детаљ слике: antenaM,com, Bihorski ćilim

ЋИЛИМ, уткан у векове, живот и традицију

     Имао сам срећу да од најранијег детињства па до одласка на факултет будем скоро свакодневно у контакту са ћилимима. Одрастао сам поред разбоја чувених ткаља Франца из Расова, код Бијелог Поља, најближе мајчине родбине, а потом је мој отац Јупо, изузетан познавалац ћилима, дуго радио у домаћој радиности као организатор производње у рожајској ћилимари.

     Поносан на њихову магију, и данас ми негде у дубини сећања прође доста занимљивих прича и успомена на време испуњено лепотом, чудним спокојем и необјашњивом носталгијом. Ћилим мајке Хавке, пун чудне гравитације која заводи и поетизује, изаткан разноликим нитима непревазиђене прошлости и оковане девојачке наде, био је својеврсни дневник сећања и успомена на људе, време и догађаје. Прострт у соби за госте, поседовао је темперамент кроз који су продирале чудне породичне емоције и интимни доживљаји. Тај ћилим увек ми је био енигма неодвојива од карактера мајке.

     Као што то бива у животу, обичаји се мењају, прилагођавају се новим навикама и схватањима, или потпуно нестају са мапе националне културне баштине. Иако афирмисан у нашој традицији као драгоцено нематеријално културно наслеђе, ћилим је делио судбину таквих промена. Сведок сам периода када је на ћилим насрнуло време, када су као спаковане торбе изношени из наших домова да би се продавали за смешне своте новца, а на њихово место уносили се неквалитетни и јефтини индустријски теписи. Тако су и ћилими, баш као људи и села, умирали тихо, нечујно, достојанствено.

     Ћилим је стари синоним за лепоту и начин да се људима покаже шта је од изгубљеног раја или џенета остало. Као велика уметничка вредност, родио се из вечите човекове потребе да се такмичи са природом у стварању најлепших мотива и боја. Настао на размеђи другог и трећег века пре нове ере на простору Каспијског језера и арменијских врлети, ћилим се данас изучава на престижним светским универзитетима. По мишљењу истакнутих балканских етнографа и етнолога, ћилим је (персијски – гилим, гелим; турски – килим, келим) у наше крајеве дошао са турским освајањем, мада има и оних који оспоравају такву тезу, али без довољно аргумената.

     На простору Балкана, смештеном између Истока и Запада, створена је аутентична уметност ткања ћилима. Етнолози најчешће говоре и пишу о пиротском, босанском, војвођанском, санџачком, славонском и личком ћилиму. Свако подручје на коме се очувала традиција њихове производње има своје посебности и карактеристике, што им даје локалну аутентичност и вредност. Сваки има своју магију, која у човеку буди надахњујућа осећања о непролазности лепог и узвишеног, о затвореном кругу духа, о стваралачкој благодети генијалних ткаља да удахну живот вуненом плетиву, и дивљење томе каква су нам дела оставиле. Са необичним и изванредно уграђеним мотивима и складним бојама, ћилими изгледају као тродимензионална слика, инспиришући природу да буде још колоритнија и узбудљивија.

     Ћилим је универзална простирка, са два глатка идентична лица, на којој се окупља породица. Он је нулта тачка свих важнијих збивања у кући – договора, споразума, помирења, рађања... На њему се братими, уговара се удаја и женидба, оставља аманет потомцима; он је свето и магично место, лако преносив и достојан љубави и дивљења у својој оданости лепоти и издржљивости. Сваки провоцира најлепше примере природе на планети и без речи прича своју оригиналну причу, другачију у различитим епохама. Као чаролија живота, представља божанство, духовни свет, неограничен, безвремен, кад треба – одвојен од стварности. Они су осмеси свога и овога времена, иза којих зрачи ватра.

