детаљ слике: фото: Зорица Панић

КРЕДЕНАЦ – заувек запамћен романтик 

 

Не морате ништа знати о овој теми да бисте уживали у њој. Мало пута нам се догодило да се суочимо са нечим посебним и да будемо обасјани светлошћу чаролије, а да то чак и не приметимо. На размеђи између традиције и модерности нашао се један комад намештаја као потпуно савршенство и довршеност, који је без грешке преточен,  на први поглед, у обичан предмет, који сведочи о души народа, о његовој исконској природи, о животу, како свакодневном тако и оном посебно значајном за човека. Рођени победник, пун раскоши и изванредних могућности, са својим причама, које не би могли испричати ни најмаштовитији писци, са мирисом врлина и укусом топлине, достојан поштовања и дивљења, креденац се наметнуо као престижан предмет који не треба ништа да доказује, ничим да се хвали, сем да се собом поноси.

Реч креденац има привилегију да се твори из више језика. Истражујући синхрону и дијахрону семантику ове речи, дознали смо да етимон потиче од немачке кованице (die kredenc) дие креденц, италијанске (credenza)креденца, али и француске (credence) креденце. Можда је најближа истини претпоставка да креденац долази од латинског глагола (credo, credere) кредо, кредере и значи веровати. Француски и енглески креденце означава удубљење у зиду, али и посебан сто без ногу. Схваћено као јединство форме и значења, неспорна је етимологија овог појма и њено тумачење. Како год данас називали креденац, као орман, регал, витрина, па чак и комода, нећете погрешити, будући да је то упечатљив назив за нешто што се у кухињи доиста подразумева, што нам је блиско и познато, што носимо у сопственом искуству.

Припадам генерацији која је највећи део свог детињства у кући проводила у дневној соби, која је имала вишеструку намену. Било је то идеално место за мерачење у сваком погледу, где је текло неко другачије време. Намештена скромно, где се  истицао креденац, као круна на краљичиној глави. Био је ту и тросед, миндерлук, сећије. И као што је у периоду „своје највеће славе“ креденац служио за одлагање хране и посуђа, па и гардеробе, данас се може наћи у дневној, радној, па чак и у спаваћој соби.

Свако доба, свака култура, обичај и традиција имају свој стил. У традиционалном ентеријеру, као кухињско-трпезаријски намештај, чији изглед у потпуности прати његову нарацију и сведену отменост, креденац је била иновација прошлог века, чијом су се појавом отварала врата будућности. Код нас се појавио педесетих година прошлог столећа. Био је то нов приступ дизајну и одговор на изазов савременог времена, као инспиративан и еманципован модел коегзистенције модерне жене и дизајнера намештаја. Штавише, модерни уметници су своје иновације доживљавали као пут приближавања стварности, начин да се она учини очигледнијом и зато њихове креације стоје у функцији домаћице. Било је то нешто заводљиво, савремено, коренито, потпуно ново, изненађујуће оригинално. Креденац је промоција креативности тадашњих дизајнера која се темељи на реалним могућностима његове израде. У самом почетку, креденци нису били производ индустријског дизајна, већ индивидуалног умећа вештих столара. Изгледали су као право уметничко дело у маниру старих мајстора Ренесансе. По свему судећи најбоље идеје долазе из највећих изазова. У то време били су све друго само не обични. Модели израђени педесетих и шездесетих година сматрају се драгоценим винтаге комадима намештаја.

Креденац, универзални кухињски орман, има упечатљив изглед којим се дистанцира од баналности. Састављен из два дела, са застакљеним полицама, вратима и ладицама, има све атрибуте доброг, функционалног и одрживог дизајна, јер је квалитетно израђен како по избору материјала тако и по конструкцији и ергономски обликован за потребе домаћинства. Конструисан је тако да у све можете посумњати, али у стабилност никад. Масивна конструкција је прецизна и једноставна. Постамент од дрвеног комада чини систем у беспрекорној равнотежи. Постоје две врсте: један без  и други са ногарима. Прве серије креденаца нису имале ногаре само ормариће који су били спуштени до пода. Касније су добили ногаре и изглед какав знамо данас. Формална целина је јасна и кохерентна и захтева  изузетно квалитетан материјал и врхунске стандарде. У почетку су прављени од пуног буковог или храстовог дрвета, сушеног неколико година. Уз адекватну заштиту и одржавање могу служити неколико генерација.

Велика потражња за креденцом утицала је да се архитекте и столари, преплављени потенцијалом идеја и асоцијација,  утркују у дизајну, функционалности и естетици. Изузетно осмишљени и функционално беспрекорни, креденци су права слика нових хтења и модернистичког окружења. И поред свих покушаја да се споји неспојиво, да се комбинује шарено и праволинијско, уз примену класичних материјала и једноставних форми, креденац је одолео свим искушењима остајући заувек запамћен због своје јединствености. Осим функционалне, креденци су имали изразито естетску функцију, јер су улепшавали кухињу, или дневни боравак, зависно где су се користили. Поседујући ванвременску форму уклапали су се у ентеријере свих стилова и трендова. Поједини,  рађени у малим серијама и радионицама, били су празник за очи, раскошни са сведеним и отменим, уздржаним и елегантним обрадама сваког детаља. Сви визуелни захтеви у смислу пропорције, хармоније и равнотеже били су задовољени. Скоро сваки је био посебан и уникат. Дабоме, домаћице су се осећале привилеговано у таквој њиховој раскоши.

Шта је то што креденац чини другачијим од стотине других делова намештаја? Урастао у свој историјски тренутак, он живи свој посебан, од свега несебичан, неусиљен и независтан живот, док  дубоко у себи садржи спиритуалну тајну поруку коју је лако испустити ако му не приђеш са извесним уважавањем и разумевањем. Мода у дизајну шездесетих година прошлог века налагала је да предмет постане славан и понесе епитет нечег што се мора имати, ако особа уме да бира и зна шта хоће. Испоштовани су функција, естетика, избор и обрада материјала, врхунски квалитет, задовољени визуелни захтеви. Дизајнери су се играли са класичном формом, али су варирали код фиока, преграда и стаклених  делова, што није остало незапажено код купаца – никад до краја испричана дизајнерска прича. Било је безброј варијација са маркантним детаљима (ручкице, ситан дуборез, стакло), али његов романтичарски правоугаони облик није мењан. Та геометријска форма указује на целину, јединство, потпуност, уравнотеженост, складност.

Без обзира којем стилу припадао, модернизму, функционализму, постмодернизму или нечем четвртом, тек креденац реконструише и модернизује традиционалну естетику намештаја, будући да  је далеко од онога што би смо назвали „предмет у комбинацији дрвета и стакла“. Нове тенденције у ентеријеру су, намерно или случајно, деценијама заобилазиле креденац. Традиционално или модерно, урбано или рурално, сиромашно или богато, весело или тужно, креденац је својим изгледом, материјалом и посебно бојом, уносио ведрину и топлину у кућни амбијент, где год се налазио. Ведре, интензивне и чисте боје, од азурно плаве, преко „дуње жуте“ до најчешће божанствено зелене, уводе нас у смирењи и другачији поредак стварности. Било је таквих уникатних комада, направљених по наруџбеници, који су снажно и дубоко привлачили неисказаном и нестварном лепотом, као да их није правила људска рука.

У бити, креденац је поједностављен комад намештаја, који се у естетско функционалном смислу сматра једним од најрепрезентативнијих предмета у кући. Функционалности ради за унутрашњост креденца осмишљене су разне преграде, полице, фиоке. Доњи део у облику комоде, различитих димензија, са фиокама или вратанцима са кључем и горњи део са застакљеним вратанцима, који служи као витрина. Било је и креденца са комбинацијом фиока и вратанаца, или са поклопцима који се подижу. Површински део витрине био је изграђен од најквалитетнијег дрвета или мермера, чија се површина лако одржава. У таквој форми било је безброј варијација, али оно што им је заједничко јесте материјал – квалитетно пуно дрво с врхунском обрадом и текстуром, разним цветним украсима и ефектним детаљима у дуборезу.

Појавом креденца домаћице су почеле да осећају страст и угоднију свакодневицу у свом дому, а ново време и савремена схватања, пружило је овом предмету шансу и намену. Кад се једном успостави однос човек – предмет, он постаје нераскидив, као у овом случају. Настао из потребе да служи људима, он је ненаметљиво и стрпљиво градио непримећеност и израстао у  миљеника са потенцијалом да показује симболичку идентификацију и дух заједнице у простору где се најдуже борави и свакодневно обедује, а породица која заједно једе, остаје заједно у слози и љубави целог живота. Тај амбијент је његово упориште, у којем је разоткривао дубоке нијансе људске слоге, снаге и топлину љубави. Смислено окренут и посвећен искључиво животу, напретку и богатству, ново време  га је с радошћу прихватило и у њему се најпотпуније одало и показало.

За многе домаћице, у неким промајним и оскудним временима, креденац је био предмет жудње, а куповином враћао осећај светлости у њихове домове и животе. Између креденца и домаћице постоји достојна страсна веза, тајни договор и истинољубива зависност. Њихова емоција према креденцима била је толика да им никада нису налазиле ни најмању ману. Његова лепота сјаја била је опојна, као изазов вечите жудње за новим стварима, које, кад се достигну, доприносе задовољењу духовне физономије домаћице. Иако није могао да мења лице фамилије, био у стању да делује на човека, његову оптику и перспективу хумане визије живота. Овај предмет домаћинства преокренуо је начин егзистенције наших мајки и бака, јер је био комбинација класичне уређености и неочекиване иновативности и наратив који тежи да преобрати стварност. Живот испред креденца има укус тајне која упућује на ред  по којем се одвија људско постојање и где се људи приближавају себи како би упознали себе.

Наше мајке, богиње и мученице и бића пред којим се клечи, нашле су у креденцу позорницу задовољства и своју велику тајну, док је деци деловао непознато, скривено, загонетно, непојмљиво, мистериозно. По свему судећи, креденац је носио у себи привидну лакоћу аутономије живота, крхкост и осећајност саткану од пролазности. Виталне енергије и господске лежерности, са складним облицима и функционалан, прочишћен и сведен, савремен и свевремен, постаје  фамилијарна снага и дух времена, а касније и непресушна ризница занимљивости, служећи као  остава, шкриња и музеј. Очекивано, у креденцу се одлагало све оно ситније у кући што фамилији треба и не треба. Миришући увек на жуте дуње, у њему су се чували најквалитетнији сервиси, порцулан, кристалне чаше (…тврдичлук је оно кад целог живота пијеш из старе окрњене шоље, док се нова чува у креденцу), сетови за кафу и чај, кухињски есцајг.  На креденцима су стајали радио апарати, тегле са џемом и пекмезом, медом, компотом.

У пешкирима се, под кључем, кришом чувале разне драгоцености, предмети остављени у аманет, али и понека коцка шећера и гурабија: Моја мама је причала да је нена држала кључ од креденца завезан за учкур од димија. И дан и ноћ, кључ увијек на учкуру. Купала се и спавала са њим. Њен креденац је био нешто попут данашњег ММФ. Посудиш ли ишта, вратит ћеш са каматом, сузама и знојем. Неке фамилије су у његовим недрима држале Библију, Куран, Талмуд, али и минијатурну гипсану бисту друга Тита. Између стакла чувале су се најновије разгледнице са летовања и зимовања, службених путовања те породичне фотографије, које су се с времена на време мењале.  Креденци су имали и своја одела: били су заоденути хекланим, чипканим и везеним крпама, који је служио као изложбени простор уметничких вештина домаћице. Будилник је био неизоставан артефакт сваког креденца и сваке фамилије. И још нешто, данас заборављено: на врху, на највидљивијем делу креденца био је положен прут за кажњавање деце. То је била најефикаснија казнена мера, јер би свако дете пре него уради нешто непримерено погледало према шиби и одустао од своје намере. Додуше, није то једина занимљивост: креденац је служио малој деци и као скровиште. Знали су кришом ући у његов доњи део, који се не закључава, и ту остати док мајка не дигне све у потрагу за „несталим“.

У то време наши домови нису имали кухињско-трпезариски намештај ни налик данашњим. Једноставност којом су одисале наше куће говори о скромном животу њихових становника. Била је то узбудљива трагичност времена у коме је било доста тескобе, тегобе и глади, али насупрот томе, много слоге, љубави, људске топлине. У креденцу је  стајало све оно што  данас стаје у огромним висећим и доњим кухињским елементима. Креденац је био део богатијег мираза, а срећнији чланови фамилије имали су привилегију да га наследе. Личио је на дисциплинованог хедонисту у свакодневном животу, јер се деценијама није померао са свог  места. Одричући се сваке своје кривице он  је у једном смутном времену, на раскршћу две епохе, два схватања и два стила живота, неком засметао, будући да глобализовано друштво халапљиво гута неке традиционалне вредности. Кад је дошло време да се устукне пред висећим, лежећим, клечећим и чучећим кухињским елементима, почеле су селидбе. Терасе, подруми, шупе, дворишта, постали су његова будућа станишта. Шта се све није у њих одлагало: од алата до пуних тегли ајвара, џема, компота, флаша са пићем, сухомеснатих производа. И тако годинама деценијама чаме без душе и људске топлине. Најтрагичније су завршили они који су из кућа изнети директно на отпад.

Заштићен од сваке своје недоумице и саздан од страсти, као поетска партитура емоција и чињеница, креденац је прошао пун круг своје егзистенције. Како је време пролазило, бивао је све дубљи наклон према њему, а вредно се увек враћа, то је стара истина. Егзистирајући тако дуго у агонији где се сударају нада и очајање, анђео гордости и демон пропасти, креденац се на велика врата враћа у домове. Љубитељи антиквитета, извлаче га из његове сенке, чисте, скидају старе слојеве боје, фарбају, дотерују, уграђују ново стакло, полице. И поново где год буде постављен заузима централно место у домовима нових нараштаја, враћајући старински шарм, иако то више неће бити његово златно доба. Он се тиме поноси јер је афирмисао своју посвећеност животу обичног човека, као патријархална еманација романтичарске културне форме, блиска и далека као људско сећање.

У неком хибридном споју недоумице, тајне и чаролије, што је његова снага и моћ, сваки носи у себи емоционални живот својих ликова, са наглашеном врлином да памти и чека. Колико год да изнутра тугује, вани се радује, што може да наџиви чак и оно што се назива илузијама. Иза сваког стоји скривено значење људске судбине и карактера: колико исказа поседују о гресима, манама, врлинама и великим, никад откривеним тајнама својих домаћина, упркос томе што су изложени разноразним искушењима. Као притворна патријархална идиличност, има неограничену моћ прећутаних прича; представљају спону између два лица стварности: видљивог и невидљивог, стварног и привидног. Креденац је заједнички рам, симболика блискости и осећајности, амбијента и темперамента; сведочанство о времену и људима. Понекад симболише хладну равнодушност из којих се очитавају судбине генерација, њихових радости, патње, весеља. Он је метафоричка синтеза несталне и пролазне лепоте, којој су дизајнери, столари и радници у фабрикама намештаја, дали снагу трајања и посебан смисао функционалне и значењске појаве.

Уграђен у идентитет заједнице, у њена етичка, филозофска, религијска схватања, креденац је заслужио да се помиње столећима. Дочекујући и пратећи бројне генерације у кући као функционална обичност, никада није имао проблем смисаоног интегритета и светиње. Од настанка био је у добром друштву и у њему ће опстати, јер је у њему уграђена и колективна и индивидуална меморија, најароматичнији мирис успомена младости и детињства. Повратком у свој други живот он наставља својеврсни дијалог са традицијом.

Креденац пун успомена

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: