МОМ ДЕДИ НИКОЛИ
Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи…На твојој земљи су живели и у твојој земљи су сахрањивани сви моји преци вековима… Нису те оставили, а ја стигох после четири деценије – ко сам, знаш ли… На огњишту мога деде питам се препознаје ли ме земља и душе мојих најближих… Коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… Нема одговора на хладном јутру, коме да завапим? Божија је воља, прихватам је, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла…
Дошла сам ти, Лико, стојим на дедовини. Препознајеш ли ме, земљо? Једино теби могу рећи, ти не знаш за поделе, а вековима те деле. Како се то дели земља, камен, небо… Овде су се рађали и умирали сви моји преци, ова земља је од њихових костију, од њихове љубави саткана, ово дрвеће памти руке мога деде, он га је у земљу засадио…Више не сањам дедовину, стигла сам ти, Лико, препознајеш ли ме? Да л’ сам домаћин или гост? Загрли ме, сви моји су у твојој земљи, хвала ти што их чуваш… Xвала Богу за њихове душе мученика и хвала што на овој земљи стојећи у свему разрушеном верујем, најтеже је када се душа сруши… Hемам суза, окамењена на дедовини, сама, никад самија стојим захвална Богу што додирујем земљу где су се рађали и умирали и живели од тебе и за тебе Богу се молећи сви моји преци…Што ћутиш, небо, стигла сам нема топло повијеног длана моје баке… Нема ни погледа ни речи, а све је већ давно речено… Знам, земљо, да ме грлиш мајчински… Од тебе љубав осећам и захвална сам ти што си изнедрила и отхранила моје претке… Од тебе ништа не тражим, само бих да ми кажеш... Је л’ ти било лепше када се на овој земљи чуо смех, плач, радост и живот или сада сама као и ја тихујеш, болујеш и сећаш се живота… Све је тако мирно, пажљиво сам и ја корачала да те не повредим…
Дуго си сама, нећу ти мир нарушити, дошла сам да те помилујем, да и моје додире упознаш… Чувај и оне што су те отели, заборавили су да ће и они умрети, па како ће у отетом спокојно вековати…Засади мој брате ново дрвеће, шта смо друго земљи могли донети, нека рађа и нека памти…