     Код нас је израда ћилима женски посао, а техника ткања остала је готово иста од настанка. Рукотвориле су га даровите ткаље, које су од једноставног ткачког производа правиле уметничко дело. За израду квалитетног ћилима најважнији су прсти, у којима је пуно специфичне синергије и алхемије. Потребни су месеци изузетно темељног, спорог и мукотрпног рада за један ћилим просечне величине, због чега новац издвојен за куповину никада не може бити адекватна награда за уложен рад, поготово што је уметничка вредност далеко већа од материјалне. „Само они који поштују ручни рад, знају како је тешко од клупчета конца изаткати ћилим. Колико непроспаваних ноћи, укочених леђа, избодених прстију и уморних очију.“

     Ћилим се тка на вертикалном разбоју (греде се размичу у зависности од величине ћилима) од фине, врло танке и равномерно опредене вуне, која се до 19. века обрађивала искључиво у домаћој радиности, а касније у предионицама (у почетној фази ћилим се израђивао од трске). Вунена нит је била власната, мека, сјајна и еластична. Од квалитета потке и основе, која има велику густину по центиметру, умногоме зависи вредност ћилима. Прсти увлаче потку различите боје у основу и после такве радње удара се металним чешљем, код нас познатим као киркит. Зависно од величине, ћилим су ткале од две ћилимарке до десет ћилимарки, на разбојима постављеним у већој соби, дворишту или другим просторима погодним за такав рад, док су деца, поред разбоја, мотала клупчад са канчела. Вуна је бојена код бојаџија. За добијање боје коришћени су корење, листови и плодови биљака: крмеза, варзије, зердешапа, броћа и чивита. Током бојења, додаване су киселине, базе и метали.

     Кратки зимски дани и дуге ноћи, уз светлост петролејки, били су испуњени вредним радом вештих ткаља, које су невероватно претварале у могуће, а онда се стварно учинило невероватним. Српљиво, неподношљивом лакоћом, полагано, уравнотежено, без журбе, играјући се осећањима љубави и страсти, свака ткаља је градила колоритни пејзаж на платну, претварајући реалност у надреалну земаљску и небеску фантастику; вешто спајајући исконску лепоту, уносећи у то што раде себе саме са врлинама достојим човека. Ћилимарке провлаче нити кроз основу која памти, настојећи да створе дело према свом унутрашњем нагону, количини знања и вештине, надарености, маште, талента, снаге и жеље, чиме време претварају у вечност. Ткање је стварање новог живота, новог дома, порода и богатства. Зато је сваки ћилим пун самопоуздања и отмености јер је саздан од самосвести и самопоштовања. Уз бројне ритуале и веровања која иду са израдом ћилима, оне креирају свој свет сновиђења извлачећи мотиве из нестварног времена и простора. Обичан човек може само да наслути оно што једна плетиља види лутајући погледом по постављеној основи на разбоју – како ће ту површину испунити самом собом (Сантиметром се не служимо, већ очима подешавамо све димензије, речи су једне ткаље). Да би ћилим био квалитетан, мора да удовољи захтевима лепоте и да носи интуицију природе и људске мисаоности. У његовом ткању увек се преплићу живот и фикција.

     Иако окружена илузијама и свакојаким искушењима, ткаља препознаје праву емоцију, претвара је у истину и приближава је стварности, због чега су ћилими полигони осећања, жеља и стваралаче комоције. Да је тако, лако се уверити: на три истоветна ћилима, уз један урнек (мустра, узорак), има пуно детаља који нису идентични, и суштински се разликују. Зато је сваки ћилим прича за себе јер ткање је перцепција моменталног психолошког стања девојачких руку. Ткаља има несвесну потребу да природу човековог света оплемени улепшаним облицима и надземаљским сјајем, те је сваки лепотан за себе, посебан, независан, одвојен од природе и човека, аутентичан и једнако мистичан са својим карактером и душом. Поседују естетску, ритуалну и уметничку функцију.

