смисла и остварености. Живот поред њега је приснији, трајнији, светлији, дубљи – у њему се живот приказује и исцрпљује. То је простор који буди емоције. Уз огњиште појам стварности се шири игром, хумором, фантазијама. Оно никад није људску природу довело у питање или створило сумњу у смисао људске егзистенције. Напротив, огњиште настоји да створи, обликује и што дуже да одржи живот упркос свему што му се супротставља. Оно га слави, брани од лажи, подвале, издаје, лицемерја, греха, преступа. С друге стране, живот показује колико је огњиште витално, отпорно, постојано, пристојно, моћно. Поред огњишта људи су прво научили да живе сами са собом, а касније, свој живот су лако делили са другима.
Откада је човек почео да пише, ствара, огњишта су се сместила у литератури, језику, уметности, филму, а посебно у стиховима. Многи писци, сликари и други уметници, заокупљени темом огњишта, црпли су инспирацију из детињства. Захваљујући њима, огњиште је дуго путовало кроз време, културе, цивилизације, кроз науку и митологију. То су та њихова тиха сведочења о тајанственим причама одраслих. Огњиште је људима било саговорник у монологу и дијалогу, са којим су се објашњавали, договарали, доказивали, очекивали. Нико боље од њега не познаје богатство наше душе, епски и лирски дух.
Огњиште је сведок најважнијих и најтежих људских дилема: муке и несреће неба и земље, живота и смрти, човека и Бога, човека и света. Као барокно раскошни украс сваке куће, који крије неку истину, из огњишта исијава узбудљива, аутентична и достојанствена слика и прича о коренима, очевима, синовима, о судбини проклетства, о сиротињи, о самохраним мајкама, о расколу у породицама, о планинској забити и мраку. Верно су сведочила о култури, традицији, обичајима, веровањима, заблудама, рађањима, празноверјима, умирању. Огњиште не исповеда само појединачну, фамилијарну или локалну судбину већ много, много више од тога. Могу говорити о нама таман као што и ми можемо говорити о њима јер их је човек створио.
Огњиште хармонизује интимни и јавни животни простор, балансира између станишта, склоништа и мизансцена. Свакоме је огњиште било блиско, присно, живо и свакодневно, однос који није „изгледао да јесте“ већ одиста јесте. Без великих миграција људи су поред огњишта живели, волели, умирали, остављали свом времену смисао свог постојања. У разуђеном времену и простору, сва бића око огњишта главни су јунаци, без обзира на године, звање, знање, пол. Сви окупљени добродушни и племенити старци и невино чедна и радознала деца на коленима, жудели су за сигурношћу, занимљивим причама, легендама, блискошћу и потребом за присношћу. Поред њега се мало писало, ал’ се зато лепо и даровито причало. Било је добре песме, шеретлука, лековитог и здравог хумора, што је у том озрачју омогућавало људима да лакше разумеју и подносе своје невоље. Огњиште је имало потенцијал да буде изазован и узбудљив театар, арена, кафана, где се испољавала најкреативнија машта, знање, таленат и свака форма културног изражаја. Памти народног гуслара, славе, свадбе, давање и враћање зајма, прво купање новорођенчета, све што радосно живот носи, али и романтичне сузе, хајдучке пушке, заклетву, амнет. Нигде људски глас нема такву топлину и узбуђеност као кад се чује поред огњишта, а свака изговорена мудра реч не пламти већ светли.
Огњиште је било средиште друштвеног живота – поред њега су се склапали мировни уговори, доносиле важне политичке, војничке и историјске одлуке. Оно је приближавало људе, спајало идеје, рађало кумства, побратимства; давало људима сву своју овоземаљску меру и боју. Огњиште је дочекивало и прихватало сваког намерника са поштеном и искреном намером, без обзира на то ко је и одакле је. Није отварало пут само великим делима и јуначким подвизима већ и немалим неделима, подвалама и многим људским пакостима.
Поред огњишта живело се по правилима обичаја и главе фамилије, зато она имају душу и карактер свог господара иако се и само огњиште показује у двострукој улози – и као слуга али и као господар. У улози господара најчешће је била жена, као мајка и као супруга. Без великих и горких речи, без исповедања, вајкања, надања, мајка је бранила право на живот, на хлеб, на ваздух, на воду, без обзира на то што она, како то рече један песник, никада није знала докле ће све то моћи да огњиште свијетли у њеној самоћи. Нигде се не осећа пулсација живота као поред мајке и огњишта. Мајка је од искона била највећи чувар, заштитник и ослонац огњишта. Наше баке, мајке, сестре свакодневно су на исти начин и у исто време кувале и пекле на огњишту: качамак, приганице, кромпир, хлеб испод сача. Кувало се за бројну породицу од најмање три генерације. Сви су очекивали пуне лонце хране без обзира на немаштину. Живот сабијен у четири гола, хладна и мокра камена зида, између суровости снежних планина, непредвидивих вода, оскудне и јалове земље, уз лед, снег, хладноћу, самоћу, птице кукавице, а гладним устима највећи пријатељ било је огњиште. Почесто се сурова оскудица ублажавала топлином посуде која виси на веригама у којој је кључала вода. Живот постаје запитаност и мучна навика када се живи у оскудици и глади. Кад падне мрак, кад се сви окупе, све постаје динамично, присно, неочекивано, интимно, узбудљиво – заборавља се сва мука и патња. Али кад утихну приче, смех, досетке и шале, ноћ поред огњишта постаје тешка, понекад и злокобна. Колико пута се ишло раније на спавање како би се прескочила вечера које није било, а можда и зато што женска самоћа на сламарици најлепше сања. Иако се о свему могло беседити, о немаштини и глади се ћутало. Иначе, огњиште има принцип сиротињског комунизма – све се делило на равне части, а у таквој верзији притиснутог и пригњеченог живота, где је све било „на кашичицу“, није мањкало воље да се живот воли и слави.
Симболика огњишта очитавала се у многим обичајним, религиозним, слављеничким и другим ритуалима, без обзира на материјални и духовни мост између различитих времена, простора и слојева стварности. Прве молитве одвијале су се поред огњишта, где су људи отварали душу верујући да се у пламену огњишта спајају енергије неба, живота и земље, али и извесне дозе магије и мистерије, што је обреду давало мистичност и неку чудну изузетност. Постоје приче и легенде које живе у колективној свести као нешто вечно и непролазно у којима огњиште егзистира као главно митско место радње. Оно баштини све оно загонетно, ирационално, бесмислено, халуцинантно, узбудљиво, изненађујуће, што је резултат људске свести и подсвести. Огњиште је за многе рајско место, али и ватрено гнездо усред ноћи, под звездама. Поседује метафизичку енергију која привлачи, зближава, повезује, док свему око себе даје смисао животне вредности видљиве у реалном животу. Подноси мешавину космичког и карневалског, лирског и поспрдног, лудости и мудрости, стваралачког и рушилачког. Поред њега су се мешали утвара и живот, због чега није било чистог живота јер је огњиште било увек између могућег и немогућег.
Огњиште је увек било у отвореном дијалогу и хармонији са светом природе, са њеним ритмом, силама и токовима. У каквом год природном окружењу било – питомом, суровом, тврдом или песковитом, насилном, опором – огњиште је било сигурно у своју вредност, поносећи се достојанством у усамљености. Природа је складна, снажна, богата, савршена, невидљива, несхватљива, нечитљива, без димензија и трајања, а људи су око свог огњишта живели природу. У перцепцији природе, човек је налазио савршену опомену за сопствену коначност. Тамо где вук вије да дружину свије, тајна огњишта се састојала у томе што себе од природе није одвајало и што се, заједно с њом, сваком ништавилу опирало. Дрво, земља и вода били су гаранција његове дуговечности. Оно понекад као ветар пева, као лептир лети, као морски талас изгледа. Огњиште, које је личило на кошницу, на пчелињак, има енергију која уобличава и разобличава, носи и оставља за собом, мења и прекраја људе и обичаје. Док су расла поред огњишта, деца су се дружила са птицама, биљкама, домаћим и дивљим животињама, којима дугују емоције. Тадашњој деци нису биле потребне бајке јер су имали своју бајковиту стварност пролазећи кроз бројна искушења и опасности карактеристичне за дечји однос са природом.
Постоји велики број обичаја у којима се огњиште није смело срушити, оштетити, опсовати. На њему се није ложила ватра од дрвета из воденице или срушене богомоље. Свако његово гашење значило је и нестанак породице. На спаљеним огњиштима није било среће ни за кога. Тако је било од искона, тако ће и остати. Колико је о њему и загонетки постављено, пословица записано, песама испевано, прича испричано! А тек здравица, клетви, аманета, благослова, заклетви, поред њега изречено!
Створено за људске потребе и за човекову меру, огњиште је имало неке људске особине: водило је рачуна о томе да не пређе границу својих моћи и да у мрачним ноћима осветли простор колико је неопходно, а да истовремено сачува своје достојанство; да гради атмосферу, штимунг, пријатност. Тежило је да оплемени човеков смисао живота и поред чињенице да је он егзистирао у невољи, оскудици и свеопштој кризи. Тражило је ред, хармонију, блискост; славило је живот бранећи га од лажи и подвала, издаје лицемерја, греха и преступа, и никад се није затварало у себе. Огњиште разоткрива истину о људској судбини на земљи, али и о томе ко смо, шта смо, о ономе што је моћно и потресно у нама, о усамљености и напуштености. Увек је било на бранику своје територије и поседа и скровиште које је чувало свог господара од живота натопљеног страхом. Огњиште је наш аманет, муштулук, мерак, дерт, наш ћилим, мезетлук, акшамлук, завичајна туга, наша колевка, брашњеник, сестринска љубав, мајчина брига и суза, јастук, кукуруз јарик и кућни праг. То је мајчин и очев топли загрљај, то су дланови наших предака, очева родна и благородна њива, наш језик, гробље, наша судбина, народна душа. Огњиште надилази сва зла па и смрт, пружајући човеку наду да ће се из свега извући помажући другима колико и себи.
Огњиште је усађено у крв, тло, гене и земљу сваког човека. Оно је парадигма духовне баштине, мудрости, знања. Као нуклеус човековог физичког и менталног бића и егзистенцијална опсесија, концентрише сећања немог и слепог времена. Колико је пута огњиште одбранило веру, људско биће и чудовишно лице патње! Сузе, смех, крици, јауци били су лакши поред огњишта. Уз њега, ватру, обичаје, веровање, ритуале, било је лакше свањивати, чекати, стајати, очекивати, надати се, дозивати. Огњиште, које се хранило сновима свог домаћина, не признаје коначност; оно интегрише, мобилише, зближава, појачава осећање блискости и интимности. Поред њега комшије и родбина су били блискији, лакше се разумеју њихове узајамне муке, невоље, патње. Да њега није, многи би заувек били једни другима странци и незнанци. Уз његове благодети лакше се учило, читало, писало, цртало, прало, обедовало, спавало, а деца брже сазревала и одрастала. Поред њега се јаче волело, много тога слабије болело, више разумело, боље схватало, са мало ината, пркоса и сујете.
Са дистанце данашњег човека, та необична филозофија живота поред огњишта, упркос животном осећању оскудице и недостатка, ускраћености и оскудности, лишавала је људе журбе и нервозе, дарујући им смиренији и другачији поглед на живот и свет. То је истовремено и доказ колико је човеку мало потребно за срећу. И у најтежим тренуцима туге, очаја и самоће, зла и несреће, огњиште је осветљавало будуће дане, нудило нове изазове, тражећи начин за срећније живљење. Уз огњиште, поред много раздрагане деце, весеља, ритма и необузданости, све је деловало нестварно јер је имало неодољив облик зачудности, изненађења, преокрета, парадокса: Благо сину на мајчину крилу, а народу на огњишту милу. У њему постоји нагон за трајањем и напор за превладавањем. Поред њега су се играле игре живота из дана у дан, чинили се мали подвизи који су укућанима били радоснији од туђих радости. Зато је огњиште реликвија која временом добија архетипска обележја.
У скоро свакој сеоској трошној напуштеној кући још има остатака дима и пепела из прошлих векова, док се уморна и угашена огњишта, којима се прикрада коров, заборављена или одбачена у свом сну, одмарају или одзвањају као интиман доживљај у достојанственој тишини ентеријера савремене свакодневице. Обрасла у време и причу легенди и казивања, нејасних знакова, ноћне тишине, неких чудних сенки, у њима је остало још много наталожене и затрте прошлости, тајни, мистерије и успомена као рукотворина заборава. Оно што се десило давно, догађа се и данас, а догодиће се и сутра. И све тако, са малим варијацијама, огњиште понавља људску вечност, а као приде нуди истовремено и илузију и утеху. Огњиште је призор заборављеног света и језика, а ми бисмо то да доживимо. Да ли смо за то способни?
Све гори и све се у пепео претвара, само прича о огњишту, као вечни пламен, остаје да живи.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: