детаљ слике: Споменик на Петровој Гори

Интервју за часопис београдских студената „Студент“, 16.03.1990. преносимо из књиге "Судбине и страдања", аутор је професор историје Марко Д. Косијер, коју је објавила издавачка кућа Каирос, Сремски Карловци, 2018. 

Мр Миле Дакић

 МАГИСТАР ИСТОРИЈЕ МИЛЕ ДАКИЋ 

разговор водио:

Марко Косијер

О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА И ЛЕВИМ
СКРЕТАЊИМА НА КОРДУНУ

Пре но што ће стрељати старце, жене и децу усташки поручник Булић је рекао: „Но добро. Животиње опасне за цивилизирано друштво су увијек ван закона. На њих је одстрел увијек слободан... Убога шако јада! Сви су вас оставили, и српски краљ, и партизани. Где вам је сада Ћаница? О њему пјесме пјевате.“

Миле Дакић је рођен на Кордуну 1931. године. Завршио је Педагошку академију у Загребу, Филозофски факултет (Група за историју) у Сарајеву, а магистрирао на Правном факултету у Загребу. У Војнићу је од 1963. на дужности директора меморијалног парка Петрова Гора.

Дакић је до сада објавио десетак књига и много стручних радова штампаних већином у публикацијама ХАК (Хисторијски архив Карловац). Тренутно ради на теми Српски клуб већника ЗАВНОХ-а. Треба рећи да је посебно био запажен његов реферат Злочини на подручју Кордуна и Баније 1941 — 1945. на симпозијуму у Јасеновцу 1989. Дакић се бави и писањем поезије и прозе.

- Непосредно пре разговора рекли сте да сте успели реконструисати два злочина; на Барин коси и злочин у православној цркви на Коларићу, али, пре тога желим да разговарамо о злочину о коме се мало зна, то је злочин у православној цркви у Великој Кладуши.

Господин Дакић: Пошто сте Ви искористили право на једно „пре тога“ ја бих учинио исто, пре но што пређем на злочин у Кладуши.

Ми смо често склони да за сво зло оптужујемо окупаторе, Немце и Италијане. Истина је да су они били чувари једног фашистичког и злочиначког режима, али, ништа лакше него кривицу пребацити на другога. Злочини који су се одиграли у Хрватској, посебно на Кордуну, наш су балкански, или средњоевропски специјалитет. Не треба, нити се може неко други окривљавати за та зверства. Почетак je августа 1941. године, долази наредба да се убија све живо. До тада су усташе убијале мушкарце, виђеније Србе, трговце, интелектуалце... У августу почиње период правих геноцида, правих геноцидних злочина. Тада се није бирало ко је одрастао, ко је мушко, ко женско. Довољно је било да је Србин по националности па да се убија на сваком кораку. Православна црква у Кладуши била је, пре свега, једно мучилиште где су премлаћивали људе, а затим их на зверски начин убијали. Срби у Великој Кладуши су нестали за само једну ноћ између трећег и четвртог августа 1941. године.

О покољу у Кладуши нема много података јер га нико није преживео. Мора се констатовати и чињеница да ни једна српска душа није спашена, што указује да је покољ изведен у великој тајности, или да нико од Хрвата и Муслимана није смео, или није хтео помоћи српском живљу.

- Ипак постоје изјаве извршилаца злочина, па предлажем да одаберте једну.

Господин Дакић: Па ево, на пример, изјава усташе Јанка Стипетића, забележена 30. маја 1945. године код органа ОЗН-е:

„На подручју Маљевца похватали смо преко сто људи, а навечер одвели у Кладушу и затворили у Православну цркву. Ишли смо у групама у цркву тући ухапшенике. Тукли смо их кундацима од пушака до изнемоглости... Онако измрцварене и онеспособљене људе смо везали и трпали у камионе те одвозили у канале противтенковских ровова у Мехино Стање, где смо их поубијали сјекирама и жељезним батовима. Ја сам овај пут убио око петнаест људи сјекиром, ударивши сваког два пута иза врата, а затим их превалим ногом у јаму.“ КПЈ није била повезана с народом.

- Чини се да би било неопходно упознати читаоце са Мехиним Стањем: Шта је Мехино Стање, где се налази и колико жртава ту лежи?

Господин Дакић: Мехино Стање налази се на тромеђи општина Слуњ, Велика Кладуша и Војнић. У реону Мехина Стања југословенска краљевска војска је уочи Другог светског рата изградила армирано-бетонско утврђење противпешадијске и противтенковске ровове. Утврђење се састојало од три солидно грађена армирано-бетонска објекта. Први објекат или ров дуг је 700 метара, широк око 5 метара и дубине око три метра. Претпоставља се да је у овом рову побијено око 4100 мушкараца, жена и деце, у другом рову смрт је нашло око 400 људи, а у трећем усмрћено око 300 људи. То су, ако могу тако да кажем, званични подаци. Међутим, ја се не усуђујем да ту цифру наведем ни у хиљадама.

- Ни 45 година након рата ми још увек не знамо тачан број жртава?

Господин Дакић: Злочин није истражен. Нико од историчара није успео да га расветли. Наша се борачка организација више бавила политиком него својим послом. Штета је што није бар успела реконструисати имена бораца који су пали с пушком у руци, а да не говорим о именима жртава, жена, деце и стараца. Дакле, често пута била је важнија и политика и политиканство од таквих садржаја. То је несрећа.

- Злочин у Ивановића јарку јула 1941. такође није реконструисан. На спомен плочи пише да је погубљено 380 људи, а у дневнику Глеза фон Хорстенау-а 400. Реците нешто о том злочину.

Господин Дакић:Тај злочин се одиграо 29. јула 1941. Била је недеља. Тог дана усташе су кренуле од Вргинмоста, успут су купили људе и трпали у камионе. Прошли су и кроз Војнић, па су и у Војнићу похватали много људи. У Крњаку није било потребно организовати хајку, јер је општински чиновник Драган Муић позвао становништво да дође у Крњак са обећањем да ће им поделити објаве и пропуснице - све је била лаж. Људе су стрпали у камионе и одвезли у Ивановић јарак. Тамо су их потукли батовима, крамповима, пијуцима... Успела су се спасити само два човека. Један од њих је и данас жив.То је Ђуро Баждар. Он је био богат човек за време Краљевине. Имао је своју гостиону, трговину, први је возио аутомобил у Војнићу пре рата. Он је усташама обећао дукате и новац, вероватно је доста и дао, па је сачувао главу. Данас живи у Војнићу. Интересантно је да су Немци будно пратили све злочине који су се дешавали у овим крајевима. Тако је немачки генерал Хостенау за овај злочин сазнао након два дана. Његово огорчење било је велико. Немачки заповедник у Загребу, фашиста, згражавао се над овим злочинима. (2. августа 1941. године Хорстенау је записао у свом дневнику: „У вријеме од 1600-1900 у Општини Крњак убијено је 400 Срба... Стрељани су сви православни свештеници. Они које куршуми нису одмах убили докусурени су ударцима будака.“

Пре тога капетан Хефнер 18. јула 1941. године извештава Глеза Хорстенауа: „Хрватско становништво не сматра више немачке трупе присутне само ради обезбеђења реда и сигурности, већ да су оне зато да би подупрле усташки режим...“

- Усташке организације у Војнићу није било пре рата, али се по догађајима да видети да ни КПЈ, ни СДС (Самостална демократска странка) нису дочекали спремно рат, Предухитрили су их усташе и мачековци.

Господин Дакић: Усташка организација на Кордуну постојала је углавном на Слуњском Котару на Котару Војнић то се може рећи тек за неке појединце, на пример за Мију Латковића, који је радио у Општини Крњак и организатор је злочина у цркви на Коларићу априла 1942. године. Може се исто рећи за ветеринара у Војнићу, Мију Жунца да је био члан усташке организације пре рата. О томе података нема, али се према њиховом понашању већ у априлу 1941. то може претпоставити. Погрешно је размишљати да су разбијање Југославије припремале само хрватске опозиционе партије. Нису само оне.

Будачки процес — ликвидација Кордунашке интелигенције

О инсценираном процесу српским интелектуалцима одржаном 13. и 14. јула 1944. године у Горњем Будачком и летку по којем је суђено истим интелектуалцима Ћаница Опачић у књизи „Срби у Хрватској“ (приредио др Милан Весовић, Литера, Београд, 1989) на страни 69-73. пише:

„Позвао ме је Андрија Хебранг у ЦК и испричао ми да је једна четничка група на Кордуну штампала на циклостилу летак потписан по неком четничком штабу и даде ми да га прочитам. Летак је заиста био страховито отрован. У њему се оптужује ЦК и руководство НОП уопште за злочине који се врше над српским народом на Кордуну и каже да то потиче из самог Централног комитета у коме нема ни једног Србина, али има усташа: како су Срби само војници који гину на бојишту, а други служе као џелати српског народа по наређењу тих усташа и слично... За кратко вријеме сам опет позван к’ Хебрангу који ми рече да идем у Глину гдје правник Фердо Чулиновић саставља оптужницу... А чуди ме кад од њега (Ферда Чулиновића) чујем нешто што сам ја као старији комуниста морао знати прије него он, али нијесам знао. На примјер, да прије тог летка заиста није у ЦК било ни једног Србина и да је појава летка била узрок да Хебранг укључи Србе у ЦК КПХ, па и Раду Жигића постави за комесара главног ГШХ мјесто Бакарића. Но кад ми и он даде да прочитам тај фамозни летак, одмах сам видио да то није онај летак који ми је показао Хебранг. Из овог је нестало свега оног што се односи на ЦК КПХ. Друго је све исто па и папир исти. Још увијек у својој фанатичној сљепоћи, нити сам сумњао нити то Ферди поменуо... По завршетку поступка смо, Богдан (Орешчанин), Душко (Бркић) и ја отишли код Хебранга и он је поткрижио кога стрељати, кога на друге казне судити па је то Богдан само прочитао и то је било неопозиво“.

О Будачком процесу Миле Дакић каже:

„Можда ово још не би требало објавити, али мени је покојни Фердо Чулиновић који је био секретар суда у том процесу, иначе поштен човек и велики Југословен рекао: „Ако икад будеш имао времена у животу позабави се судским процесом у Горњем Будачком, тамо је било много тога што је смрдело. Летак који сам добио био је фришак из штампарије, то гарантујем животом.“ Исто тако и Милић Напијало, коме је суђено у будачком процесу као комесару дивизиона (данас живи у Војнићу) каже да му је Раде Жигић рекао током ислеђивања: „Ја, вели, Милићу, знам да си ти поштен човек. Поштени су и ови људи којима се суди, али кад ми то вама наместимо видећете шта ће све испасти.“

Дакић даље каже:

Генерал пуковник Богдан Орешчанин је једном приликом рекао Ради Булату, то ми је причао Раде Булат, да је Хебранг заокружио имена оних које треба стрељати.

- Колико је на овом подручју присутна комунистичка партија?

Господин Дакић: Често се истиче како је Кордун пред рат имао 220 комуниста, како је само округ Карловац бројао осамсто комуниста, кандидата и симпатизера, али ни комунистичка партија није била повезана са народом. Ово што ми говоримо да је 1941. КПЈ била присутна на овом подручју није истина. Да је била присутна сасвим сигурно не би било злочина оваквих размера. Сем тога има и других размишљања, ја верујем да ћу једног дана то написати.

- Удаљисмо се од злочина. Рекосте да сте реконструисали и злочин на Барин Коси?

Господин Дакић: Почетак априла 1942. године време је усташке офанзиве на Петрову Гору. Као и увек, за време офанзива народ је бежао у шуме од куће. Један такав збег успео је да изненади усташки стрељачки строј поручника Ивана Булића. У том збегу налазило се негде око 250 људи. Усташе су као и увек говориле: „Не бјежи народе, ми смо добри људи“, причали су како ће их све одвести у Војнић где ће им поделити пропуснице и пустити кућама. Међутим, одвели су их у једну удолину која се зове Барин Коса, постројили у три реда и ту их стрељали. Пре но што ће их стрељати поручник Булић је рекао: „Но добро. Животиње опасне за цивилно друштво су увјек ван закона. На њих је одстрел увјек слободан... Убога шако јада! Сви су вас оставили, и српски краљ и партизани. Где вам је сада Ћаница? О њему пјесме пјевате.“

У тој долини усташе су побиле 190 припадника српског народа, 43 их је преживело стрељање, већина је била рањена. У тој долини смрт је нашло: 14 Тесла, 25 Шимулија, 9 Ивошевића, 6 Дакића, 13 Кривокућа, 5 Бућана, 8 Цвијановића, 5 Мамула, 8 Радојчића, 15 Мркобрада, 23 Новаковића и још многи.

Ко су четници са Кордуна - Само 25 дана касније догодиће се злочин у православној цркви на Коларићу.

Дакић: Била је недеља, јутро 26. априла 1942. године по православном календару верски празник Млада недеља. Усташе су у Војнић из Вргинмоста довезли двадесетак свезаних мушкараца и затворили их у православну цркву Млада недеља у Војнићу. Треба рећи да се у цркви налазило већ око 80 људи. Овај злочин извршен је под командом допуковника Анте Мошкова и усташког логорника Мије Жунца. Те људе из цркве Млада недеља усташе су одвеле недалеко одатле у цркву Света Петка на Коларићу и тамо их масакрирали. Након тога црква је запаљена. 103 припадника српског народа спалиле су усташе у том злочину.

- Не испуни се жеља допуковника Анте Мошова да их запали у цркви Младе недеље у Војнићу на дан Младе недеље, али где се даде та црква у Војнићу?

Господин Дакић: Црква у Војнићу срушена је 1947, две године након рата.

- Па, ко ју је срушио?

Господин Дакић: Зна се ко, тада се ништа није могло без партије. Црква која је изграђена 1823. године срушена је крамповима. Рушили су је скојевци. Ја питам ко има право да руши цркву која је историјско богатство једног народа? Партија је тада хтела показати да је све почело 1945. године и да пре тога живота уопште није било.

- То партијско једноумље нанело је доста штете овом народу и у току рата; о томе ћемо касније. Из статистике коју сте ми прочитали види се да су четници вршили злочине на Кордуну. Четника као формације у току рата овде није било. Како то објашњавате?

Господин Дакић: Ми смо четнички предзнак дали и оним људима који ама баш никакве везе нису имали са четницима. На пример, поручник Милић Ракинић, био је предратни официр, поручник и партизан од првих дана. Он долази у сукоб са НОП-ом у марту 1942. године и бежи усташама у Карловац. Укључује се у једну усташку јединицу у Тушиловићу. Какав је то четник који се налази у усташком гарнизону? Довољно је било да је Србин па да га прогласе четником.

- Из којих разлога Ракинић бежи усташама?

Господин Дакић: Прича се, због једне акције, он је говорио да треба напасти на овакав начин, а други који нису имали војног знања нити чина нису се с тим слагали. Дошло је до сукоба мишљења, али ако се томе дода она кордунашка тврдоглавост и оно „видећете ви ко је Милић Ракинић“ онда је јасно зашто бежи усташама, Посредством партизанске обавештајне службе ликвидиран је 1942. године - жив је бачен у бунар у Тушиловићу. Таквих примера има на претек. Мишан Буква је био истакнути борац, добровољац и учесник оне акције у Карловцу заједно да Душаном Пекићем (ослобађање Маријана Чавића Грге 17. новембра 1941). За време проласка кроз једно село, хрватско село, ушао је у кромпириште и укопао капу кромпира, а то се није смело. Другови су му рекли: „Миша, теби се гадно спрема, бићеш стрељан због капе кромпира.“ Миша је побегао из партизана, одметнуо се у шуму, пустио браду, повезао се са муслиманском милицијом Хусеина Хуске Миљковића и понашао се, чак и представљао као четник. Али, интересантно је то да је он долазио на Петрову гору, да је знао за партизанску болницу (која никада није проваљена), да је знао за установе, да није нападао те установе... Он се представљао као четник, али, није био кољач већ је једноставно одметник, хајдук. Њега је ликвидирао Хуска Миљковић након што је поново од усташа прешао на страну партизана, па му је то можда био и услов да пређе назад у партизане да убије Мишана Букву. Негде код Ћерлића, код Цазина убијен је Мишан 1943. године.

- Шта је то што је отерало многе храбре и поштене људе из НОП-а?

Господин Дакић: Само ако се анализира Будачки процес и све што се збивало око њега, ствари постају јасније. Ја сам историчар и бавим се двадесет и седам година овом проблематиком, ја нисам нигде нашао да је неко убијен на Кордуну зато што је Хрват или зато што је Муслиман. Нема ни једног податка. Дакле КПЈ је успела убедити овај народ да Хрвати нису усташе, да су то одметници хрватског народа, али ту је присутно још нешто, цех је платио српски народ. Ја често размишљам о тим стварима: усташки заповедник дође на Кордун покоље и поубија народ, а његова породица мирно живи или у Карловцу или у Загребу или у било ком крају ове земље где је устанак у току. Зар не би било морално, ја мислим да би било морално, да партијске организације таквом злочинцу исто тако поубијају све чланове његове породице. Зашто и комунисти нису формирали неке „јуришне одреде“ или нешто слично и да таквим злочинцима врате мило за драго, ја верујем да касније не би дошло до оваквих размера злочина да је тако поступљено у почетку. Овако, убија се само један народ, и то масовно се убија. Поставља се питање: „Да ли је то било морално од комунистичке партије Југославије - да само један народ трпи зло?

- Само ћу Вас подсетити да су такви „јуришни одреди“ постојали у Херцеговини и Црној Гори. Постојале су партизанске црне тројке које су ликвидирале тобожње сељаке кулаке. Знали су и комунисти одапети стрелу али Вас питам зашто увек у погрешну мету? Желим да разговарамо о левим скретањима.

Господин Дакић: Да, црна хроника. Нажалост та црна хроника је врло, врло обимна на Кордуну. Ја знам да су устаници 1941. године убили неке људе без икаквог разлога. Људи су пре рата били посвађани, било је комшијских и сеоских свађа, породичних... Када је дошло то зло време - не повратило се, онда се вршио обрачун и за такве ствари. Ти сукоби нису имали везе ни са устанком ни са политиком партије... Има и таквих случајева да се убијало ни за шта, на пример - двојица младића седамнаестогодишњаци, који по никаквим међународним правилима не спадају под војну обавезу платише главом бољшевичку ревност свог команданта. У ствари, платио је само један. Момци су заспали на положају, уморни од борбе, наслонили главу на пушку и задремали. Баш у то време наишао је командир и затекао их где спавају, довео пред строј и осудио на смрт.

- Како се звао тај командант?

Господин Дакић: Миле Љепојевић. Пре него је командант пуцао дечак је трчао испред строја и говорио: „Друже команданте немој богати.“ Али то није помогло командант Миле Љепојевић је пуцао, погодио га је у главу. Командант креће према другом седамнаестогодишњаку, али из строја излази борац, неписмен сељак и каже: „Друже команданте, ако убијеш њега — ти си мој.“ Командант одговара: „Но, добро, добро, било је доста и ово“. Било је таквих случајева много. Рат је такав, нажалост. Коминтерна је измислила једну паролу, а то је да револуција једе своју децу, па су онда под том паролом често пута појединци радили свашта.

- Каква би то црна хроника била кад у њој не би било прве перјанице црне хронике команданта подручја Милутина Кошарића?

Господин Дакић: Не треба трошити речи колико је овај народ пропатио у првој и другој години рата. Долази 1943. година, а командант кордунашког подручја Милутин Кошарић позива сва годишта на регрутацију у Крњаку. Ту је и лекар којег је довео да утврди здраствено стање регрута, да се види ко је способан за борбу, а ко није. Доктор је од те масе голобрадих младића и стараца оспособио само њих неколико да могу ићи у јединицу. Сви су други, вели, стари или нејаки, болесни и неисхрањени... И сад Милутин Кошарић, командант кордунашког подручја, прекорева лекара, облачи његов бели мантил, узима слушалице и он иде да прегледа људе, и све до једног оспособи. И каже лекару: „Докторе, ако још једном онеспособиш некога, онда ти идеш у бригаду.“ То је само један пример на који начин се односило према овом становништву које је све дало за партизанску војску: и зреле мушке главе и голобраде младиће, и храну и све што се може дати.

Котар Војнић је 1931. године имао 30242 становника, У току рата на подручју Котара Војнић живот је изгубило 7925 особа. Према националном саставу страдало је 7627, или 96,2% Срба,139 или 1,75 Хрвата и 159 или 2,00 осталих националности.

Људски губици на Кордуну: у току рата 1941-1945. године на подручју Кордуна живот је изгубило 30663 лица, од којих 4995 су пали борци, 25667 жртве фашистичког и усташког терора и умрли од тифуса. Међу убијенима је 6775 деце до 14 година старости. Национални састав убијених и погинулих: Срби 29093, Хрвати 1027, Цигани и остали 543 укупно 30663. Од 82197 Срба (попис из 1931, год.) убијено је дакле 29093 или 35,39% (скоро сваки трећи). Од 32654 Хрвата убијено је 1027 или 3,14 (сваки тридесет трећи).

Према томе, подаци говоре да је дневно, у просеку за четири године рата страдало око 25 становника Кордуна, а такав се број жртава ретко где сусреће у току рата.

Марко Косијер
Часопис београдских студената„ Студент“, 16.03.1990.

Спомен парк Петрова Гора пре рата у Хрватској 1991.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: