КУЋНИ ПРАГ, светиња која нас мами, теши и опомиње

Када је човек изашао из пећине и почео градити куће, сваки простор је носио симболику микроуниверзума. Подрум је симбол подземног света, кров је тежио према светлости и сунцу, огњиште је место где се спајају енергије неба и земље, а кућни праг је, по народном веровању, свето место. Људска свест је још увек под дојмом тих древних начела. Зато је наша веза са неизрецивим питањима живота који живимо и простора у којем обитавамо по много чему тајновита и препуна задатости, на које је човек вековима тражио одговоре и постављао себи нове дилеме.

Праг је културолошка, етнолошка, историјска, социолошка, филозофска и антрополошка димензија човека. Симболички капацитет тог појма је огроман и значајан, са вишеслојном конотацијом метафора, парадигми, значења, сујеверја, предања. Појављује се у разним културама и религијама, као значајан део у животу сваког домаћинства, као тема у поезији, музици, прози, уметности, а посебно је доминантна метафора код оних који живе далеко од завичаја. У свом ткању има позлату много пута реченог и написаног јер неке границе човек никада не савлада нити их сруши, посебно оне невидљиве. Кућни праг има универзални језик и карактер; он је неодвојив од времена и постојања, живи у души сваког човека. То је најдрагоценија, најдубља, најузвишенија и највернија реч; епска и лирска парадигма.

Дефинисање прага и истине о њему не могу се разумети и прихватити без чињенице да он има више значења која се међусобно прожимају. Кућни праг је фрагмент индивидуалног и колективног памћења и симболичка основа на којој се граде животи појединаца и заједнице, метафора времена и простора. Метонимизацијом, праг је редуковани појам за целу кућу, за дом, породицу. Иако метафора раздвојености, праг повезује, сједињује, мири; то је душа народа, племена, братства, фамилије, појединца. Колико пута смо прешли свој родни праг а да притом никада није био у моћи нашег размишљања. Песник Ранко Симовић овако би то формулисао: Што је важан кућни праг? / Од њега ти иде траг / и кроз време и кроз свет. / Он је клица а ти свет. / Ти си мирис тога прага / што остаје иза трага. / Он је извор а ти река / ти одлазиш а он чека.

По народном предању, кад се тражи локација за градњу куће, бира се место где петао пева, где се роје пчеле, где је мравињак, где овце воле да преноће, где шљива најбоље расте. Уобичајено је да се улазна врата постављају уз извођење посебних ритуала која их претварају у објекат поштовања. Сваки домаћин је настојао да буду од најквалитетнијег дрвета, по могућности уметнички обрађена, док је дрвени праг уступао место нечем трајнијем, понајвише квалитетно обрађеном камену. А кад камени праг легне у своје спремљено корито, породичној срећи није било краја. Чим се уграде, врата постају светиња која штити породицу од спољног света и од недобронамерне енергије. На улазу се качио звекир, украсна алатка чијим се ударцима у врата најављивао долазак или позивао домаћин. Кључеви су били дуги, необични, украшени, посебни. И поред толико кључева, праг се ћутањем заклео да ће чувати кућу, храбрити укућане. Тиме он опомиње, призива, указује, позива, прозива, препознаје. Он има способност да поштује свог домаћина и да уважава сваког пријатеља куће.

Као симбол снаге, енергије и карактера, праг је доминантна локација у сваком домаћинству, а као елеменат традиционалне градње носи фундаменталну симболику светиње, преласка из сигурности фамилијарне утробе у дневно светло, где је свако изложен ризику. Као олтар традиције, индивидуалног и колективног идентитета, праг улива дубоко духовно и рационално поштовање јер, поред огњишта, једино он има моћ да отелотвори тајну живота скривену у породици. Он је наша вера, љубав и нада, које нам толико недостају, и место које пружа уточиште, од патње, невоља, апатије и меланхолије. Праг је тајанствено место, непрекорачива граница и највећа одбрана од зла и животних недаћа. У сваком се могу наћи трагови давно изгубљеног времена. Иако је и себи највећа загонетка, има снагу која све надилази. Као портрет фамилије, кућни праг изван свега слави живот. Сваки има свој језик, своју лексику, азбуку, шифру, и три лица: видљиво, невидљиво и носталгично. Језик увек пажљиво бира праг којем ће се обратити, а руке и прсти траже лице на које ће покуцати.

Свака кућа, сваки дом, свака породица јесте мала мистерија и тајанственост. У кући се крије оно што је најлогичније, најтајанственије, најизворније. Колико год мислили да знамо, унутар зидина патријархалног живота све остаје тајна и велика енигма. Кроз живот кућа нас храни и мами својом топлином емоција, а сваком непозваном, непознатом и недобронамерном праг је непремостива препрека. Свака кућа има своју причу, своју душу, свој мирис, звук, шум, тишину. У њој ревитализујемо менталну, емотивну и физичку снагу. Оне су места најнеобичнијих снова и идеја, илузија и фантастике; амбијенти бизарних призора и најтананијих осећања. Куће су нам скровишта, простори и места где пролази време маскирано у догађаје из свакодневног живота. Колико је свака особа на планети аутентична, толико је свака породица друкчија и посебна, са својим сензибилитетом, идентитетом, рукописом, аромом, колоритом. Наравно, од свих тих породичних тајни има доста тога што је свима заједничко, обично и логично.

Сваки прелазак преко прага има снажан и готово магијски учинак на људе јер је он светиња, срећа и туга, плач мајке, клетва и опомена, песма девојака и момака, муштулук и мерак, аманет и успомена, колевка и гроб. Искрени пријатељ не прескаче туђи праг, већ се на њему помоли, ослони, поклони, оставља отисак своје добре намере. Праг чува освојену тишину и мир човековог унутрашњег света, односно његовог духовног апсолута и непоколебљивих спокоја.

Иако је метафора прага давно искорачила изван овог времена и ових међа, он је одувек био моћан симбол оцртане границе између унутрашњег и спољашњег света, односно простора у којима човек обитава, али и заветрина од истрошеног живота. Наша кућа, била она колевка, дворац, потлеушица или изба, пуна је најдубљих емоција; то је наше склониште, збег, простор топлине и угоде, комоције и слободе; свет бескрајне лепоте и зачуђујућег мира; најприроднији поредак у коме смо своји и који нам је познат; позорница живота; последњи шанац одбране; место где се скривају драгоцене и никад откривене тајне. Ту је све што нам треба. Изван прага, јавни простор је увек пун неизвесног значења, великих дилема и сваковрсних провокација, то је свет рада, труда, занимања и потешкоћа; простор сивог, безбојног и убогог. Разапет између фамилијарног и спољног света, праг има довољно снаге, слуха и капацитета да помири те две крајности и димензије живота и његовог простора. Колико год био граница, толико је рушио преграде између личног и колективног, интимног и официјелног простора, спајајући не само сличности и блискости већ и различито и далеко, такорећи неспојиво.

Преко прага све износимо или уносимо. Из простора унутрашњег монолога, где потребе постају чињенице, износимо све оно што хоћемо, што нам треба, што морамо, оно што смо стекли у породици, своје кућно лице, а из света уносимо оно што нам је свет дао, поклонио, оно што смо сами зарадили и створили заслугом куће. Кућни праг оцртава границу између познатог и непознате иманентне стварности; то је међа између приватног, интимног и јавног, између прошлости и садашњости; пролаз између таме и светлости; граница између искоришћеног и неискоришћеног простора. Он брани и чува кућу од свеколиких искушења и енергије коју не распознајемо нити признајемо, али не и од надолазећег времена јер ту препрека нема. Поседује моћ да спречи бекство изван своје границе. Колико год негира све ван куће, толико афирмише све што се налази под њеним кровом.

Човек се налази између две границе – своје и туђе, интимне и јавне. Кад спољни свет наметне појединцу одређену врсту понашања, све постаје конструкција и дилема – којем свету тај појединац припада. Уколико је кућна затвореност већа, расте унутрашња напетост, жеља за простором, за небом, месечином, за певањем. Тада праг прискаче у помоћ, омогућивши да се достигне оно за чим се чезне. У томе и јесте значај и симболика прага, стожера и заштитника фамилије, у којој су уложени крв, зној, сузе, душа, али и многа духовна и морална наслеђа. Па ипак, човек преко прага тежи и успева да мири и уједини унутрашњост и спољашност и све оно што не може ујединити. Зато многа најбоља пријатељства функционишу баш до кућног прага.

Без кућног прага не бисмо имали оно што имамо – ни сећања, ни памћења, ни сновиђења; не бисмо умели тачно казати ни одакле смо, ни ко смо, ни где смо, ни куда ћемо. Он је наша бројаница, стварност, живот; место где је зачета љубав; јунак разних прича, бајки, басни; парадокс различитих димензија; сведок, судионик свих дешавања. Има свој кôд, нарацију, митологију. Брише границе времена; одржава и продужава живот, једнако као што људи на његовим маргинама остављају своје трагове. Нарцизам, заводљивост и самодовољност наметнуте су му без жеље да такав буде.

Живимо у времену празних села, напуштених кућних прагова. Ишчезао свет. Да ли ће ико више живети у трошним домовима наших предака? А само пре неколико деценија, села су нам била пуна живота. Што би песник рекао: Све је немо, све је пусто, / кућа стара затворена, / у авлији трње густо, / нарасло до кољена. / Нема врата да зашкрипе, / нема нане да отвори, / нити баба насмејаног: ’Ајде бујрум’, да прозбори. Многе наше мајке, синоними кућног прага, посвећене неком свом аманету, грозничаво штедећи и страсно стичући, читав свој живот су провеле без љубави и праве радости, а сада су остале саме. Патолошки привржене и одане својој деци, градећи у свом дому топлину и богатство недоживљене љубави, сада, са сузама у очима, чувају оно што је преостало, размишљајући уназад и унапред. У ратним условима, напуштени кућни прагови, одвојени од живота и стварности, остају као чувари душа својих власника.

Тешко да има судбоносније одлуке од напуштања свог кућног прага, без обзира на то да ли човек одлази што мора или зато што жели. Вечно у потрази за бољим животом, за нечим новим, друкчијим, вреднијим, у тражењу реда, хармоније, равнотеже, људи одлазе са великим надама, а враћају се са мањим илузијама о себи и о својим могућностима. Мало размишљају о томе шта су добили, а шта изгубили. Већина мисли да су више изгубили него добили. И кад га гони страх и неизвесност, и кад га води нада, и кад обећава себи и другима да ће се вратити, онај ко оде, увек се на неки начин врати. Свако његово напуштање са погледом уназад док се излази, трагична је прича и невесела судбина, али и стање духа.

Носталгија за њим понекад је затамњена али никад угашена. Неки годинама сањају исте снове који су искључиво везани за амбијент родног прага. Ако га и забораве, он им се непозван враћа у сан. Они који се врате свом прагу, који препознаје звук својих укућана и њиховог времена, нису више они људи који су га напустили. И кратко напуштање родне куће прави велику пукотину у човековој души јер је то неприродно стање, будући да живот ван свог прага доноси осећање велике туге, стреса, депресије. Кућни праг је узрок најраспрострањеније болести која мучи све, а зове се носталгија. Покајање, бол, немогућност повратка, недостатак дома, латентна је тема писаца, уметника, боема, који из подсвести и снова, гриже савести и успомена, не могу склонити родну кућу. Кућни праг је заклета реч и истина према којој они имају највећу и једину обавезу, а посебно песници, којима је једино дозвољено да слободно показују своју најдубљу интиму, што и чине: Парче неба испод крова / Из темеља никла зова / Они што су о њој знали / Помрли су у свирали [...] Кроз зидине дува ветар / Паук плете сантиметар / Паучине крхко здање / Последње је кућно ткање / Ту на бившем шар огњишту / Сад се само мрави бишту / И развлаче из пепела / Задње мрве давног јела / Што једоше уз лик свеца / Моји преци бивша деца / Бивши људи нашег доба / Укућани тајних соба (Верољуб Вукашиновић, Бивше куће укућани).

Људи из великих градова, ношени илузијама бољег живота и уживања, који станују у солитерима, не знају шта је то кућни праг, нити поседују емоцију према њему. Сви они који напусте праг родне куће и нађу се у солитеру, бескућници су, јер живе једни другима на глави и целог живота себи постављају питање: „Шта ћу ја овде?” Једни друге знају по блиндираним вратима, неуредној тераси, свађи, тучи или галами, по псу, музици, честим журкама. Такви никада не могу с поносом изговорити реченицу: Моја родна кућа. На прагу куће рађао се и нестајао живот, док се он данас рађа у породилиштима, а завршава се, такође, на клиникама. Ђерђ Конрад, мађарски романсијер и есејиста, сматра да је родно село за нас најприроднији поредак стварности.

На сваки помен прага срце откуцава као сонар у неким океанским дубинама. Кућни праг указује на величину природне везе људске егзистенције и куће, због чега се сиромаштво и богатство не могу мерити скоро урушеном кућицом и луксузом у другој кући, јер они нису у богатству већ у души. Уосталом, љубав према прагу је нешто о чему се, у принципу, не говори јавно, већ само у посебним тренуцима.

Некада је кућни праг био митски простор чија светлост је била неупитна, иако веровање у његову мистичност, попут већине таквих предања, под утицајем савремених схватања, све више тоне у заборав. Наводим само неколико примера веровања из мноштва сличних: у кућном прагу се крију многе тајне живих и мртвих; ту је скровиште злих сила, духова и авети, али и позитивне енергије. Познато је да се многи магијски ритуали изводе на самом прагу или покрај њега. Свака невеста доласком у нову кућу, или изласком из дома, исказивала је поштовање према кућном прагу тиме што је морала преласком преко њега да испоштује ритуале локалних обичаја, иако је много од тога данас измењено или заборављено. Обичаји су толико различити, специфични и интересантни да заслужују читаву студију. Углавном сви имају магијску, верску, симболичку и реалну компоненту живота. Оно што је свима заједничко, јесте обичај да се улазна врата куће ките разноразним венцима од цвећа и потковицама, док се млада пренесе преко прага или прескаче праг. Преношење младе преко кућног прага и даље одолева налету нових трендова и тај ритуал је присутан једнако у селима колико у градовима. У неким крајевима, невесте, пре првог уласка у кућу свог мужа, простиру марамицу преко прага и пољубе га, чиме исказују поштовање према новом дому. Други обичаји траже од невесте да праг премаже медом; да га поспе пшеницом или ситним новцем како би сви живели у берићету, слози и љубави; да прескочи праг са два хлеба под пазухом; да унесе две кудеље вуне, као обећање да ће бити вредна домаћица. У неким крајевима Црне Горе девојке простиру плетене струке преко прага како би изашле из родитељског, односно ушле у свој нови дом.

Упркос мешавини богатства и сиромаштва, прошлости и садашњости, дух и нада нашег човека и домаћина увек су уткани у темеље кућног прага будући да је праг ослоњен на традицију. Зато се ките за Божић, за Нову годину, уочи Ђурђевдана, за Врбицу, за Ивањдан. Народ је веровао да кићење прага доноси срећу и сваку благодет. Наше баке и мајке стављале су испод прага лековито биље, гранчице бадњака, љуске од ускршњих јаја, орахе, жито... За сваки праг вежу нас одређене успомене, сећања или приче, веровања или сујеверја, које смо чули: Ако вам Циганка пљуне на праг, дуго ће вас срећа пратити; кад на прагу запева петао или сврака, доћи ће гости; док грми, не ваља стајати на прагу; седење на прагу слути сиромаштво; преко прага се не ваља руковати; за особом која полази на далек пут или одлази да реши неки велики проблем, полива се чиста вода...

Срођени са кућама, свако од нас носи у себи и за себе свој кућни праг, који нам је увек између јаве и сна. Он казује више него што показује и доказује. То је замка која нас мами јер нас је омађијала; он нам од рођења нуди илузију живота и трајања; разоткрива иза себе извесно наслеђе. Тера нас да осећамо и чујемо тишину, везује и дели, аминује и оспорава, опомиње и упозорава. Има симболику мудрости и благостања и високу метафизичку моћ. У смутним, ратним и кризним временима из њега се могу чути гласови стрепње, упитаности, потиснуте и угрожене интимности. Увек на ветрометини између светог и профаног, незаштићен ни од чега, посвећен себи, својој функцији и значају, праг је наш род и пород, наша радост и бол, наша интима; наш дар и казна, пребивалиште и бег... Он је бескрајно широк, никога не одбацује, никоме не суди, не прети, свакоме даје шансу; приступачан, свакога теши, у свакоме види потенцијално добро. Он је стварнији од саме стварности и недвосмислени симбол спајања различитости. На нивоу обичне имагинације обједињује људска искуства, навике, ритуале. Као повлашћено место на којем се спајају они из куће са тајном вредности живота и они изван куће са привидом истога, обликује реалност, а у додиру са људима добија посвећење. Да њега нема, живот би се зауставио.

Иако непорециво изолован од унутрашњости куће, праг крије дубоку, несазнату интимност, мутну и забарикадирану сопственост, не признајући никакву коначност, мрак и смрт. Излазећи из својих оквира, он повремено постиже своју пуну слободу и комоцију. То је место где се догађају значајни преображаји и истовремено додирују сва три времена. Са њиме смо окренути себи – он нам је најпоузданија адреса и брана да се не изгубимо. Понекад свет изгледа чудесније док се стоји на свом прагу, а његово прелажење отвара пут у нови живот. Тако, ко у детињству научи да пристојно прелази свој мали праг, знаће касније да улази на велика врата. Саздан на истинама првога реда, праг је метафора хуманијег начина живота са више времена за себе и породицу, пријатеље и за сваковрсна уживања. Ако је на свом прагу, човек је у хармонији са самим собом и у јединству са рационалним духом и стварношћу. Кажу да једино праг надјача љубав и светлост јер изнад њега другачије сијају звезде, сунце и месец.

Оно што је иманентно кућном прагу, јесте његов захтев и молба укућанима да у домове не уносе своје професионалне, здравствене, пословне, емотивне и друге проблеме. Све недаће савременог човека не припадају фамилији, жени, деци, родитељима, већ нашем спољном ангажману и амбијенту у којем се индукују и где треба да се решавају и завршавају. Ујутру, када излазимо из својих кућа на посао или другим поводом, ваља покупити све што смо уласком оставили испред прага. Тада ће сви проблеми бити неупоредиво лакши, ситнији, безначајнији, него кад су остављени. Све преко тога није природно, логично, па ни пристојно, јер кућни праг ураста у живот, у природу ствари. Уосталом, то потврђује и кинеска пословица: Кућни праг иза којег је добро, тешко је отварати, а иза којег је зло, тешко је затварати.

На кућаном прагу, који има мирис детињства и који не може бити испражњен од успомена, свако зазире од сваке поделе, деобе и сеобе. Свакоме је рођењем дарован калауз за улазак и излазак. Нема других врата која воде у толику даљину и других прозора који доносе толико светлости. Кућни праг се не може заменити, душа се не може тек тако тумбати јер психички живот тешко подноси дисконтинуитет свести. И срушени праг памти све док му ми то омогућимо.

На давно заборављеним праговима, на којима су некада поваздан седеле наше брижне и уплакане мајке са бројаницом у рукама, сада се госте пауци, гуштери, а црвоточни распукли прагови, без чуваркуће, једва се виде. Осим пуког сећања и успомена, који боле, другачија веза са родним домом је неостварива. Док год напуштена родна кућа стоји на својим темељима и прокишњава, прокишњаваће и наше душе пред пороцима данашњице. Колико год били срећни или несрећни, тужни или радосни, родни праг нам је у примисли и подсвести. Тежњу да се вратимо свом прагу не треба другачије схватити до као исконску потребу реафирмације свог иден идентитета који сажима суштину наших жеља, чежњи и носталгије.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: