МИЛУТИН СРБЉАК
''ДОКЛЕ ВИШЕ'' - избор из поезије
ДОКЛЕ ВИШЕ?
Докле више годишња доба,
докле године?
Да ли је прошла стрепња;
је ли се обистинила младалачка машта,
као пророчко предсказање,
или је све исто
и само непостојаним временом исписано,
па га ни у магновењу нема?!
Докле провере као бекство
да би се заборавио сан?
Ум нам је подметнут за борбу са телом.
Тело је као искушење
и доказ да стране света постоје
само у кретању годиштима.
Може водоток да промени смер,
а опет да остане вода.
Спремни смо да од превара градимо безизлаз.
Изгубљеном пуноћом да се тешимо.
Надом да је прижељкујемо,
очима да је тражимо
и можда никада не пронађемо.
Докле више, да се сви људима зовемо?
чак ни у уобразиљи немамо кретање космоса,
пошто га не видимо са стране.
Засуци рукаве моја лењости
и пронађи воду,
без које лађа не постоји.
Осмех је игра гримаса,
јер не знамо чему служи.
Докле више осуде и пресуде?
Речи: могу и хоћу
у речнику нећеш наћи,
већ у снази ума.
А можда се ватра узалудно крије,
јер нема скровишта крај густих шума.
Точак сви не окрећу исто,
због немоћи или злобе.
А прича,
значење мења
када се препричава.
Све нас спутава, јер смо у кожи.
Излаза из речи нема.
Сипамо из шупљег у празно
да бисмо се забавили.
Удаљавамо се од живота…
Докле више, када се и камен
из праисторије у заборав умотао?
Слух није само за уши;
вид није само за очи
и ту је крај причи.
Овај свет замишљамо
као нешто
што на стварност личи.
pixabay
ШТА ОСТАЈЕ?
Ништа! Не остаје ништа!
Добро међу злима,
ни зло међу добрим.
Људи измислили време
да брише сваки траг,
с намером или без ње.
Укопавање у сопствене ровове
рађа заборав и жељу
да нас тумаче.
Ми не умемо да страхујемо.
Кроз векове
смо учили храброст.
шта остаје, када не знам патње
давнога претка,
немоћног да ме наслути?
Проћи ћу кроз иглене уши,
да нешто ипак остане
као усидрен корен.
Потребна је мудрост
да се окрену очи
и дубоко у душу зарију.
шта остаје,
када се и греси
бестидно крију?
pixabay
ГДЕ ЈЕ ТА БУДУЋНОСТ?
Сан је остварен.
Излизале се казаљке на сату,
па нам све глатко иде.
часно је служити.
Када би бар неко
хтео да буде слуга.
Окрећемо леђа прошлости.
Изгубљени смо!
Где је та будућност?
Ово је даље од минулог
у коме ме није било,
или сам био слеп.
Прогледао сам касно,
или ми се тако чини.
А можда још не знам шта је вид?
Научићу да се смејем
иза плота
који је подизан и рушен.
чекали смо дуго ту будућност.
А можда је нисмо ни дочекали;
и даље нас уче да је све ово јуче.
Бирамо непозната места
да би испитали себе,
ако нас опет другачије не науче.
pixabay
ДА ЛИ НАС НАМЕРНО МУЧЕ?
Ко су они када су вечити?
Зашто су они тако речити?
Сви их исто не схватамо,
иако нас исто муче.
Неки су против,
а неки за.
Који смо ми што се усуђујемо
да се ни за шта узбуђујемо?
Опет ће бити како они кажу,
јер, закони природе се не слажу
са њиховим књигама
и прописима које уче.
шта нам остаје, већ да се питамо,
да ли нас намерно муче?
pixabay