     Оригиналност и аутентичност се стварају тако што ткаље у рад уграђују свој ДНК али и генетски кôд народа којем припадају, тежећи врхунској реализацији – од пропорције, равнотеже, хармоније, ритма, квалитета израде и савршенства изатканих детаља. Оне ћилиму дају снагу трајања и обличје лепоте која извире из емоција, а својом пажњом их заводе и поетизују. Њихов кôд поседује стрпљење уз које додају своју префињену нежност. У њему се генерише идентитет, али и лична интимна прича. Зато је ћилим магија, а ткање терапија. Себичан, уображен, жељан мирног и лагодног живота, не прашта грешке, памти сваки потез. Он је одговор на људску непролазност, али и сведок свакодневног живота нашег народа; естетска истина; мера отмености и раскоши; ризница и светковина плетиља.

     Сваки ћилим има своју шару, своје дискретне боје, међу којима доминира црвена, у свим нијансама, као боја љубави, затим бела и црна. Шаре на ћилиму, прожете наивном чистотом и непосредним лирским заносом, остављају утисак медитативне импресије, чудесне и несвакидашње фантастике. Што су шаре ситније, ћилим је лепши и скупљи. Боје су живе, трајне али и пресудне приликом одређивања старости ћилима. Наравно, постоје шаре које се лакше и брже израђују, али и оне које су сложеније и захтевају више знања и времена. Свака шара има значење и своју духовну поруку: за свекрву, мужа, сина, војника, вереника, за државу, круну... Ко жели да буде пословно успешан и лично снажан, нека тражи бомбу; да освоји девојку, разбацани ђулови; за заштиту од урока, Кондићева шара; за друштво и мерак, бегов ћилим. Врсни познавалац орнаментике, Јелица Беловић Бернаџиковска, разврстава шаре ћилима у пет периода: митолошки, хришћански, турски, класични и модерни. Наравно, временом су се утицаји преплитали па су тако ткаље са Балкана традиционалну народну шару обогатиле мотивима оријента, Далеког истока, Византије, Персије, хришћанства, чиме је створена нова оригинална творевина.

     Орнаментика ћилима у свом развоју показује замршен сплет разних утицаја. У почетном стадијуму орнаментика је једноставна, схематизована, с малом скалом боја, да би у даљем развоју орнаменти били слободнији а боје све отвореније. Углавном, сваки примерак ћилима одликује богатство и разноврсност геометријских орнамената укомпонованих у централни простор, хармонично и у систему бордура, те се слободно може рећи да орнаменти ћилима личе на расуте људске мисли; таман као што шаре говоре о девојачкој тузи, љубави, срећи. Укратко, раскошна колоритна имагинација просута по ћилимима ствара утисак духовне нивелације а мотиви на њима не прејудицирају њихов квалитет и вредност.

     Композиција на ћилиму подељена је на два дела: крајеви и центар. Крајеви представљају прелазну фазу између реалног и имагинарног света, док центар или срце, изаткан у шестоугао од две боје које се прожимају, представља универзум. У њему је сливена љубав, лепота, смисао, упркос нерешивој енигми да ли је све то могуће уградити и да ли се све то може досегнути. Уосталом, шаре ћилима су биле инспирација сликарима, песницима, дизајнерима, али и архитектима. Од ћилима са оријенталном композицијом, најзначајнији је молитвени, малих димензија, са мотивом михраба, чија централна оса одређује правац молитве. У дому се држе на посебном месту, а износе се пред молитву, дочим, за исти ритуал, најчешће приликом путовања, израђују се лакши и нешто мањих димензија.

     Довољни сами себи, веома су захтевни и траже доследност у опреми ентеријера. У почетку коришћени за простирку и као драпер, касније добијају вишефункционалну намену: у екстеријеру, ентеријеру, као декоративна тканина, као поклон, као молитвена тканина. Кроз ћилим не пролазе ни светлост ни прашина, зато се лако одржава. У декору и опреми домаћинства мало имућније прородице, био је незаменљив и најважнији украс, а како и не би када на овом, још увек традиционалном балканском простору, ћилим у свом мушком роду мора имати доминантну улогу. Многи кажу и амајлија, која доноси срећу кући у којој се налази. „Између ћилима и најлепше слике на зиду нема никакве разлике: оба предмета су радили уметници, један на штафелају а други на разбоју.“ Као слика на поду, са својим чарима и бојама, пружа човеку мир, развија машту, одмара душу.

     Ћилим штити од хладноће, а лети је пријатно боравити на њему. „Красили су дворове, џамије и цркве, султанове одаје на Босфору“, истиче Милена Витковић Жикић у својој књизи Пиротски ћилим. А данас, улепшавају просторе најексклузивнијих домова, пословних просторија, дворских и владиних одаја. Мотиви са ћилима коришћени су на безброј начина: као декоративни елемент на столицама (шустикле),  јастучићима, торбама, новчаницима и многим другим предметима. Данас се издају пригодне поштанске марке са мотивима ћилима, с циљем популаризације културне баштине, а оне су уз химну, грб и заставу један од атрибута државности.

     Од свога почетка, ћилим је имао важну улогу у друштвеном животу, а ноту импресивности и симболичног престижа задржао је у готово свим епохама. Био је одувек скуп производ, доступан само одређеном привилегованом кругу фамилија, због чега је имао статус култног поклона за сва времена и све друштвене слојеве. У свадбеним обичајима скоро обавезан, најдрагоценији и најлуксузнији део мираза („девојка која није знала ткати ћилим, тешко се удавала“), а кроз историју користио се као ексклузиван поклон високим државницима и угледним личностима. И данас, политичари, успешни пословни људи и дипломати који службују на Балкану, по завршетку својих мандата купују ћилиме, што за себе као успомену, што као вредан поклон. Да би онемогућиле такав обичај, неке земље су донеле закон о забрани његовог изношења. У скоро свим религијама поклањао се црквама, џамијама, манастирима, храмовима, као прилог за здравље живих или помен мртвима. Израђивао се као симбол породичне слоге и богатства, а поклањао као заштитник куће.

     Као статусни симбол за посебне и свечане прилике, празнике и славља, њиме су се, крајем 19. и 20. века, декорисале позорнице за масовне јавне политичке и културне манифестације, чиме му је дато значење националног обележја. Приликом индивидуалних или масовнијих миграција, као амајлија завичаја и националног идентитета, ћилим је био део обавезног пртљага.

     Истина је да су људи на селу више придавали значај ћилиму него они који су живели у градовима. По завршетку пољопривредних радова, жене су зими највише времена проводиле на изради ћилима. Оно што се мало зна, и о чему се недовољно пише, јесте обичај да се и за ткање ћилима организује моба, најчешће у вечерњим сатима, када су веште ткаље своје знање и искуство делиле са девојкама жељним учења тог заната, уз размену најлепших људских вредности и врлина, весеља и забаве.

     Ћилим је себе афирмисао као заштитника и чувара огњишта, породичне слоге и богатства. У бројнијим фамилијама било је квалитетних ткаља које су у време кризе и изразито неродних година ткањем попуњавале кућни буџет, а најчешће се само од тога живело. Способна девојка била је стуб куће: поред прихода од ткања, имала је репутацију добре и пожељне удаваче, зато су се лако и добро удавале. Ћилими које су израђивале вредне руке поменутих Француша из Расова нису само прошлост једног цењеног братства већ и традиција народа којем су припадале. Ткање ћилима одавно није мотив ни препорука за будуће невесте, још мање извор прихода за кућни буџет, због чега је у нашим домовима нестало ћилима и разбоја, што у последње време, по сваку цену, желимо очувати.

     У многим породичним заоставштинама, или као вредни експонати многих приватних колекција, данас се могу пронаћи изузетно квалитетни примерци ћилима. Колекционари су спремни да издвоје читаво богатство за добро очуван примерак. По оцени стручњака, такви ћилими су много квалитетнији од оних који се данас производе. Ћилим је постојан и генерацијски дуговечан сведок, дневник сећања на људе, обичаје, немаштину, богатство, али и стециште уживања и мерака. По трајности, на самом су врху. Зато се за ћилим каже да је изван времена, односно да шапуће кроз векове и вечност. Он сугерише и форму амбијента блиског лавиринту који у изломљеном току показује своје лице и наличје, а у својим различитим пољима значења нема краја ни почетка. Ћилими имају унутрашњи блесак, сету, грациозност и тихи шум. Кад човек закорачи на ћилим, његова површина га води пут света фантастике, халуцинације, маште и свемоћног мира векова.

     Ћилим није само оно што наше очи виде, већ посебна енергија. Њему се приписују различита својства: верује се да он ублажава стрес и нервозу јер вуна као природни материјал упија негативну енергију. Испод добро урађеног ћилима неће бити прашине, а воду ће дуго задржавати. Своју магичност показују приликом губљења игле или сличних ситних предмета, који, увучени у шарени лавиринт, као да су заувек нестали. Сваки мирише на простор где је створен, посебно на карактер и идентитет људи са којима живе – ћилим је живо биће које тражи да се врати у свој крај и свом власнику. Они везују људе и просторе, вере и нације, историје и традиције.

     О њима постоји много прича и легенди. Неки сматрају да ћилим, прецизније основа и потка, памти све што се приповеда током његове израде, зато сваки има своју причу. Босанци кажу: Ћилим је стаза којом душа путује до џенета (раја). У неким срединама симболишу сунце, удобност, богатство, луксуз, у другим су метафора „седам небеса“, наде и спаса. Глорификују живот, пружају отпор људском и коначном крају; представљају својеврсну транзицију између реалног и духовног света.

     Иако живимо у процесу убрзаних промена, у којима се прихвата глобално а губи традиционално, процене су да ће ћилим поново заузети своје значајно место у домаћинствима, уносећи тако топлину и колорит у хладноћу метала, мермера и стакла.

     И раније и сада, људи загледани у своје патње, притиснути животним мукама, проналазе у ћилиму нешто што разуме њихове недаће и радости, што саосећа и о томе достојанствено ћути. Он је запис живота, наша јединствена и ванвременска тапија да нисмо од јуче и светковина наше културне баштине, са снагом печата националног ауторитета. Ћилим је увек био људска фасцинација, интригантан, подједнако иритантан јер има вечност онтолошке раскоши и богатства. Он је еманација духовне вредности наших жена и никад испричана прича; пратилац човека од рођења до смрти, и зато се њихови карактери поклапају. Ћилим је траг прошлости, стаза за будућност, ванвременска димензија али и мистерија коју многи покушавају одгонетнути.

     Будући да трају дуго, говоре уместо човека. То је њихово природно право, као што је и право човека да говори кроз предмете које је створио. Тако је одувек било и биће. А ћилими, иако мало успавани, за време не хају и не знају. Оно је иза њих. Застрти зебњом од неизвесне самоће, са поруком и жељом да се њихова лепота и израда сачувају, са својим животом и успоменама које се њих лично више не тичу, причаће својим језиком временима и нараштајима који долазе.

     Данас су ћилими престали бити простирка, постали су легенде, иако поседују савршену моћ равнотеже између класичног и савременог, раскоши и једноставности, између елеганције и сензуалности. Једном ремек-делу, једној чудној делатности и једном непревазиђеном поступку, треба одати признање и показати све поштовање према лепоти и трајању. Знамен ћилима се дуго казује – један па и два живота је мало да се докучи његова вредност. Свестан смисла, порекла и свога дара, метафоричке синтезе непролазне лепоте којој су ткаље дале снагу вечног трајања, ћилим је феномен који се рађа и живи, а умире кад се потпуно објасни.

     Ако је равнодушност грех, онда ће вас сваки ћилим, бар за извесно време, овог греха ослободити.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: